август 2012

Uticaj Fransoa Olanda ne slabi, ali analitičari naslućuju njegova ograničenja: Francuska će uprkos zalaganju za podsticanje tražnje i sama, zbog teškog stanja finansija, morati da se opredeli za više štednje. To otvara dileme da li takva Francuska može voditi EU ka promenama.

Već početkom 2012. na veliku evropsku scenu ulazi Fransoa Oland. Nastupa najavama koje su direktan izazov ekonomskoj pravovernosti našeg vremena. Recesija započeta 2008. pretače se u Evropi u ozbiljnu krizu javne zaduženosti. Recepti koje nude vladajuće koalicije jednostavni su:  stroge mere javne štednje, uz umanjivanje plata, rast nezaposlenosti, smanjivanje transfera države blagostanja,  ali i pad ekonomske aktivnosti u nizu zemalja. Uprkos upozorenja iz akademskih zajednica, kao i podsećanja kako su ekonomske krize prevazilažene u prošlosti, ili masovnih protesta na trgovima evropskih metropola, EU administracija i vlade ključnih zemalja, a posebno Nemačke, ostaju kod svojih obrazaca.

Tek izbori u važnoj evropskoj zemlji najavljuju preispitivanje pravovernosti. Nove teme i pristupi polako izlaze iz geta akademskih zajednica i ulaze u javni diskurs, posredstvom snažne mobilizacije tokom izborne kampanje. Trezveni analitičari zapažaju da je Fransoa Oland pobedio kako zbog novih ideja, tako i zbog populizma i demagogije svoga konkurenta. Nove programe tek treba sačiniti, za njih dobiti širu podršku i testirati ih. Ipak, jedna stvar postaje savršeno jasna: rešenja se moraju tražiti na regionalnom (EU) i globalnom planu; nacionalna država tek je jedan domen.

Šta je motivacija Svetog Franje Pariskog, krstaša protivu neoliberalizma?  Očito je da egalite čini temelj njegovog okvira orijentacije u svetu u kome je to postalo anahrono. Vidljivo je i ubedjene da mere štednje vode ne samo oštrim nejednakostim, već i ekonomskoj samo-destruktivnosti. I treće je, skriveno ali prepoznatljivo, jmesto njegove zemlje u svetu. ‘Večna Francuska,’ u raljama globalizacije, novih svetskih aktera i dominacije komercijalne kulture je u opasnosti da postane sasvim marginalna. Njena kultura, jezik i demokratska tradicija nemaju više onaj sjaj, atraktivnost i kapacitet da budu oponašani… Ukratko, Fransoa Oland pokušava da probudi energiju svojih sunarodnika da bi ovi promenili sebe, obnovili svoju kulturu i svet oko sebe.

Prvi koraci na evropskoj i globalnoj sceni daju novi ton i nude novu agendu. Evropski mediji ukazuju da po prvi put nakon dugog vremena inicijativa ne dolazi iz Nemačke, niti se nova agenda prethodno dogovara sa Nemačkom. Dolazi do promene fokusa, očekivanih neslaganja, ali je važno da padaju i tabui i da su različite opcije na stolu.

Pakt za ekonomski rast

Uveren da programi javne štednje nisu rešenje, Oland nudi obrise ‘pakta za rast’ koji bi trebalo da oživi evropske ekonomije. Ukratko, traži da se na EU nivou preusmeri 120 milijardi evra ili 1% EU GDP i ugrade u podsticaje za rast ekonomije. Zatim predlaže:

– da se uveća kapital Evropske investicione banke, kao i da se ona ovlasti da može pozajmljivati zemljama-članicama; predlaže i da Evropska centralna banka otkupljuje obveznice zemalja u krizi i tako utiče na smanjivanje kamata i time troškova razduživanja;

– da se preusmere evropski strukturni fondovi na nove infrastrukturne projekte;

– da se dizajnira nova industrijska politika, uz podršku novih ‘projektnih obveznica’ (u suštini krediti i garancije za privatne investicije) za zajedničke projekte u oblasti energetike, transporta i novih tehnologija;

– uvodjenje ‘evro-obveznica,’ dakle jednog zajedničkog i solidarnog izvora javnog kreditiranja

– najavljivani porezi na finansijske transakcije izostavljeni su za sada, ali se od njih ne odustaje.

Kritičari su odmah zapazili da su Olandovi predlozi očigledna vizija  Evropske Unije u izrazito kejnzijanskom ključu: podsticanje agregatne tražnje, izbor investicionih projekata i oživljavanje privreda. Prezaduženost zemalja-članica ostaje odgovornost njihovih vlada.  Olandov fokus  nije sada  EU-solidarno vraćanje dugova, niti je generalno protivu mera štednja. I mere štednje i rast, njegov je stav. Nije se, međutim, jasno odredio prema tempu, kriterijumima i rokovima razduživanja, mada sugestije o fleksibilnosti i dužini razduživanja dolaze iz mnogih institucija, uključujući MMF.

Iz Nemačke gotovo istovremeno dolazi kontrapredlog, nazvan ‘plan ekonomskog rasta u šest tačaka’. I dalje se insistira kako je odgovornost za prezaduženost prevashodno na zemljama-članicama i da neće biti EU stimulativnih paketa za oživljavanje privreda zasnovanih na daljem javnom zaduživanju, ali i da se mora ići ka političkoj integraciji EU. Shodno tome, predlažu se sledeće mere:

– strukturalne reforme

– dalja privatizacija, jer je privatni sektor najuspešniji investitor

– fleksibilnost radne snage, uz programe ‘mini-poslova’ i dualnog obrazovanja po ugledu na Nemačku

– stvaranja ekonomskih zona (poreske olakšice, klasteri)

– stvaranje agencija za privatizaciju, kao i privlačenje stranih investitora, po ugledu na nemački Treuhand Fond korišćen u Istočnoj Nemačkoj nakon ujedinjenja,

– evropski program za promovisanje malih i srednjih preduzeća (nemačka KfW Banka kao model). Fokus na zapošljavanju mladih.

Ovo je očigledno samo razvodnjena verzija programa štednje. Uz to, najveći deo predloga zasniva se na nemačkom modelu i u ključu ‘zašto vi svi ne budete pomalo Nemci’.  Ali Angela Merkel postaje usamljenija i ranjivija. Iako uživa podršku u nekim zemljama (Finska, Holandija), kao i popularnost u svojoj zemlji, taktički popušta jer sklonost ka ‘programu rasta’ pokazuju EK, OECD, MMF, male i mediteranske zemlje, kao i Obamina administracija. Nemačka i dalje strahuje da bi insistiranje da ova zemlja solidarno pokriva troškove zaduženosti Italije, Španije i Portugalije, ugrozilo i njen fiskalni sistem. Novoj i kooperativnoj vladi Grčke šalje iste poruke.  Mnoge zemlje uzvraćaju, medjutim, tako da će Nemačka na kraju morati da prihvati da će podrška u novcu ići sa severa ka jugu Evrope, ali i da će istovremeno mediteranske zemlje morati da se reformišu i urede svoje finansije. Nedavni  EU samit (28-29 juni) u Briselu upravo to potvrđuje. Italija i Španija, uz podršku Francuske, nameću agendu, a Nemačka pristaje na kompromis. U donetim odlukama vide se elementi Olandovih i Merkelinih predloga. Ipak, dominira set mera za direktnu podršku Španiji i Italiji. Ukratko, EFSF (i ESM) će direktno dokapitalizovati španske banke; ovi EU fondovi će takodje moći da kupuju obveznice prezaduženih zemalja i tako smanje kamatne stope, dakle troškove razduživanja (Italija, na primer). Na predlog Nemačke, međutim, osnovaće se ‘Jedinstvena nadzorna agencija’, koja implicira stvaranje bankarske unije. Evropska centralna banka bi bila regulatorni organ, a mogla bi i da vrši dokapitalizaciju banaka. Najavljeno je i stvaranje jedinstvene šeme za garancije bankarskih depozita. Dakle, nova supranacionalna arhitektura. Kada je u pitanju ekonomski rast, odobreno je već ranije najavljenih 120 milijardi evra za dugoročne infrastrukturne projekte. Evropska investiciona banka bila bi ključni izvršitelj. I na kraju, dodatnih 55 milijardi evra je odobreno za razvoj malih i srednjih preduzeća i za programe zapošljavanja mladih.

Vidljivo je da su građani Evrope u strahu i neizvesnosti, kao i da im krivudavi izborni rezultati i ‘levo-desne formule’ ne donose boljitak i nadu. Svesni su i ograničenja sa kojima se njihove vlade suočavaju i u vazduhu se oseća poziv za novi ‘Evropski Maršalov Plan.’ Pojava Fransoa Olanda donosi promenu agende ali i najavu da se savezništva neće tražiti u ‘francusko-nemačkom direktorijumu,’ već u učešću svih EU članica. Za sada Mario Monti i Mariano Rahoj nameću agendu brze i obilne EU podrške u razduživanju. Nazire se i Nemcima tako mrska  ‘transfer-unija’,  što slabi pozicije Angele Merkel kod kuće i u EU. Uticaj Fransoa Olanda ne slabi, ali analitičari naslućuju njegova ograničenja. U pitanju je loša ekonomska situacija Francuske. To otvara dileme da li takva Francuska može voditi EU ka promenama i, drugo, šta sa najavljenim domaćim programom. Ipak drastične mere štednje?  I, na kraju, predlozi za političku federalizaciju EU (Merkel i nova uticajna “Grupa za budućnost”) jesu novo iskušenje za Francusku i njenu suverenističku tradiciju.

“Prodajem dečju igraonicu i prepuštam poslovanje istom, sa svim inventarom. Radi godinu i po dana, razrađena“. Ovaj oglas pojavio se nedavno u rubrici „poslovi“. Iako se bar na prvi pogled čini da ovakvim mestima cveta posao i u krizi, bivši i sadašnji vlasnici kažu da je reč o poslu koji traži velika ulaganja, maštu i stalne inovacije, a ne nudi impresivnu zaradu. Ipak, nekima je obezbedio – ako ništa drugo, a ono – stalno radno mesto.

Verica, ženu čije ime stoji na kraju gore citiranog oglasa tvrdi da u bizinis sa dečjim igraonicama ne vredi ulaziti bez bar 50.000 evra. “Potrebne su stalne promene. Morate da menjate igračke, stvari, animatore. Deci sve brzo dosadi. Posla je mnogo, . Ulaže se veliki trud i energija. To je i jedan od razloga zašto je moja partnerka i ja prodajemo“, objašnjava Verica, koja ne želi da otkrije prezime ni cenu po kojoj bi prodala igraonicu.

„Za igraonice je važno da budu na dobroj lokaciji, a naša jeste. Ljudi za sada samo zovu i raspituju se. Niko nije dao konkretnu ponudu, ali o ceni ćemo se sigurno dogovarati“, nastavlja priču sagovornica B&F. Na našu opasku da finansijska kriza još nije prošla, i da su ljudi oprezniji prilikom započinjanja novog posla, Verica kaže se ona  i njena partnerka svaki dan šale da će se neko sigurno upecati“.

Pretragom podataka o privrednim društvima i preduzetnicima, unosom reči “igraonica” kao kriterijuma pretraživanja u kućici “poslovno ime”, na sajtu Agencije za privredne registre pojavljuju se registrovana 52 privredna društva (preduzeća) i 834 preduzetničke radnje.

„Iz tih javno dostupnih podataka može se uočiti i kako se igraonice registruju, ali i to da se pojedini privredni subjekti registruju ne samo kao igraonice, već dodatno i kao kafići, kafeterije, galerije i studije za podučavanje stranih jezika, na primer. Ima i onih koji u sklopu frizerskog salona otvaraju igraonice“, kažu u Agenciji za privredne registre (APR). U APR kažu da nijedan poseban zakon ne uređuje delatnost igraonica, pa se na njihovo osnivanje primenjuju opšti uslovi registracije. A to u praksi znači da ni jednim aktom nije propisana obaveza pribavljanja posebne saglasnosti ili dozvole, kao uslova za registraciju ove delatnosti u APR-u.

I upravo ta činjenica, saglasni su naši sagovornici, otežava posao u ovoj oblasti, ali i, paradoksalno, motiviše.

Prekovremeno zaposlenje

„Da otvorim dečiju igraonicu odlučila sam se jer smatram da je u mom kraju upravo tako nešto nedostajalo. Mesto gde se igramo svi zajedno, i gde se podstiče druženje. Danas je postalo najlakše ubaciti decu u kavez za igru, dok roditelji sede i ispijaju kafe“, objašnjava svoj motiv za ovaj posao Sandra Isakov, vlasnica igraonice „Crazy frog“ iz Subotice.Ona je, kao nezaposlena, konkurisala kod Nacionalne službe za zapošljavanje i dobila kredit za samozapošljavanje od oko 160.000 dinara koji ne mora da vrati. Kaže da je uložila još polovinu te sume, i da je to za subotičke prilike, sasvim dovoljno za ulazak u ovaj biznis. Međutim, njen koncept igraonice ne podrazumeva i čuvene „kaveze za igranje“, koji su inače jedna od najskupljih „potrepština“ većine igraonica. Metar tog kaveza košta oko 300 evra.

„Moja ideja u ovom poslu je da kod dece razvijem kreativnost. Najlakše je kupiti kompjutere i kaveze za igranje. Ali, ja angažujem animatore, organizujemo ples, kreativne radionice, a vikendom se održavaju rođendani…“, priča Sandra Isakov.

Najveći profit donose rođendani. U njenoj igraonici cena organizovanja rođendanske proslave je 3.900 dinara, a 20 odsto od tog iznosa dobija animator. Mesečno zaradi oko prosečne plate. Prohod od meseca do meseca, varira. „Dok traje školska godina sve funkcioniše. Ali, kad dođe leto, raspusti..Tada bukvalno skupljamo svaku paru i čekamo da leto prođe“.

U Beogradu je priča potpuno drugačija, od troškova do zarade. Samo im je koncept donekle sličan. I Sandra, vlasnica igraonice iz Subotice, i Jelena, vlasnica igraonice iz Beograda, žele da grade „nov koncept igraonica na tržištu“.

Jelena Gašić je vlasnica „storytelling centra Treehouse“. Profesionalno se bavi edukativnom umetnošću, završila je pozorišnu režiju, defektologiju i muziku, a pohađala je i mnoge kurseve na ovu temu po svetu. Iako je skoro identičan posao već radila u Londonu, u Beogradu je, kako kaže, ušla u ovaj posao zahvaljujući spletu porodičnih okolnosti i nasledstvu nad velikom kućom na Dedinju.

„Da nisam imala svoj prostor i takvu porodičnu situaciju nikada se ovde ne bih upuštala u ovakav posao. Kamate na kredite su visoke, a situacija na tržištu skoro stalno neizvesna, priča Jelena Gašić.

Čekaj, vratiće ti se

Ona je „Treehouse“ otvorila pre pet godina, i tek sada očekuje profit. Do sada je „sve nekako bilo nategnuto, i stalno sam morala da sufinansiram posao“. Kako kaže, „Treehouse nije klasična igraonica gde dovedeš dete, staviš ga u nehigijenski kavez za igru i to je to“.

„Ovo je familijarno mesto smišljeno da bude nešto između kuće, škole i posla. Ima mesta za decu različitih uzrasta, koja se ovde igraju sa svojim vršnjacima, a imamo i posebne igrice gde svi učestvuju zajedno. I sve se radi na tri jezika. Organizujemo i pozorišne predstave, družimo se sa klovnovima, imamo veliku baštu…“, objašnjava svoju poslovnu filozofiju Jelena Gašić.

I za sve to, naravno, potrebno je angažovati dosta ljudi, a nije ni jeftino. Da bi zabavila decu, a i da bi oni nešto usput i naučili, ova specifična igraonica angažuje oko 15 ljudi, što glumaca, muzičara, jezičkih stručnjaka, vaspitača.. Još četvoro je zaposleno oko održavanja vile jer imaju i nekoliko životinja. Sreća je, objašnjava Jelena, što neki rade volonterski. Zauzvrat, od nje dobijaju različite obuke u oblasti edukativne umetnosti, rada sa decom, ali i uputstva kako se pišu različiti projekti za strane donatore.

„Sada razmišljamo da uđemo u još jednu vrstu biznisa, da ovde otvorimo i kafić. Mislim da bi na to, pored rođendana koji su isplativi, pomoglo da zaradimo dodatni novac. U poslu sa dečijim igraonicama mora mnogo da se ulaže. Bar jednom godišnje uložim oko 3.000 evra u neke nove vizuelne materijale, kostime, maske, instrumente. Sve to donosim iz Amerike, a nekada idem i u Kinu. Takođe, plaćam i umetnicima da nešto novo oslikaju ili naprave u kući ili dvorištu“, kaže Gašićeva.

Izračunala je da su joj mesečni troškovi „nekoliko hiljada evra“, a da se zaradi, opet zavisno od meseca oko tri hiljade evra. Članarina košta 7.000 dinara, i za taj novac roditelji mogu dva puta mesečno da dovedu decu, na po sat i po vremena, na bilo koju aktivnost koju oni izaberu.

„Bilo bi nam finansijski mnogo lakše kada bi roditelji plaćali godišnje članarine, ali evo i to se polako dešava. I naravno bilo bi lakše kada bi u Srbiji bili manji porezi koje plaćam kad zaposlim nekoga“, priča vlasnica igraonice  „Treehouse“.

Ona je, kako kaže, „stalno na klackalici – da li ostati u ovom poslu, ili sve zatvoriti“. Taman kad joj bude „preko glave“ računa i birokratije, pojave se roditelji koji nešto žele da urade, isprojektuju, naprave – i za to ne traže novac.

„Onda im ja ponudim kompenzaciju za članarinu i svi opet budemo zadovoljni“.

Aleksandra Galić

broj 88, jul-avgust 2012.