Albansko regulaciono telo odlučilo je da češkoj energetskoj kompaniji ČEZ oduzme licencu za distribuciju električne energije u toj zemlji.
Danas se održavaju parlamentarni izbori u Izraelu, na kojima se očekuje da će aktuelni premijer Benjamin Netanijahu, odnosno njegova stranka, ponovo osvojiti najveći broj glasova. Jedina nedoumica je s kim će napraviti koaliciju.
Predviđa se da će Netanijahuova partija osvojiti između 32 i 37 od ukupno 120 poslaničkih mesta u Knesetu. U svakom slučaju, sadašnji premijer biće primoran da oformi koaliciju sa nekom od manjih partija koje će preći cenzus. U zavisnosti od budućih partnera, ocenjuju analitičari, znaće se i oštrina Netanijahuove politike u naredne četiri godine, naročito kada su u pitanju kontroverzni stavovi o bombardovanju nuklearnih postrojenja u Iranu i širenja jevrejskih stambenih blokova usred jednog od najkritičnijih gradskih zona u Pojasu Gaze.
Glasanje traje do 10 časova uveče na 10.133 lokacije. Oko 5,7 odraslih Izraelaca ima pravo glasa, od čega je oko 20% Arapa. Prema prvim podacima, do 11h izlaznost je bila veća nego pre 2009. godine.
Ukupni udeo zaposlenog stanovništva u 35 zemalja OECD iznosio je 65% u trećem tromesečju 2012. godine, što je 1,5% ispod nivoa zabeleženog pre finansijske krize.
Ovaj rezultat na nivou je prethodnog kvartala, ali i 0,2% bolji nego u istom periodu 2011. godine. Zaposlenost u zemljama evrozone je 0,4% manja nego u 2011, u Japanu je porasla za 0,3%, dok je u SAD bila stabilna na 67,1%. U Kanadi je nivo zaposlenosti opao na 72,1% za 0,2% posle šest meseci neprekidnog rasta.
U izveštaju OECD naglašava se veliki disparitet između broj azaposlenih žena i muškaraca u zemljama članicama. Razlika je čak 73,1% naprema 57,1%, međutim od 2008. godine ona je smanjena, jer je zaposlenost među muškarcima pala za 0,7% a kod žena skočila za 0,9% u poslednje četiri godine.
Glavni razlog smanjene cene našeg nedavnog zaduživanja leži u činjenici da su od septembra globalni tokovi kapitala preplavljeni dolarima iz američke centralne banke. I taj relativan uspeh bledi kada se sagleda sa aspekta mogućnosti njegove otplate. Upitno je da li će gotovo jedni te isti nosioci ekonomske politike moći da ostvare bolje rezultate u narednom periodu, naročito u svetlu mogućeg produbljenja globalne krize i novih kontrakcija glavnih ekonomija sveta.
Posle dužeg vremena, skupština Srbije usvojila je u zakonskom roku budžet za narednu godinu koji je predvideo smanjenje budžetskog deficita na 3,3 odsto projektovanog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Vlada očekuje ostvarenje ovog cilja uz predviđeni privredni rast od dva odsto, dok bi inflacija nakon ovogodišnjeg velikog iskoraka mogla pasti na 5,5 odsto. Ovaj optimistički plan visoki zvaničnici Vlade su najavili na krilima uspeha zaduživanja na međunarodnom tržištu pod povoljnijim uslovima, premda su ove jeseni znatno promenjene okolnosti na svetskom tržištu kapitala. Takođe, većina analitičara upozorava da su pojedine budžetske stavke nerealne pa bi već u prvom delu naredne godine mogli biti svedoci rebalansa budžeta.
Početak spirale
Početak svetske ekonomske krize Srbija je dočekala, osim sa već sada famoznim optimizmom državnih zvaničnika, relativno niskim javnim dugom koji je bio ispod nivoa od 30 procenata BDP-a. Period koji je usledio doneo je tektonske promene po pitanju održivosti domaćih javnih finansija: presušili su privatizacioni prihodi, privreda je značajno usporila i počela beležiti negativne stope rasta, dok je javni dug krenuo da se gomila u apsolutnim brojevima, a naročito u odnosu na BDP.
Već početkom 2009. godine, Uprava za trezor otpočela je masivne emisije zapisa i nota na domaćem tržištu koje su ovdašnju ekonomiju dvostruko opteretile. Najpre, u uslovima nestabilnosti svetskog finansijskog sistema i nepovoljnih ovdašnjih prilika, prinosi na ove hartije su bili prilično visoki, naročito sa aspekta njihove ročnosti. I drugo, ovakva aktivnost Trezora privukla je mahom domaće bankarske ustanove koje su se, u uslovima prevelike rizičnosti privrednih subjekata, u velikoj meri opredelile za otpočinjanje biznisa sa državom. Veliki balast duga i talas nelikvidnosti značajno su opteretili tranzicionu ekonomiju, dok su najvišu cenu platila mala i srednja preduzeća koja su beležila ubrzano osipanje.
Tek u septembru protekle godine, manje-više prinudno, kada su presušili domaći zajmodavci a kurs dinara ih sve više demotivisao, država se opredelila za međunarodno finansijsko tržište na kojem bi potražila kvalitetnije kreditore, istina uz mnogo stabilniju valutu (samim tim i obavezu). Prva emisija evroobveznica nominalno vredna 1 milijardu dolara realizovana je uz prinos od 7,5 procenata što nije previše obeshrabrilo domaće državne zvaničnike premda na granici zaduživanja od sedam odsto finansijska tržišta razvijenih zemalja panično zovu na oprez po pitanju stabilnosti emitenta. Veću zabrinutost nosilaca izvršne vlasti nije izazvalo ni ubrzano gomilanje javnog duga, niti njegovo približavanje mastrihtskom kriterijumu (javni dug na nivou od 60 odsto BDP-a).
Godinu dana kasnije, nova Vlada je uspela da emituje evroobveznice po znatno nižoj stopi, prikazavši uspeh ove emisije kao posledicu započetih reformi i poverenja učesnika na tržištu. Premda ne treba negirati niži rizik naše zemlje nakon što je smanjena verovatnoća njenog bankrotstva u bliskoj budućnosti, glavni razlog smanjene cene zaduživanja leži u monetarnoj politici glavnih svetskih banaka. Naročito od septembra, globalni tokovi kapitala preplavljeni su dolarima iz američke centralne banke u cilju relaksacije bankarskih institucija ove vodeće svetske ekonomije. Nastavak otkupljivanja problematičnih hipotekarnih hartija od strane Fed-a (kvantitativno popuštanje, treći deo), umnogome je povećao potencijal banaka koje su listom oborile stope zaduživanja širom planete. Čak i relativno nesigurne zemlje kao što je naša veoma su lako zadovoljile apetite za potrebnim finansijskim sredstvima, uz niže prinose od onih postignutih u bliskoj prošlosti.
Rešenje problema
Relativan uspeh postignut po pitanju smanjenja cene duga bledi kada se sagleda sa aspekta mogućnosti njegove otplate koju je prilično lako odmeriti nivoom ekonomskog rasta u periodu otplate. Ukoliko domaća privreda u narednoj dekadi uspe da ostvari stopu rasta od barem pet-šest procenata, buduća pokolenja nemaju razloga za brigu po pitanju dužničkog balasta ostavljenog od strane predaka. Ipak, iskustvo nam govori da ni postpetooktobarski period do momenta izbijanja svetske ekonomske krize, uprkos niskoj startnoj osnovi i ekspanziji svetske privrede, nije doneo ovakav boljitak. Stoga je više nego upitno da li će gotovo isti nosioci ekonomske politike moći da ostvare bolje rezultate u narednom periodu, naročito u svetlu mogućeg produbljenja globalne krize i novih kontrakcija glavnih ekonomija sveta.
A upravo je rast ekonomije jedna od osnovnih poluga kojima se zemlje u dužničkim problemima bore sa mogućom posledicom koja se sve popularnije naziva grčkim scenarijem. Ostali aspekti mogućeg rešavanja problema tiču se direktog smanjenja zaduživanja i prodaje „porodičnog srebra“, sve do potpunog pražnjenja državnog ormana.
Kada je u pitanju smanjenje zaduživanja, ova faza u konsolidaciji javnih finansija domaćoj ekonomiji svakako ne gine, usled izuzetno visokih rashoda državne blagajne u odnosu na jačinu pleća domaće privrede. Ovdašnji budžetski rashodi u velikoj meri sadrže socijalnu komponentu (skoro petina odliva), dok se značajan deo državnog troška odnosi na plate, tenderske nabavke i subvencije. Budžeti uporedivih zemalja imaju znatno niže spomenute rashodne stavke, dok nije potrebno naglašavati specifičnost ovdašnje strukture troškova u odnosu na budžetske pandane zemalja Evropske unije. Očekivane promene po ovom pitanju verovatnije je da će doći kao posledica žestokog tržišnog trežnjenja, nego kao efekat, dugo najavljivanih, postupnih političkih promena koje moraju priznati ovu neminovnost.
Prodaja državne imovine takođe bi mogla ublažiti produbljivanje dužničke krize, s tim da bi ostvareni efekti bili izrazito kratkoročnog karaktera. Državna imovina nije neograničena, a cena glavnih komada „porodičnog srebra“ je više nego depresirana, naročito u onim slučajevima u kojima zavisi od efikasnosti državnog aparata. Istina, i aktuelna svetska kriza umanjila je vrednost državnih kompanija, pa i mnogo liberalniji državni aparati zaziru od prodaje imovine pod trenutnim okolnostima. Nije li primer državnog telekomunikacionog operatera čijom prodajom se sada ne bi mogla ostvariti ni približna cena sa prethodnog tendera, a koju su tada pojedini državni zvaničnici ocenili besramno niskom, najbolji pokazatelj kapaciteta gašenja dužničke vatre prodajom imovine.
Dakle, u održivoj borbi domaćih političkih elita sa dužničkom krizom na raspolaganju su im instrumenti ukidanja populističke politike (prodaja državne imovine i smanjenje plata, penzija i subvencija) i stvaranja kredibilnog poslovnog ambijenta koji bi privrednim subjektima omogućio uslove za brži rast i razvoj.
Pesimisti bi rekli da je u pitanju više nego mrtva trka u ostvarenju ovih ciljeva, pre svega usled dokazane neodlučnosti i nesposobnosti ovdašnjih nosilaca izvršne vlasti. One sa druge strane linije sentimenta gotovo da nije moguće pronaći, ne računajući pritom kupce državnog duga koji se optimistično nadaju da će naplata obveznica biti izvršena u roku dospeća. Makar se ona finansirala novim zaduživanjem, kao bezbroj puta do sada.
MSP: 1000 zašto 1000 zato, decembar/januar 2012/13
Iako je prvobitno bila zainteresovana, Erste banka odustaje od Razvojne banke Vojvodine.
Naime, austrijska Erste grupa je dostavila pismo o zainteresovanosti za kupovinu Hipo Alpe-Adrija banke u Srbiji i čeka odgovor austrijske vlade.
Produženje roka otplate i grejs period od dve godine najizgledniji je predlog rešenja za građane koji imaju probleme u vraćanju rata za stambene kredite u francima, saznaje “Blic”.
Ekskluzivne cipele marke „luj viton“, „prada“, „nero đardini“, „guči“, koje u Evropi koštaju od 300 do 1.500 evra, proizvedene su većim delom u Srbiji. Gornje delove za tu obuću prave srpski radnici u fabrikama „Prodžeti“ u Vladimircima, Somboru i Vršcu.
Evropljani se osećaju sigurnije kao zaposleni nego kada su sami sebi šefovi i nova istraživanja pokazuju da bi samo četvoro od deset gradjana želelo da, ako može, bude preduzetnik. Ukoliko bi oni koji žele da budu samozaposleni to i postali, Evropska unija bi na gotovo 21 milion malih i srednjih preduzeća koje već ima dobila još nekoliko miliona novih biznisa. Glavne prepreke Evropljanima da se odluče za samozapošljavanje su strah od bankrotstva i rizik od neredovnih prihoda. Preduzetništvu su skloniji muškarci nego žene, kao i mladji ljudi.
23.01.2013, Centar za spoljnu politiku, Beograd –
Centar za spoljnu politiku organizuje konferenciju o socio-ekonomskim i bezbednosnim izazovima u Sandžaku u sredu, 23. januara, u 10.00 u Aeroklubu (Uzun Mikova 4/II).
Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) poboljšala je prognozu ekonomskog rasta Srbije u 2013. godini za jedan procentni poen, na 2,1%, tako da će Srbija po rastu biti na drugom mestu u jugoistočnoj Evropi. Za jugoistočnu Evropu prognoziran je prosečan rast od 1,5% nakon samo 0,1% u 2012. godini. Kako se navodi u januarskom izveštaju „Regionalne ekonomske perspektive“, ekonomisti EBRD očekuju umereno ubrzanje rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) u celom regionu u kojem je ta banka angažovana, na 3,1% u proseku u 2013. sa 2,6% u 2012. godini.
