септембар 2013

Nešto što se sada smatra apsolutno jasnim i logičnim – da je potomak roditelja direktora, političara ili „jačih“ preduzetnika i sam na istoj društvenoj poziciji – „davne“ 1989. godine bilo je prava retkost: tek 3,9% pripadnika „biznis klase“ poteklo je od roditelja istog statusa, ali su zato 30,3% tadašnje elite bili potomci poljoprivrednika. Potomci deprivilegovanih društvenih grupa danas sve teže dolaze do visokog obrazovanja koje je ključno za društveni uspon.

Sociolog Slobodan Cvejić identifikovao je sedam društvenih slojeva u Srbiji koji se grubo mogu podeliti u tri klase: prvu čine krupni i srednji preduzetnici, direktori i političari, ispod njih u hijerarhiji nalazimo male privrednike, niže menadžere, stručnjake i pripadnike slobodnih profesija dok su u trećem ešalonu službenici, tehničari, radnici i sitni poljoprivrednici. Njegovo istraživanje iz 2012. pokazalo je da je, u odnosu na 2003. a pogotovo u odnosu na 1989. godinu socijalna pokretljivost u Srbiji smanjena i da se klase reprodukuju unutar sebe. Taj trend najuočljiviji je kada je reč o višoj ili, kako je Cvejić povremeno naziva, biznis klasom. Ispostavilo se, naime, da je danas deset puta veća šansa da je potomak roditelja direktora, političara ili „jačih“ preduzetnika i sam na istoj društvenoj poziciji. Nešto što se danas smatra apsolutno jasnim i logičnim „davne“ 1989. godine bilo je prava retkost: tek 3,9% pripadnika „biznis klase“ poteklo je od roditelja istog statusa, ali su zato 30,3% tadašnje elite bili potomci poljoprivrednika. Cvejićevo istraživanje pokazalo je, takođe, i da je se broj fakultetski obrazovanih građana iz poljoprivredničkih porodica prepolovio: 1989. bilo ih je 24% a 2012. tek 12,6%. Da se klase zatvaraju same u sebe i tako reprodukuju govore i ostali rezulati istraživanja: da su, recimo, pripadnici sloja službenika i tehničara 2012. regrutovani iz sopstvenog sloja u 32,6% slučajeva, a da ih je 1989. najviše (28,6%) dolazilo iz porodica poljoprivrednika. Polovina nekvalifikovanih radnika iz prošlogodišnjeg istraživanja potomci su očeva istih kvalifikacija, dok ih je pre 25 godina bilo dva puta manje.

Za društveni uspon, slažu se svi naši sagovornici, posebno je značajno visoko obrazovanje. Sociolog Dušan Mojić, međutim, skreće pažnju na to da je istraživanje o socijalnim biografijama mladih Instituta za sociološka istraživanja u Beogradu utvrdilo da potomci deprivilegovanih društvenih grupa sve teže dolaze do visokog obrazovanja a da šanse mladih da dođu do visokog obrazovanja zavise od (najčešće skromnih) porodičnih resursa. „Produžena postsocijalistička transformacija dovela je do siromašenja nižih društvenih slojeva, što je posledično otežalo mladima iz takvih porodica da ostanu u obrazovnom sistemu, pogotovo u odsustvu razvijene i delotvorne sistemske podrške mladima u ovom pogledu. Podaci našeg istraživanja jasno ukazuju na paradoks da relativno slabo razvijen sistem kreditiranja i stipendiranja favorizuje mlade sa većim porodičnim resursima – ekonomskim i kulturnim kapitalom. Jasno je, zaključuje naš sagovornik „da bi navedeni sistem trebalo temeljno preurediti i time učiniti visoko obrazovanje dostupnijim i mladima iz radničkih, i uopšte, manje imućnih porodica“.

Zatvorene klase

Kada se ovi nalazi provuku kroz filter Cvejićevog modela klasnog raslojavanja, vidi se da je visoko obrazovanje kao ulaznica za više društvene slojeve sve teže dostupno potomcima sitnih činovnika, KV i NK majstora i poljoprivrednika. Takva vrsta nejednakosti kasnije se odražava i na buduća primanja i životni standard: istraživanje OECD iz 2010. o društvenoj pokretljivosti pokazalo je da postoji jasna korelacija između visine zarade i odrastanja sa bolje odnosno lošije obrazovanim roditeljima. Najveća razlika u visini zarada – od čak 20% u korist potomaka obrazovanijih roditelja – prisutna je u Britaniji i južnoevropskim zemljama.

Klase su se, u suštini, „ušančile“ u periodu od 1989. do 2003. ili periodu produžene tranzicije ali i u takvim vremenima, kao i danas, obrazovanje predstavlja značajan resurs pojedinca koji mu može omogućiti da se popne stepenik (ili nekoliko stepenika) više na klasnoj lestvici. Toga su, naglašava sociolog Dragan Stanojević, mladi itekako svesni, pa danas 40% generacije upisuje studije. Među mladima koji su van procesa školovanja najveći je udeo onih sa srednjom školom dok je petina njih već stekla diplomu više škole ili fakulteta. Što se zanimanja tiče, dominiraju radnička i, još značajnije, tehničarska i službenička. Istraživanje čije rezultate Stanojević analizira pokazalo je da tek polovina onih koji imaju diplomu više škole ili fakulteta uspevaju da se zaposle na svom nivou kvalifikacija, što, kako zaključuje naš sagovonik, govori o nerazvijenom tržištu rada i privredi koja ne može da apsorbuje radnu snagu. Stanojević ipak naglašava da ne treba zaboraviti da obrazovanje jeste važan faktor društvene pokretljivosti, ali nije jedini: „Bitne su i političke veze kao i socijalni kapital kojim pojednac raspolaže. Utoliko je obrazovanje nužan ali ne i dovoljan uslov za započinjanje i razvoj karijere. Da li će do zaposlenja u struci doći, da li će osoba imati mogućnost da napreduje zavisi u velikoj meri od strukture privrede, tržišta rada i značaja koji imaju formalni i neformalni kanali za zapošljavanje i napredovanje“, objašnjava Stanojević.

Jedan od najvažnijih „kanala“ ili resursa je roditeljski socijalni kapital. Stanojević je utvrdio da je 7.7% mladih koristilo roditeljske kontakte prilikom upisa u škole ili fakultete, 20% prilikom traganja za poslom i 16.1% prilikom zapošljavanja. Roditeljski socijalni kapital je, pri tome, najmanji među poljoprivrednicima i radnicima, a najveći među službenicima i tehničarima dok među stručnjacima opada količina upotrebljenog socijalnog kapitala roditelja i to, primećuje Stanojević, zato što već postoji sopstveni socijalni kapital. Dušan Mojić je, sa druge strane, pratio percepciju mladih o tome šta su zaista najvažniji činioci društvenog uspeha. Rezultati njegovog istraživanja su otrežnjujući: pokazalo se da se 2007. verovalo da je kvalitetno obrazovanje pre nego „poznavanje pravih ljudi“ najvažniji faktor napredovanja u našem društvu. U 2011. pevala se druga pesma: prava poznanstva, politički angažman, poreklo iz bogate porodice i ambicioznost za ispitanike bili su od veće važnosti kao faktor napretka nego kvalitetno obrazovanje. „Teško je očekivati da se taj trend promeni“ ocenjuje Mojić, koji veruje da je dovoljno podsetiti se na „nemerljivu štetu koja je nastala skandalom sa ovogodišnjim završnim ispitima u osnovnim školama i nesagledive posledice po percepciju mladih u odnosu na obrazovanje i uopšte njihov položaj u našem društvu“. Ili, iz twitter pera (mladog) aforističara i scenariste Strahinje Ćaldovića: „Engleski govorim odlično od 12. godine, odlično baratam kompom,završavam faks u roku, i samo je pitanje koja će firma prva da me ne zaposli”. Utešno je, ipak, da za razliku od toga šta veruju da je presudno „na terenu“, na Mojićevo pitanje koji bi to činioci trebalo da budu presudni za društveni uspeh, odgovor učesnika ankete bio je: naporan rad, kvalitetno obrazovanje i ambicioznost.

Socijalni kapital

Značaj socijalne pokretljivosti za društvo je elegantno – i verovatno potpuno slučajno – opisao je novinar Forbsa Dejv Serčuk, koji primećuje da su se u 2011. poklopile rang liste „najsrećnijih“ i socijalno najmobilnijih zemalja. Tri mesta na vrhu obe liste zauzimale su Danska, Australija i Norveška, koje, opet, iz godine u godinu predvode i liste konkurentnosti i životnog standarda. Naučno utemeljeno objašnjenje značaja socijalne pokretljivosti za društvo nudi Dušan Mojić, koji kaže da ne treba gubiti iz vida da je interes društva da ona postoji kao mogućnost potpunijeg i bržeg društvenog razvoja. „Zasnivanje društvenog uspona na meritokratskim principima odlika je modernih društava, a jednakost šansi važan osnov njihovog legitimiteta. Nemogućnost društvenog uspona sopstvenim obrazovnim postignućem jedan je od ključnih razloga da blizu polovine mladih ozbiljno razmišlja o trajnom napuštanju takvog društva. Njihovo nezadovoljstvo predstavlja jasan izraz nepoverenja u legitimnost društvenog poretka i odlučujući dokaz neuspešne integracije u naše društvo.“
Milica Rilak
broj 100, septembar 2013.

Vodeća svetska organizacije za zaštitu životne sredine WWF upozorila je da će planirana izgradnja više od 500 novih hidroelektrana u regiji između Slovenije i Albanije, ugroziti bogatu biološku raznolikost zapadnog Balkana i nekoliko veoma vrednih prirodnih područja, kao što su Park prirode Hutovo blato u BiH, delta Neretve u Hrvatskoj, reke Morača i Tara u CG i Skadarsko jezero.

Zato je WWF-ov Mediteranski program sa sedištem u Rimu pokrenuo inicijativu za održivu hidroenergiju u Dinarskom luku kroz koju želi da zaštiti najvažnija močvarna staništa, jezera i reke Dinarskog luka.

Ovi prirodni resursi, tvrde u WWF, zbog svoje bogate biološke raznolikosti spadaju u 200 najvažnijih ekoregija u svetu. To je „centar biološke raznolikosti u Evropi“ sa velikim brojem endemskih vrsta riba i gmizavaca.

Prema rečima Bojana Stojanovića iz sektora za pitanje voda WWF-a, iako su formalno pod zaštitom, različiti pritisci od manjka vode, hidroenergetskih zahvata, onečišćenja, krivolova, nedostatka finansija i lošeg upravljanja, doveli su u pitanje njihov dugoročni opstanak. Sa opasnostima koje prete „slatkovodnim biserima u Dinarskom luku“ upoznali su i evropsku javnost.

„Dinarski luk je evropski ‘hotspot’ endemskih slatkovodnih biljnih i životinjskih vrsta. Reke i močvarna područja, od kojih je 30 posto još uvek gotovo netaknutih i u dobrom ekološkom stanju, od ključnog su značaja za ljude i prirodu – filtriraju vodu, nude prirodnu zaštitu od poplava, daju prirodne resurse i pružaju bogata staništa za ptice i ribe. Ovo retko nasleđe mora biti zaštićeno od neodrživog razvoja“, govori Stojanović za Anadoliju.

Irma Popović-Dujmović iz WWF-ovog Mediteranskog programa istakla je da mediteranske močvare kao što su Hutovo blato, delta Neretve te Skadarsko jezero predstavljaju „srce života u Dinarskom luku“ i pružaju idealne uslove za brojne životinjske i biljne vrste koje tamo žive ili prezimljavaju.

Podsećaju da je šira regija delte Neretve, koja obuhvata Hutovo blato u BiH i deltu Neretve u Hrvatskoj, dom za 150 vrsta riba, od kojih je čak devet endemskih, a u celom ovom području dosad je identifikovano najmanje 300 vrsta ptica. Močvare su ključne i za ptice selice, koje se tu zaustavljaju u vreme migracija kako bi se odmorile i nahranile.

„Razvojem hidroenergije na rekama Neretvi i Trebišnjici u ’60-tim godinama prošlog veka i izgradnjom 11 hidroelektrana došlo je do drastičnih promena u slivu reke Neretve. Park prirode Hutovo Blato, močvarno područje od velike vrednosti u BiH, zaštićeno sa Ramsarskom konvencijom, već je pod velikim pritiskom zbog nedostatka vode zbog postojećeg sistema hidroelektrana u slivu Neretve i Trebišnjice i preusmeravanja vode. Tako je danas očuvana samo jedna trećina njegove izvorne površine, dok će projektom Gornji Horizonti sa četiri nove hidroelektrane biti preusmerene dodatne količine vode iz sliva Neretve i Trebišnjice prema Dubrovniku i tamošnjoj hidroelektrani“, podseća Stojanović.

Njegov kolega Zoran Mateljak iz WWF-ove kancelarije u Mostaru navodi da je problematično to što projekat Gornji Horizonti ne predviđa mere za osiguranje dovoljne količine vode za različite korisnike u donjem toku.

„Posledica bi moglo biti dodatno zaslanjenje delte i potpuni nestanak poljoprivredne proizvodnje u regiji, ali i presušivanje močvara i jednog od najvećih staništa ptica selica na Balkanu – Parka prirode Hutovo Blato“, upozorio je Zoran Mateljak.

Nadalje, iz WWF navode da u Crnoj Gori postoji veliki politički pritisak kako bi bila izgrađena hidroelektrana na Morači, najznačajnijoj reci u toj zemlji posle Tare i jednoj od nekoliko preostalih slobodno tekućih reka u Evropi.

Morača je, podsećaju, i najveća pritoka Skadarskog jezera, najvećeg jezera na Balkanu i jednog od poslednjih močvarnih staništa na Jadranskoj obali u kojem godišnje prezimljava i do 150 hiljada migratornih ptica.

„Hidrocentrale na Morači baziraju se na planovima starim 40 godina koji, ako se realizuju u trenutnom obliku, mogu dovesti prirodu, ljude i ekonomiju u ozbiljan rizik. Izgradnjom vodnih akumulacija ozbiljno bi ugrozili lokalne ljude, poplavili vrstu značajnih kulturno-istorijskih spomenika i ugrozili biosferu Skadarskog jezera, koje dobija 60 posto vodenog kapaciteta od Morače“, naglasila je Nataša Kovačević iz organizacije Green Home, Crna Gora, i dodala: „I lokalna ribarska industrija dobila bi težak udarac, po našim izračunima čak 1,5 miliona eura godišnje zbog manjeg ulova, a upitna je i sama isplativost hidrocentrala, što je pokazao i rezultat tendera prošle godine, na koji se nije prijavio nijedan investitor“.

Ističe se da močvare kao što su Hutovo blato i Skadarsko jezero nisu samo izuzetno važni prirodni rezervati, već da igraju vrlo važnu ulogu za lokalne zajednice nudeći zaštitu od poplava u nizvodnim područjima, pročišćavajući vodu i osiguravajući prihode lokalnom stanovništvu.

„Pored ugrožavanja prirodnih resursa lokalno stanovništvo brine i zbog mogućeg uništenja kulturno-istorijskih spomenika (manastiri, crkve, kule i gradovi) koje su tu gradile civilizacije od Rimljana pa nadalje“, upozoreno je.

Foto: Abrasmedia

Uprkos procesu približavanja standardima Evropske unije, u WWF-u ističu da je proizvodnja energije na Balkanu u stvarnosti daleko od održive i transparentne.

„Postoje dobri primeri koje možemo slediti kako bi sprečili dodatnu štetu koju bi loše planirani hidroenergetski projekti naneli najznačajnijim slatkovodnim ekosistemima u regiji Dinarskog luka. Poštovanje Evropskih direktiva, uvažavanje naučnih saznanja i implementiranje modernih pristupa održive hidroenergije znatno bi smanjilo negativne uticaje hidroenergije a u isto vreme omogućilo očuvanje ovog izvandrednog evropskog prirodnog nasleđa“, zaključio je Bojan Stojanović.

Izvor: Kontrapress

Na severu Bačke između naselja Martonoš, Horgoš i Kanjiža preradi se više začinske paprike nego što je potrebno čitavoj Srbiji. Privatno preduzeće Dušana Hajdina, „SD“ rešenje za „gužvu“ u domaćoj proizvodnji pronašlo je izlaskom na evropsko tržište.

Početkom septembra američki stručnjak iz „SGS“ sertifikacione kuće od osam časova izjutra do ponoći radio je kompletnu proveru finansijske i proizvodne procedure u preduzeću „SD“ u Kanjiži. Stručnjake je unajmio najpoznatiji lanac brze hrane, koji od ove firme nabavlja sušeno povrće i začinsku papriku. Provera je bila izuzetno temeljna i sveobuhvatna, a od mogućih 100 poena „SD“ je dobio 80. Poznati brend u proizvodnji brze hrane prihvata saradnju sa snabdevačima koji imaju najmanje 30 poena, tako da je ovaj skor male kanjiške firme za preradu povrća i proizvodnju aleve paprike izuzetan uspeh.

„To praktično znači da mi u proizvodnji nemamo greške, i da su poboljšanja finese. Na primer, u magacinu i sušari ne sme da se nađe ni jedan komarac, ili plac na kome su smešteni pogoni mora biti i fizički ograđen sa svih strana. Nakon što su objavljeni rezultati revizije „SGS“ pozvao me je poslovni partner iz Mađarske preko kojeg sarađujem sa stranim kompanijama, tvrdeći da ovaj pregled sa ovakvim rezultatom nije prošla ni jedna firma iz Srbije, Hrvatske i Mađarske“, priča Dušan Hajdin za BIF.

Ova provera biće ponovljena za godinu dana, ali je i jedan od najvažnijih uslova da se 90 odsto proizvodnje, ili 2.000 tona sušenog povrća „SD“ preduzeća plasira u inostranstvo. Godišnje se u ovoj firmi preradi rod sa 300 hektara pod paprikama, 150 hektara pod lukom, 50 pod mirođijom, duplo više pod šargarepom, 200 hektara pod paškanatom i pedeset pod celerom.. Povrće se suši i tako u rinfuzi dostavlja ka dva inostrana lanca i renomirana proizvođača hrane, a paprika se suši, melje i isporučuje kao začinska paprika istom kupcu. Tek jedan mali deo plasira se na domaće tržište i to pod imenom jednog prodajnog lanca. Iako je imena tih kompanija lako pogoditi, Hajdin izbegava da im pominje ime jer je to nepisani dogovor sa partnerima.

Kako zaposliti sušaru?

Privatno preduzeće „SD“ je izgradilo svoj biznis model upravo na začinskoj paprici. U severnom bačkom trouglu između susednih mesta Kanjiža, Horgoš i Martonoš privatni proizvođači proizvedu više aleve paprike nego što je potrebno čitavoj Srbiji, nastavljajući tako tradiciju nekadašnje kućne prerade. Hajdin objašnjava da je sredinom devedesetih napravljena prekretnica. „Sa industrijskom preradom otpočelo se kada su prvi proizvođači kupili sušare. Tada sam morao da odlučim – da li će prerada paprike biti samo uzgredni posao, jer sam radio kao komercijalista u jednom preduzeću, ili posao za mene i porodicu“.

Prvu industrijsku sušaru kupio je 1996. godine. Tada je u selo Martonoš stiglo četiri sušare, i u celoj Srbiji to su bile prve industrijske sušare u rukama privatnika. Napravio ih je „Cer“ iz Čačka. „Uobičajena cena tih sušara bila je oko pola miliona tadašnjih nemačkih maraka, ali kako zbog situacije u zemlji nisu imali posla napravili su ih za 150.000 nemačkih maraka. Kapacitet te sušare bio je 30 tona za 24 časa. „Sa prethodnom, mogao sam osušiti 200 tona paprika godišnje, a sa ovom 1.500 tona. Bio je to veliki napredak, i za nju je trebalo tražiti tržište, ali i „posao“ za novu sušaru kako bi bila iskorišćena čitave godine“, priča Hajdin, koji preduzeće vodi zajedno sa suprugom Izabelom, sinom Draganom i ćerkom Suzanom.

Uz pomoć kredita sredinom dvehiljaditih kupio je novu, veću sušaru sa kapacitetom od 150 tona za 24 časa, uredio magacinski prostor i proširio proizvodnju. „U poslednja dva meseca na izvozu sušenog luka ostvario sam izvoz od 900.000 evra. To i nije loše za jedno malo preduzeće kakvo je SD“, kaže Hajdin.

Od ove sume, oko 150.000 evra otišlo je na plate sezonskih radnika. U kampanji crnog luka osim 18 stalno zaposlenih „SD“, angažuje i oko 200 radnika, pre svega na čišćenju luka. Dnevnica je hiljadu dinara, a na taj iznos državi plaća 710 dinara na ime raznih dažbina. Hajdin ne smatra da je trošak za sezonske radnike velik, jer kaže da su i zahvaljujući njihovom radu dobili poene na već pomenutoj kontroli, jer nijedna mašina ne može da odvoji zdrav od trulog luka. Nijedan zaposleni nije napustio firmu, a sezonci godinama dolaze u „SD“, kaže Hajdin.

Sezonske radnike isplaćuje svake sedmice i dok u kasnim večernjim časovima govori za „BIF“ u dvorištu njegove firme u Kanjiži je vrlo živo. Dolaze radnici po nedeljnu zaradu, a stižu i novi kamioni sa paprikom iz cele Vojvodine. Teret se odmah istovaruje, i paprika ostavlja još nekoliko dana da ravnomerno zri. Onda kreće i njena prerada, a ove godine će i cena sigurno biti veća jer je suša uticala i na njen rod. „Ratari su ove godine posejali upola manje paprike nego lane, onda je došao mraz koji je uništio desetinu roda, a sada i suša, pa će umesto optimalnih 16 do 20 tona po hektaru, rod biti tek oko osam tona po hektaru, i to samo ako je parcela navodnjavana. Tamo gde paprika nije bila zalivana, rodilo je tek između četiri do pet tona po hektaru, kaže Hajdin. Zato je sada cena sirove paprike 38 dinara za kilogram plus PDV od pet odsto.

Mirođija i „mirođije“

Kada izađe na evropsko tržište, naša začinska paprika u rinfuzi košta od tri do 3,5 evra. Međutim, iako po ukusu, aromi i kvalitetu spada u najbolje, kupci se radije odlučuju za papriku iz Španije ili Kine koja košta od jedan do dva evra. Slična je situacija i sa sušenim crnim lukom koji košta tri evra po kilogramu, ali je za njega sve teže naći kupca jer egipatski sušeni crni luk, iako gotovo bljutav, lakše nalazi kupca jer košta jedan evro po kilogramu.

„Pitanje je da li će ratari i naredne godine saditi papriku jer mi nismo ništa učinili da je zaštitimo. Kao izvoznik nemam subvencije. I dok Mađari štite svoju papriku, praveći od njen nacionalni brend, pa su na primer zaštitili i geografsko poreklo segedinske paprike, mi nemamo ni naše udruženje proizvođača paprike, a o zaštiti geografskog porekla niko ni ne misli“, kaže Hajdin.

Iako već sada ima ugovorenu preradu sušenog crnog luka i aleve paprike za 2013. godinu, Hajdin razmišlja i o postepenoj preorijentaciji proizvodnje. Objašnjava kako se u Evropskoj uniji sve više traži sušeno lisnato bilje, poput mirođije ili peršuna, ali i da je kod nas najteže pronaći ratare spremne da se bave ovim kulturama. „Kilogram sirove mirođije košta sedam evro centi, na hektaru rodi oko 20 tona, što znači da ratar po hektaru ima 1.400 evra. Ova kultura traje svega dva do tri meseca, od marta do maja, tako da nakon toga „oslobađa“ njivu za jesenje kulture. Iako isplativa, ratari nisu spremni da se bave njome jer zahteva mnogo više angažovanja nego, recimo, kukuruz“, objašnjava Hajdin.

Piše: Petar Ilijin
broj 90, septembar 2012.

Iako se danas i u evropskim zemljama kritički preispituje koncept fleksibilnog rada, ove mere su u EU ipak ublažile posledice krize. Domaće zakonodavstvo dozvoljava ovakav vid angažmana, ali usled manjkavosti, pre svega u pogledu efikasnosti pravne zaštite radnika, uporedo sa brojem nezaposlenih raste i broj ugovora na određeno vreme, preko koga je zaposlen svaki deseti radnik u Srbiji. Mnogi ne ostvaruju svoja radna prava zbog ucena da im ugovor neće biti produžen.

Kada je država ustanovila da sve veći broj poslodavaca rado sklapa ugovore o privremenom i povremenom angažovanju radnika i obnavlja ih u nedogled, ograničila je trajanje tih ugovora na najviše 120 dana, uz obavezu da se na takav način angažuju samo nezaposleni, studenti i „omladinci“ do 30. godine života kao i penzioneri. Kada zaposlen sa punim radnim vremenom sklopi ugovor o dodatnom angažmanu kod drugog poslodavca za još trećinu radnog dana, oba poslodavca plaćaju u sličnom procentu poreze i doprinose. Ugovor o delu, koji podrazumeva angažovanje radnika u određenom periodu radi obavljanja nekog fizičkog ili intelektulanog posla van delatnosti poslodavca košta oko 72 umesto redovnih 68 dinara poreza i doprinosa na svakih 100 dinara isplaćenih radniku. Prema Zakonu o radu, svi pomenuti ugovori spadaju u fleksibilnije forme zapošljavanja, ali im nedostaje ono što je takav sistem učinilo uspešnim u razvijenijim zemljama – prilika da poslodavci zapošljavaju pod povoljnijim uslovima i pravna sigurnost za radnike. Zato domaći poslodavci, kada žele da relativno lako utiču na broj zaposlenih, koriste ugovor o radu na određeno vreme, preko koga je, kažu podaci Nacionalne službe za zapošljavanje, zaposlen svaki deseti radnik u Srbiji.

„Problem je u tome što je u Srbiji cela debata o uvođenju fleksibilnih oblika zapošljavanja svedena na to da stranim i domaćim poslodavcima treba što više olakšati proces otpuštanja, kako bi se oni lakše odlučivali da pokrenu neki posao“, kaže Živka Pržulj, profesorka Beogradske bankarske akademije. „To je samo jedan i to ne i najvažniji aspekt fleksibilnosti. U zemljama Evropske unije pravna zaštita radnika kao i značajna izdvajanja države za podršku onima koji traže posao idu ruku pod ruku sa fleksibilnim oblicima zapošljavanja. Taj koncept poznat je kao „fleksigurnost“, koji ne garantuje stalnost radnog mesta nego veću verovatnoću zaposlenja. Naš sistem ne sprečava ali i ne ohrabruje netradicionalne oblike zapošljavanja ali je pravna zaštita zaposlenih u najmanju ruku neefikasna. U Srbiji je samo tokom 2010. oko 7 hiljada ljudi odustalo od posla kako bi se brinuli o članovima porodice. Za neke od njih pravo rešenje bila bi ponuda radnih mesta sa pola radnog vremena, pravno regulisan sezonski angažman, rad od kuće ili radno vreme koje sami mogu da rasporede. Sve to moguće je organizovati u skladu sa važećim radnim zakonodavstvom ali se, izgleda, nikome u to ne upušta – možda iz neznanja, a možda i zato što je lakše poslovati u sivoj ekonomiji, gde pravila nema“, upozorava Pržulj. Fleksibilnost na tržištu rada u Evropi pri tome je veoma šarolika. Naša sagovornica ukazuje na primer Holandije, gde se među netradicionalnim formama najviše koriste fix-term ili ugovori na određeno, stand by odnosno „rad na poziv“ i minimum-maximum, gde je ugovoren minimalan odnosno maksimalan broj radnih sati koji su nedeljna, mesečna ili godišnja obaveza radnika.

Fleksibilnost i kriza

McDonalds je jedna od retkih firmi koja u Srbiji koristi mogućnosti fleksibilizacije u skladu sa Zakonom o radu, gde je 80 odsto radnika u radnom odnosu, dok je 20 odsto angažovano honorarno. „Radni odnos se u našoj kompaniji zasniva potpisivanjem ugovora o radu sa punim ili radnim vremenom kraćim od 8 sati kojim se zaposleni obavezuju da ispune nedeljni, odnosno mesečni i godišnji fond radnih sati. Takođe, nudimo i mogućnost sezonskog rada i prakse i u saradnji sa omladinskim zadrugama, srednjim školama i fakultetima angažujemo određeni broj mladih ljudi, studenata i srednjoškolaca. Nastojimo da poštujući zakon, a ne samo deklarativno, izađemo u susret mladim ljudima koji traže posao tako da zaposleni u McDonaldsu imaju mogućnost da izaberu da li žele da rade četiri, šest ili osam sati dnevno.Ukoliko sami izraze želju, oni koji imaju skraćeno radno vreme od četiri sata mogu da rade, recimo, dva dana puno radno vreme i jedan dan još četiri sata. Smatramo da je ovakva politika korisna za srednjoškolce i studente, majke sa malom decom, kao i za one kojima je potreban dodatni posao.“ kaže HR i trening menadžer Anđelka Đurić.

Kako fleksibilnost na tržištu rada utiče na očuvanje radnih mesta u krizi? Maja Jandrić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu proučavala je u studiji „Fleksibilni oblici zapošljavanja i ekonomska kriza“ domete programa skraćenog radnog vremena u evropskim zemljama od 2008. do 2010. kao jednog od načina da se održi nivo zaposlenosti tokom krize. Pokazalo se da su programi poput preraspodele radnih sati među zaposlenima u kompaniji, plaćenih radnih nedelja sa 0 sati i drugi doveli do ubalažavanja pada broja zaposlenih na neodređeno, dok je uticaj na zaposlenost angažovanih na određeno zanemarljiv. Ovi potonji su u proseku više gubili posao tokom krize, ali se zato njihov broj praktično vratio na pređašnje stanje i raste od kraja 2010. U Srbiji je u istom periodu stopa nezaposlenosti porasla sa 15 na 20 odsto ali je zato broj zaposlenih na određeno uporno rastao, da bi danas došao do 250 hiljada radnika.

Zloupotrebe

Međutim, takva vrsta angažmana se u domaćoj praksi često zloupotrebljava, upozorava Zoran Ristić iz Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“. „Glavni problem nije u manjkavostima Zakona o radu već u nepoštovanju prava radnika koja su njime garantovana od strane pojedinih poslodavaca. Članovi sindikata koji su zaposleni na određeno vreme nam se često žale da im poslodavci ne daju da koriste odmor ili bolovanje, ne obračunavaju regres ili topli obrok, dok stalno u vazduhu visi mogućnost da ugovor ne bude produžen. Takvi ugovori nisu specijalnost privatnog sektora – puno zaposlenih na određeno radi i u državnim firmama i institucijama. Zato je zapošljavanje na neodređeno sa punim radnim vremenom želja većine radnika u Srbiji. Nemam ništa protiv fleksibilnih formi zapošljavanja, dokle god se poštuju minimalna prava radnika garantovana Zakonom i standardima zaštite na radu“, naglašava Zoran Ristić.

Veoma je oprezan i kada analizira različite modalitete preraspodele radnog vremena umesto otpuštanja, pa veruje da je skraćenje radne nedelje ili radnog vremena opravdano kada to odgovara radniku, ili usled objektivnih okolnosti za preduzeće koje nameće kriza. Ali ako preraspodela sati znači da će smanjenje zarada dovesti zaposlene u situaciju da više ne mogu da žive od svoga rada, onda fleksibilnost tog tipa nema smisla. Ristić smatra da dobar deo problema sa uvođenjem fleksibilnih formi rada stvara sama država, koja ionako skromna budžetska sredstva (0,1 odsto BDP) uglavnom troši na pasivne mere na tržištu rada, najvećim delom na otpremnine i tako ih baca u bunar. „U zemljama u kojima su u punom smislu zaživeli fleksibilni oblici zapošljavanja države najviše ulažu u aktivne mere – prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, podsticanje preduzetništva, samozapošljavanje. Čak i u tim zemljama radnici koji su zaposleni na netradicionalan način imaju veći rizik da pređu granicu siromaštva. Fleksibilnost mora da podrazumeva opredeljenje države da oni koji gube posao imaju pristup obukama koje će ih pripremiti za sledeće angažovanje“, zaključuje Ristić.

Direktor USAID Programa za bolje uslove poslovanja Džo Lauter nedavno je situaciju na srpskom tržištu rada nazvao tragičnom i pozvao Vladu da hitno izmeni Zakon o radu, kako bi rešila problem visokih troškova otpremnina, složenog obračuna zarada i ograničenja u pogledu rada na određeno. Izmene kakve USAID podržava podrazumevaju, između ostalog, i produženje trajanja ugovora na određeno (što je krajnje nepopularna opcija među sindikatima i radnicima), ukidanje odredbe da se otpremnine isplaćuju za ceo radni staž umesto za staž ostvaren kod poslodavca koji je isplaćuje, pojednostavljenje obračuna zarada, osavremenjivanje regulative za zapošljavanje stranaca i jasno definisanje „regulatorne sive zone“ u pogledu outsorsinga zaposlenih, odnosno rada posredničkih agencija. Posredničke agencije su, inače, primer fleksibilizacije u domaćoj praksi. Ukoliko poslodavcu, recimo, treba softver, a nema programera, on se obrati posredničkoj agenciji koja nudi takav kadar. Plati joj za uslugu i dodatno 20% poreza na tu transakciju i eto softvera, bez angažovanja novog radnika.

Milica Rilak

broj 91, oktobar 2012.