Posle skandinavskih krimića, publiku počinje da osvaja francuska produkcija. Među najtraženijim piscima čija se dela prevode su Fred Vargas, Pjer Lemetr, Antonen Varen, Paskal Garniel i Brigita Ober.
Svet ponovo trese zlatna groznica, od pojedinaca koji su okupirali Kaliforniju do kompanija koje se vraćaju antičkim nalazištima, a za nekim novim tragaju i pod morem, pa čak i u – kanalizaciji.
Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alep, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu.
Piše: Francesca Borri*
Konačno mi je pisao. Nakon više od godinu dana izveštavanja za njega, za vreme čega sam dobila tifus i bila ranjena u koleno, moj urednik je gledao vesti, pomislio da sam među kidnapovanim italijanskim novinarima i poslao mi mejl u kojem je pisalo: “Ako dobiješ vezu, može li da mi tvituješ kaznu?”.
Istog dana vratila sam se u pobunjeničku bazu, moje sklonište u paklu Alepa, u prašini, gladi i strahu, gde sam se nadala da ću naći prijatelja, toplu reč, zagrljaj. Umesto toga, dočekao me novi mejl, ovaj put od Klare, koja letuje kod mene u Italiji. Već mi je poslala osam “Hitno!” poruka. Danas traži moju propusnicu za spa da može da uđe besplatno. Ostatak poruka u mom inboksu je ličio na ovu: “Odličan prilog danas, briljantan kao tvoja knjiga o Iraku”. Nažalost, moja knjiga nije bila o Iraku, nego o Kosovu.
foto: Alessio Romenzi
Ljudi imaju romantičnu viziju frilensera kao novinara koji je sigurnost redovnih primanja zamenio za slobodu da pokriva priče kojima je fasciniran. Međutim, mi uopšte nismo slobodni: upravo je suprotno. Istina je da jedinu priliku za posao imam u Siriji, gde niko drugi neće da ostane. I, da budem precizna, nije u pitanju ni Alepo, nego prva linija. Sve to zato jer urednici u Italiji traže samo krv i pucnjavu. Pišem o islamistima i njihovoj mreži društvenih službi, korenima njihove moći – priču koju je definitivno mnogo teže izgraditi nego izveštaj sa prve linije. Upirem se da to objasnim, da priča bude životna i da dotakne čitatelje, sve da bi dobila odgovor “Šta je ovo? Šest hiljada reči i niko mrtav?”
Zapravo trebala sam to shvatiti još u vreme kada me je urednik zamolio za priču iz Gaze, jer je, kao i obično, bila bombardovana. Dobila sam mejl: “Znaš Gazu u dušu”. “Koga je briga što si u Alepu”. Tačno. Istina je da sam završila u Siriji nakon što sam videla fotografiju Alesija Romenzija u Timeu, koji se prošvercao u Homs kroz vodovodne cevi kada niko još nije bio svestan postojanja tog grada. Videla sam njegove snimke dok sam slušala Radiohead— te oči koje su gledale u mene, oči ljudi koje je ubijala Asadova vojska, jednog po jednog, a niko čak nije ni čuo za Homs. Savest je preklopila moju mudrost i morala sam da odem u Siriju odmah.
Međutim, bilo da pišeš iz Alepa, Gaze ili Rima, urednici ne primećuju nikakvu razliku. Plaćen si isto – 70 dolara po priči. Čak i u zemljama poput Sirije, gde su cene utrostručene zbog nepredviđenih okolnosti. Tako, naprimer, spavanje u pobunjeničkoj bazi pod vatrom, na dušeku na zemlji, uz žutu vodu od koje sam dobila tifus, košta 50 dolara za noć, a automobil košta 250 dolara dnevno. Završiš uvećavajući rizik, a ne umanjujući ga. Ne samo da ne možeš sebi da priuštiš osiguranje – koje je oko 1.000 dolara mesečno – nego ne možeš da platiš ni fiksera ili prevodioca. Nađeš se sama u nepoznatom. Urednici su dobro svesni da te 70 dolara po priči tera da štediš na svemu. Znaju i da ako slučajno budeš ozbiljno ranjen, postoji šansa da ne preživiš, jer sebi ne možeš dozvoliti da budeš ranjen. Ali oni kupuju tvoje priče bez obzira na sve, iako nikada ne bi kupili Nike fudbalsku loptu koju ručno šiju pakistanska deca.
Sa novim komunikacionim tehnologijama došlo je i iskušenje da se veruje da je brzina informacija. Međutim, ta ideja je zasnovana na samodestruktivnoj logici: sadržaj je standardizovan, i vaše novine,vaši magazini nemaju nikakvu različitost, tako da nema ni potrebe da plaćaju reportere. Mislim, za vesti imam internet, i to besplatno. Današnja kriza je kriza medija, a ne čitalaca. Oni su još uvek tu, i suprotno onome što mnogi urednici veruju, to su bistri čitaoci koji traže jednostavnost bez pojednostavljivanja. Žele da razumeju, a ne samo da znaju. Svaki put kad objavim svedočanstvo iz rata, dobijem desetine mejlova čitalaca koji mi pišu: “Okej, odlična priča, ali želim da razumem šta se dešava u Siriji”. Bilo bi mi zadovoljstvo da im odgovorim da ne mogu da napišem analizu, jer bi me urednik jednostavno nokautirao rečima “Šta si umislila ko si ti, mala”, iako imam tri diplome, napisala sam dve knjige i provela 10 godina na različitim ratištima, najpre kao aktivistkinja za ljudska prava, a danas kao novinar. Moja mladost je nestala u 23-oj godini kada je na meni završio deo nečijeg raznesenog mozga u Bosni.
Frilenseri su novinari drugog reda. Čak i da su samo oni u Siriji, to bi bilo zato što je ovo prljav rat, rat iz prošlog veka; to je rovovska borba između pobunjenika i lojalista koji su toliko blizu da viču jedni na druge dok se međusobno ubijaju. Kad se prvi put nađete na prvoj liniji ne možete da verujete, takve ste bajonete videli samo u istorijskim udžbenicima. Današnji ratovi se vode s bespilotnim avionima, a ovde se ratuje za svaki metar, za svaku ulicu, a to je prokleto zastrašujuće. Bez obzira na to, urednici u Italiji te tretiraju kao dete; dobiješ fotografiju na naslovnoj strani i kažu da si srećan jer si se našao na pravom mestu u pravo vreme. Dobiješ ekskluzivnu priču, poput one koju sam napisala prošlog septembra o starom gradu Alepa, gradu pod zaštitom UNESCO-a, spaljenom u borbama pobunjenika i sirijske armije. Bila sam prvi strani reporter koji je uspeo da uđe unutra i onda me urednik pita: “Kako da opravdam to što moj novinar nije uspeo da uđe na to mesto, a ti jesi?”. Dobila sam sledeći mejl od urednika vezan za tu priču: “Kupiću je, ali ću je objaviti pod imenom redakcijskog novinara”.
Naravno, ja sam i žena. Pre nekoliko večeri granatiranja je bilo svuda; sedela sam u ćošku, sa izrazom lica koji imate kad znate da smrt može da vas zadesi svake sekunde. Prišao mi je drugi reporter, pogledao me i rekao: “Ovo nije mesto za ženu”. Šta da odgovorim takvom tipu? Idiote, ovo nije mesto ni za koga. Ako sam uplašena, to je zato što sam prisebna. Jer, Alepo je sav u barutu i testosteronu i svi su traumatizovani: Henri samo priča o ratu, Rajan je na amfetaminima. I opet, svaki put kad vidimo raskomadano dečje telo, oni prilaze samo meni, “osetljivoj” ženi i žele da znaju kako sam. I u iskušenju sam da im odgovorim: Kao i vi. Večeri kad se na mom licu video osećaj bola, zapravo su bile večeri kad sam se branila, ostavljajući po strani sve emocije i osećanja; to su večeri kada sam sačuvala sebe.
Sirija više nije Sirija. To je ludnica. Tu je jedan Italijan koji je bio nezaposlen i priključio se Alkaidi, pa ga majka lovi po Alepu da bi ga dobro istukla; tu je japanski turista koji je na prvoj liniji jer mu, kaže, trebaju dve nedelje “uzbuđenja”; Šveđanin, diplomirani pravnik, koji je došao da prikupi dokaze o ratnim zločinima; američki muzičari sa bradom poput Bin Ladena koji misle da će se tako lakše uklopiti, iako su plavi, visoki ljudi (doneli su sa sobom lekove protiv malarije, iako ovde nema malarije i žele da ih dele dok sviraju violine). Tu su razni zaposlenici raznih agencija Ujedinjenih nacija koji, kad im kažete da znate za dete sa lišmaniozom (bolest koja se dobija ujedom peščane mušice) i pitate mogu li mu pomoći da se sa porodicom prebaci u Tursku na lečenje, odgovore da ne mogu, jer je u pitanju jedno dete, a oni se bave “detinjstvom” u celini.
No, mi smo ratni reporteri posle svega, zar ne? Braća (i sestre) saborci. Mi rizikujemo svoj život da bi dali glas onima koji ga nemaju. Videli smo stvari koje većina ljudi nikada neće videti. Puni smo priča koje pričamo za večerom, mi smo kul gosti koje svi žele da pozovu. Međutim, prljava istina je da, umesto da smo složni, mi smo sebi najgori neprijatelji; razlog zašto se naš tekst plaća 70 dolara nije u tome što nema novaca, jer uvek ima novaca za priču o Berluskonijevoj devojci. Pravi razlog je da ti tražiš 100 dolara po priči, a neko drugi je spreman da je proda za 70. To je najžešća konkurencija. Recimo, poput Beatris, koja me danas usmerila u pogrešnom pravcu, da bi bila jedina koja pokriva demonstracije, pa sam se našla među snajperskom vatrom zbog njene prevare. Sve zbog toga da bi pratila demonstracije, poput stotina drugih.
Ipak, pretvaramo se da smo ovde da niko ne bi mogao da kaže: “Ali nisam znao šta se dešava u Siriji”. Zapravo smo tu da bi dobili nagradu i bili vidljiviji. Varamo jedni druge, kao da nam je Pulicer na dohvat ruke, a zapravo nema ničeg. Stisnuti smo između režima koji nam daje vizu samo ako smo protiv pobunjenika i pobunjenika koji ti dozvoljavaju, ako si s njima, da vidiš samo ono što oni žele da vidiš. Istina je da smo gubitnici. Nakon dve godine naši čitaoci se jedva sećaju gde je Damask, a svet instinktivno situaciju u Sriji pojašnjava rečima “kakav haos” jer niko ne razume ništa u vezi Sirije, samo vide krv, krv i krv. Zato nas Sirijci više ne mogu podneti. Jer svetu prikazujemo fotografije sedmogodišnjeg dečaka sa cigaretom i kalašnjikovim. Jasno je da je nameštena fotografija, ali se pojavila u novinama i na portalima širom sveta u martu, i svi su galamili: “Ti Sirijci, ti Arapi, kakvi varvari!” Kada sam prvi put došla, Sirijci su me zaustavljali na ulici i govorili “Hvala vam što pokazujete svetu zločine režima”. Danas me zaustavio čovek i rekao: “Sram vas bilo”.
Da sam išta razumela u vezi sa ratom, ne bih zastranila pokušavajući da pišem o pobunjenicima i lojalistima, Sunitima i Šitima. Jer je jedina prava priča o ratu kako živeti bez straha. Da sam to znala, ne bih se toliko plašila da volim, da se usudim; umesto što sam sada ovde, umesto što grlim samu sebe u ovom mračnom, ustajalom ćošku, očajnički žaleći za svim što nisam uradila, što nisam rekla. Vi koji ste sutra još uvek živi, šta čekate? Zašto ne volite dovoljno? Vi, koji imate sve, zašto se toliko plašite?
* Uz izuzetak Alesija Romencija, sva ostala imena u tekstu su promenjena zbog zaštite privatnosti
*Frančeska Bori je objavila dve knjige, o Kosovu i o odnosima Izraela i Palestine, dok je radila kao aktivistkinja za ljudska prava. Okrenula se novinarstvu kad je shvatila da se moćni igrači više uzrujaju onim što napiše kao novinarka, nego onim što uradi kao pravnica.
Tekst objavljen u Columbia Journalism Review,
prevod: Marija Šerban i Žarka Radoja,
izvor: Kontrapress
U toku je intenzivna borba iza scene za jedan od najprestižnijih svetskih poslova: predsednika Federalnih rezervi. Oni koji podržavaju dva glavna kandidata – sadašnjeg člana Fed Dženet Jelin i bivšeg ministra finansija Larija Samersa – zauzeti su lobiranjem kod jedinog birača koji se broji u ovoj vrsti kampanje: predsednika Obame.
Jelen je potpredsednik Fed i pomagala je u implementaciji politike sadašnjeg predsednika Bena Bernankija – to je fakat koji ističu i pristalice i kritičari. Očekuje se da će se Bernanke povući kada njegov mandat istekne u januaru iduće godine.
Demokrate su u Senatu organizovale peticiju podrške Jelen, a predstavnik demokrata u tom telu Nensi Pelosi je u intervjuu za Blumberg televiziju rekla da bi bilo sjajno da na čelu Fed bude žena. Ali, suštinska razlika u izboru između dva kandidata daleko je od pitanja pola novog predsednika Fed i zvuči pre kao podsećanje na jednu Samersovu raniju izjavu.
Samers, bivši visoko pozicionirani saradnik Obame i sekretar za finansije u administraciji predsednika Klintona, ima moćne prijatelje u vladi i biznisu, poznat je po svom lošem karakteru, velikom talentu da se umili svojim nadređenima, i lošem ponašanju prema podređenima i veoma teškom temperamentu. Iako to ne govori najbolje o njegovim ljudskim kapacitetima, Samers ima brojne druge kvalitete koji ga u očima mnogih ne preporučuju za mesto predsednika Fed.
Jelin je bivši profesor na Berkli univerzitetu u Kaliforniji, dok je Samers (i mnogi od njegovih pristalica) pulen bivšeg sekretara za finansije Roberta Rubina.
Ono što pitanje pola čini relevantnim u Samersovom slučaju je činjenica da je 2006. zbog izjave da žene nisu dovoljno pametne da bi bile naučnici morao da podnese ostavku na mesto predsednika na Harvardu.
Ono što najviše zabrinjava u izboru Samersa je njegova predistorija čoveka koji je bio izraziti pristalica deregulacije na finansijskim tržištima, što je otvorilo vrata hazardnom ponašanju banaka što je dovelo do sloma 2008.
Hrvoje Jurić, docent na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu: Evropska unija ne želi Hrvatsku iz ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno iskalkulisanoj vezi uopšte nije riječ o našoj „slavnoj istoriji i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
Nakon maratonskog pregovaračkog razdoblja, Hrvatska je 1. 7. postala 28. članica EU. Tim povodom razgovarali smo s Hrvojem Jurićem, docentom na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, te članom Sindikata „Akademska solidarnost“ i grupe „Direktna demokracija u školi“. U razgovoru za „H-Alter“, Jurić govori o budućnosti Hrvatske u EU, crnim scenarijima koje Hrvatskoj prognoziraju evropski mediji, položaju radnika i ulozi sindikata unutar evropske zajednice te mogućnostima za izvanparlamentarno društveno-političko delovanje.
# Prvog jula Hrvatska je postala najnovija članica Evropske unije. Kakva je budućnost Hrvatske u Uniji?
Dovoljno je reći da je budućnost Hrvatske u Uniji – evropska. Međutim, ne radi se o romantiziranoj Evropi, o kojoj Hrvati maštaju „od stoljeća sedmog“ ili od 1990, jer Evropska unija nema veze s kulturom, političkom kulturom i socijalnim blagostanjem, što se, protivno stvarnosti, i dalje upisuje u pojam Evrope. EU je hladni i bešćutni birokratski Moloh koji proždire upravo sve ono što naši naivni „evropejci“ smatraju Evropom. EU nije niti „jedinstvo u različitosti“, niti jezgra neke alternativne, nadnacionalne politike budućnosti, nego je ona primarno ekonomska unija, tj. servis krupnog kapitala i mehanizam ekonomskog potčinjavanja političkih zajednica i pojedinaca. A hrvatska politička oligarhija, nakon što je na lokalnoj berzi uspešno provela rasprodaju društvene imovine i zajedničkih dobara, odlučila je prodati na evropskoj berzi i celu Hrvatsku, njene ljudske i prirodne resurse, odnosno ono što je preostalo, reliquiae reliquiarum. Možda nekima još nije jasno, pa treba istaknuti očiglednu stvar: EU ne želi Hrvatsku iz neke ljubavi. Radi se o ugovorenom braku koji je, kao i svaki ugovoreni brak, samo legalizovana prostitucija, u kojoj dakako strada subjekt koji se podvodi. U toj promišljenoj i pomno kalkuliranoj vezi uopće nije rieč o našoj „slavnoj povijesti i kulturi“ nego o antidemokratskoj geopolitici i kapitalističkoj ekonomiji.
# Kako izgleda Evropa kojoj se Hrvatska pridružuje?
Evropa, kojoj se Hrvatska sada pridružuje, Evropa je kojom tumaraju mase eksploatisanih radnika i nezaposlenih, mase obesnaženih i obesmišljenih građana, mase neregistrovanih ne-europljana koji neće biti prognani jer su itekako korisni za evropsku ekonomiju, kao i evropski sweat shopovi u jugoistočnoj Aziji. To je Evropa u kojoj će razne bugarske, rumunske, grčke, kipri i hrvatske biti kolonije „stare Evrope“. Nadalje, EU nisu samo hrvatski političari koji ponosno šeću ulaštenim hodnicima briselskih institucija, nego i radnice DTR-a i radnici u razminiranju, koji su ovih dana protestovali na zagrebačkim ulicama i na Jelačić placu, gde se, sasvim perverzno, 30. 6. održao neukusni „EU prajd“.
„Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Nakon 1. 7. građani Hrvatske, barem isprva, verojatno neće primetiti velike promene, jer već godinama, da ne kažem decenijama, Hrvatska se pravi da je u EU, „diše evropski“ i radi evropski. To je takozvana Prilagodba: od folklorne prilagodbe, tj. apsurdnog vešanja zastava EU na državne ustanove u Hrvatskoj i papagajskog usvajanja evropskog novogovora, preko užurbanog i šlampavog usklađivanja hrvatskog zakonodavstva s onim evropskim, do odnosa prema radništvu i prema javnom dobru. Baš ovo posljednje treba naglasiti. Na primer, u našim je medijima skoro neopaženo prošla vest da su u martu 2013. predsednik Evropske komisije, Barroso, i predsednik Izraela, Peres, raspravljali o projektu golfa na Srđu, nakon čega je Barroso malo pritisnuo hrvatskog premijera da se taj problem što prije reši, naravno, u korist izraelskog preduzetnika Frenkela. Kakvi topnički dnevnici, kakve trice! „Uklanjanje prepreka“ hrvatskom pridruživanju Uniji najbolje se vidi u ovom detalju. Osim toga, evropsku perspektivu Hrvatske treba sagledavati i u kontekstu perspektiva demokratije u EU. A one uopšte nisu svetle. „Demokratski deficit“, o kojem se još uvijek stidljivo govori, eufemizam je za ne-demokratske i anti-demokratske tendencije kojima je obeležena EU. Bojim se da je, s obzirom na to, građanima Hrvatske demokratija dalje nego ikada, jer će evropsko-unijska verzija demokratije samo potencirati one tendencije koje su nam već dobro poznate, a koje se tiču partitokratske vlasti i politike koju zapravo vode krupni kapitalisti, ukratko, anti-demokratskog demokratizma ili pseudodemokratije.
# Je li Hrvatska sledeća Grčka, kako to tvrde evropski mediji?
Nisam sklon takvoj vrsti prognoza, pogotovo zato što ti evropski mediji izriču samo bojazni evropskih ekonomsko-političkih centara moći, tj. govoreći o Hrvatskoj kao „sledećoj Grčkoj“ govore jedino o ugroženosti finansijskog sektora, valute, preduzetničke klime, interesa evropskih turista i slično, a sve ono što bismo mi zapravo trebali naučiti iz slučaja Grčke nije predmet njihove brige. Mislim na socijalno-ekonomsku situaciju u Grčkoj, na eroziju javnih dobara, uključujući javni medijski servis, na pokušaje instaliranja pro-evropske i nedemokratske političke oligarhije, i tako dalje.
Možda će zaista stanje u Hrvatskoj uskoro biti kao u Grčkoj, iako ni sada nije mnogo drugačije, ali sigurno je da postoji jedna bitna razlika između Hrvatske i Grčke, a ona se tiče narodnog, građanskog otpora. Iz hrvatske perspektive možemo biti zavidni Grcima na masovnosti tamošnjih protesta, na nivou mobilisanosti i organizovanosti grčkih radnika i građana uopšte, pa i na nekim reakcijama na krizu u sferi takozvane visoke politike. U tom smislu, u celoj toj grčkoj depresiji, ima razloga za optimizam. Kod nas baš i nema. Ali ako taj otpor u Grčkoj s vremenom bude popuštao pred EU kapitalističkim buldožerom, onda bi se, s obzirom na vaše pitanje, moglo reći obrnuto: možda će Grčka postati „sledeća Hrvatska“, odnosno možda će se situacija pogoršavati, a otpor tom buldožeru bit će slabašan i sve slabiji.
# Hrvatska već odavno u mnogočemu „prati“ evropske trendove. Po nezaposlenosti mladih nalazi se odmah iza spomenute Grčke i Španije. Nedavno je najavljeno da će Hrvatska prva u EU primenjivati nove mjere za podsticanje zapošljavanja mladih. Kako ih ocenjujete?
Većina mjera za mlade bazira se na varljivo nadi u EU-fondove, odnosno na famoznom „povlačenju novca iz EU-fondova“, a spram toga treba biti skeptičan, jer se uglavnom radi o kratkoročnim spinovima. Nagledali smo se i naslušali raznih „mera“ koje većinom nisu donijele ništa novo, korisno i uspešno, tako da sam a priori skeptičan i prema ovim mjerama. Lepo je da se misli na mlade, ali isti taj ministar rada i ista ta Vlada nekako su ćutljivi kad im pod prozorom viču stariji radnici, oni radnici kojima je usred njihovog radnog veka ili na njegovom zalasku izmaknuto tlo ispod nogu. Ukratko, ne verujem onim mjerama koje su zapravo palijativna rješenja i koje ne počivaju na nekoj široj slici i dugoročnijoj strategiji, nego se donose tek tako, za Evropu ili za CV nekog ministra koji će se već sutra posvetiti nečemu drugom.
# Uprkos ogromnoj nezaposlenosti koja već godinama muči Hrvatsku, sindikati su nakon godina ćutnje ove godine organizovali prvomajski protest. Nakon toga su ubrzo sklopili pakt o nenapadanju s Vladom. Kako ocenjujete djelovanje birokratskih sindikata u Hrvatskoj?
Delovanje sindikata u Hrvatskoj ocenjujem kao nedovoljno. Mislim na ocenu – nedovoljan. Muka mi je uopće analizirati njihovo delovanje jer je valjda već jasno i radnicima i svim drugima da je u tim mainstream sindikatima i kod tih sindikalnih vođa ostao samo naziv „sindikat“, a da su zapravo puka ispostava političke vlasti i poslodavaca. U najboljem su slučaju „tampon-zona“ između vlasti i poslodavaca, subjekt koji se cenjka s jednima i drugima ili, bolje rečeno, objekt s kojim se cenjkaju jedni i drugi. Još uvek se sećamo nesretnog referenduma o radnom zakonodavstvu, kao i prvomajskog protesta ove godine. Sindikati su i tu i u drugim prilikama izneverili radnike, propustili su šansu da iznesu određene zahteve bez kalkulacija, da ih zaoštre, i da ih smeste u širi društveni kontekst. Ali to nije ništa novo, već smo se navikli. Paradigmatski i tragikomični lik sindikalnog vođe Vilima Ribića verno je zabeležen u dokumentarcu Blokada Igora Bezinovića.
Ove birokratske sindikate još uvek uzimamo za ozbiljno samo zato što se nadamo da će ipak, možda, jednom, nekako, ti sindikati učiniti nešto što bi trebali učiniti. Na primer, boriti se za prava radnika. I da će biti istinska, a ne politikantska opozicija vlasti i kapitalistima, tj. Vladi i Hrvatskoj udruzi poslodavaca. Naravno, treba reći „čast izuzecima“, jer ima još izuzetaka koji nastoje sačuvati izvorni smisao sindikalizma, kao što su direktnodemokratska Akademska solidarnost, anarhistička MASA ili Novi sindikat, koji se računa među „žute sindikate“, ali ima aktivističko-sindikalnu „žicu“, uvijek je na izvoru događanja, nastojeći doista pomoći radnicima u bazi. No, problem takvih sindikata je to što ne mogu ostvariti značajniji utiecaj među borniranim radništvom, prvenstveno zato što imaju stigmu radikala ili idealista, a to se nikako ne uklapa u naš „vrli novi svijet“.
# Smatrate li da će sindikati ikada imati mobilizacijski faktor kao spomenuti sindikati u Grčkoj ili u Engleskoj?
Možda, ali samo ako se reformiraju, odnosno ako se radikalizuju, što znači – ako se vrate korenima i ako se podsete kako i zašto su sindikati nastali i kako su delovali, ako se podsete na svoje zadatke i ako kontekstualizuju ili re-kontekstualizuju svoje delovanje. Nažalost, moram reći i ovo: sindikati će biti mobilizacijski faktor ako budu imali bilo kakve ideje, jer najgore je to što današnji sindikati i današnje radništvo, proletarijat, nemaju nikakvih ideja, tako da u najboljem slučaju samo blebeću o socijaldemokratiji, misleći na današnju, lažnu i izdajničku socijaldemokratiju. Nepostojanje kontinuiteta, tj. isprekidana i krivudava istorija sindikalizma kod nas – za razliku od Engleske, Grčke, Španije ili Italije – sasvim su sigurno loša osnova za stvaranje jednog snažnog sindikalnog pokreta koji bi trebao biti ključni faktor građanske mobilizacije ili, oprostite mi na izrazu, opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Verujem da bi nešto mogao promeniti rad u sindikatima, koji podrazumijeva samoorganizovanje mislećih i aktivistički orijentiranih ljudi unutar postojećih sindikata, kao i rad sa sindikatima, tj. aktivna saradnja progresivnih nevladinih udruženja i civilnih inicijativa s temeljno uništenim sindikatima.
# Nedavno ste u kolumni Večernjeg lista napisali: „Značaj radničkog otpora osobito dobro vidimo u slučaju onih službi koje se može nazvati vitalnima za jedno društvo. Zamislite – u generalnom ili sektorskom štrajku – obustavu rada komunalnih službi, doktora, policajaca, prodavača u trgovinama, osnovnoškolskih i srednjoškolskih profesora.“ Koliko je takav scenario moguć u Hrvatskoj, budući da su se na primeru Croatia Airlinesa ekonomske i političke elite pokazale itekako sposobnima u razbijanju radničke solidarnosti, a samim time i otpora?
Uglavnom sam već odgovorio na to pitanje govoreći o stanju sindikalne scene u Hrvatskoj, jer naši su sindikalci među glavnim krivcima za to što nam se generalni štrajk čini kao utopija. No, usprkos izraženoj malodušnosti, mislim da tu opciju treba držati na pameti kao realnu opciju i da treba raditi na tome, jer opšta obustava rada, blokiranje sistema, najjača je, ako ne i jedina opcija koja još stoji na raspolaganju onemoćalim radnicima i građanima. I to nam je sredstvo nadohvat ruke. Na mikro-primerima vidjeli smo da se sistem itekako boji takvih incidenata, a to treba iskoristiti. Možda za to treba još malo vremena. Pre svega treba pričekati da se slegne ova EU-forija i da se realno dimenzioniraju trenutno preterane nade radništva i građanstva da će se nešto promeniti nabolje s ulaskom Hrvatske u EU.
# Kao vid građanskog bunta, u Hrvatskoj se u posljednje vrijeme sve češće javljaju inicijative za raspisivanje referenduma. Na lokalnom nivou taj primer smo imali u Dubrovniku, Fužinama i Zaprešiću, a na državnom nivou, uz diskriminatorske težnje inicijative U ime obitelji, i Cestarski sindikat je nedavno najavio raspisivanje referenduma zbog mogućeg izdavanja autocesta u koncesiju. Kako ocenjujete taj fenomen?
Kao zagovornik direktne demokratije, koju smatram jedinom alternativom vladajućem antidemokratskom demokratizmu, podržavam sve metode koje doprinose vraćanju demokratije njenom izvornom smislu, a to je neposredna demokratija. Referendum je, u postojećim okolnostima, jedna od glavnih direktnodemokratskih metoda, ali pogrešno je svoditi direktnu demokratiju i težnje za direktnom demokratijom samo na referendum, posebno u Hrvatskoj, gde je referendumsko zakonodavstvo dizajnirano tako da ekstremno otežava raspisivanje referenduma, kao i sprovođenje odluka o kojima su se građani izjasnili na referendumu. Bez obzira na to sviđaju li mi se teme referenduma i ciljevi koji se pritom ističu, inicijative za raspisivanje referenduma koje smo imali u poslednje vrijeme smatram signalom da su građani, određene socijalne grupe ili zajednice nezadovoljni vladajućim ekonomsko-političkim sistemom, a i ohrabrujućim znakom da ipak postoji želja za većom participacijom građana u političkom životu, pa i snaga za samoorganizaciju građana.
# Za razliku od referendumskih inicijativa, hrvatski građani još uvijek nisu iskazali inicijativu za masovniji izlazak na ulice. Smatrate li da će se ta praksa u skorijoj budućnosti promeniti?
Pre bih rekao da se nadam takvim promenama negoli da smatram kako će se one ubrzo dogoditi. „Kultura protesta“ bazira se na izgrađenoj političkoj kulturi. Ona se bazira na političkoj osveštenosti, a te osveštenosti nema bez dugotrajnog, „krvavog“ rada u zajednicama, među građanima i pogotovo među radnicima. Važan element je i kontinuitet građanskog otpora, kojeg kod nas nema, za razliku od, primera radi, Španije, Italije i Grčke. Prevelika je apatija u koju su građani kod nas zapali, a koju sistem planski potiskuje, prvenstveno putem medija. A što se tiče radništva, koje još uvek smatram ključnim „revolucionarnim subjektom“, iako in spe, moramo uzeti u obzir da su radnici pasivni prije svega zato što su više nego ikada ucenjeni, pa se u strahu od gubitka radnog mjesta radije odlučuju na ćutnju i trpljenje negoli za organizovanje i akciju. Usto, razočarani su sindikatima koji su ključni mehanizam organizovanja radnika. No, svima koji su nezadovoljni vlastitom ili opštom društvenom situacijom treba biti jasno da se ništa neće pomaknuti dok ne podignu glas i ne istaknu svoje zahteve, dok se ne izlože i pritom, dakako, nešto ne riskiraju. Međutim, lakše je izložiti se i riskirati kad je protest ili bilo koji drugi oblik direktne akcije masovniji. Kako god bilo, protesti su, jednako kao i referendum, ograničenog dosega. Zato nam je potrebno, ponavljam, građansko organizovanje u osnovi, dugotrajan rad u zajednici, rad na oživljavanju zajednica, a zatim postepeno preuzimanje vlasti nad funkcijama društva i nad vlastitim životima.
# Spomenuli smo izdavanje autocesta u koncesiju, što je samo jedan od nagovještaja moguće daljnje rasprodaje javnih dobara. Vjerujete li da će se taj trend intenzivirati prilikom ulaska Hrvatske u EU, pogotovo zbog zahtjeva Troike, koji su, primjerice, u Grčkoj nedavno umalo rezultirali gašenjem javnog medijskog servisa?
Sasvim je sigurno da će se taj trend intenzivirati, jer ko god prati što se zbiva na evropskom planu može videti da rasprodaja, tj. privatizacija javnih, zajedničkih dobara nije hrvatski izum nego upravo preslikavanje evropskog i svetskog neoliberalno-kapitalističkog modela u hrvatski kontekst. To se zbiva ne samo u evropskim predgrađima, kao što su Rumunija i Bugarska, nego i u staroevropskim zemljama kao što su Francuska i Italija. Ako bacimo pogled na područje nauke i visokog obrazovanja, videćemo da su trendovi komodifikacije, komercijalizacije i privatizacije javnih dobara itekako uznapredovali čak i u onim zemljama koje su se donedavno dičile svojim socijalnim modelom, kao što su Nemačka i skandinavske zemlje. S obzirom na to, Hrvatska nema razloga da se nada ičemu dobrom, a onda ni očuvanju javnih dobara. Javno dobro postaje – jadno dobro. Na nekim primerima – dovoljno je da pogledamo dubrovačko područje – već smo videli kako to funkcioniše. Možda se nekima još uvek čini da su to specifično hrvatske devijacije, te da će nas EU spasiti od presezanja kapitala i profita na sve aspekte naših individualnih i kolektivnih života, ali pobogu, i EU i SAD i drugi ekonomsko-politički monstrumi Hrvatsku vide tek kao izvor geopolitičkog i ekonomskog pogonskog goriva, kao svežu krv i još svežije tlo, a sve hrvatsko, čime se evropejski Hrvati toliko ponose, vredi samo ako se može unovčiti na evropskoj i svetskoj berzi kapitala.
# Kao u EU zemljama, tako i u Hrvatskoj, u poslednje vreme primetan je trend porasta ksenofobije i nacionalizma. Koliko svakodnevnica, obeležena buđenjem fašističkih tendencija, zapravo podsjeća na 1930-e?
# Ekstremna desnica je opskurna i ne vjerujem da ima perspektivu omasovljavanja, a ona manje ekstremna desnica, koja je, naravno, također problematična, „umivena“ je i utopljena u glavnu struju EU-politike, gde je ipak kapital važniji od nacije i rase. Ne bih preterivao s takvim poređenjima, jer daleko je današnja situacija od one tridesetih godina, koliko god bilo zabrinjavajućih desničarskih tendencija protiv kojih se svakako treba permanentno boriti. Baš zato smatram kratkovidnim opsesivno bavljenje levice kritikom desnice dok istovremeno ona treća snaga, neoliberalni kapitalizam, u miru radi svoj posao. Neoliberalna EU politika toleriše desnicu, jer desnica uspostavlja poželjan balans. Naime, desnica na neki način amortizuje nezadovoljstvo građana, usisava neartikulirano nezadovoljstvo na koje jedino radikalna levica ima odgovore, i time marginalizira levicu. Pitanja nacije i rase s jedne se strane koriste za skretanje pažnje s fundamentalnih, klasnih problema, a s druge strane, ti „drugi“, Arapi, Turci, Afrikanci, Balkanci i slični, u perspektivi evropske politike, i trebaju biti predmet napada desnice, jer na taj se način sprečava da postanu punopravni subjekti, odnosno omogućava se da ostanu puka radna snaga bez koje Evropa ipak ne može.
# Desne opcije ostvaruju sve zapaženije rezultate u evropskom parlamentarnom sustavu. S druge strane, na poslednjim izborima u Grčkoj zapažen rezultat ostvarila je leva Syriza. Mnogi levičari u Hrvatskoj simpatiziraju tu stranku. Treba li Hrvatskoj domaća verzija Syrize?
Simpatije koje neki naši levičari i levičarski krugovi imaju za Syrizu često su folklorne naravi, kao što mnogi, zbog crvenih zastava, srpa i čekića ili socijalističke retorike, simpatiziraju čavezizam, pa i kastrizam. Nemam problem s tim ako je simpatija potkrepljena kritičkom analizom okolnosti, činjenica i implikacija povezanih s tim pokretima. Takođe, smatram da su, u načelu, pozitivna sva kretanja koja se artikulisano i odlučno protive vladajućem ekonomsko-političkom sistemu, kao što je Syriza, pa i neka potencijalna hrvatski oblik tog pokreta ili partije. No, ne smiemo zaboraviti da je Syriza nastala odozdo, da je rezultat dugotrajnog „kuvanja“ unutar grčke levice, odnosno da se ni narodni pokret ni partija koja bi ga artikulisala ne može naprosto inaugurisati. Drugi deo priče je nedavna najava zastupnika Hrvatskih laburista u Evropskom parlamentu da će se on priključiti Konfederalnoj grupi ujedinjene evropske levice i nordijske zelene levice, gde je i Syriza. Svaka mu čast što se u Evropskom parlamentu nije priključio bezubim evropskim socijaldemokratima, koji su zapravo slabo prikriveni neoliberali, ali volio bih videti da to „syriziranje“ Laburista nije samo za evropsku, nego i za kućnu upotrebu, tj. da će Syriza ponukati naše Laburiste da iskoče iz partitokratske matrice čiji su protagonisti u Hrvatskoj.
# Simpatizer ste izvanparlementarnog društveno-političkog delovanja. Nedavno ste napisali da su okolnosti za takvo delovanje ekstremno nepovoljne te da je najpre potrebno osvestiti tu činjenicu. Kako navodite, za to je potreban mukotrpan rad. Postoji li trenutno u Hrvatskoj dovoljan broj pojedinaca i inicijativa koji su spremni za taj rad?
Kao prvo, promene su nužne. Bez obzira na masovnost i organizovanost, anti-sistemsko delovanje nema alternative. Upravo zato, i sve takve individualne akcije i sva takva kolektivna ali nedovoljno masovna kretanja treba podržavati. Kao što nikad nije previše ljudi za neku akciju, tako nikad nije ni premalo ljudi da bi se neka akcija pokrenula, ako ti malobrojni znaju što žele i ako su dobro organizovani, predani borbi i uporni. Naravno, treba težiti omasovljavanju, ali pretpostavka toga je osveštavanje građana, stvaranje šire slike o situaciji u kojoj se nalazimo, zatim građansko samooorganizovanje, artikulisanje zahteva i upornost u njihovom ostvarivanju. Takođe, treba težiti stvaranju šire platforme za odbranu javnog dobra. No, dug je put do toga. Zadržimo li se samo na osveštavanju građana, treba mnogo energije da bi se usprotivilo kompetitivnom, vulgarno-darvinističkom shvatanju društvenih odnosa, gde za zajedništvo, saosećanje i solidarnost nema mesta. Treba nam novo prosvetiteljstvo. I povratak tradicionalnim vrednostima kao što su sloboda, jednakost i pravednost. Chomsky je nedavno rekao da je ta vrsta konzervativizma, odnosno povratka tradicionalnim vrednostima, najsubverzivnija stvar za vladajuće sisteme moći. Ja, kao pesimist na kratke i optimist na duge staze, mislim da je uloga nezadovoljnika – onih koji su osvestili svoje nezadovoljstvo, a pogotovo onih mislećih i delujućih – držati nogu u vratima da se ne zatvore. Ili, da budem još patetičniji, mislim da je naša zadaća pronijeti luč otpora kroz trenutnu oluju do nekog smiraja, kad će ona moći postati plamen promene.
Izvor: Tamara Opačić, H-Alter
Do 2020. godine, centar svetske trgovine pomeriće se ka istoku, i ostaće tamo. Kina i Indija će same pokrivati jednu petinu svetske trgovine. Izvoz iz Kine u Evropu premašiće 1 bilion dolara što je dvostruko više od izvoza iz SAD u Evropu. Izvoz iz Evrope u Afriku i na Bliski Istok biće 50% veći od izvoza u SAD. Američka ekonomija će doživetu uspon zahvaljujući „azijskoj karti“ a Evropa zahvaljujući samoj sebi. Unutar kontinenta, tokom narednih deset godina, trgovina će doživeti ubedljivo najveći rast meren ukupnom vrednošću roba.
Globalna trgovina kojom su doskora dominirale razvijene zemlje sada pravi trajan zaokret ka istoku, ključni je nalaz studije „Zamena mesta – novi trendovi u međunarodnoj trgovini“ koju je objavila revizorsko-konsultantska kompanija Ernst & Young. Prema ovoj studiji, globalna trgovinska razmena će do 2020. godine najviše porasti u Aziji i Pacifiku dok će u isto vreme trgovina unutar ovog regiona kreirati novu koncentraciju međunarodne tražnje.
Iako je svetska trgovina doživela značajne restrikcije usled finansijske krize, poslednji podaci ukazuju na trend oporavka koji predvode brzorastuća tržišta odnosno trgovina između njih. Razvijene zemlje su dominirale svetskom trgovinom na početku 1990-ih ali je njihov udeo u međuvremenu značajno opao a taj trend će se nastaviti još bržim tempom u narednih deset godina, kažu u Ernst & Young-u. Dok razvijene ekonomije pokušavaju da nekako izađu iz krize, brzorastuća tržišta jačaju i postaju značajan faktor u svetskoj ekonomiji. Njihov udeo u svetskoj trgovini postaće još dominantniji u narednoj deceniji, a kao rezultat ovog trenda svetske kompanije će morati da prilagode svoje strategije sve izraženijem regionalnom obrascu globalne trgovine.
Azijska karta SAD
Ernst & Young procenjuje da će nastavak globalnog trenda izmeštanja proizvodnje (outsourcing), u kombinaciji sa razvojem regionalnih lanaca snabdevanja koji će nastojati da zadovolje sve veću potražnju koju generišu brzorastuća tržišta, smanjiti udeo razvijenih ekonomija u svetskoj trgovini sa 60% koliko je iznosio u 2010. godini na oko 55% do 2020. godine. Azija će ostati najdinamičniji region što se tiče trgovine, sa najbržim rastom izvoza unutar samog regiona. Indija i Kina će predvoditi konstantan uspon brzorastućih ekonomija i do 2020. godine će zajedno obezbeđivati gotovo 20% svetske trgovine.
U isto vreme Indija i Kina predstavljaju najbrže rastući izvor tražnje za robu koja stiže iz drugih zemalja. Studija koju su uradili stručnjaci Ernst & Young-a predviđa da će najveći rast među trgovinskim rutama zabeležiti one koje iz SAD vode u Kinu odnosno Indiju. U Ernst & Young-u kažu da će obim trgovine ove dve izvozne rute godišnje rasti čitavih 16%. Iako je udeo SAD u svetskom izvozu značajno opao tokom prethodne dve decenije, Ernst & Young-ova studija ukazuje na preokret ovog trenda tokom narednih deset godina kada će ekonomija SAD ojačati usled velikog povećanja izvoza u region Azije i Pacifika.
Udeo Evrope u svetskom izvozu opašće sa 38% iz 2010. godine na 34% do 2020. godine. Ipak, analitičari Ernst & Young-a predviđaju da će od svih razvijenih ekonomija Evropa najviše profitirati u pogledu vrednosti potražnje koja će stizati iz Kine. Tako će vrednost izvoza iz Evrope u Kinu porasti za 370 milijardi dolara u narednih deset godina dok će u isto vreme izvoz iz Kine u Evropu premašiti 1 bilion dolara i biće gotovo dvostruko veći od izvoza iz SAD u Evropu.
U Ernst & Young-u ukazuju na jedan posebno interesantan nalaz ove studije. Naime, uprkos tome što se najbrži rast ukupnog obima trgovine očekuje u Aziji, trgovina unutar Evrope je ono što tokom narednih deset godina treba da doživi ubedljivo najveći rast u pogledu ukupne vrednosti. Drugi najveći rast ukupne vrednosti izvoza očekuje se između Kine i ostatka Azije, dok će izvoz u suprotnom smeru biti na trećem mestu.
Evropljani u Podsaharskoj Africi
Nova tržišta za izvoznike otvaraju se na Bliskom Istoku, Severnoj i Podsaharskoj Africi paralelno sa razvojem ekonomija ovih regiona. Studija Ernst & Young-a predviđa da će ukupan svetski izvoz prema ovim regionima porasti znatno više u odnosu na izvoz prema SAD, Evropi, Japanu i Južnoj Americi. Prognoza kaže da će evropski izvoznici pokriti oko 25% porasta potražnje iz Podsaharske Afrike dok će izvoznicima iz Azije pripasti bezmalo polovina ovog rasta. Velike investicije od strane brzorastućih ekonomija a pogotovo Kine, mogle bi da pospeše snažan razvoj koji je Africi potreban.
Do 2020. godine izvoz iz Evrope u Afriku i na Bliski Istok premašiće 900 milijardi dolara i biće za oko 50% veći u odnosu na izvoz prema SAD. Evropa će postati najznačajnije tržište za zemlje Podsaharske Afrike jer će obezbeđivati 25% ukupne trgovine ovim ekonomijama. Međutim, ukupan trgovinski bilans između Evrope i Podsaharske Afrike će dostići relativno skroman nivo od 108 milijardi dolara.
U Latinskoj Americi, obilje prirodnih resursa i veliki dotok stranih direktnih investicija omogućiće porast produktivnosti i podstaći privredni rast. Brojna populacija i rapidna akumulacija bogatstva dodatno će podstaći rast domaće potražnje, pre svega u Brazilu. Do 2020. godine izvoz iz Latinske Amerike i Kariba prema SAD dostići će 769 milijardi dolara što će biti za nijansu više u odnosu na izvoz iz Evrope prema SAD.
Kinezi – novi globtroteri
Ernst & Young-ova studija o novim tokovima svetske trgovine predviđa brz rast uslužnog sektora, koji će takođe predvoditi Azija. Do 2020. godine ukupan protok usluga iz Evrope prema Aziji i Pacifiku (bez Japana) biće veći nego prema Severnoj Americi. Jedan od najsnažnijih pokretača ove ekspanzije biće rast u bankarskom sektoru kao i osiguranju i drugim finansijskim uslugama, što se poklapa sa sazrevanjem azijskih ekonomija i razvojem tamošnje srednje klase. Zahtevi za sofisticiranim finansijskim uslugama u Aziji ubrzano rastu kako raste i nivo bogatstva odnosno značaj čitavog regiona kao finansijskog centra.
Nisu samo finansijske usluge pred procvatom u Aziji. Turizam će takođe dobijati na značaju kako se broj turista koji putuju iz Kine ka međunarodnim destinacijama bude uvećavao – od 32 miliona u 2010. godini do predviđenih 59 miliona 2020. godine. Ukupan iznos novca koji ovi putnici budu spremni da potroše biće još značajniji i porašće sa 52 milijarde dolara koliko je potrošeno u 2010. godini na neverovatnih 222 milijarde dolara u 2020. godini.
Unutrašnja trgovina uslugama u Evropi zabeležiće najveći porast u narednoj deceniji. SAD i Evropa će nastaviti da dominiraju svetskim tržištem usluga dok će Kina i Indija uspeti da značajno podignu svoj tržišni udeo samo u drugim zemljama Azije.
Industrijski sektori
Sektor za proizvodnju mašina i transportne opreme (koji uključuje proizvodnju elektronskih dobara široke potrošnje poput računara, televizora i veš mašina, kao i industrijskih mašina) najviše će doprineti rastu svetske trgovine u narednih deset godina. Pratiće ga drugi proizvodni sektori kao što su tekstilna, drvna i industrija gumenih proizvoda. Ovi sektori će zajedno dominirati svetskom trgovinom jer će do 2020. godine pokrivati ukupno 54% globalne robne razmene. U Ernst & Young-u kažu da ovo podjednako ukazuje na snažan rast potrošačke i investicione tražnje koji se može očekivati na brzorastućim tržištima, i na trend fragmentacije lanca dobavljača koji će se pojačavati jer velike kompanije sve više pribegavaju proizvodnji komponenti na različitim lokacijama. Očekuje se da će udeo Kine u svetskoj trgovini u ovim sektorima do 2020. godine porasti sa 18% na 24%.
Rizici i neizvesnosti
U Ernst & Young-u kažu da će bez obzira na ohrabrujuće trendove globalne tražnje problemi postojati na strani ponude koja je podložna neočekivanim i rapidnim promenama te je samim tim veoma neizvesna. U skladu sa ovim, postoji nekoliko alternativnih scenarija odnosno rizika koji bi mogli da ugroze predviđeni rast globalne trgovine u narednoj deceniji ili da ga, pak, još više podstaknu. Među najdramatičnijim alternativama pominje se „usklađivanje valuta“ (sinhronizovana revalvacija ili devalvacija nacionalnih valuta više zemalja) što bi dovelo do rebalansa domaće potražnje između SAD i Azije i značajno uticalo na projektovane trendove u međunarodnoj trgovini. Na drugoj strani, čak i delimično ubrzanje liberalizacije trgovine moglo bi da pokrene rast globalne trgovine koji bi bio veći od predviđenog.
Ernst & Young,
Posle državne intervencije kupovine pšenice, tržište se vrlo brzo vratilo u okvire svojih relacija ponude I tražnje, bez nekog većeg uticaja pomenutog otkupa. Dokaz za to su cenovna kretanja koja su isključive uzroke imale u prisutnim tržišnim pokretačima koji to tržište kreiraju. Ti tržišni pokretači su upravo razlog daljeg pada cena žitarica, kaže se u novom izveštaju Produktne berze.
Promet na Produktnoj berzi u Novom Sadu od 1.425 tona robe veći je u odnosu na prethodnu nedelju za 16,33%, dok je finanansijska vrednost prometa iznosila 28.584.750 dinara, što je za 26,95% više od vrednosti prometa iz prethodne nedelje.
Pšenica je i dalje najprisutnija berzanska roba. Ponuda je toliko velika, da čak ni državna intervencija nije umanjila interes trgovaca da robu kupuju na berzanskom i vanberzanskom tržištu. Cena hlebnog zrna na novosadskoj berzi se ustalila na nivou od 16,00 din/kg bez PDV. U odnosu na prethodnu nedelju to je pad od 1,43%. Trend pada cena pšenice je opšteprisutna pojava na uglavnom svim regionalnim i svetskim berzama. Razlog je više nego jednostavan: ponuda posle saznanja o ukupnom prinosu je izuzetno velika. Srbija se ove godine diči najvećim ukupnim prinosom posle 1991. godine, a što je još važnije, najvećim hektarskim prinosom od kada se ova kultura gaji na ovim prostorima. Na žalost, velika ponuda i visoka cena ne idu jedno sa drugim, pa je zadovoljstvo poljoprivrednika usled dobrih prinosa pokvareno niskom cenom.
Kukuruz je u pšenici dobio ozbiljnog konkurenta u sektoru stočne hrane. Kukuruza na tržištu nema još mnogo, a I postavlja se pitanje kvaliteta ove robe. Nova pšenica je rodila toliko dobro da se jedan veliki deo koristi za stočnu hranu. U takvim situacijama tržište pšenice i kukuruza se ponašaju po principu spojenih sudova. Cena pšenice je na nivou od 16,00 din/kg, a upravo to je I cena kukuruza koja je iznosila prošle nedelje. To je pad u odnosu na prethodnu nedelju od čak 12,99%.
Predmet trgovanja protekle nedelje bila je još samo jedan roba I to soja roda 2013. sa isporukom po skidanju useva, a cena je iznosila 36,80 din/kg ( 34,07 bez PDV), što je za 0,72% niža cena od poslednje zaključene cene ovom robom u prethodnom periodu.
Sudbina srpske avio kompanije trebalo bi da bude rešena 1. avgusta, za kada je zakazano potpisivanje sporazuma o strateškom partnerstvu Jat ervejz i Etihad ervejza iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Detalji sporazuma na koji će u ime Vlade Srbije potpis staviti prvi potpredsednik Aleksandar Vučić, za sada nisu poznati.
U prvih šest meseci ove godine Centar za zaštitu i edukaciju korisnika finansijskih usluga Narodne banke Srbije primio je 713 obaveštenja s prigovorima na rad finansijkih institucija, od čega se 87,17% njih odnosilo na banke, a 12,15% na osiguravajuća društva.
Od ukupnog broja obaveštenja postupanje je završeno u 497, odnosno 70% slučajeva, kažu u NBS. Od tog broja 76% odnosilo se na neosnovane prigovore, a 24% (njih 120) na osnovane. U odnosu na isti period prošle godine primljeno je 20,9% manje prigovora, a 24% manje prigovora na rad banaka. Korisnici su se u posmatranom periodu najčešće obraćali zbog nerazumevanja načina utvrđivanja nove visine anuiteta u postupku usklađivanja ugovora sa Zakonom o zaštiti korinsika finansijskih usluga; zbog zahteva za povraćaj sredstava koje je banka uračunala i naplatila pre primene Zakona; poteškoća u izmiravnju obaveza po osnovu zaključenih ugovora o kreditima; problema u zameni predmeta hipoteke… Kada su u pitanju osiguravajuće kuće najviše prigovora upućeno je zbog visine ponuđene naknade štete, neblagovremen isplate naknade, problema u ostvarivanju prava na osnovu polisa životnog osiguranja…
U Edinburgu tajanstveni skulptor udara ponovo – na različitim adresama ostavlja komplikovane figure od papira istrgnutih iz stranica knjiga, prava mala umetnička dela. Svoju aktivnost započeo je još 2011. godine, i uz povremene pauze do sada ostavio oko 20 skulptura posvećenih književnosti.
Na mestima iz različitih razloga značajnih za istoriju književnosti u Škotskoj misteriozni umetnik osoba skoro dve godine ostavlja ili šalje poštom uredno zapakovane papirnate skulpture. BBC piše da se najverovatnije radi o ženskoj osobi, a izuzetne figure pojavljuju se u najrazličitijim oblicima na mestima bitnim za istoriju britanske i svetske književnosti. Prošle godine je na umetničkoj akademiji u Glazgovu pronađena skulptura inspirisana delom Lanarka Alasdera Greja, u rodnoj kući Džejmsa Metjua Berija ostavljena je figura Petra Pana, u jednoj osnovnoj školi osvanuo je brodić iz romana Komptona Makenzija Viski Galor, a u Centru za izučavanje morskih ptica pronađen je svojevrsni omaž Stivensonovom Ostrvu s Blagom.
Ovaj put fantom-umetnik udario je ponovo, poslavši pažljivo zapakovan paket na adresu Udruženja Edinburg UNESCO grad literature sa drvenim kovčežićem u kome su se nalazile papirnata krila i kaciga, uz poruku podrške „bibliotekama, knjigama, rečima i idejama“. Književni festival u Edinburgu nedavno je dobio poštom 50 papirnatih cvetova, pretpostavlja se od istog autora.
