септембар 2013

Biti zanatlija danas, iako je isplativo, nije dovoljno „kul“, jer „to upisuju seljaci“ i „ljudi koji baš nemaju drugi izbor“. Neku decu od zanata odvraća i činjenica da bi sa njim morali da rade, što ne čudi u zemlji u kojoj više od polovine mladih želi da se zaposli u državnim preduzećima za koja misle da tamo i dalje važi princip rada „jedan piše, drugi briše“. Iz istog razloga ove godine su u srednjim školama ugašena 124 (prazna) trogodišnja odeljenja sa kojima bi, kad bi ih završili, mladi mogli da nađu ne samo jedan, već i dodatne poslove.

Stolar, armirač, zavarivač, mesar, pletač, tkač, autolimar, tesar – na prvi pogled ove profesije nemaju ništa zajedničko. Na drugi međutim otkrivamo da su to sve trogodišnja zanimanja, koja su po podacima iz Nacionalne službe zapošljavanja veoma tražena na tržištu a ujedno i izumiruća jer sve manje dece želi da ih izučava.

Posle nespretno rešenog problema nastalog usled krađe testova na maloj maturi, prosvetne vlasti su odlučile da se đaci u srednje škole upisuju samo na osnovu uspeha u osnovnim, što je napunilo klupe u već prebukiranim atraktivnim školama i dodatno ih ispraznilo u onim obrazovnim instutucijama za kojima ne vlada veliko interesovanje. Zbog toga je najmanje 124 odeljenja ostalo bez đaka, od kojih su mnoga ukinuta a neka spojena sa odeljenjima sa kojima nemaju mnogo veze.

Dozvoljeno je formiranje odeljenja sa 15 đaka, međutim neki ne mogu ni toliko da skrpe – u mašinskim školama širom Srbije ima 56 odeljenja sa manje od 15 đaka, u poljoprivredno-prehrambenim 23, građevinsko-geodetskim školama 19 odeljenja, a na ovom spisku su još i drvne i šumarske, kao i tekstilne i kožarske škole. Kako piše Politika, u pojedinim okruzima svi tekstilni i kožarski smerovi su ostali bez ijednog đaka.

Većina ovih zanimanja je deficitarna na tržištu i ne nosi velike medicinske rizike za one koji ih obavljaju, pa je logično postaviti pitanje zašto deca ne žele da se osposobe za njih. Da li naša omladina nije preterano pragmatična jer se oslanja na roditelje i njihovo izdržavanje do kasne “mladosti”? Da li su ova zanimanja slabo plaćena? Iako su nam stariji govorili da se ne treba stideti nijednog poštenog posla, da li zanati imaju lošiji status na društvenoj lestvici? Mini istraživanje B&F-a je pokazalo da je u pitanju kombinacija svih ovih faktora, uz preovlađivanje pojedinih u specifičnim zanimanjima. Pre svega, tu je jedan psihološki faktor – u Srbiji nije sramota živeti na roditeljskoj grbači, šta više, to je normalno. Naime, više od polovine mladih između 19 i 35 godina spada u kategoriju izdržavanih osoba od čega dve trećine još živi kod roditelja. Veliki broj njih nema nijedan atribut odraslosti, dakle niti su se stambeno i finansijski osamostalili, niti rade i zasnivaju brak, bar sudeći prema studiji „Mladi – naša sadašnjost” Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.

Pored sindroma Petra Pana još neki faktori su uključeni u ovu kombinatoriku, o čemu najbolje svedoči slučaj jednog nesuđenog učenika Tehničke škole Drvo art u Beogradu, Odseka za oblikovanje nameštaja i enterijera.

“Ove godine smo upisali tog učenika sa prosekom 2,40 što znači da je tokom školovanja imao tek poneku trojku. Pošto nije imao osnovna saznanja o svom obrazovnom profilu jedan nastavnik ga je proveo kroz radionicu i pokazao mu mašine i naš način rada. Sutradan je međutim učenikova majka došla da ga ispiše iz škole uz obrazloženje da će on kod nas u školi morati da radi. Mnogi ljudi danas beže od rada. Ako pogledate podatke sa ovogodišnjeg upisa, shvatićete da je najmanje interesovanje bilo za proizvodna zanimanja. Srednje stručne škole su mnogo lošije prošle od gimnazija, ali čak i među njima postoji jasna razlika – one koje školuju kadrove za sektor usluga upisale su mnogo veći broj učenika nego one koje školuju ljude za proizvodnju“, kaže Zorica Đoković, direktorka škole. Posebnu averziju, pokazalo se, mladi imaju prema zanatima pa su u ovoj školi za obradu drveta ukinuta sva tri trogodišnja odeljenja a nekoliko đaka koji su ih upisali prebačeni su u četvorogodišnja. Zbog toga se u dvomilionskom Beogradu ove godine ne školuje nijedan stolar, iako tržište vapi za ovim kadrovima.

(Rad đaka Drvo-art škole preuzet sa njenog sajta)

„Pre dve godine smo imali apsurdnu situaciju da je jedna fabrika tražila 50 dobrih stolara a da mi tada nismo imali toliko đaka ukupno na ovom i na srodnim smerovima. Pre desetak godina se kod nas u prvi razred upisivalo 90 stolara, a sada ih, čini mi se, nema toliko u celom obrazovnom sistemu Srbije“ kaže Đoković i dodaje da ni cena rada ne ide u korist zaobilaženja ovog smera: „Naš svršeni đak stolar obično ima veću platu nego njegov profesor“. Zašto se onda deca ne odlučuju za ovo zanimanje? Đaci sa četvorogodišnjih smerova škole Drvo art, koji su želeli da ostanu anonimni, kažu da neke od njih taj smer jednostavno nije interesovao, dok drugi ne žele da imaju „samo“ trogodišnju školu. Jedan od njih, učenik druge godine, misli da je presudna ta jedna godina školovanja koja čini razliku između zanatlije i zanimanja koje u sebi sadrži bar klicu umetnosti.

Stipendije za prazne učionice

Slična je situacija i u prestoničkoj Građevinskoj školi, koja će zbog malog interesovanja tri obrazovna profila smestiti u istu učionicu. Tako će zidari, tesari i armirači zajedno učiti teoriju, dok će praktičnu nastavu imati odvojeno. Biće spojeni i hidrograđevinari i monteri suve gradnje, a jedan dečko koji se prijavio za krovopokrivače iz moranja je premešten u tesare.

„Iako deci pružamo smeštaj u domu preko puta škole, stipendije, mogućnost da se zaposle pravo iz školske klupe i mnoge druge pogodnosti, ove godine smo imali 2,5 puta manje upisanih učenika nego što je planirano. To je verovatno i do roditelja, koji ne žele da im deca budu npr. zidari ili keramičari. Iako, osim što se keramičari lako zapošljavaju, oni često dodatno, postavljajući pločice po privatnim domaćinstvima, mesečno zarade još po jednu svoju platu“, priča Dragoslav Fatić, direktor Građevinske škole. On priznaje da je građevinska industrija poslednjih nekoliko godina u padu ali kaže da to decu ne treba da odvrati od ovih zanimanja jer će „uvek biti potražnje za dobrim zidarima, elektroinstalaterima isl“.

(Čas keramike u Građevinskoj školi, takođe fotografija sa njenog sajta)

Građevinska škola u Beogradu može da se pohvali činjenicom da je jedina obrazovna ustanova u Srbiji koja je upisala zidare i tesare, dok u ostalih 30 nije bilo maturanata koji bi želeli da u tom smeru nastave školovanje. Zašto je to tako objašnjava N.S., dečko koji je završio ovu školu i već godinama radi kao tesar.

“Ne znam nijednog čoveka koji je upisao zanat zato što ga je voleo. Većina nas je bila iz siromašnih krajeva i siromašnog znanja i htela je da ima bilo koju srednju školu. Malo je mojih nekadašnjih školskih drugova koji ne pokušavaju da napuste građevinu, jer to je zaista težak posao. Možda bi nam lakše pao da ima bolji društveni status. Danas kada kažeš ljudima da si građevinac svi te pitaju zar nisi mogao da nađeš bolji posao. Verovatno zato mladi građevinci stalno govore da ovo rade privremeno, samo dok ne nađu drugi posao”. N.S. objašnjava da ni uslovi rada nisu tako ružičasti: građevinci su često prijavljeni na minimalac, deo koji dobijaju “na ruke” im kasni, ne poštuju se njihova radna prava, radi se po svim vremenskim uslovima bez odgovarajuće HTZ opreme i sl. “Danas je sramota biti građevinski radnik”, zaključuje naš sagovornik.

I dok je budućim građevincima smeštaj blizu škole, učenicima Škole za dizajn i tekstil Leskovac su blizu i smeštaj i posao, pa ih (đaka) opet nema. Naime nemačka tekstilna firma Falke sa fabrikom u Leskovcu u stalnoj je potrazi za novim radnicima pa stoga i stipendira učenike dva smera ove škole. Direktor Falkea Martin Nyland kaže da je ova kompanija đacima nudila mogućnost pripravničkog staža u svojoj fabrici i teoretsku nastavu u leskovačkoj školi, kroz novčanu i kroz pomoć u kadrovima. Osim toga, oni su u poslednje dve godine zaposlili 500 ljudi različitih kvalifikacija i nivoa znanja, koje su usavršavali interni treneri Falkea. „Nažalost, tekstilna industrija je u ovom kraju bila u padu preko 20 godina i zato su ljudi izgubili interesovanje da se školuju u toj oblasti. Sa novim investitorima poput Falkea međutim može se povećati broj onih koji žele da rade u tekstilnoj industriji“, kaže Nyland i dodaje da kompanija ima potrebu za stručnim kadrovima iz ove oblasti i da zato podržava Školu za dizajn i tekstil u Leskovcu.

Slične ponude škola je dobijala i od Benetona i od Fiorentina, samo što stipendije nema ko da uzima. U gradu nekada poznatom kao “srpski Mančester” Škola za dizajn i tekstil 1. septembra bila je poluprazna. Na smer za pletače treću godinu zaredom nije se upisalo nijedno dete, samo petoro se upisalo na smer Mehaničar tekstilnih mašina a osmoro će se školovati za konfekcionare.

“Interesovanje je malo zbog niskih zarada u tekstilnoj industriji, ali i zbog stereotipa i predrasuda o ovim zanimanjima. Neki ljudi pamte vremena kada je u Leskovcu pravljeno 40% ukupne jugoslovenske proizvodnje vune, međutim većina pamti samo propadanje tekstilne industrije i posledice koje je ostavilo na životni standard ovde. Sada, sa Falkeom, možemo opet da podstaknemo proizvodnju, samo je potrebno da prođe neko vreme da roditelji to uoče i da počnu ponovo decu da upisuju u našu školu. Falkeu su kadrovi preko potrebni, pa je zapošljavao i ljude koji nisu završili tekstilnu školu već su se samo prekvalifikovali u našim trening centrima“, kaže Mare Karanfilović, direktorka leskovačke tekstilne škole. U nadi da će zbog pristupanja EU i otvaranja našeg tržišta Leskovac privući još stranih tekstilnih kompanija ova škola je angažovala stručnjake iz GIZ-a (Nemačke organizacije za tehničku saradnju) koji bi trebalo da pomognu da se „napravi spona između potreba tržišta i škole“.

Za sada se zna da je na tržištu veća potražnja za radnicima nego za poslom u ovoj industriji. Potraga za tekstilcima uočljiva je u oglasima, ali i u drugim delovima novina. Tako je npr. nedavno izašao članak o firmi Leona Tek iz Rekovca u centralnoj Srbiji koja već četiri meseca pokušava da zaposli 30 konfekcionara, ali joj to ne polazi za rukom. Prvi čovek opštine Rekovac Predrag Đorđević kaže da je nekada tamo postojala fabrika tekstila, ali da je taj kadar već u penziji. Zato on rešenje za zapošljavanje mladih iz ovog kraja vidi u obuci ili prekvalifikaciji. Ako neko uopšte želi da radi u tekstilnoj industriji.

A mladi koji pohađaju druge, četvorogodišnje, smerove u Školi za dizajn i tekstil Leskovac daju različite odgovore na pitanje zašto su pletačka, tkačka, konfekcionarska i druga trogodišnja zanimanja nepopularna. Neki kažu da im “nije jasno čime bi zapravo mogla da se bavim posle završetka tih smerova”, neki pak misle da se teško nalazi posao, neki kažu da se na ove smerove “upisuju seljaci”, a drugi da jednostavno nisu zanimljivi. Stariji đaci tvrde da ove (zanatske) smerove ni ne smatraju delom škole, kao i da “mladi niti znaju šta je tkanje niti ih to zanima”.

Za svakog zanatliju po jedan menadžer

Direktorka Drvo art škole međutim ne prebacuje svu odgovornost za smanjenje broja učenika na neatraktivnost zanimanja, male zarade, težak rad, kompleks niže vrednosti u radničkim zanimanjima i sl, već i na objektivne faktore. „Pre svega, svedoci smo bele kuge. Nova generacija srednjoškolaca je za 7.000 učenika manja nego ona prošle godine, a kvote za upis u škole nisu ispratile ovaj trend. Osim toga, sve je više dece koja žele da studiraju a veća im je prohodnost na fakultete iz gimnazija nego iz zanatskih škola. Doduše, za neka zanimanja studira nerealno veliki broj mladih – ja se ponekad šalim da ćemo iškolovati toliko menadžera da će svaki zanatlija imati po jednog. Dakle, ono što je nama potrebno je dobra obrazovna strategija koja bi uzela u obzir i potrebe tržišta i realan broj dece”, kaže Zorica Đoković. U suprotnom, tvrdi sagovornica B&F-a, moraćemo da uvozimo radnu snagu, mada i sada ne možemo da se pohvalimo brojnošću kvalifikovanih radnika: “Bili smo u programu reforme srednjeg stručnog obrazovanja koji je finansirala i podržavala EU i jednim njihovim monitoringom pokazalo se da kad bi naša privreda sada odjednom profunkcionisala od svih nezaposlenih bi moglo da se iskoristi možda samo 100.000 ljudi koji imaju adekvatnu stručnu spremu. Dakle, problem naše privrede nije samo nedostatak ulaganja već i nedostatak stručnih kadrova”. Drugim rečima, naš sistem srednjeg obrazovanja generiše nezaposlenost.

Sa ovim se slažu i drugi relevantni sagovornici. Tako iz Nacionalne službe zapošljavanja potvrđuju potrebu za povećanjem broja mladih koji uče zanate jer ova zanimanja imaju perspektivu i ovde i u inostranstvu. “Međutim da bi se poboljšalo interesovanje za upis u ove škole potrebno je da se radi na promeni sistema vrednosti ali i statusa tih profesija. Osim toga, zbog potreba tržišta treba sprovesti reformu srednjeg stručnog obrazovanja sa akcentom na osposobljavanju za rad, odnosno na kvalitetnoj praksi. Pre pola veka u proizvodnim školama negovan je sistem dobre i obimne praktične nastave i osposobljenost za rad njihovih đaka je bila mnogo veća nego današnjih – to treba menjati. Jer danas se za većinu obrazovnih programa u srednjem stručnom obrazovanju ne zna da li pripremaju učenike za dalje obrazovanje ili za rad”, kažu iz NSZ-a.

Koje zanate deca najmanje upisuju
1. Mehaničar grejne i rashladne tehnike
2. Autolimar
3. Lakirer
4. Stolar
5. Tapetar-dekorater
6. Galanterista
7. Konfekcionar kože i krzna
8. Obućar
9. Armirač betonirac
10. Građevinski laborant
11. Tesar
12. Krovopokrivač
13. Cvećar vrtlar
14. Keramičar
15. Automehaničar –bravar – zavarivač

(15 odeljenja sa najmanje učenika koja su ugašena u Beogradu, Nišavskom i Šumadijskom okrugu)
Izvor: Forum srednjih stručnih škola Beograd

Nema posla za jorgandžije
Na tržištu se manje traže zanimanja koja možemo svrstati u grupu starih zanata, kao što su na primer jorgandžija, kišobrandžija, abadžija, pomoćnik kolara i kolar, užar presvlakač dugmadi, bižuter, bačvar, bunardžija, kotlar-kazanžija, snovač, sarač ćilimar i slična, kažu iz NSZ-a.

Šta tržište traži
U poslednje četiri godine od zanatlija su na posao najmanje čekali stolari, fasaderi, armirači, zavarivači (sa atestima za različite tehnike zavarivanja), radnici na sklapanju delova za automobile, frizeri, automehaničari. Ova zanimanja nude još mogućnosti, kao što je i započinjanje sopstvenog polsa. Tokom prethodne godine takođe su traženi bili i mesari, pletači, kalupari, vezilje, tkači, kažu iz NSZ-a.

broj 100, septembar 2013.

Srbija, zajedno sa još 32 zemlje sveta, ove godine po prvi put učestvuje u međunarodnom istraživanju TALIS, u čijem su fokusu nastavnici. Njegovi rezultati nisu ništa manje bitni od onih koje dobijamo kroz PISA test koji meri učenička postignuća. Svako od nas može da navede bar jednog nastavnika ili učitelja koji je ostavio trajan pečat u našem životu: u izboru buduće profesije, načinu na koji se odnosimo prema sopstvenim kvalitetima i afinitetima, i odrastamo i sazrevamo u školskoj klupi. Nervoza s kojom počinje svaki septembar, onemogućava debatu o suštinskim izazovima obrazovanja u modernom vremenu.

U poslednjih desetak godina Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), postala je vodeći međunarodni autoritet u oblasti obrazovanja i obrazovne reforme. Njen najpoznatiji ‘projekat’, međunarodno istraživanje učeničkih postignuća PISA (Programme for International Student Assessment) citira se kao redak kredibilan izvor podataka o učeničkoj pismenosti širom sveta. PISA je danas prihvaćena u stručnoj javnosti iz oblasti obrazovanja, uključujući nastavnike i školske administratore, predstavnike ministarstava i strukovnih udruženja, na akademiji i u međunarodnim organizacijama. Neretko, rezultate PISA ispitivanja koristi i privatni sektor u analizi kapaciteta radne snage zemalja u kojima planira investicije. I tu priču, manje ili više, svi znamo, jer se javnost u Srbiji svake tri godine na trenutak zapita o budućnosti svoje ‘omladine’.

Manje je poznato da je OECD globalni zagovornik još jedne velike teme u oblasti obrazovne politike – politike za razvoj nastavnih kadrova. To nije slučajno. Istraživanja pokazuju, a obrazovni radnici i stručnjaci iz oblasti obrazovanja slažu se da su nastavnici onaj faktor koji najznačanije utiče na rezultate koje učenici postižu u školi. Drugačije rečeno, od svih faktora na koje može da utiče obrazovna politika, ništa ne može više da doprinese dobrim rezultatima đaka koliko dobar nastavnik.

Srbija će, zajedno sa još 32 zemlje sveta, ove godine prvi put učestvovati u još jednom istraživanju OECD-a, u istraživanju TALIS (Teaching and Learning International Survey), u čijem su fokusu nastavnici. Dok čekamo rezultate koji će biti poznati 2014., mnogo je znanja i informacija koje je akumulirano kroz praksu onih zemalja koje mogu da se pohvale uspešnim reformama iskazanim kroz uspeh đaka u okviru istraživanja PISA. Od toga možemo početi.

U jednoj od svojih novijih publikacija, OECD navodi da su svuda ‘nastavnici i rukovodioci škola pred izazovom da unaprede učenička postignuća, često u teškim uslovima. Od njih se traži da opreme učenike kompetencijama koje su im potrebne da postanu aktivni građani i radnici u 21. veku. Oni bi trebalo da personalizuju proces učenja kako bi osigurali da svaki učenik ima šansu za uspeh, kao i da se nose sa rastućim kulturnim diverzitetom u učionicama i razlikama u stilovima učenja. Oni takođe treba da drže korak sa inovacijama u okviru nastavnih planova i programa, pedagogije i razvoja digitalnih resursa’. Ovo je, naime, jezgrovita ilustracija teškog zadatka koji je pred obrazovnim sistemima – i pred nastavnicima kao glavnim ‘izvođačima radova’. U Srbiji ovim izazovima možemo dodati pregršt specifičnosti, čiju relativnu težinu često nije moguće ‘izmeriti’. Ipak, izazovi sa kojima se nastavni kadar u Srbiji suočava nisu dramatično različiti od onih sa kojima se suočavaju i druge zemlje.

Dve karateristike konteksta u kojima se reforma planira i izvodi možda treba izdvojiti za ovu priliku. Jedna se odnosi na trajanje reformi. U Srbiji se govori o tome da reforma treba da počne i da se završi, da je reforma u zakašnjenju ili da je reforma ‘propala’, čime se sugeriše da ‘reforma’ treba da traje u jednom definisanom vremenskom intervalu odnosno da treba sesti, zasukati rukave, odraditi posao i ići dalje. Obrazovni sistem u Srbiji se, i to je sasvim tačno, menjao i menja. Promene koje su bile planirane, čak i kada su bile nedovršene, nazivali smo ‘reformama’. Promene koje je nametnulo vreme najčešće smo ljutito ignorisali i osvrtali se na njihove efekte kao na ‘kaskanje’ sistema, njegovo ‘urušavanje’ i tome slično. Posle decenija planiranih i probanih reformi širom sveta, jasno je da reforma obrazovanja nije aktivnost ograničenog trajanja već neophodna karakteristika savremenog društva, a ne samo obrazovnog sistema. Brzina kojom informacione i komunikacione tehnologije postaju deo svakodnevice, globalna upotreba engleskog jezika, promene koje su u redovnu nastavu uvele decu sa potrebom za dodatnom podrškom u učenju, da navedemo samo neke, zahtevi su koje pred obrazovne sisteme postavlja moderno vreme. U ovakvim okolnostima sistemi obrazovanja u svetu, pa i u Srbiji, biće i ostati predmet pažnje i stalnih promena.

I druga značajna karakteristika konteksta u kome se odvijaju reforme u Srbiji odnosi se na nešto što nema veze sa obrazovnom politikom i namerama zakonodavca, ali predstavlja jedan od najvećih izazova za obrazovni sistem. To je činjenica da je dece u Srbiji sve manje. Zbog nepovoljnih demografskih trendova, nove generacije dece sve su malobrojinije i školski sistem je neophodno prilagoditi situaciji ‘na terenu’. Prvi na udaru u ovakvim okolnostima su nastavnici ili, preciznije rečeno, viškovi nastavnog kadra u sistemu obrazovanja, što u uslovima ograničenih fiskalnih kapaciteta dodatno uliva nervozu svim zainteresovanim stranama.

U ovakvim okolnostima nije lako govoriti o povratku ugleda nastavničke profesije, o motivaciji dece za učenje u školi ili o nastavnicima kao saveznicima u reformi obrazovnog sistema. Važno je, međutim, da se danas više nego ikada bavimo suštinom umesto neprestanim nervoznim popravkama i prepravkama sistema obrazovanja. Baš zato što kasnimo, moramo biti iskreniji i pametniji.

Kako je nastavnik ključan faktor za uspešnost posla kojim se bavi škola – obrazovanje i vaspitanje dece, uspešni obrazovani sistemi poput Finske ili Južne Koreje čine vanredne napore u obrazovanju nastavnika, njihovoj selekciji i podršci u stalnom usavršavanju. Ugled nastavnika u Finskoj je takav da na jednu nastavničku poziciju konkuriše deset kvalitetnih kandidata, dok Japan ili Mađarska, na primer, neguju sistem u kome nastavnički opis radnog mesta uključuje 50 posto ili manje vremena provedenog u učionici, kako bi nastavnik imao kada da obavlja druge bitne aktivnosti – planira izvođenje nastave, održava kontakt sa roditeljima, radi u timu sa kolegama u školi, učestvuje u stalnom profesionalnom usavršavanju i tako dalje.

U nedavno održanom govoru u okviru serije TED koja je posvećena obrazovanju, američka učiteljica Rita Pirson naglašava važnost odnosa između nastavnika i dece u učionici. I mada ima nastavnika koji tvrde da ‘nisu plaćeni da bi se dopali deci’, ubedljiv je argument da ’deca uče od onog ko im se sviđa’. Gotovo svako u svojoj ličnoj istoriji može navesti bar jednog nastavnika ili učitelja koji su uneli ‘revolucionarnu’ promenu u njegov život. To su bili ljudi koji su uticali na izbor naše profesije, omogućili da postanemo svesni nekih svojih posebnih kvaliteta ili talenata ili nam pomogli da prebrodimo velike lične krize u odrastanju i sazrevanju. Kada se sećamo škole, sećamo se ovih pojedinaca i njihovih vanserijskih napora da nam pruže podršku i ponude svoje vreme. Deca uče i pravilno odrastaju u okruženju u kome se osećaju sigurno. Deo nastavničke profesije jeste da kreira takvo okruženje u učionici i u školi.

Uz sve pritiske i zahteve koje reforma stavlja pred nastavnike mi očekujemo da oni budu i naši saveznici u reformi obrazovnog sistema. Da li je to moguće? Primeri krupnih strukturnih reformi u obrazovnom sistemu koji su izvedeni sa uspehom, poput primera kanadske provincije Ontario, svedoče da jeste. Najprostije rečeno, ako nastavnici ne budu saveznici obrazovne reforme, reformisanje obrazovanog sistema nema šansu. Bez ‘sindikalnog mira’ koji može doći kroz razgovor i dogovor sa predstavnicima nastavničke profesije neće biti moguće reformisati način izvođenja nastave, ali ni sistem plata, neće biti moguće motivisati ni nastavnike, ni učenike, pa ćemo ostati daleko od glavnog cilja – da revitalizujemo sistem obrazovanja tako da sva deca idu u školu i u njoj uče.
Ivana Aleksić, specijalista za obrazovanje i socijalnu politiku, dugogodišnji saradnik Svetske banke

broj 100, septembar 2013.