Papa Francisko je uspostavio komisiju koja će istraživati aktivnosti Vatikanske banke zbog nedavnih skandala u kojima se čak, između ostalog, pominjao i „prljav“ novac.
Ova institucija je inače jedna od najtajnovitijih banaka na svetu a već duže vreme se govori da zapravo služi za pranje novca. Banka ima 114 zaposlenih a ceni se da je „teška“ 5,4 milijarde evra.
Zato će se njome uskoro baviti komisija od 4 crkvena velikodostojnika i jednoh harvardskog profesora.
Izvor: BBC
Samo nekoliko dana nakon što je Hrvatska proglasila nezavisnost od Jugoslavije, Sandra Veič Sukreski, tada mlada novinarka iz Zagreba, dobila je zlokoban savet. Prijatelj joj je rekao da se srpski borci okupljaju u šumama u blizini Osijeka, na istoku Hrvatske. Bio je jul 1991 i tenzije između Hrvata i etničkih Srba su mesecima rasle. Nakon vožnje od glavnog grada Hrvatske, Veić Sukreski se zaustavila nda popije kafu u kući svog prijatelja, kod osječke gotičke katedrale. Kad je njen momak ustao od stola, snajperski metak okrznuo ga je pored uveta. Rat se vratio u Evropu, piše FT u tekstu o ulasku Hrvatske u EU, 22 godine otkad se desila ova ratna epizoda.
Hrvatski četvorogodišnji rat za nezavisnost završen je sa 20.000 mrtvih i 2.000 nestalih ljudi, a u susednoj Bosni i Hercegovini je bio još krvaviji. Veić Sukreski je kao novinar pokrivala oba ratna poprišta, svedočeći o sukobima čije je divljaštvo podsetilo na ne samo na Drugi svetski rat, nego i na konflikte iz prošlih vekova.
„Nikada nisam mislila da ću imati ratne priče kao moja baka, koji je rođena 1921“, kaže ona. „Shvatila sam da se rat može desiti bilo gde, koliko god to možda delovalo nezamislivo.“
Skoro tačno 22 godine nakon tog putovanja u Osijek, Hrvatska će 1, jula postati 28. članica EU – tek druga bivša jugoslovenska republika, a prva od glavnih protagonista ratova 1990-koji će se priključiti Uniji. Nijedna od drugih zemalja koje su se skorije pridruživale EU nije imala takav put. Za one poput Veić Sukreski, koji je preživeo rat, ulazak Hrvatske u EU predstavlja zatvaranje kruga. „Želim da ljudi vide Hrvatsku kao normalnu evropsku državu, poput Francuske ili Velike Britanije,“ kaže ona, „a ne kao neko problematično balkansko ratište.“
Ulazak Hrvatske u EU zaglibljenu u krizi, predstavlja i podsećanje svim članicama na njeno poreklo. Dejan Jović, savetnik Ive Josipovića, predsednika Hrvatske, kaže da su Hrvati videli uniju na način na koji su je videli njeni osnivači „, kao anti-ratni koncept. Oni su osnovali EU jer su imali iskustvo rata. „
Ipak, uz svu simboliku, mnoge članice EU nisu izgleda sigurne da li da slave ulazak Hrvatske ili da budu sumnjičave. Malo radosti je 2004, pratilo ulazak osam bivših zemalja istočnog bloka uključujući i bivše jugoslovenske komšije Hrvatske, Sloveniju, u EU. Taj „veliki prasak“ proširenja je viđen kao ponovno ujedinjenje Evrope, definitivno sahranjivanje hladnog rata. Od tada, nazadovanje zemalja kao što je Mađarska poslužilo je kao upozorenje da članstvo u EU ne znači da je napredak ka demokratiji nepovratan.
Još važnije, mnoge vlade EU i građani strahuju od ulaska još jedne slabe južnoevropske ekonomije čija je najveća industrija turizam. Hrvatska je imala četiri uzastopne godine recesije, što je u Evropskoj uniji nadmašila samo Grčka. Nezaposlenost je na nivou od 20 odsto – a među mladima je blizu 50 odsto. Nemački list Bild je prošlog meseca nazvao Hrvatsku zemljom „duga, korupcije i nezaposlenosti“, na putu da bude novo groblje miliona evra evropskog novca.
Sa svoje strane, Hrvati gledajući kako EU neuspešno pokušava da reši krizu u evrozoni pitaju da li ulaze u Uniju „baš na vreme za sahranu“, šali se Žarko Puhovski, bivši profesor političke filozofije na Zagrebačkom univerzitetu.
Zoran Milanović, socijaldemokratski premijer, insistira da će skeptici biti opovrgnuti. „Nijedna post-komunistička zemlja bila je pod lupom pod kakvom je Hrvatska bila za vreme njenog pristupanja. Mi treba da budemo spremniji da se pridružimo nego bilo ko drugi – mnogo spremniji „, kaže on.
Pre rata Hrvatska i njeni jugoslovenski susedi delovali su možda kao odlični kandidati za EU članstvo. Jugoslovenski komunizam je bio manje represivan i obezbeđivao je viši životni standard građanima, nego u većem delu socijalističkog bloka. Jugosloveni su nosili farmerke i pili koka-kolu. Oni su mogli da slobodno da putuju i druže se sa strancima, 10 miliona turista godišnje bi se sjatilo na 1.800 kilometara hrvatske obale. Hrvati ukazuju da su Rumunija i Bugarska – siromašnije i sa daleko represivnijim komunističkim režimima – ušle u EU pre njih.
Ali urušavanje Jugoslovije je hrvatski put ka Briselu učinio putem prepunim mina. Oružani sukob je izazvao urušavanje hrvatskih institucija i sudstva i teško oštetio industriju, dok se zemlja borila da uspostavi svoju nezavisnost. Korupcija nasleđena iz vremena komunizma je rasla i zatrovala ekonomske reforme. Franjo Tuđman, nacionalista i prvi predsednik nakon sticanja nezavisnosti, održao je regularne izbore, ali je preko davanja patronata odabranim zvaničnicima, držao čvrstu kontrolu u zemlji.
U mnogim evropskim prestonicama na zapadu takođe se misli da su Bugarska i Rumunija, koje su ušle u EU 2007, primljene prerano, i da ne čini dovoljno u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Kao rezultat toga, hrvatski pregovori o pristupanju, koji su počeli u 2005, bili su iscrpniji i zahtevniji nego za bilo kog prethodnog podnosioca zahteva. Ne samo da je Zagreb morao da završi privatizaciju svoje industrije, reformiše svoju birokratiju i usvoji hiljade stranica prava EU, on je morao da preda tužiocima u Hagu osumnjičene za ratne zločine koji su kod kuće viđeni kao heroji.
Najdramatičnija epizoda za Hrvatsku posle rata bila je borba protiv korupcije koju je “inspirislao” približavanje EU. U decembru 2010, austrijska policija je uhapsila bivšeg premijera Ivu Sanadera na autoputu u blizini Salcburga nakon bekstva iz Hrvatske gde se suočavao sa optužbama o podmićivanju.
Sanader je nasledio Tuđmana kao šef Hrvatske demokratske zajednice, odnosno HDZ, i odveo je daleko od nacionalizma ka mejnstrimu evropske hrišćanske demokratije. Evropske stranke desnog centra i njihovi lideri, uključujući i Angelu Merkel su ga prigrlili. Ali, posle njegove iznenadne ostavke 2009, Sanader je podvrgnut istrazi.
Navodi se da je prihvatio mito od € 480,000 da bi sredio da Hrvatska 1995, uzme kredit od austrijske Hipo Alpe Adria banke koji su tužioci opisali kao “ratno profiterstvo”. Sanader je takođe bio optužen za primanje mita od € 5 miliona da pomogne Molu, mađarskoj naftnoj kompaniji da obezbedi potpuna upravljačka prava kada je kupio deo Ine, hrvatske nacionalne naftne kompanije. Nakon suđenja na kojem se čulo da je njegova kuća bila puna skupih umetničkih slika, Sanader je osuđen na 10 godina zatvora u novembru. Njegove pristalice i navedene kompanije osporavaju navode i pravičnost procesa protiv njega.
Sanader je postao neka vrsta žrtvenog jarca čije hapšenje je otvorilo put Hrvatske za ulazak u EU.
U hrvatskom vrhu kažu da se mogu pohvaliti da nijedna druga zemlja koja je podnela kandidaturu nije otišla tako daleko u borbi protiv korupcije da zatvori premijera. Kritičari tvrde, međutim, da je hapšenje Sanadera, iako zvučno, prekrilo problem nižeg nivoa korupcije koji je ostao netaknut.
. . .
Jadranski institut za javnu politiku, tink-tenk koji je vodio kampanju da se odloži ulazak Hrvatske u EU, smatra hapšenje Sanadera samo iglom u plastu sena. On navodi američke procene da je iz Hrvatske preko kriminala, korupcije i utaje poreza ispumpano oko $ 15.2 milijardi za deset godina od 2001 do 2010.
Vesna Pusić, hrvatski ministar spoljnih poslova, insistira da su učinjeni veliki koraci u borbi protiv korupcije. Za kritike na račun hapšenja Sanadera kaže da je to slučaj da ste „prokleti ako to uradite i prokleti ako ne uradite“. Transparensi Internešnl, takođe kaže da je Hrvatska ostvarila napredak od 2003. U najnovijem rangiranju, Hrvatska je bila ocenjena manje korumpiranom od četiri članice EU: Rumunije, Bugarske, Grčke i Italije.
Ali šta je sa upozorenjima da će Hrvatska brzo postati kandidat za EU spasavanje? I Standard & Poors i Mudis poslednjih meseci su smanujili rejting zemlje i njene državne obveznice spustili na nivo “džanka”, pozivajući se na krhku ekonomiju Hrvatske.
Hrvatski premijer kaže da evrozona neće završiti spašavanjem Hrvatske – ne samo zato što ne ulazi u evrozonu. Državni dug, na nešto manje od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda ove godine, je visok u poređenju sa većinom bivših komunističkih zemalja članica EU, ali je i dalje tek polovina od onoga s čim se bori Irska i jedna trećina grčke zaduženosti. Velimir Sonje, poslovni konsultant u Zagrebu, kaže da je verovatnoća da se međunarodna finansijska tržišta potpuno zatvore za Hrvatsku, mali.
Ipak, iako se možda ne suočava sa trenutnim rizicima, njeni ekonomski izazovi su realni. Članstvo može da joj donese kratak pozitivan zamah. Turskim i ruskim posetiocima će, od 1. jula, biti potrebna viza, što je potencijalno udarac za turistički promet, uprkos tome što većina posetilaca dolazi iz EU.
Što je još važnije, Hrvatska će izgubiti svoj privilegovan pristup zemljama Balkana koje nisu članice EU tržišta kao što su Bosna, Srbija i Crna Gora, s kojima je Hrvatska obnovila poslovne veze u protekloj deceniji. Mogu biti izgubljena i radna mesta jer se hrvatske fabrike sele u Bosnu, da bi rešile pitanje carina.
Emil Tedeski, izvršni direktor Atlantic Grupa, proizvođača hrane koji je jedan od retkih međunarodno relevantnih hrvatskih uspešnih priča, kaže da je njegova kompanija spremna za članstvo jer je prisutna i na Balkanu i u EU. Ali mnogi nisu.
„Možete da čujete mnogo žalbi iz hrvatskih kompanija“, kaže on „Ali smo imali, da budem iskren, dovoljno vremena da se pripremimo.“
Jedna od ključnih hrvatskih izazova je da obnovi privredni rast. Ali, čak i ako EU privreda počinje da se oporavlja, odakle će doći hrvatski rast nije sasvim izvesno..
„Praktično cela industrija u Hrvatskoj je oštećena, bilo kroz rat, ili putem [loše vođenih] privatizacija, ili putem lošeg upravljanja“, kaže Puhovski. „Mi imamo turizam, ali to je četiri meseca godišnje.“
Najbolji scenario bi bio da se Hrvatska ugleda na zemlje poput Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske, koje su imale poplavu ulaganja u proizvodnju, posebno u auto industriju. Ali, za razliku od ovih zemalja, Hrvatska ulazi u EU dolazi usred najveće krize u Evropi u poslednjih nekoliko decenija. Privlačenje nekih od ograničenih investicionih tokova u istočnu Evropu će zahtevati duboke strukturne reforme.
. . .
Još jedna nada je € 14 milijardi iz fondova EU koje Hrvatska ima pravo da povuče do 2020, i njen strateški položaj na trasama planiranih putnih i železničkih interkontinentalnih koridora koji povezuju južni Balkan sa centralnom Evropom. Kritičari, međutim, kažu da je pitanje da li Zagreb ima administrativni kapacitet da aplicira i efikasno utroši ta sredstva.
Neizvesnost oko toga kako će Hrvatska proći podstiče i činjenica da, koliko god Brisel pokušava da postavi objektivne kriterijume, odluka o tome da li je zemlja „spremna“ na kraju ostaje politička. Ulaskom Hrvatsku u EU, EU dolazi do granice Bosne, verovatno najnestabilnije evropske države. Namera je da se da signal svim balkanskim državama da vrata ostaju otvorena.
Vesna Pusić kaže da da bi odluka EU da sada okrene okrene leđa Hrvatskoj bila ne samo nepravedna već i rizična. Jugoistočna Evropa je prelazna zona kontinenta na Bliski istok, gde su upravo u toku politička previranja u Turskoj i rat u Siriji.
„Ako EU gubi svoju meku moć, onda ona gubi snagu da stabilizuje jugoistočnu Evropu“, kaže ona. „A bez stabilizacije jugoistočne Evrope, opasnost od širenja nestabilnosti iz jugoistočne Evrope, iz južnog Mediterana i sa Bliskog istoka u Evropu, postaje mnogo veća.“
. . .
Srbija: Brisel mora da nastavi da bude magnet
Kada je na srpskim izborima u maju 2012, izabrana nova srpska vlada na čelu sa bivšim srpskim nacionalistom, Evropa se stresla. Predsednik Tomislav Nikolić je nekada bio desna ruka Vojislava Šešelja, ultranacionalističkog lidera kojem se sada sudi u Hagu zbog navodnih ratnih zločina. Ivica Dačić, premijer, je bivši portparol Slobodana Miloševića, pokojnog srpskog diktatora.
Međutim, novo rukovodstvo u Beogradu je nastavilo pro-EU kurs svojih prozapadnijih prethodnika, i snažno poguralo ka datumu za početak pregovora o pristupanju.
Sporazum o normalizaciji odnosa sa otcepljenom pokrajinom Kosovo u aprilu pokazao je da oni možda imaju više mogućnosti od svojih prethodnika da preduzmu nepopularne korake u ostvarivanju strateških ciljeva i nose se sa problemom Srba na Kosovu.
Čak i ova vlada čini se oseća da Srbija na kraju mora težiti ka članstvu u EU – ili bar da je sprovođenje politika koje vode ka članstvu popularano.
Ulazak Hrvatske u EU šalje poruku drugim balkanskim državama, kaže Dejan Jović, savetnik Ive Josipovića, predsednika Hrvatske. „Mi smo više slični vama nego ostatku Evrope, a ako mi uspemo, onda možete uspeti i vi, ako to želite“, kaže on.
Međutim, postoji zabrinutost da bi postepeno proširenje EU moglo da bude destabilizujuće. Bosna i Hercegovina je i dalje žarište. Dejtonski sporazum kojim je 1995, okončan rat u Bosni ostavio tri glavne etničke zajednice Srba, Hrvata i bosanskih muslimana (Bošnjaka) nezadovoljne.
Neki analitičari očekuje da bi ulazak Hrvatske u EU mogao izazvati određenu nestabilnost u Bosni, s obzirom da će mnogi bosanski Hrvati koji imaju hrvatske pasoše imati prava koje im daje EU, akoje ostali Bosanci nemaju.. To bi moglo da podstakne tenzije sa Republikom Srpskom, entitetom bosanskih Srba.
Privlačnost EU – i njena sposobnost da deluje kao podstrek za reforme – mogla bi se i smanjiti, kako drugi u regionu koji se nadaju ulasku, kao na primer Makedonija i Albanija shvataju da bi njihov ulazak mogao biti decenijama udaljen. Čak se ne ošekuje ni da će se Srbija priključiti EU pre početka 2020-tih, u najboljem slučaju.
Ali Jović sugeriše da je EU i dalje „magnet“ i da treba da uradi sve što može da to ostane.
„Mislim da, ako nemate ovaj EU magnet – pa, pogledajte samo neke post-sovjetske države, kako se vraćaju autoritarnosti“, kaže on. „Bez tog spoljašnjeg magneta, mislim da ni komunizam ne bi pao.“
Pre deset godine Airbus je počeo da radi na vojnim avionima koji bi Evropu učinili najmoćnijim kontinentom u vazduhu.
Ovaj projekat koji je do sada koštao 20 milijardi evra podržalo je sedam članova NATO-a: Belgija, Francuska, Nemačka, Luksemburg, Španija, Turska i Velika Britanija.
Trud i novac im se isplatio u vidu letelice A400M Atlas. Ona je dizajnirana da bude veoma brza, da se pomoću padobrana dopunjava u vazduhu, da sleće na neravan teren, da nosi više od 36 tona tereta i da pri tom bude veoma okretna, i da radi još mnogo toga što će njenom novom vlasniku možda zatrebati.
A prvi vlasnik letelice je upravo zemlja koja ga je proizvela. Naime, ovi avioni trebalo bi da budu isporučeni francuskoj vojsci tokom proslave Dana Bastilje 14. jula, a priča se i da su Amerikanci zainteresovani za najnoviji ratni avion.
Izvor: Biznis Insajder
Predstavljamo vam prvi od tri dela teksta Meta Tejbija u magazinu Rolingstone, kojim se rasvetljava uloga svih glavnih aktera postojeće finansijske krize.
Sigurno su vam pričali o finansijskoj krizi, i o pacovskom leglu korupcije koje su finansijske institucije ostavile iza sebe. Svi su teško optuženi: pohlepom zadojene banke, uspavani regulatorni mehanizmi, beskrupulozni hipotekarni pilićari, kao što je to bio sprejem preplanuli bivši direktor britanske kompanije Countrywide, Anđelo Mozilo.
Ali šta je s rejting agencijama? Zar nije istina da skoro niko od glavnih krivaca za prevaru – koja je u protekloj deceniji progutala Volstrit, a koja se ne bi desila da nije bilo kompanija kao što su Mudis i Standard & Purs – nije pukao? Nisu li oni, ipak, posle svega isuviše krivi?
Pravo pitanje je – da li su ikada bili okrivljeni? Kada su u pitanju ove agencije, prema njima, najblaže rečeno, treba gajiti veoma ozbiljne sumnje.
Zahvaljujući planini dokaza prikupljenih tokom vođenja dva velika sudska spora – na osnovu dokumenata koji uglavnom nikada nisu viđena od strane javnosti – danas znamo da su dve najuticajnije rejting agencije (pre svega Mudis i S & P) iza sebe imale dugi niz godina bestidno provedenih kao puko oruđe u rukama bankara, spremnih da daju bilo šta, bilo koju količinu keša u zamenu za njihovu visoku ocenu.
Rukovodioci i analitičari ovih kompanija uhvaćeni su na osnovu dokaza iz njihove prepiske, u nizu inkriminišućih e-mailova, priznavši kako je čitav njihov ‘poslovni model’ bio, zapravo, jedna prevara i krađa.
„Gospode pomozi nam u našoj j*benoj prevari… ovo mora da je najgluplje mesto na kojem sam radio“, piše jedan od izvršnih direktora S & P. „Kao što znate, imao sam poteškoća u objašnjavanju ‘KAKO’ smo stigli do ovih naših brojki, jer ne postoji nauka koja bi stajala iza njih“, priznaje jedan visoki analitičar S & P. „Ako ćemo samo da izmišljamo rezultate da bismo povoljno ocenjivali dilove, onda nam kvanti (kvantitativni analitičari) uopšte nisu ni potrebni“, žali se još jedan visoki službenik S & P. Njegov kolega odgovara: „Nadajmo se da ćemo se svi obogatiti i otići u penziju pre nego što se ova kula od karata sruši.”
Rejting agencije su ‘lepak’ koji, navodno, drži na okupu čitavu finansijsku industriju. Ove gigantske kompanije – takođe poznate kao ‘nacionalno priznate statističke rejting organizacije’ ili NRSRO – upošljavaju timove kontrolora koji analiziraju preduzeća, gradove, zemlje, hipotekarne kredite, bilo koga i bilo šta ko preuzima neki dug ili kreira neku kolektivnu investicionu šemu.
Njihova osnovna funkcija je da pomogne u definisanju šta je bezbedno kupiti a šta ne. ‘Trostruka ‘A’ ocena je u finansijskom svetu ono što je USDA pečat odobrenja za mesojeda ili nevinost za katolika. Trebalo bi da njihov rejting bude neprikosnoven, takoreći na nivou svetačkog: Mudis, prema sopstvenim izveštajima, kaže da bi investicije koje su ocenili kao ‘AAA’, „trebalo da prežive ekvivalent američke Velike depresije”. Nije pogrešno reći da se čitava finansijska industrija vrti oko kompasne tačke apsolutno sigurnog rejtinga AAA. Međutim, finansijska kriza se desila jer je AAA rejting prestao da bude nešto što mora da se zasluži, pretvorivši se u nešto što može da se (na)plati.
Ovo što se desilo je još neverovatnije utoliko i što “oni”, naravno, imaju snažnu moć nad svojim klijentima, jer su deo kvazi-zaštićene industrije koja uživa ogromne de facto državne subvencije. Uglavnom je to zbog toga što vladine agencije, kao što je npr komisija za hartije od vrednosti, često primoravaju privatne kompanije da ispune regulatorne zahteve zadržavanjem ili održavanjem u rezervi određenih fiksnih količina sredstava – obveznice, hartije od vrednosti, kakve god – a koje su visoko ocenjene od strane „nacionalno priznate“ agencije za kreditni rejting, kao što je to „velika trojka“ – Mudis, S & P i Fič. Dakle, s obzirom da ove agencije baš i nisu deo službene regulatorne infrastrukture, one su se, ipak, ponašale i dugo delovale kao da to jesu.
Nezakonito i pogrešno rejtingovanje nisu ni u prošlosti prolazili nezapaženo. Istražna komisija o finansijskoj krizi je 2011. objavila studiju slučaja, s posebnim osvrtom na Mudis, otkrivši da je ova agencija između 2000. i 2007. ocenila skoro 45.000 hipotekarnih hartija od vrednosti kao prvoklasne, AAA. Trideset hipotekarnih hartija od vrednosti je svakog dana – tokom jedne godine – dobijalo od Mudisa AAA rejting, da bi na kraju 83 odsto istih bilo degradirano. „Ova kriza se nije mogla desiti bez rejting agencija“, zaključak je ove komisije.
Zahvaljujući ovim dokumentima skupljenim tokom istrage, sada znamo kako se ova prevara odvijala. Istraga je pokazala kako su svi “faktori” u igri pronevere i prevare međusobno pokrivali jedni druge – kako najuticajnije rejting agencije tako i jedna od najvećih američkih investicionih banaka (Morgan Stanley), smišljeno praveći dva najveća loša kredita. Ta dva kreditna dila su u samom srcu prevare koja je dovela do urušavanja svetske privrede, do rušenja čitavih država i njihovih industrija – prevari u kojoj su učestvovale kako banke i hedž fondovi tako i hipotekarni kreditori i rejting agencije, uspostavljajući ‘vanredni nivo saradnje’, udružujući se međusobno kako bi prikrili i, onda, prodavali gotovo bezvredne hartije koje su dotad imale vrednost AAA. Ovo je crna kutija iz aviona američkih finansija.
Aprila ove godine su Mudis i Standard & Purs utuženi, a oštećene strane traže od njih da im se isplati 225 miliona dolara. Podnete su od strane različitih grupacija iz državnog tužilaštva vašingtonskog King Kauntija, kao i od Komercijalne banke iz Abu Dabija, koje prednjače u zadovoljenju pravde. Tužbama se rejting agencijama na teret stavlja “zavera” koja je trajala od sredine do kraja 2000-ih; banka Morgan Stanley je u tom periodu prevarnim radnjama podsticala investitore na velika ulaganja u gorenavedeni par loših investicionih dilova, pa je – usled ovih loših kreditnih šema – došlo do pucanja. Ovi dilovi poznati su kao Čejni i Rajnbridž.
Cene akcija za obe kompanije rasle su nagodbom (a ne, kako je trebalo, na osnovu relevantnih pokazatelja), dok su igrači na tržištu verovali da će kompanije biti pošteđene papirološkog pakla i haosa, neprijatnih dokaza kojih će se štampa poduhvatiti na suđenju. Ipak, “mala nezgoda” je to što je, prethodnom sudskom odlukom, većina dokumenata po ovom predmetu postala dostupna javnosti. Iako se nekoliko medijskih kuća, uključujući Njujork tajms, osvrnulo na to vreme i taj događaj, većina materijala nikada nije izašla u javnost a većinu toga nikada nisu ni videle oči novinara. Slučajevi su se vrteli oko egzotičnih i veoma složenih finansijskih instrumenata koji se nazivaju SIV, ili strukturirani investicioni instrumenti. SIV (structured investment vehicle, strukturirani tj. složeni finansijski instrument) jeste finansijska kompanija zasnovana zarad profita na razlici između imovine i obaveza – kao i tradicionalne banke, ali s puno lakšim regulativama i obavezama. Uglavnom se osnivaju kao off-shore entiteti, pa samim tim ne podležu propisima kojima klasične banke i finansijske kompanije obično podležu. Strategija SIV-a je: uzeti u zajam novac izdavanjem kratkoročnih vrednosnih papira, poput komercijalnih menica, srednjoročnih zapisa i javnih obveznica, po niskim kamatnim stopama, a zatim koristiti taj novac za davanje u zajam veće količine vrednosnih papira po višim kamatnim stopama – s razlikom u ceni koja, kao dobit, ide ulagaču. Stalna imovina ulagača može uključivati, između ostalog, stambene hipoteke, kao podlogu tj garanciju za finansijsku sigurnost (RMBS), dugoročne garancije, auto kredite i studentske kredite, obezbeđenje kreditnih kartica, bankarske i korporativne obveznice.
SIV je ne tako daleki rođak ‘entitetu posebnih namena’ (SPE, special purpose entity), koji je bio glavno oružje uništenja u skandalu ‘Enron’. Korporativne smicalice su se tih dana sastojale u masovnim računovodstvenim prevarama. U njima bi kompanija stvorila navodno nezavisnu korporativnu strukturu (SPE) koju bi, zapravo, kontrolisali njeni menadžeri – i koji bi, onda, obaveze svoje kompanije prebacivali (i izbacivali) iz svojih knjiga, ubacujući ih u ‘daljinski- kontrolisan bankrot’ (SPE), kojim su se krili gubici matične kompanije-osnivača SPE.
SIV je sličan koncept. S njim se počelo krajem 80-tih, nakon što su banke otkrile rupu u međunarodnim bankarskim standardima. Taj nedostatak u međunarodnim finansijskim regulativama im je omogućavao da stvore “Potemkinovo selo” koje su nazvali SPE – i koja je postala riznica puna sredstava kao što su hipotekarne hartije od vrednosti, koje je SPE pohranjivao i držao u svojim računovodstvenim knjigama.
Ovaj ‘Behemot’ – finansijska ‘zver’ izvanredno velike moći i snage – funkcionisao je po istom osnovnom konceptu kao i obične banke: uzimajući u zajam gotovinu na kratak rok od deponenata a potom, obično na dugi rok, davala na zajam taj novac u obliku kredita, poslovnih kredita, itd. SIV je radio istu stvar kao i banke: uzimao je od investitora kratkoročne gotovinske pozajmice a zatim tu pozajmicu ulagao kao dugoročnu investiciju, u obliku studentskih kredita, auto-kredita ili kao subprime hipoteke (subprime krediti, kod kojih zajmoprimac ne može lako da otplati svoje kreditne obaveze-u tom se slučaju na njegovu imovinu stavlja tzv. ‘subprime hipoteka’). Kao i banke, i SIV je svoj profit pravio na razlici izmedju svog kratkoročnog duga i dugoročnih investicija. Ako bi se SIV zadužio tj. uzajmio na tržištu komercijalnih papira po kamati od 3 odsto – a zaradio 6,5 odsto na subprime hipotekama – dolazimo do lake i komotne zarade na razlici koja iznosi, u ovom slučaju, 3,5 odsto. Tako su profitirale kako i banke tako i SIV ‘entiteti’.
Velika je razlika, naime, u tome što – za razliku od SIV – banka ima regulatorne zahteve za svoj kapital. SIV, za razliku od banaka, nije bio kontrolisan takvom regulativom pa je kao takav bio tehnički nezavistan, dok se njegove potencijalne obaveze nisu pojavljivale u knjigama velikih banaka koje su ih stvarale. SIV struktura je, dakle, dozvoljavala investicionim bankama da stvore i koriste, bez rizika, milijarde dolara nastalih ‘finansijskim uslugama’ kao što su subprime krediti, koji su postali centralni deo novog trenda korporativnih prevara: stvaranje a potom prodaja mase rizičnih hipotekarnih hartija od vrednosti – obezbeđujući njihovu ‘pouzdanost’ lažnim rejtingom AAA investicija. Lažnu sliku stvarale su upravo agencije za kreditni rejting.
(u drugom od tri dela teksta ‘Poslednja misterija finansijske krize’: priča o Čejniju, Rajnbridžu i Morgan Stenliju)
(M.L.)
Nekadašnji američki zvaničnik anonimno je medijima potvrdio mogućnost da je glavni akter razotkrivanja istine o špijuniranju, Edvard Snouden „kopirao skoro sve podatke NSA-e“, službe za bezbednost u kojoj je radio.
„Američke vlasti su nervozne jer ne znaju šta još Snouden ima u posedu i šta je sledeće što će se pojaviti u javnosti“, rekao je on.
Ispostavilo se da je jedan od razloga što se Snouden zaposlio u NSA bilo upravo razotkrivanje špijuniranja i da je ovaj mladić falsifikovao digitalni ključ koji mu je dao pristup mnogim podacima koji su bili van njegovog dometa kao sistem administratora.
Izvor: Biznis Insajder
Španski pravnik koji će najverovatnije zastupati najpoznatijeg begunca današnjice, Edvarda Snoudena, ima više nego zanimljivu karijeru. Između ostalog, šef je pravnog tima Vikiliksa, a 1998. izdao je nalog za hapšenje čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu.
Snouden je izrazio želju da ga pred sudom brani baš ovaj čovek: Baltasar Garson. Svetskoj javnosti ovaj Španac postao je poznat 1998. kada je kao sudija španskog vrhovnog kriminalnog suda (Audiencia Nacional), izdao nalog za hapšenje bivšeg čileanskog diktatora Augusta Pinočea zbog ubijanja, mučenja i nestanaka španskih civila za vreme njegove vladavine. U periodu nakon toga, Garson je stekao ime kao energični istraživač zločina počinjenih pre više decenija, ali je takođe postao i trn u oku modernih političkih aparata.
Godine 2000. sudski je gonio argentinske vojne oficire zbog nedela koje su počinili krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Dve godine kasnije pokušao je da sprovede istragu protiv čuvenog bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera zbog njegove umešanosti u Operaciju Kondor tokom sedamdesetih, kada je šest južnoameričkih vojnih režima progonilo i likvidiralo članove levičarskih grupa u ovim zemljama. Godine 2008. otvorio je istragu vezanu za zbivanja tokom Španskog građanskog rata i zločina koje je počinila tadašnja vlada Nacionalista između 1936. i 1939. godine. Međutim, pošto je opštom amnestijom 1977. godine u Španiji onemogućeno sudsko ispitivanje u vezi sa ovim, mračnim delom španske prošlosti (amnestija zapravo pokriva period do 1976.), godinu dana kasnije Garson je opozvan jer je „zloupotrebio“ svoj položaj otvaranjem ovog slučaja.
Pre četiri godine Garson je optužio šest službenika američke vlade zbog opravdavanja mučenja zatvorenika u ozloglašenom zatvoru Gvantanamo na Kubi. Međutim, i ovaj slučaj su pre njegovog rezrešenja okončale španske vlasti. Godine 2010. odvažni Španac je zvanično suspendovan sa mesta sudije na 11 godina zbog nelegalnog prisluškivanja osumnjičenih u velikoj korupcionaškoj aferi. Garson i danas ističe da je ova odluka bila „politički motivisana kako bi ga pre svega sprečila u njegovom naumu da raskrinka zločine iz Španskog građanskog rata i njihove počinioce“. Konačno, prošle godine Baltasar Garson je postao vođa pravnog tima Vikiliksa i Džulijana Asanža koji ga je, najverovatnije i preporučio svom „kolegi po azilu“ Snoudenu.
Da li će penzijski fondovi uspeti da obezbede pozitivne prinose u narednom periodu? Ono što je izvesno je da sadašnje okruženje niskih realnih kamatnih stopa ne odgovara štedišama i investitorima, dok sa druge strane pogoduje dužnicima, od prezaduženih država pa do korporacija koje su veliki punioci budžeta tih istih država. Kao zajmotražilac na globalnom tržištu i Srbija ima razloga da razmišlja o tome na koji način će se dugoročni trendovi preneti na nas.
Američki FED i centralne banke širom sveta trenutno sprovode do sada nezabeleženu monetarnu ekspanziju, kao odgovor na svetsku ekonomsku krizu. Ogromna kreirana likvidnost i politika niskih kamatnih stopa imala je brojne efekte, od pada prinosa na obveznice na globalnom nivou pa do rasta interesovanja za ulaganje na tržišta u nastajanju poput našeg. Naime, trenutni prinosi na američke državne obveznice su za kraća dospeća blizu nule (i dvogodišnja obveznica ima prinos od svega 0,25%), dok duža dospeća poput desetogodišnje obveznice nose prinos od oko 2%. Odgovarajući realan prinos koji uzima u obzir očekivanu inflaciju, za ova dva dospeća iznosi oko -1,7% i nula. Slični su i primeri Italije, Španije i Francuske.
Da li su trenutni prinosi na dugoročne obveznice previše niski, tj. da li tržišta (ponovo) pogrešno vrednuju obveznice, ili nas u narednom periodu očekuju niži realni prinosi na štednju (ako prihvatamo da su dugoročne obveznice pravilno vrednovane i stoga dobra aproksimacija budućih prinosa)?
Podsetimo se Grčke gde su pre samo nekoliko godina prinosi na državne dugoročne obveznice bili skoro jednaki prinosima na nemačke. Kao što se kasnije pokazalo, tržišta su pogrešno vrednovala rizik. U prilog tezi da je u pitanju privremena distorzija dugoročnih prinosa je ogromna monetarna ekspanzija centralnih banaka i velika averzija ka riziku investitora koji pristaju i na niže prinose zarad sigurnosti.
Ako pogledamo istorijske prinose za period od 1980. godine pa do sada, realni prinosi na obveznice na globalnom nivou iznosili su visokih 6,4%. U periodu od 1950-1980. godine bili su niži ali i dalje realno pozitivni na nivou od 3,7%. U skladu sa tim, realniji scenario je da bi očekivani oporavak agregatne tražnje, odnosno ekonomske aktivnosti trebalo da dovede i do postepenog napuštanja politike jeftinog novca tj. rasta realnih kamatnih stopa.
Kada govorimo o tome kako trenutno okruženje utiče na penzijske fondove, najpre treba reći da je za sve investitore jedna od najvažnijih odluka ročna struktura ulaganja. Tako na primer, ukoliko očekuju rast kamatnih stopa, fondovi ulažu u obveznice sa kraćim dospećem i obrnuto. Ako su dugoročni prinosi potcenjeni ili veštački niski, prilagođavanje ročne strukture u sadašnjem trenutku podrazumeva fokus na kraća dospeća ili ulaganje u akcije, jer bi u slučaju eventualnog rasta kamatnih stopa ulagači imali veće gubitke. Sa ovom tezom slaže se i čuveni američki investitor Voren Bafet koji se snažno protivi ulaganju u dugoročne obveznice na trenutnim prinosima. Međutim, držanje sredstava u kraćim dospećima ili gotovini ima i svoj oportunitetni trošak jer se po pravilu na ova ulaganja ostvaruje manji prinos (u situaciji kada je kriva prinosa normalna tj. duža dospeća nose i veći prinos).
Ovde dolazimo do pitanja koliko dugo ovakvo stanje može da potraje i kakve su moguće posledice? Ono što je izvesno je da okruženje niskih realnih kamatnih stopa ne odgovara štedišama i investitorima, dok sa druge strane pogoduje dužnicima, od prezaduženih država pa do korporacija koje su veliki punioci budžeta tih istih država. U ovom trenutku finansijska tržišta blagonaklono gledaju na monetarnu ekspanziju, spredovi na tržištu obveznica su relativno niski a nedavni problemi sa Kiprom nisu nimalo poljuljali poverenje investitora. Takođe, u poslednjih nekoliko meseci postoji prilična razlika između podataka iz realne ekonomije i dešavanja na tržištu, gde su podaci iz realne ekonomije lošiji od formiranog konzensusa, odnosno javlja se negativni šok koji (još uvek) nije uključen u cene finansijske aktive.
Utisak je da investitori trenutno možda precenjuju velikodušnost centralnih banaka. U prilog tome idu i nedavne izjave zvaničnika Evropske centralne banke koje ukazuju na zabrinutost da bi sadašnja monetarna politika zone evra mogla da odloži potrebne strukturne reforme u zemljama članicama. Primena oštrih mera štednje može ugroziti privredni rast i sposobnost država da izmiruju svoje obaveze, ali sa druge strane ukoliko izostane kredibilni plan za održive javne finansije, tržišta bi mogla lako opet da upadnu u paniku. Takav scenario je poznat i podrazumeva nagli rast cene duga, što za zemlje sa lošim perspektivama rasta i visokim javnim dugom, poput Španije i Italije, znači skoro izvestan bankrot.
Nažalost, poslednja dešavanja govore u prilog da pojedine zemlje sadašnji trenutak koriste da čak povećaju potrošnju. Kao loš primer možemo navesti nedavni potez španske Vlade gde je višak iz državnog fonda PIO usmeren za rast penzija i božićni bonus za zaposlene. Ono što je problem je što je taj višak nastao revaluacijom španskih državnih obveznica koje je fond kupovao na višim stopama. U slučaju odluke ECB-a da obustavi LTRO program kupovine obveznica, vrlo je verovatno da bi se pojavio manjak u sličnom iznosu. U tom smislu ovaj potez deluje više kao neodgovornost nego poželjan državni intervencionizam usmeren na povećanje tražnje.
Kakvi su efekti ovih mera na tržište u Srbiji i da li je moguće povući neke paralele sa globalnim dešavanjima? Višak globalne likvidnosti i smanjena averzija investitora ka riziku, uz posledično nominalnu aprecijaciju dinara (i sada već prilično visoku realnu apresijaciju) direktno su uticali na pad cena domaćeg duga u stranoj i domaćoj valuti. Pored globalnih faktora tome su svakako doprineli i program fiskalne konsolidacije, pad političkog rizika i mere NBS. Naime, iako je Centralna banka podizala referentnu kamatnu stopu, za razliku od prethodnih slučajeva, to nije pratila izvršna stopa koja se spustila na donju granicu koridora, smanjujući trošak finansiranja budžetskog deficita. Primera radi, prinos dvogodišnje dinarske obveznice koji je sada ispod 10% pre samo šest meseci bio je na oko 14%. Prinos na najdužu dinarsku obveznicu (sedmogodišnju) trenutno iznosi oko 12,5% što je i dalje znatno više od zemalja iz okruženja kao i onih sa sličnim kreditnim rejtingom. Ovi prinosi već odražavaju relativno visoku očekivanu inflaciju, odnosno depresijaciju dinara u slučaju stranih ulagača. Ako bi trebalo da ocenimo verovatnoću pojave pozitivnog ili negativnog šoka, tj. dešavanja koje već nije uključeno u cenu, može se reći da su nešto veće šanse za pozitivni šok, poput niže inflacije ili depresijacije od anticipirane. U tom smislu veća je i šansa da ulagači dobiju realno pozitivan prinos.
Kada je reč o prinosu na domaće obveznice treba reći da on svakako u sebi nosi i premiju za rizik eventualnog bankrotstva. Srbija je u poslednjih nekoliko godina značajno uvećala nivo duga i njegovo učešće u BDP sa 40 na 60%, čime je dostignut nivo koji se smatra gornjom zonom prihvatljivosti za razvijene zemlje. U slučaju Srbije ta granica je verovatno niža. Da bi se trend pada kamata koje država plaća očuvao potrebno je voditi odgovornu fiskalnu politiku, odnosno, pre svega, održati fiskalni deficit u planiranom okviru.
Ono što treba znati je da tržišta vrlo različito reaguju na odstupanje od usvojenih targeta, posebno fiskalnih, u uslovima manje ili veće globalne likvidnosti i sklonosti ka ulaganju na tržišta poput našeg. Ono što neće kazniti u jednom scenariju, nadoknadiće u nekom drugom. Finansijski matematičar i filozof Nasim Taleb u svojoj knjizi „Crni labud“ kaže: „Znači, dug je opasan ako ste preterano samopouzdani u pogledu budućnosti i slepi za Crne labudove, čemu smo svi skloni. A predviđanje je štetno zato što ljudi (posebno vlade) zajme upravo oslanjajući se na predviđanja (ili ih koriste kao racionalizatorski izgovor za zaduživanje).“
Milan Kovač, izvršni direktor, Dunav DUDPF
Finansije Top 2012/13
Više od polovine Amerikanaca ne voli svoje poslove, sudeći prema rezultatima najnovijeg istraživanja agencije Gallup. I ne samo to – svaki peti zaposleni Amerikanac aktivno šteti poslovanju svog preduzeća jer prekomerno troši njegove resurse i spušta radni moral ostalih kolega svojim (ne)zalaganjem.
Studija poznate svetske kuće Gallup obuhvatila je 150.000 stalno i privremneo zapsolenih građana SAD tokom 2012. godine. Poražavajuće je da 18% ispitanika, odnosno skoro svaki peti, uzima prekomerne dana odsustva, širi svoje nezadovoljstvo među ostalim osobljem. Ovakvi zaposleni nazivaju se „aktivno neuključeni“ i za njih je karakteristično da nisu samo nezadovoljni svojim poslom, već čine sve što je u njihovoj moći da prošire svoje nezadovoljstvo – Gallup procenjuje da tih 18% (ne)radnika koštaju američke kompanije oko 500 milijardi dolara godišnje izgubljene produktivnosti.
Istraživanje: http://media2.kjrh.com/html/pdfs/unhappyemployees_gallup.pdf
Nova zvezda evropske književnosti Goce Smilevski i Srđan V. Tešin, jedan od najznačajnijih pisaca u novoj srpskoj književnosti, nastupaju trećeg dana na 2. Beogradskom festivalu evropske književnosti, u okviru programa Na sceni. Oni će razgovarati s publikom i čitati tekstove iz svojih novih rukopisa.
Programi se održavaju u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Najpre u 19 časova nastupa Srđan V. Tešin koji će, između ostalog, pročitati jednu svoju novu priču, dok književno veče Goceta Smilevskog, koji boravi u Beogradu između dve svoje velike evropske turneje, počinje u 20 časova.
U okviru festivalskog programa Književnost na filmu u 21 čas počinje besplatna projekcija filma Petrovgradska prašina Ilije Torbice koji je nastao prema istoimenom romanu Vojislava Despotova.
Posetioci Festivala mogu da na izložbi posvećenoj Zbignjevu Herbertu, jednom od najvećih evropskih pesnika XX veka, vide crteže, rukopise i fotografije ovog modernog klasika evropske književnosti.
Beogradski festival evropske književnosti traje do 28. juna. Organizator festivala je Izdavačka kuća Arhipelag, u saradnji sa Domom omladine Beograda.
Prodaja kuća u SAD u maju je dostigla petogodišnji maksimum, saopštilo je američko Ministarstvo trgovine.
Ona je naime u petom mesecu ove godine skočila za 2,1% u odnosu na prethodni i 29% u odnosu na isti period prošle godine. Ovo je istovremeno treći uzastopni mesec da prodaja nekretnina raste.
Oporavak tržišta nekretnina, misli se, prouzrokovan je rekordno niskim kamatnim stopama za hipotekarne kredite za koje Amerikanci mogu da zahvale sitmulativnoj politici Feda.
Izvor: Rojters