Odluka kineskih kompanija da ostvare svoje prisustvo u Srbiji ima strateški karater jer Kinezi našu zemlju vide kao jednu od odskočnih dasaka za tržište Evropske unije. Za domaće kompanije ona nije ništa manje značajna jer daje šanse za razvoj i jačanje domaće ekonomije kroz saradnju na implementaciji zacrtanih i razvijanju novih projekata. Što se naše ekonomije tiče, kineske investicije su se pojavile kao alternativa evropskim ulaganjima kojih od 2009. godine ima sve manje pa je njihov značaj u trenutku kada na tržištu kapitala ima sve manje evropskog novca adresiranog na Srbiju time još veći.
Nemačka je tokom tranzicije zemalja istočne i centralne Evrope odigrala važnu ulogu u transformaciji njihovih industrija u tehnološki napredne i konkurentne motore privrede. Da li bi se tako nešto moglo dogoditi i kod nas? Da, pokazuju uspešni primeri, ali ih je za sada premalo – većina nemačkih privrednika se ovde bavi prodajom ili proizvodnjom baziranoj na prostom manuelnom radu. Za firme koje bi možda izmestile ili napravile razvojna odeljenja u Srbiji od ključnog značaja su srednjeročni i dugoročni faktori koji utiču na poslovni ambijent.
Jaka industrija, oslonjena na automobilsku i mašinsku, dostupna energija iz obnovljivih izvora i dinamičan IT sektor: tako ekonomisti i političari rado zamišljaju Srbiju u bližoj ili daljoj budućnosti. Nemačka privreda je takva dan-danas a, sudeći prema iskustvima ostalih zemalja koje su prošle kroz tranziciju, značajno prisustvo nemačkih firmi pomaže da i država-domaćin preuzme makar deo nemačkog modela poslovanja.
Krajem devedesetih, čak 30% ukupnih stranih direktnih investicija u Češku, Mađarsku i Hrvatsku bile su poreklom iz nemačkih firmi, dok je u Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj svaka četvrta investicija bila poreklom iz Nemačke. Istraživači Odeljenja za ekonomiju Univerziteta u Minhenu (LMU), u potrazi za odgovorom na pitanje kakav je konkretan efekat nemačkih investicija u zemljama u tranziciji, anketirali su 420 kompanija koje su između 1989. i 2001. sprovele 1050 investicionih projekata širom istočne Evrope. Istraživanje je pokazalo da je čak 70% projekata finansirano sopstvenim sredstvima ili zaduživanjem kod nemačkih banaka, što znači da dug nije nagomilavan kod „domaćina investicije“. Takođe je ustanovljeno da su, prilikom preuzimanja preduzeća, nemačke firme plaćale višu cenu za kapital nego domaće – zato što su očekivale da će ostvariti veći cash-flow. Tragajući za odgovornom na pitanje odakle razlika u cash-flow, autori Darin, Lorentowicz i Raubold pokazali su da će kompanija u istočnoj Evropi koja radi po nemačkom sistemu i koja ima nemačko rukovodstvo sigurno biti uspešnija od svojih komšija-konkurenata. Tajna je u transferu tehnologije koji nemačka preduzeća obezbeđuju, i to tehnologije koju je teško kopirati i imitirati, a takmacima je u proseku bilo potrebno više od godinu dana samo da uhvate korak sa nemačkom kompanijom koja je uvela tehnološku novinu.
Subvencije ne treba ukidati
Nemačka je, prema podacima Privredne komore Srbije (PKS) i Narodne banke (NBS), među vodećim investicionim partnerima Srbije. Između 2005. i 2010., nemački investitori uložili su 983,3 miliona evra (što Nemačku stavlja na visoko 4. mesto među zemljama iz kojih dolazi najviše stranih direktnih ulaganja) da bi do kraja avgusta ove godine ta suma dostigla 1,6 mlrd EUR.
Globalna finansijska i ekonomska kriza, procenjuju u PKS, nije značajnije negativno uticala na dalji priliv nemačkih investicija u našu zemlju a interesovanje ne jenjava u oblasti autokomponenti, rudarstvu i energetici, poljoprivredi i zaštiti životne sredine, ali i u domenu rekonstrukcije i izgradnje infrastrukture. Sa druge strane, ako je nekoliko godina unazad (i pre rekonstrukcije aktuelne Vlade) podrška reindustrijalizaciji u javnosti bila više deklarativna, danas, kada građani traže obnovu fabrika i otvaranje novih radnih mesta, ona praktično predstavlja mantru svakog iole značajnijeg političara.
U Srbiji, pri tome, trenutno posluje 370 nemačkih kompanija, a rezultati postignuti u izvozu i povećanju međusobne robne razmene već ohrabruju: u 2008. je postignuta rekordna vrednost međusobne trgovinske razmene od 3,84 mlrd dolara, ali je rekordan bio i deficit na našoj strani od 1,56 mlrd dolara. U prvih 7 meseci ove godine, prema podacima PKS, ukupna vrednost razmene bila je 2,26 mlrd a naš deficit samo 283 miliona dolara, dok je stepen pokrivenosti uvoza izvozom dostigao rekordnu vrednost od čak 77,8%.
Partnerstvo sa nemačkom firmom jedan je od načina da se poboljšaju performanse domaćih preduzeća i podigne produktivnost domaće privrede, a upravo takvu priliku na našem tržištu pružio je Siemens, tvrdi generalni direktor Siemens Srbija Tihomir Rajlić. „Odlučili smo da upravo u Srbiji potražimo svoje buduće dobavljače, partnere koji će moći da računaju na dugotrajne i stabilne ugovore i na mogućnost da, sarađujući sa nama, uđu u savremeni svet proizvodnje” kaže za BiF Rajlić. “Više od 250 preduzeća iz Srbije odazvalo se na naš poziv da učestvuju na našem sajmu dobavljača. Vrednost serijske proizvodnje 90 komponentni koje su im tada predstavljene iznosi 10 miliona evra, a siguran sam da će se kasnije i udvostročiti. Simensova fabrika za proizvodnju vetrogeneratora u Subotici ovog septembra obeležila je 10 godina svog postojanja, a podatak da svaku četvrtu vetrenjaču u Evropi pokreće generator iz Subotice potvrda je uspešnosti fabrike i rada i zalaganja zaposlenih u njoj”.
U Subotici posluje i Norma grupa, koja je u 2011. otvorila fabriku autokomponenti. Kako nam je rekao direktor Ivan Velimirović, ako domaća kompanija želi da radi kao nemačka, mora svojim partnerima i klijentima da obezbedi visok kvalitet proizvoda i usluga: „To važi za robu koju firma isporučuje, za dostavu koja mora biti pravovremena, a odnosi se i na transparentnost i dostupnost informacija u odnosu sa klijentima. Srpske kompanije bi, takođe, trebalo da usvoje sistem rukovođenja kome je kvalitet na prvom mestu kao i da razvijaju konkurentnost kako bi postali važni igrači na evropskom tržištu industrijskih proizvoda. “Zahvaljujući domaćim „Nemcima“ u našoj industriji, poput surduličkog Knauf Insulation, osvajaju se i obično nedostižna tržišta, barem kada je industrijska roba u pitanju: Knauf Insulation iz Srbije kamenu vunu izvozi u Kinu, a letos je po prvi put svoj proizvod plasirao u Saudijskoj Arabiji.
Prema Anketi o poslovnom okruženju u Srbiji za 2012. godinu koju je sprovelo Nemačko – srpsko privredno udruženje (DSW), čak 91% nemačkih kompanija koje posluju u našoj zemlji izjasnilo se da bi ponovo investiralo u Srbiji, što je odličan rezultat u poređenju sa, recimo, Bugarskom, gde je ovo istraživanje u istom periodu pokazalo da 35% nemačkih firmi ne bi ponovo ulagalo u toj zemlji zbog neefikasne administracije, manjka pravne sigurnosti i transparentnosti u javnim nabavkama, korupcije i loše infrastrukture. Nemačke firme su, što se regiona tiče, najprisutnije u Rumuniji, gde ih posluje čak 19 hiljada.
Milan Vučković iz DSW upozorava da se Srbija za pažnju nemačkih investitora ne takmiči samo sa komšijama u regionu i da joj teško idu na ruku poruke nekih zvaničnika da su strani investitori razmaženi ili da dobijaju prevelike subvencije: “Šta bi oni koji kritikuju sistem subvencionisanja, koji uzgred budi rečeno funkcioniše i u Nemačkoj, rekli na podatak da će ove godine u Slovačkoj, koja je manja od Srbije, samo tri najveća investitora dobiti subvencije u vrednosti od 33,6 miliona evra? Naravno da se svi bore za nove investitore, i ako Srbija reši da ukine subvencije pokazaće da je njena politika prema stranim investitorima promenljiva kategorija pa će opet strane kompanije da nas obilaze u širokom luku“.
Vučković kaže da bi država, ukoliko zaista želi da popravi poslovni ambijent, morala da radi na stvaranju zdravog konkurentnog tržišta, istrebljenju korupcije, iskorenjivanju tzv. nelojalne konkurencije, izradi modernog Zakona o radu, smanjivanju glomazne administracije i poreza koji opterećuju mala i srednja preduzeća.
Rešavanje tih pitanja, prema mišljenju Aleksandera Grunauera iz nemačke organizacije GIZ, moglo bi da dovede novu vrstu nemačkih ulagača: „Istina je da se veliki deo nemačkih privrednika u Srbiji bavi prodajom svoje robe ili jednostavnom manuelnom proizvodnjom koja zapošljava ljude nižeg formalnog obrazovanja. Za takve proizvođače je povoljna cena radne snage sigurno jedan od ključnih faktora za investiranje. Za firme koje bi možda izmestile ili napravile razvojna odeljenja u Srbiji od ogromnog su značaja srednjeročni i dugoročni faktori koji utiču na poslovni ambijent: pravna sigurnost, obrazovani sistem koji osigurava visoko obrazovane ljudske resurse od značaja za tu industriju i zakonodavstvo koje reguliše radne odnose koje je kompetitivno sa alternativnim destinacijama za takve investicije”.
Cenzurisani vetar
Nemačko-srpsko privredno udruženje i Privredna komora Srbije slažu se da ima puno neiskorišćenih potencijala za povećanje saradnje domaćih i nemačkih kompanija, i to u proizvodnji autokomponenti, poljoprivredi i vodoprivredi ali i u energetici. Upravo se, međutim, kod pitanja iskorišćavanja obnovljivih izvora energije, prema rečima Milana Vučkovića, pokazalo kako ne treba nastupati kada su u pitanju nemački investitori: „Kada je potencijalnim investitorima iz Bavarske nedavno predstavljen Vladin plan o obezbeđenim investicionim kapacitetima Srbije do 2020. a koje država subvencioniše, pomenuto je od strane predstavnika države da to znači da je za vetroenergiju, primera radi, 500 MW, za biomasu 100 MW, za biogas 30 MW a za solarnu energiju samo 10 MW, pri čemu je rečeno da su ti kapaciteti već „rezervisani“ dakle, nema više mesta za bilo kakve investicije u tom sektoru. Na to je jedan od nemačkih gostiju, koji je aktivan upravo u toj branši, postavio logično pitanje: „Da li to u Srbiji imate toliko više vetra od sunca?“ Za tog potencijalnog nemačkog ulagača dilema je veoma jednostavna: “ili je tržište otvoreno, bez razlike, za sve zainteresovane strane investitore ili- nije.“ Prema Vučkovićevim rečima, ne treba zaboraviti da je realna strategija razvoja zemlje u domenu obnovljivih izvora energije veoma značajna za budući razvoj privrede. A Rumunija je u prošlog godini privukla 1,5 mlrd evra nemačkih investicija upravo za projekte korišćenja energije vetra.
Milica Rilak
Biznis Top 2012/2013
Ako ste ljubitelj jedne od najpopularnijih “mozgalica” možda će vas zainteresovati ovaj projekat umetnika Havijera Ljoreta – velika zgrada u obliku Rubikove kocke koja se sastoji od panela obojenih LED osvetljenjem i koja se “rešava” pomoću daljinskog upravljača.
U okviru projekta nazvanog “Pazl fasada” Ljoret je napravio zgradu sa senzorima za orijentaciju u fasadi koji kada se zgrada preko blututa poveže sa kompjuterom kontrolišu LED osvetljenje i zapravo virtuelno “okreću” Rubikovu kocku. Zgrada se nalazi u Ars Electronica Centru u austrijskom gradu Lincu.
Rešavanje ove zgrade-kocke međutim malo je komplikovanije od držanja Rubikove kocke u ruci i slaganja boja jer zbog njene veličine korisnik može videti samo dve strane kocke, ostale mora zamisliti.
Izvor: Popular sajens
Dvadeset i jedan paket zakona iz sfere rada trenutno se donosi u Hrvatskoj, a tamošnji narod se bavi referendumom, dok se ovaj 21. zakon direktno tiče njihovih života, rada, odnosno uslova za rad, dakle – svakodnevnog života.
Anamarija Tkalčec iz CESI-ja započela je svoje izlaganje o problemima novog Zakona o radu na nedavno održanoj tribini Ženske fronte za radna i socijalna prava gde je konstatovala da već dugi niz godina dominantne konzervativne političke snage sprovode štetne ekonomske politike (poput uvođenja neoliberalnih mera, privatizacije i komodifikacije svih sfera života, smanjenja socijalnih davanja itd.), dok istovremeno kao ideološki paravan nameću identitetska pitanja kao glavni politički problem – u prvom redu pitanje ‘homogenosti’ nacije, vere i svetosti porodice. Pritom je jasno da će se, kad to već bude odgovaralo njihovim političkim interesima, na tapetu naći stigmatizovane manjine koje će desnici i kleru poslužiti da skrenu pažnju s važnih pitanja.
U takvom sistemu, očigledno je moguće sudelovati u odluci o ograničavanju temeljnih prava celih društvenih skupina, dok je odlučivanje o zaista relevantnim socio-ekonomskim i egzistencijalnim pitanjima van dosega građana. Tako na primer Hrvati nemaju nikakvo pravo glasa o tome hoće li država privatizovati brodogradilišta, zatvoriti preduzeća, dodatno smanjiti radnička prava itd. Takve odluke im se prodaju kao „tržišna nužnost“, iako se zapravo radi o svesnim ekonomskim izborima iz kojih su isključeni. Zato je danas teško zamisliti situaciju u kojoj su Hrvati u mogućnosti da „glasaju protiv“ predloženih izmena radnog zakonodavstva ili pak da sudeluju u širokoj javnoj raspravi na tu temu.
Da bi se takve tendencije dugoročno izmenile, mora doći do preslagivanja, odnosno stvaranja novih društvenih snaga i vraćanja fokusa na zajedničke interese većine, među koje svakako spadaju i radnička prava. Kao aktivan doprinos tom dugotrajnom procesu, nužno je između ostalog obratiti i pažnju na „dosadno“, birokratsko-nerazumljivim jezikom pisano radno zakonodavstvo koje „u tišini“ diktira kako privatne tako i društvene živote. Ili, u ovom konkretnom slučaju, trebalo bi se osvrnuti na predlog izmena Zakona o radu.
Ukratko, glavna svrha novog predloga Zakona o radu je dalja deregulacija radnog zakonodavstva i fleksibilizacija radnih odnosa. Dok se u mejnstrimu fleksibilizacija obično paušalno opisuje kao pozitivan proces koji dovodi do povećanja zaposlenosti i „konkurentnosti“ ekonomije, ona u praksi donosi ‘nesigurne’ oblika rada, lakše otpuštanje radnika (na primer putem otkazivanja privremenih oblika ugovora), povećanu eksploataciju radnika koji pristaju na lošije radne uslove zbog straha od gubitka posla i „rezervne armije rada“ koja je uvijek spremna raditi za manje, a što sve naravno dovodi i do smanjenja sindikalnog delovanja i generalne zaštite prava (bilo zbog straha radnika od neproduženja ugovora, bilo zbog činjenice da je radnike u nesigurnim tipovima radnih odnosa teže organizovati).
Takve promene nisu ograničene samo na hrvatsku radnu sferu, već direktno i negativno utiču na egzistenciju radnika: zdravstveno stanje i socijalna prava, slobodno vreme i odmor, porodični život, osiguravanje sredstava za život i celokupnu društvenu reprodukciju.
Novi zakon o radu populizuje upravo takav tip fleksibilizacije, kako putem uvođenja novih nesigurnih oblika rada (u prvom redu agencijskog rada) ili zadržavanja postojećih nestalnih radnih odnosa (rada na određeno), tako i putem fleksibilizacije radnog vremena (uvođenjem ‘kliznog’ radnog vremena koje varira na nedeljnoj bazi), odnosno povećanja prekovremenog rada.
Iako su ugovori na određeno vreme već postojećim zakonodavstvom zamišljeni kao izuzetak, oni se u praksi koriste kao pravilo: 2008. godine činili su 81 odsto novosklopljenih ugovora o radu, a 2012. čak 91.6 odsto. Razlog tome je činjenica da poslodavci vrlo često zloupotrebljavaju postojeće „labave“ zakonske odredbe pa radnici po nekoliko puta potpisuju isti ugovor o produženju istog nesigurnog radnog odnosa, premda bi po svim propisima trebalo da dobiju stalno zaposlenje (što je i u Srbiji čest slučaj, čak i kada je poslodavac sama država).
Takvi oblici rada povoljniji su za poslodavce, ali radnike stavljaju u poziciju trajne neizvesnosti, jer nikad ne znaju hoće li im se ugovori produžiti ili raskinuti pa često pristaju na bilo kakve uslove rada da bi zadržali posao. Predlog novog zakona nije ništa učinio po pitanju sprečavanja zloupotrebe rada na određeno vrijeme, već je samo dodatno legitimirao postojeće loše prakse. Tako se Ministarstvo dosetilo da olakša stvar poslodavcima pa im u novom izdanju ZOR-a daje slobodne ruke da po isteku prvog ugovora na određeno arbitrarno i bez ikakvog objašnjenja nekog radnika ponovno zaposle na određeno vreme. Izgleda da je u ovim teškim vremenima i formalna učtivost postala uteg preduzetničkom duhu.
Među krupnijim promenama novog zakona je i dodatno jačanje agencijskog rada, odnosno nesigurnog tipa zaposlenja pri kojem se radnici formalno „u vlasništvu“ agencije za privremeno zapošljavanje daju u „lizing“ nekom poslodavcu, kad se ovome za njima ukaže potreba. O ovoj vrsti rada dosad se malo znalo, sve dok mediji nisi počeli da pišu o sudbini 182 radnika zaposlena preko agencije u Holdingovoj Čistoći. Tako smo saznali da ovi radnici, koje često hrvatsko društvo s predrasudana posmatra kao “lenjivce” u udobnim gradskim foteljama, već dugi niz godina rade u potpuno nesigurnim uslovima, ugovori im se po pravilu produžuju svaka tri meseca, ali oni nikada ne postaju stalno zaposleni i uvek su u strahu od gubitka ugovora. Zato ne uzimaju bolovanja, boje se sindikalnog organizovanja, nisu u mogućnosti da planiraju svoju budućnost; ukratko, u konstantnom su egzistencijalnom grču.
Ipak, agencijski rad, koji je prvobitno uveden izmenama zakona o radu iz 2003. godine, dosad nije uzeo preterano maha (ako je verovati agencijama za privremeno zapošljavanje, on iznosi oko 0,3 posto), ali zbog novih odredbi Zakona o radu takvo bi se stanje moglo ubrzo promeniti.
Naime, zakon otvara izrazito diskriminatornu mogućnost prema kojoj agencijski radnici neće morati da imaju jednaku platu i uslove rada kao matični radnici neke kompanije, ako Agencija bude imala svoj vlastiti kolektivni ugovor koji tim radnicima određuje drugačije uslove rada. Nadalje, poslodavac će odsad moći da zaposli radnike na istom radnom mjestu na neprekinuto razdobolje od čak tri godine (u odnosu na dosadašnjih godinu dana), bez obveze da ih zaposli na neodređeno vreme.
Takođe, zakon ne predviđa da radnici koji sa korisnikom imaju sklopljen ugovor na određeno automatski primaju naknadu plate za vreme kada nisu ustupljeni korisniku. Drugim rečima, ovi radnici u svakom trenutku mogu da ostanu bez ikakvih sredstava za preživljavanje, ako im tržište tako presudi. Kao jeftinija, poslušnija radna snaga, ovim radnicima svakako preti da postanu nova „atrakcija“ za poslodavce, pa možda i zamene dosadašnju tendenciju većinskog zapošljavanja preko ugovora o radu na određeno vreme.
“Izgleda da jedino mi nikako ne možemo prihvatiti činjenicu da nekim radnicima odgovara radno vreme koje se može pomerati u skladu sa njihovim potrebama, odnosno potrebama njihovih porodica”, žali se pravna savetnica Hrvatske udruge poslodavaca (HUP) Nataša Novaković na ignoranciju domaćih radnika koji se protive novoj podeli radnog vremena, a sve kroz prizmu popularne “brige za zaštitom porodice. Međutim, već je i na prvi pogled posve promašeno tvrditi, a kamoli uveravati, da nova podela radnog vremena odgovara radnicima i potrebama njihovih porodica. Novo zakonodavstvo predlaže „klizni“ raspored radnog vremena, odnosno varijabilno radno opterećenje na nedeljnoj bazi prema kojoj bi radnici mogli raditi i do 56 sati sedmično, odnosno čak 60 sati ako tako bude uređeno njihovim kolektivnim ugovorim. Takva odluka trebalo bi tobože da pomogne poslodavcima da odgovore na „fluktuacije“ večno mističnog tržišta, no kako primećuje Ženska fronta za radna i socijalna prava, na taj način se pod krinkom preraspodele radnog vremena uvodi prekovremeni rad koji poslodavci neće evidentirati, dakle ni plaćati.
Ipak, da ne bi bilo zabune, zakon predviđa i povećanje ukupnog broja prekovremenih sati. Tako će radnici na godišnjem nivou moći da rade do 180, odnosno čak 250 sati godišnje (ponovno, ako tako bude uređeno kolektivnim ugovorom). Kako navodi Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID), to praktično predstavlja formalizaciju dodatnog radnog dana u nedelji.
Ovim novim režimom radnog vremena dovedene su u pitanje tzv. „tri osmice“, davno i teškom mukom izboreno pravo radnika na 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati sna. On očigledno predstavlja narušavanje privatnog života radnika koji više neće moći da planira svoje slobodno vreme, pri čemu će pogotovo biti pogođene žene na koje nažalost pada najveći teret neplaćenog kućnog tj. Njegovateljskog rada. Dodatni radni napori koji proizlaze iz ovakvog tipa rada mogli bi dovesti do iscrpljivanja i ozbiljnog pogoršanja zdravlja radnika, a onda naravno i dodatnih troškova zdravstvenog sistema.
Kao odgovor na novi Zakon o radu, Ženska fronta za radna i socijalna prava, nedavno osnovana inicijativa nevladinih organizacija i ženskih sindikalnih grupa, ponudila je neke progresivne predloge (tačnije zahteve) kako bi se stalo na kraju lošim zakonskim praksama. Tako Fronta između ostalog predlaže da se agencijski rad jasno ograniči na izvanredne i jasno definisane slučajeve te da takvi ugovori budu maksimalnog trajanja od godinu dana.
Ženska fronta takođe zahteva uvođenje maksimalne kvote radnika na određeno vreme (pri čemu bi trebalo voditi računa o rodnoj ravnotežii) te ograničavanje trajanja tih ugovora na maksimalno dve godine, kako bi se zaustavila tendencija dalje fleksibilizacije radnih odnosa. Shvatajući da su trudnice i roditelji jedna od ugroženijih skupina u radnim odnosima, traže i automatsko produženje trajanja ugovora o radu trudnici, odnosno roditelju koji koristi porodiljsko odsudstvo za onoliko vremena koliko ono traje i zabranu mogućnosti otkaza ili isteka ugovora o radu trudnici u trajanju od godine dana od prestanka trudnoće ili roditelju nakon povratka sa porodiljskog.
Na kraju, po pitanju radnog vremena zahtevaju ograničavanje punog radnog vremena na 48 sati nedeljno, a prekovremenog na najviše 8 časova.
Uprkos konkretnim predlozima za rešenje radničkih problema, teško je verovati da će zahtevi Ženske fronte biti trenutno usvojeni, budući da sa suprotne strane stoji jaka politička mašinerija i lobi poslodavaca koji nasilnički i pod svaku cenu guraju novi zakon. Međutim, oni predstavljaju dobro osnovu i potencijalni početak konsolidovanih napora koji bi u budućnosti mogli da vrate fokus na radnička prava, a pogotovo prava žena kao dvostruko potčinjene skupine.
Očito je da Hrvatima uskoro slede nove bitke, jer bi ovaj Zakon, za razliku od drugih proklamovanih „opasnosti“ kojima su danas prisilni svedoci, zaista mogao dovesti do daljeg razaranja porodica, kako je već primetila Pravobraniteljica za ravnopravnost polova, referirajući se na preraspodelu odnosno fleksibilizaciju radnog vremena.
Takvo bi novo radno vreme moglo ozbiljno dodatno da ugrozi reprodukciju domaćinstava, tzv. porodičnog života u kojem neplaćene radne obaveze uglavnom spadaju na žene (pogotovo usled sve veće komofikacije socijalnih usluga, poput vrtića, zdravstvenog sistema itd.), pa do pogoršanja opšteg zdravlja radnica i radnika. Tome bi mogli kumovati i sve nesigurniji oblici rada u kojima radnici neće biti u stanju da planiraju budućnost, podižu kredite, održavaju domaćinstvo, a prete im i niže cene rada i dalje osiromašenje.
Ukratko, pored otvorenih referendumskih frontova, u budućnosti će se svakako boriti za odupiranje štetnim tendencijama unutar sfere rada koje bi mogle dovesti do raširene socijalne bede, pa i zaoštravanja postojećih društvenih sukoba.
Zato autor ovog teksta odgovorno tvrdi da zapravo zakon o radu uništava porodične vrednosti.
Svaka sličnost sa situacijom u Srbiji je nenamerna.
Preneto sa H-alter
Rast ekonomske saradnje između Kine i Srbije pružiće podršku preduzetnicima i investitorima, zaključeno je na Prvom kinesko-srpskom poslovnom forumu 2013 u okviru projekta „Međunarodno poslovno umrežavanje“, koji je održan u Beogradu u organizaciji Ministarstva trgovine NR Kine u saradnji sa Belmaks (Belmax) centrom, kineskom investicijom u Srbiji. Belmaks centar, prvi i najveći trgovinski centar u regionu, posebno je interesantan jer je grinfild investicija. Planirano je da Forum postane tradicionalna platforma za direktan kontakt i razmenu znanja i iskustava, između preduzetnika, privrednika i privrednih zvaničnika.
„Smatramo da je ovo događaj od izuzetnog značaja i mi čvrsto verujemo da će on pomoći rast bilateralnih ekonomskih i trgovinskih odnosa između Kine i Srbije, kao i da će doprineti sveukupnom napretku u odnosima između dve prijateljske zemlje,“ rekao je Nan Đijang (Nan Jiang), zvaničnik Odeljenja za spoljnu trgovinu Ministarstva trgovine NR Kine, i dodao da će „poseta kineske privredne delegacije povećati mogućnost za susret i razmenu informacija između kineskih i srpskih preduzetnika.“
„Veoma smo zadovoljni što je organizovan ovaj Forum, jer verujemo da će više direktnih kontakata između poslovnih lidera dve zemlje podstaći jačanje bilateralnih investicija i trgovine, čime se dalje jačaju međusobni odnosi,“ izjavila je Slavica Višnjić, rukovodilac grupe za saradnju sa NR Kinom u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacije Republike Srbije i dodala da se „u narednom periodu očekuje realizacija već dogovorenih i razmatranje novih zajedničkih projekata.“
„Mi U Belmaks centru, veoma smo zadovoljni činjenicom da smo odabrani da ugostimo tako značajan skup. Naše aktivnosti kao lidera u segmentu u kome poslujemo, nastaviće da se razvijaju u smeru promocije i jačanja ekonomskog prisustva Kine u Srbiji,“ rekao je Haijing Džou (Haiying Zhou), direktor Belmaks centra. On je dodao: „Kompanije koje posluju u Centru istovremeno su čvrsta osnova za dalji razvoj maloprodajne mreže širom srpskog tržišta i , kao i u delu susednih zemalja.“
Prvom kinesko-srpskom poslovnom forumu 2013 prisustvovalo je više od 80 predstavnika Ministarstva trgovine NR Kine i Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, kineske ambasade u Srbiji, predstavnika nekoliko lokalnih samouprava iz Kine i Srbije, zvaničnici Privredne komore Srbije, kao i poslovni lideri iz obe zemlje . Za razvoj sveukupnih ekonomskih i trgovinskih odnosa između Srbije i Kine, druge svetske ekonomije po veličini i najbrže rastuće glavne ekonomije, sa stopom rasta u proseku 10 odsto, što je korak napred za stvaranje više mogućnosti za direktan kontakt privrednika iz obe zemlje.
Nema toga ko početkom prošle nedelje nije pomenuo Južni tok. Projekat o kojem se toliko dugo govorilo, započeo je na najvišem nacionalnom nivou, pošto je predsednik Srbije u Palati Srbije ceremonijalno dao nalog za početak zavarivanja prvog spoja gasovoda u Šajkašu. Srpska i ruska strana su potpisale Protokol o zajmu, Ugovor o tranzitu i Ugovor o povezivanju delatnosti od opšteg interesa. Svečarsku atmosferu već je prethodno narušilo nagađanje da li će tom činu prisustvovati i ministarka energetike Zorana Mijalović koja je do kraja u ime vlade i potpisala Ugovor.
Od pominjanja u pozitivnom smislu izgradnje gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju koja se smatra jednom od najvrednijih investicija u zemlji u poslednjih nekoliko decenija, (1,9 milijardi evra) sa deonicom transnacionalnog gasovoda kroz Srbiju, dugom 421 kilometar, na kojoj će direktno biti zaposleno 25. 000, a posredno do 100.000 radnika iz srpskih građevinskih kompanija, proizvođača opreme i preduzeća iz uslužnih delatnosti, prešlo se na pominjanje ovog i drugih poslova i odnosa sa Rusijom u kontekstu previranja u Ukrajini i odluke tamošnje vlade da prekine pregovore oko približavanja Evropskoj uniji što je na ulice izvelo opoziciju i izazvalo krvave nemire.
Najeksplicitniji je u tome bio Vuk Drašković lider SPO koji je u intervjuu Danasu rekao da je Srbija u velikoj opasnosti da postane Ukrajina i da su sve snažniji spoljni pritisci da se odreknemo Evropske unije, da i ekonomski i vojno pristupimo jednom drugom savezu, i da plima takve propagande narasta i u samoj Srbiji.
Izgradnju „Južnog toka“ kroz Srbiju će realizovati zajedničko preduzeće „Južni tok Srbija“, u kojem Srbijagas ima 49 odsto, a ruski Gasprom 51 odsto vlasništva. Po tome je srpski posao i jedinstven jer u svim drugim zemljama, je domaći državni udeo veći od Gaspromovom.
Kako je rekao Drašković “bratskoj Srbiji”, „i u sferi ekonomske i energetske saradnje, (Rusi) ispostavljaju račune koje nisu ispostavili “bratskoj Bugarskoj”, recimo. Volim Ruse, i to ne krijem. Srbi vole Ruse. Većina Srba, međutim, ne voli da im ni onaj koga vole zamračuje kuću i zavrće uši„.
O oba viđenja stvari pisali smo i prošle i ove godine.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.
Oštar rast cena kapitala u SAD vodi ka novom mehuru na tržištu, tvrdi jedan od trojice dobitnika ovogodišnje Nobelove nagrade iz ekonomije Robert Šiler.
“U mnogim zemljama nekontrolisano rastu cene hartija od vrednosti ali nalazim da je taj rast najviše zabrinjavajuć u Americi”, kaže Šiler. Brine ga međutim i stanje brazilske ekonomije zbog oštrog rasta cena nekretnina koji je podstaknut jačanjem srednje klase i ekonomskim oporavkom ove zemlje. Šilera je situacija u ovoj južnoameričkoj državi podsetila na bum nekretnina u SAD sredinom 2000-ih “a svet je suviše ranjiv za opasne mehure koji trenutno rastu”.
Šiler se pri ovim tvrdnjama poziva i na podatak da je S&P 500 Index samo u toku ove godine porastao za 26,6% i da ima najduži rastući nedeljni niz još od 2004. godine. Istovremeno i Dau Džons indeks probija rekorde dok se na Nasdaqu trguje na nivoima koji nisu viđeni od Dotcom buma 2000.
Da podsetimo, Robert Šiler je dobio Nobelovu nagradu u oktobru za istraživanje koje je unapredilo proces dugoročnog predviđanja cena kapitala. I dok mu je uručivana nagrada pominjao je da stimulativna politika Federalnih rezervi pogoduje stvaranju mehura.
Izvor: CNBC
U Srbiji je u prvih 10 meseci 2013. boravilo ukupno 1.904.116 turista, što je za četiri odsto više nego u istom periodu prošle godine, objavila je u ponedeljak Turistička organizacija Srbije (TOS).
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od ukupnog broja domaćih turista je bilo 1.116.108 ili jedan odsto manje nego u periodu januar-oktobar 2012. godine, dok je stranih bilo 788.008, odnosno 13% više. U prvih 10 meseci ove godine u Srbiji je ostvareno je 5.767.870 noćenja, što je približno isto u odnosu na period januar-oktobar 2012. godine.
Izvor: Beta
Kapitalizam ne može da funkcioniše ako nije u stanju da obezbedi redovnu potrošnju dobara i usluga, a to je nemoguće postići bez visoke zaposlenosti osobito mlađe populacije. U tome leži rešenje za privremeni izlazak iz postojeće neprihvatljive neravnoteže, što je najblaži eufemizam za krizu. Privremeni, s obzirom na unutrašnje svojstvo sistema da periodično proizvodi slabije ili snažnije tektonske poremećaje sopstvenog reprodukovanja. U novu “privremenost” ćemo, dakle, ući ne zahvaljujući nekoj svežoj ekonomsko-teorijskoj paradigmi – tim pre što nekih ozbiljnijih nagoveštaja kreacije novog teorijskog učenja u ekonomiji i nema na vidiku, već je reč o pabirčenju postojećih – niti zbog pojave novopronađenog altruizma ili humanizma, već iz puke potrebe vlasnika tapija, kapitala dakle, da obezbede nov i kontinuiran izvor rasta i bogaćenja, kaže ekonomista Kosta Josifidis u intervjuu za Biznis i Finansije.
Pored reke Moskve, blizu parka Gorki, smeštena nekoliko metara iznad autoputa, stoji, izrezana u prirodnoj veličini, figura čoveka obučenog u poslovno odelo, ispruženih ruku, spremnog da skoči. Ispod figure može se pročitati natpis: „Pre nego što skočite, razmislite. Uzmite aparat za merenje stresa.“
U našem dobu globalizacije možda jedina stvar koja zaista povezuje čitav svet, više nego Internet, pop-kultura ili takozvano slobodno tržište, jeste to osećanje propadanja, taj nagon da se skoči. Rusija je vekovima bila potištena; danas, s terorizmom, krhkom ekonomijom i kulturnim rasulom, Amerika je sustiže.
Moja nova drama, Četvrta sestra, inspirisana je Čehovljevom dramom Tri sestre, ali ona nije ni fikcijski nastavak, ni nova verzija, ni pastiš Čehova. To je samo ironična aluzija na Čehovljevu dramu koja ukazuje na nekoliko obeshrabrujućih koraka koje je svet učinio od vremena kada ga je Čehov posmatrao.
Osnovno ubeđenje Čehovljevih likova bilo je da će, uprkos tome što je njihov život ispunjen iskušenjima i patnjama, svet njihove dece biti bolji. Čehovu je bilo lakše da gaji izvesne nade u budućnost na kraju devetnaestog veka, kada su pojmovi istine, časti, odanosti i ljubavi bili shvatani ozbiljno (ponekad suviše ozbiljno, imajući u vidu da su se ruski oficiri tog vremena upuštali u dvoboje kada bi uvredili jedan drugog, ili su pucali sebi u glavu kada bi naišli na odbijanje kod žena).
Ali današnja Moskva ima veoma malo zajedničkog sa onom Čehovljevom. Nema više „trojki“, a gotovo da i ne postoje uzvišeni snovi. Bio sam u Moskvi pre otprilike četiri godine, kada se Rusija spremala za rat sa Čečenijom. Šetao sam centrom Moskve sa Svetlanom, četrnaestogodišnjom ćerkom vozača iz Ministarstva kulture, koji me je vozio po čitavom gradu. Prolazili smo pored disko kluba „Srp i čekić“, prodavnice „Đorđo Armani“, restorana „Gore i dole“ mafijaškog izgleda, kao i pored avganistanskih veterana koji su prosili na trotoarima. Ovi ratni heroji imali su medalje, ali su bili bez nogu; oni su mračno posmatrali kako policajci, koji bi trebalo da gone kriminalce, salutiraju mafijašima koji krstare u dugačkim crnim limuzinama. U dvadeset prvom veku peta supstanca, novac, trijumfuje nad četiri drevna elementa – vatrom, zemljom, vodom i vazduhom.
Prethodnog dana u Moskvi je eksplodirala bomba; za eksploziju su optuženi Čečeni. Ali ljudi su šaputali da je to, u stvari, delo KGB, pošto je ta služba htela da opravda predstojeći rat i skrene pažnju s bednog stanja u kome se zemlja nalazi. Svetlana je drhtala od gneva. Dok je nekoliko vozila hitne pomoći i blindiranih automobila prolazilo pored nas, razjareno mi je ispričala kako je nedavno pročitala da je najveći umetnik dvadesetog veka bio Iv Sen-Loran. A potom je dodala: „Nema šanse! Svako zna da je to bio Versaće!“
Možda je Niče bio u pravu kada je rekao da je humor – epitaf na grobu bolnog pamćenja. Napisao sam ovu dramu iz očajanja – možda je zbog toga tako zabavna. Jedan od tvoraca teatra apsurda, Semjuel Beket, pošto je preživeo dva svetska rata, spoznao je da Godo nikada neće doći i da ništa nije zabavnije od nesreće. Iako je Čehov živeo u devetnaestom veku, ovo osećanje nije mu bilo strano, samo što je njegov smeh uvek bio prožet sažaljenjem.
Za vreme komunističkog režima, dok sam još živeo u Varšavi, ministar kulture je cenzurisao komediju koju sam napisao. Kada sam ga upitao zbog čega, objasnio mi je kako je shvatio da je smeh neophodan i da se on sam smeje najmanje deset minuta svakog dana – sa štopericom u ruci – radi mentalne higijene. Ali nakon toga mi je poverio kako postoje samo dve vrste smeha: konstruktivan (ili prokomunistički) i destruktivan (to jest antikomunistički). Nadam se da Četvrta sestra spada u treću kategoriju.
U Četvrtoj sestri, čija premijera predstoji u četvrtak na „of-Brodveju“, u pozorištu Vinjard, najčešće izgovarana replika je: „Ja sam potišten“, naizgled neobična replika za komediju. U stvari, ne mogu pouzdano da kažem da li je moja drama komedija ili tragedija, ali razliku između njih ponekad je vrlo rizično odrediti.
Na primer, jedan od likova u drami, penzionisani general koji se borio u Berlinu i Kabulu, pokušava da nađe posao kao model da bi mogao da plati časove plesa za najmlađu ćerku. Najstarija ćerka je seksualna igračka oženjenog političara koji mrzi Jevreje, premda je i sam napola Jevrejin. Srednja ćerka je završila prava, ali zarađuje za život tako što hrani životinje u cirkusu. Samo nekoliko godina ranije oni su znali šta mogu da očekuju od života. Sada se osećaju izgubljeni.
Najmlađa ćerka, Tanja, ima bolji plan. Iako meša Dostojevskog s Versaćeom i Bulgakova s Britni Spirs, u njenom životu postoji moralna ideja-vodilja: film Zgodna žena sa Džulijom Roberts. U staro vreme, prostitutke su glumile da su device. U naše doba, device se pretvaraju da su prostitutke.
Tanja je jedanput posetila muzej i jedino delo koje je privuklo njenu pažnju bila je slika Marka Šagala na kojoj je prikazan dečak sa cipelom koji visi naopačke. Možda ju je to podsećalo na nešto. Tanja se ne uzbuđuje mnogo zbog smrti trideset žena i dece, spaljenih u eksploziji automobila-bombe. Ali to ne znači da je ona bezdušna. Ona je verovatno isplakala sve svoje suze, plačući pet dana, zajedno sa čitavom planetom, zbog smrti Princeze Di. Pročitao sam u novinama da je jedanaesti septembar potresao srca Evropljana gotovo isto tako duboko kao i smrt Princeze. U Četvrtoj sestri naturalizam se meša s nadrealizmom, a razliku između njih postaje gotovo nemoguće utvrditi.
Čehova su mučile sumnje o tome da li ima moralno pravo da piše pošto nije mogao da odgovori čak ni na osnovno pitanje: „Kako treba živeti?“
U mojoj drami, penzionisani ruski general postavlja mnogo jednostavnija pitanja: „Ko ovde vlada? Gde je novac? Kako će se sve to završiti?“ I niko naročito ne žuri da mu odgovori.
Odlučio sam da moja drama o Moskvi otpočne u Holivudu, na ceremoniji dodele Oskara koju televizija prenosi širom sveta i koja je postala deo naše nove globalne povezanosti, poput CNN. CNN gledaju oni koji dižu ambasade u vazduh i oni koji ih štite, oni koji uzimaju taoce, kao i oni koji ih spasavaju. Jedan egipatski pisac koga sam sreo u Njujorku ispričao mi je da se „navukao“ na američku televiziju. Znao je više od mene o O. Džej Simpsonu i vašingtonskim tračevima, ali je bio istinski začuđen kada je shvatio da postoje i neki religiozni Njujorčani.
Za neke druge televizija je nedostižna, na primer, za moskovsku decu koja žive u kanalizaciji i prljavim javnim toaletima. Toj deci po pravilu nedostaju skoro svi zubi, ali zato ona umeju da koriste oružje. Danas, deca posvuda to počinju da čine u vrlo ranom uzrastu. Ova u Moskvi ubijaju za paklicu „marlboroa“. Po nalogu mafije, ona odstreljuju ljude koje nikada nisu videli u životu. Pošto su to, ipak, deca, ona često prave greške, ubijajući pogrešne ljude. Ali, u stvari, i sama mafija povremeno stvara zbrku, pošto je prezaposlena.
Mnogi fotoreporteri i filmski reditelji tumaraju moskovskim ulicama snimajući dokumentarce o mafiji i dečjoj prostituciji. Prikazao sam jednog od takvih reditelja u svojoj drami. On je dobio Oskara za potresnu iskrenost svog dokumentarca Deca Moskve koji govori o dečjoj prostituciji u Rusiji. Samo što u današnje vreme postaje gotovo nemoguće razlučiti istinu od laži.
Vratio sam se kući s dve najpopularnije ruske igračke. Jednu sam dobio od svog vozača, Svetlaninog oca: bio je to Vanka Vstanka, jedna vrsta ruskog Supermena. Ako ga pritisnete sa strane, on se uvek iznova uspravlja u stojeći stav, „na gotovs“. „Pazi“, rekao je vozač, „niko ne može da savlada Rusiju“. Drugu igračku sam kupio sâm: bila je to čuvena matrjoška, obojena lutka koja u sebi sadrži sopstvenu, manju verziju, ali s drukčijim licem. Unutar ove manje verzije nalazi se još manja, s novim licem, a u ovoj još manja i tako redom. Pitam se kakvo će lice Rusija pokazati u narednim godinama.
Krajem devetnaestog veka Čehov je pisao da Rusi vole prošlost, mrze sadašnjost i plaše se budućnosti. Oni ne shvataju kada budućnost postaje sadašnjost koju toliko mrze i, trenutak kasnije, prošlost koja im toliko nedostaje.
Za Čehovljeve Tri sestre čarobno mesto koje pruža nadu u bolji život i sreću bila je Moskva. Za mene je, dok sam živeo u Varšavi u doba komunizma, obećana zemlja bila Amerika. U Četvrtoj sestri likovi ne znaju kuda bi mogli da odu.
Prevod sa engleskog: Svetislav Jovanov
(Iz knjige Januša Glovackog Antigona u Njujorku koju je nedavno objavio Arhipelag)