U svojoj najnovijoj knjizi medicinski stručnjak Džon Ros istražuje bolesti velikih pisaca, uključujući i Šekspira, Emili Bronte, Orvela i V. B. Jejtsa.
Knjiga „Orvelov kašalj“ Džona Rosa opisuje bolesti od koji su bolovali svetski poznati pisci, ali i njihove česte strahove od razboljevanja. Dok je bio asistent na Medicinskom fakultetu na Harvardu, ovaj specijalista za infektivne bolesti je svoja predavanja često ilustrovao citatima iz Šekspirovih dela. Tako je došao do zaključka da čak 65 rečenica iz njegovog dela „Timon Atinjanin“ iz 1608. godine jasno aludiraju na sifilis. Rosa je taj podatak naveo da dodatno istraži poslednje godine Šekspirovog života i rasprostranjenost ove polno prenosive bolesti u Engleskoj u to doba.Medicinski istražitelj je došao do zaključka da je i slavni pisac verovatno bolovao od sifilisa, uzevši u obzir koliko ga je često u pominjao u svojim poznim delima, ali i način na koji se potpisivao svojim drhtavim rukopisom pred sam kraj života.
Medicinski detektiv Ros je u svojoj knjizi izneo još zanimljivih zaključaka. Sudeći prema svom opsesivno-kompulzivnom ponašanju, potrebi da jede ogromnu količinu jabuka (i do 100 komada odjednom), problemima sa vrtoglavicom i tinitusom (osećajem jakih zvukova koji se čuju samo „u glavi“ jer ne dolaze iz spoljašnjeg okruženja), autor „Guliverovih putovanja“ Džonatan Svift patio je od Menijerove bolesti. S druge strane, Natanijel Hotorn, pisac „Skerletnog slova“ nije voleo lekare jer su ga, kada je polomio nogu u devetoj godini života, lečili tada aktuelnom metodom: sipanjem ledene vode na povređeno mesto sa visine od pet metara „kako bi se smanjio zapaljenski proces“. Herman Melvil je možda napisao „Mobija Dika“, ali u privatnom životu je bio alkoholičar, reumatičar (verovatno je žestokim alkoholom lečio svoju reumu), imao je bipolarni poremećaj, a verovatno i PTSD (posttraumatski stresni poremećaj). Po svoj prilici, ogromne količine opijuma koji je uzimao kako bi ublažio svoje muke nisu mogle mnogo da mu pomognu.
Nosilac irskog nacionalnog preporoda, pesnik Vilijem Batler Jejts je patio od prosopagnozije, odnosno nije raspoznavao ljudska lica. Emili Bronte, autorka „Orkanskih visova“, možda je imala Aspergerov sindrom. Džordža Orvela je mučio stalni kašalj, koji se kasniej razvio u tuberkulozni, ali i male boginje, kao i Denge groznica. Deo svog očajanja zbog konstantno narušenog zdravstvenog stanja, prema sopstvenim rečima, on je preneo i u svoje najčuvenije delo, roman „1984“.
Takva strategija treba da stavi prvenstveni naglasak na pet glavnih izazova. Verovatno najveća opasnost po američki način života bio bi spoj terorizma i nuklearnih materijala. Da bi se to sprečilo, potrebne su politike za borbu protiv terorizma, postizanje neproliferacije, obezbeđivanje bolje zaštite inostranih nuklearnih materijala, uspostavljanje stabilnosti na Bliskom istoku, kao i posvećivanje pažnje državama u raspadu.
