фебруар 2014

Iako se danas istraživanju problema zlostavljanja na radu poklanja velika pažnja, ova tema je dugo vremena bila zanemarivana čak i u naučnim krugovima. Istraživanje ovog fenomena proisteklo je iz rezultata istraživanja problema seksualnog zlostavljanja na radnom mestu i vršnjačkog nasilja u školama.

Za nas koji smo odrasli u totalitarnim režimima treba napomenuti da su Evropljani pribegavali starovremskoj tradiciji: pričanju viceva kao obliku prkosa. Evo jednog: „Zašto se Evropljani slažu oko stvaranja evra? Zato“, ide ova šala, „što se Francuzi plaše Nemaca, Irci bi da pobegnu od Britanaca, Grci su prestravljeni Turcima, Finci bi da dokažu kako su ‘evropejskiji’ od ostalih Skandinavaca, Španci bi da su poput Francuza, Italijani bi da su kao Nemci, Holanđani i Austrijanci su već postali Nemci, Belgijanci bi da su uz Holanđane i Francuze, i, konačno, zato što Nemci strahuju od… Nemaca!“ Ovako započinje novi osvrt na Nemačku jedan od najinteresantnijih političkih ekonomista današnjice, Janis Varufakis.

Baš dobra vest je ta da se Nemci više ne plaše Nemaca. Današnje nemačke elite uverene su u svoju sposobnost da se odupru autoritarnosti svoje nacije. Više ne prezaju da iznesu svoje mišljenje o Evropi, a i šire (npr.nemačko odbijanje da se pridruži Amerikancima u Iraku ili NATO-u u Libiji). Ovom obnovljenom poverenju, na sreću, nije bilo dozvoljeno da se prelije u šovinizam ili podstakne neke ambicije vladanja Evropom. Nemačke elite neguju stav da, kao dobri Evropljani, i ne bi trebalo da imaju ikakvog interesa za izdavanje naredbi ostatku Evropljana.

Tokom protekle četiri godine, od početka krize u Evrozoni, nemačkim je vlastima ušlo u naviku da kažu ‘nein’, opet, i opet iznova, često na užas Pariza, Rima, Madrida, Atine – da ne pominjemo Vašington i Peking. Rekli su „ne“ evroobveznicama, „ne“ su rekli i jednoj moguće podesnijoj evrobankarskoj uniji. Takođe su svoje „ne“ rekli i evropskom „Maršalovom planu“za spašavanje Starog kontinenta, njihovo „ne“ zazvečalo je i povodom eventualnog stvaranja „nju dila“ za spašavanje Evrope. Čak i kada bi s drugim EU članicama postizali dogovore o intervencija tokom krize, činili su to tako nerado, maksimizirajući u tom procesu svoje zahteve, zarad onoga o čemu bi se, napokon, „dogovorili“ (npr. oko ustanovljavanja dugova zemalja, ili oko prestrukturiranja grčkog duga).

Međutim, iz nemačke perspektive, ponavljanje tog „ne“ – sa kojim povezuju kancelarku Merkel i ministra finansija gospodina Šojblea – nije bio pokušaj potiskivanja ostalih. Nemački lideri, podržani od strane svojih elita, kao i velika većina javnog mnjenja izgovaraju ‘nein’ jer se ne osećaju „ovlašćenima“ da promene implicitni ugovor potpisan sa ostatkom Evrope. Mislili su kako između njih i EU postoji jasan dogovor, „u kamenu uklesan“, a koji se ogleda u svim za EU relevantnim ugovorima, zacrtanim bez ikakvih nedvosmislenosti: da neće biti „plaćanja kaucije“ niti izvlačenja prezaduženih vlada, da su nacionalne banke te koje su odgovorne za finansijsko stanje svojih država – a ne EU; da nešto takvo kao „zajednički“ dug, jednostavno, ne postoji (u sadašnjim EU ugovorima); da monetarna unija prosto nema mehanizme premeštanja fiskalnih suficita zemalja koje su „u plusu“ , niti postoji način kojim bi, tako, pokrivala zemlje koje su „u minusu“ i njihove deficite. Sve što su nemački lideri činili, na sastancima ECOFIN–a i Evrogrupe bilo je da podsete ostale članice EU na ta pravila, i izgovore svoje „nein“ svakom predlogu koji ta dogovorena i potpisana pravila krši. Zapravo, i ne sumnjam u to kako su Nemci zaista daleko od želje za uspostavljanjem hegemonije nad kontinentom – Berlin i Frankfurt bi želeli da nas ova kriza nikada i nije udarila, te da je Nemačka mogla nastaviti da radi kao da je mala, otvorena ekonomija koja gleda svoja posla, izrađujući robu za kojom stranci žude.

Problem je, međutim, što su nastojanja Nemaca da sačuvaju pravila – zacrtana još u vreme dok se formirala evrozona – osuđena na neuspeh. Ta su pravila neodrživa u slučaju finansijske krize, a ona su potom mutirala u krizu realne ekonomije, čime je teret prilagođavanja stavljen na teško zadužene i deficitom pogođene države članice. Evropska Centralna Banka je – uz stroge mere štednje, zajedno sa još nekim esencijalnim „bending“ savitljivim pravilima – možda i mogla uspeti da zadrži poklopac na uzavrelom kazanu. Ipak, pritisak krize je na kraju dana nadvladao, dok je taj poklopac odleteo nebu pod oblake. Princip najveće i najoštrije štednje nametnut nacijama najteže pogođenim krizom truje dinamiku njihove otplate duga, umanjujući im demokratske potencijale (npr. kroz nerazmrsivi problem masovne nezaposlenosti).

Ili će, dakle, Nemačka na kraju dozvoliti da poklopac bude raznesen – nevoljno stvarajući jednu ‘Neue Deutsch Mark“ iz koje će Francuska i zemlje PIIGS biti isključene (i time zadajući smrtni udarac samoj Evropskoj uniji) – ili će morati da prihvati da su Mastrihtska pravila mrtva i da je hitno potrebno drastično ih prepraviti. Međutim, da bi Nemačka koncipirala i primenila ova nova pravila, moraće postati hegemonistička. A da bi postala istinski hegemon – kako su Sjedinjene Države učinile po završetku Drugog svetskog rata – nemačke elite moraju da shvate jednostavnu, dvoslojnu, realnost:

Prvo, biti hegemon je dijametralno suprotno od autoritarizma. Drugo, u vreme kada većina Evropljana pati od depresije (ekonomske i psihološke) zbog insistiranja na starim pravilima koje je realnost prevazišla, nemačka posvećenost starim pravilima je de facto autoritarnost koja ne samo što ovoj zemlji šteti u odnosu na ostatak Evrope, već – što je još gore – podriva održivost evrozone do koje je nemačkim elitama, izgleda, još uvek stalo da je sačuvaju.

Ukratko, evrozona ne može preživeti bez prosvećenog nemačkog vođstva. A atavistička posvećenost loše zamišljenim pravilima može poslati evro na smetlište istorije, vodeći ka drugoj nemačkoj traumi: onoj koja nastaje usled optužbi da je autoritarna. Nemačka može da sačuva evro, tako potvrđujući svoje visoko zasluženo mesto u Evropi – ali jedino ako se bude zalagala za hegemonistički stav.

Merodavna hegemonska Nemačka morala bi iskovati nova pravila koja odražavaju odustajanje od projekta pretvaranja ostatka evrozone u bizmarkovsku tvorevinu, kojom bi se ostale EU članice tretirale kao mreža za izvoz sopstvene robe ostalima. I, shvatajući kako je duboki uzrok njihovog uspeha upravo u tome što ostatak Evrope nije kao Nemačka. I, da je i to u redu; u redu je – dokle god se naše postojeće institucije ne rekonfigurišu na način na koji je nekoliko carstava evropeizovano (npr. stepen zajedničkog duga, odgovarajuća bankarska unija i zajednička agregatna investiciona strategija); bez federalizma; a i bez autoritarnosti, koja periferiju EU gura u košmare poput onog iz 1930-tih.

(* Redovni čitaoci će bez sumnje primetiti periodičnost mojih tema. To je i razumljivo. Ovaj je rad naručen od strane mađarskog onlajn dnevnika vs.hu. Slični argumenti prezentovani su u Handelsblatu – pre nego što su ažurirani za potrebe ovog posta)

Janis Varufakis

(M.L.)

Od Kalifornije do Bliskog istoka, čitave teritorije se isušuju i milijardu ljudi nema pristupa ispravnoj, pijaćoj vodi. Obaveštajna služba SAD upozorava na opasnosti od smanjivanja resursa, a stručnjaci kažu da svet “stoji na ivici provalije”.

Sedamnaestog janura, naučnici su dobili najsvežije podatke sa satelita NASA i preneli ih maloj grupi naučnika koji prate svetske rezerve vode. Hidrolog, Džejms Famigljeti sa Irvina, univerziteta u Kaliforniji, je pregledao podatke sa satelita Grejs sa sve jačim strahom. Podaci su ukazivali na to da je Kalifornija na ivici suše epskih razmera. Njeni sistemi podrške, rezerve podzemnih voda su bile toliko oslabljene da su ih registrovali sateliti koji orbitiraju na 400 kilometara od površine Zemlje.

“Bio je to sigurno ‘Bože gospode trenutak’”, rekao je Famigljeti. “Podzemne vode su naša strateška rezerva. Naša poslednja rezerva, šta ćemo da radimo bez nje? ”

Istog dana državni guverner Džeri Braun je proglasio sušu i pozvao građane Kalifornije da smanje potrošnju vode za 20 posto. “Dokle god ova suša bude trajala moraćemo da smanjujemo potrošnju”.

Sedamnaest ruralnih zajednica mogu da ostanu bez vode u narednih šezdeset dana. Očekuje se da će taj broj rasti, pošto je glavni opštinski odbor za distribuciju vode najavio da nema dovoljno zaliha i da će morati da zatvori slavine na lokalnim stanicama.

Usledilo je još nekoliko šokantnih spoznaja, i to ne samo u Kaliforniji. U svetu gde vode ima sve manje zbog sve većih poljoprivrednih potreba, porasta populacije, proizvodnje energije i klimatskih promena.

Već milijardu ljudi, što je sedmina ove planete, nemaju pristup ispravnoj, pijaćoj vodi. Naravno, Britanija se nalazi u suprotnoj situaciji. Velike površine zemlje su pogođene olujama sa Atlantika koje su zahvatile jugozapadnu obalu. Čak i to je deo slike koja se nalazi u žiži interesovanja u poslednjih dvanaest godina za koje postoje podaci sa satelita Grejs. Zemlje u severnoj hemisferi, kao i one u tropskom pojasu, postaju sve vlažnije. Međutim, one u srednjem pojasu imaju sve manje vode. “Ono što videmo je da i inače vlažna podneblja na Zemlji postaju sve vlažnija”, rekao je Famigljeti. “U pitanju su, na primer, geografske širine Arktika i tropa. Oblasti u sredini postaju sve suvlje.”

Crvene tačke na satelitskom snimku predstavljaju mesta sa najvećim gubitkom vode koja se uglavnom poklapaju sa podzemnim rezervoarima.

“Gotovo sve crvene tačke se poklapaju sa prirodnim rezervoarima u celom svetu. Grejs nam je pokazala da je isušivanje podzemnih voda veoma brzo u svim glavnim rezervoarima u svim područijima sa suvom i polusuvom klimom.”

Očekuje se da će Bliski Istok, Severnu Afriku i južnu Aziju zahvatiti suše tokom narednih godina zbog višedecenijskog prevelikog trošenja i loše organizacije potrošnje vode.

Navodnjavanje useva, gašenje žeđi gradova koji se šire, hlađenje, hidraulično razbijanje stena u potrazi za plinom i naftom – svi se snabdevaju vodom iz rezervoara koji se smanjuju. Kada se na to doda promena klime, zbog koje će broj suša u narednim godinama porasti, svet će morati da razmišlja o vodi mnogo više nego ikada.

Gubitak vodenih rezervi je neverovatan. Prema prošlogodišnjim podacima koje je zabeležio satelit Grejs, za sedam godina, počevši od 2007., delovi Turske, Sirije, Iraka i Irana uz obale Tigra i Eufrata, su izgubili 144 kubnih kilometara sveže vode što je približno količina vode Mrtvog mora.

Mali deo gubitka vode je izazvan isušivanjem tla zbog suše iz 2007. godine i tankog snežnog pokrivača. Drugi deo je izazvan isparavanjem jezera i rezervoara. Najveći deo, 90 kubnih kilometara, odnosno 60 posto ukupne količine, je izgubljen zbog smanjenja količine podzemnih voda.

Suočeni sa sušom, poljoprivrednici su bili primorani da vodu uzimaju iz podzemnih tokova i to ponekad u ogromnim količinama. Iračka vlada je otvorila hiljadu bunara kako bi se pregurala suša 2007. godine, povlačeći vodu iz istog izvora.

U južnoj Aziji, su gubici podzemnih voda bili još veći. Oko 600 miliona ljudi živi na površini od 2.000 kilometara, koja se proteže od istočnog Pakistana, preko suvh i vrelih ravnica severne Indije i Bangladeša. To je najviše navodnjavana oblast na svetu. Oko 75 posto poljoprivrednika se oslanja na izvlačenje vode iz podzemnih izvora kako bi navodnjavali svoje useve, i taj broj će rasti.

Tokom proteklih deset godina, voda iz podzemnih tokova je pumpana 70 posto brže nego devedesetih godina prošlog veka. Satelitski snimci su pokazali neverovatan gubitak od 54 kubnih kilometara godišnje. Poljoprivrednici iz Indije su pumpanjem podzemnih voda sebe doveli do prave krize.

Bezbedonosne službe već upozorava na potencijalne konflikte – uključujući terorističke napade – zbog vode. U izveštaju iz 2012. godine, direktor američke nacionalne obaveštajne službe upozorava da je prekomerna upotreba vode, kao što je to slučaj u Indiji i drugim zemljama, izvor konflikta i da bi mogla da ugrozi i nacionalnu bezbednost SAD.

Izveštaj je bio fokusiran na prirodne rezervoare od važnosti za sistem bezbednosti SAD – Nil, Tigar-Eufrat, Mekong, Jordan, Ind, Bramaputru i Amu Darju. U zaključku stoji: “U narednih deset godina, mnoge zemlje koje su važne za SAD će imati problem sa vodom – nestašice, loš kvalitet ili poplave – što povećava rizik za nestabilnost, pa čak i propast država, porast regionalnih tenzija, što može da ugrozi njihovu saradnju sa SAD.”

Sama voda teško da bi mogla da obara vlade. Međutim, izveštaj je upozorio da bi nestašice mogle da ugroze proizvodnju hrane i energije, što bi izazvalo pritisak na vlasti koje se bore sa siromaštvom i društvenim tenzijama.

Neki od tih pritisaka su već vidljivi. Pacifički institut, koji proučava pitanja vode i globalne bezbednosti, je zabeležio da su se oružani sukobi zbog vode učetvorostručili tokom poslednjih deset godina. „Mislim da se rizik od oružanih sukoba zbog vode ne smanjuje već raste, zbog povećane konkurencije, loše organizacije i na kraju, zbog klimatskih promena“, rekao je Piter Glajk, predsednik instituta.

Potencijalnih žarišta ima na desetine širom planete. Na Bliskom istoku, iranski zvaničnici prave plan za racionalnu potrošnju vode u na široj teritoriji Teherana, gde živi 22 miliona ljudi.

Egipat je tražio od Etiopije da prestane sa izgradnjom mega-brane na Nilu, zaričući se da će zaštititi istorijsko pravu na reku „po svaku cenu“. Egipatske vlasti su tražile da se uradi studija o tome da li će taj projekat imati uticaja na rečni tok.

Jordan, koji se nalazi na trećem mestu zemalja sa najnižim rezervama vode, se bori sa prilivom sirijskih izbeglica. Zemlja trpi restrikcije struje zbog nestašice vode. Prošle nedelje, princ Hasan, ujak kralja Abdulaha je upozorio da bi rat zbog vode i struje mogao da bude još krvaviji od Arapskog proleća.

Ujedinjeni Arapski Emirati, suočeni sa porastom populacije, su investirali u projekte desalinacije i takođe skupljaju kišnicu. Na međunarodnoj konferenciji u Abu Dabiju prošle godine, prestolonaslednik general šeik Muhamed bin Zajed al-Nahijan je rekao: “Danas je za nas voda važnija od nafte.”

Izveštaj navodi da su šanse da se zarati zbog vode tokom sledećih deset godina jako male. Međutim, njegovo upozorenje je zabrinjavajuće: „Kako se zalihe vode budu smanjivale nakon deset godina, voda u zajedničkim bazenima će u velikoj meri biti korišćena u sukobima. Upotreba vode kao oružja ili za ostvarivanje terorističkih ciljeva je verovatnija posle deset godina.“

Glajk je predvideo da će takvi konflikti imati nešto drugačiji oblik. On očekuje da tenzije zbog vode eskaliraju više na lokalnom nivou.

„Mislim da je danas najveća briga opasnost od podnacionalnih sukoba – sukoba između poljoprivrednika i gradova, etničkih grupa, između nomadskih stočara i poljoprivrednika u Africi, između populacija koje žive uzvodno i nizvodno na istoj reci“, rekao je Glajk.

“Imamo više alata da rešavamo međunacionalne sukobe. Imamo diplomate. Imamo međunarodne ugovore. Imamo međunarodne organizacije koje smanjuju rizik da Indija i Pakistan zarate zbog vode, ali imamo daleko manje alata za sukobe na podnacionalnom nivou.”

Zbog proizvodnje energije stvaraju se novi rasedi. Američka plinska i naftna groznica još više opterećuju zalihe vode koje su ionako opterećenje zbog suša i porasta populacije.

Više od polovine od skoro 40.000 bušotina nastalih od 2011. se nalaze u oblastima pogođenim sušom, navodi prošlonedeljni izveštaj mreže Ceres grin investment. Oko 36 posto ovih bušotina su napravljene na teritoriji koja već pati od manjka podzemnih voda.

Način na koji se vlade nose sa problemima u vezi sa vodom i kako štite svoje podzemne rezerve će biti od najveće važnosti. Kada se Kalifornija izvukla iz poslednje suše koja se odužila 2010. , rečni baseni Sakramenta i San Hoakina su bili veoma ispražnjeni. Izgubili su po deset kilometara kubnih vode 2012. i 2013. , što je dovelo da se procenat padavina, površinske vode, vlažnosti tla i podzemnih voda nađe na najnižem nivou u protekloj deceniji.

Bez kiše ti rezervoari će se isušiti još više tokom ove suše. Zvaničnici se već spremaju da otvore niže bunare kako bi crpli podzemne vode. Famigljeti je rekao da bi to bila greška.

„Još uvek se nalazimo na ivici provalije i moramo da odlučimo šta ćemo da radimo, “ rekao je.

„Zaronićemo u još jednu sušu epskih proporcija, kao i veliko, nikad ranije viđeno trošenje podzemnih voda. ili ćemo ozbiljno da zalegnemo i razmislimo kako da na duže staze upravljamo najkritičnijim rezervama? Nalazimo se pred ambisom. “

UGROŽENE REGIJE

1. KALIFORNIJA

Državni resursi vode su na kritično niskom nivou. Proglašeno je vanredno stanje zbog suše. Zdravstvena služba upozorava da je 17 ruralnih oblasti opasno isušeno.

2. BRAZIL

Sao Paulo, najveći grad u zemlji je na ivici racionisanja vode zbog moguće jake suše i nestašica vode koje su moguće tokom Svetskog kupa ovog leta. Januar je bio najtopliji mesec ikada zabeležen u gradu i nivo vode u njegovim glavnim rezervoarima je pao na 20,9 posto od ukupnih kapaciteta, najniži zabeležen nivo u poslednjih deset godina.

3. BLISKI ISTOK

Teheran, glavni grad Irana, se suočava sa sa tako ozbiljnim nestašicama, da zvaničnici prave planove za racionalnu potrošnju vode u području gde živi 22 miliona ljudi, kao i u nekim drugim velikim gradovima. Predsednik Hasan Ruhani je nestašicu vode proglasio pitanjem nacionalne bezbednosti.

Nestašice su toliko velike u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, da zemlja koristi nekonvencionalne resurse, uključujući desalinaciju, pročišćenu otpadnu vodu, kišnicu i zasejavanje oblaka. Na konferenciji o vodi, prestolonaslednik general šeik Muhamed bin Zajed al-Nahijan je rekao: “Danas je za nas voda važnija od nafte.”

Jordan, koji se nalazi na trećem mestu zemalja sa najnižim rezervama vode, se bori sa prilivom sirijskih izbeglica. Zemlja trpi restrikcije struje zbog nestašice vode. Prošle nedelje, princ Hasan, ujak kralja Abdulaha je upozorio da i rat zbog vode i struje mogao da bude još krvaviji od Arapskog proleća.

4. SEVERNA AFRIKA

Egipat je tražio od Etiopije da prestane sa izgradnjom mega-brane na Nilu, zaričući se da će zaštititi istorijsko pravu na reku « po svaku cenu ». Egipatske vlasti su tražile da se uradi studija o tome da li će taj projekat imati uticaja na rečni tok.

5. JUŽNA AZIJA

U južnoj Aziji, su gubici podzemnih voda bili još veći. Oko 600 miliona ljudi živi na površini od 2.000 kilometara, koja se proteže od istočnog Pakistana, preko suvh i vrelih ravnica severne Indije i Bangladeša. To je najviše navodnjavana oblast na svetu. Oko 75 posto poljoprivrednika se oslanja na izvlačenje vode iz podzemnih izbora kako bi navodnjavali svoje useve, i taj broj će rasti.

6. KINA

Suparništvo oko vode raste. Više od polovine planiranih elektrana na ugalj treba da bude sagrađeno baš u oblastima čije su rezerve vode ugrožene, što može dalje da ugrozi poljoprivrednike, druge vidove industrije i građane.

Preneto sa Kontrapressa

U Srbiji ima 90 privatnih muzeja, hleba, pčela, starih zanata, kamena, lutaka, kočija, mađioničarske opreme, a moglo bi ih biti i mnogo više da lokalne zajednice imaju sluha da požrtvovanim vlasnicima neotkrivenih čudesnih zbirki ponude neki od praznih i napuštenih magacina i kasarni i krenu putem „kulturnog turizma“ koji će, prema procenama Svetske turističke organizacije do 2020. godine, biti jedan od pet najvažnijih segmenata ove industrije.

Na živinarskoj farmi Predraga Petrovića u selu Paštriću pored Mionice, umesto koka nosilja danas „čuči“ kamenje. Nije se ovaj biolog uzdao samo u koke, imao je i krave buše, ali nakon što je izostala subvencija za autohtonu rasu, odustao je od stočarstva i 12. jula prošle godine pretvorio poljoprivredno gazdinstvo u Muzej kamena, podarivši posetiocima, stručnjacima, đacima i studentima mogućnost da „zavire“ u sedimente geoloških slojeva Srbije, njenog litografskog kamena i struganičke ploče. Do sada je kroz njegov muzej, ali i kuću, prošlo preko 1.800 gostiju. Studenti i stručnjaci istraživači kamena umeju i da prespavaju kod njega. „Radim na gazdinstvu, a kada dođu posetioci, sve ostavim i vodim ih kroz muzej i pričam. Dođu geolozi, istraživači svih fela, i onda razmenjujemo lepe priče i tako rastu ideje oko ovog Muzeja“, kaže za B&F Petrović.

Pretvaranje poljoprivrednog gazdinstva u turističku i edukativnu destinaciju nije samo Petrovićev pelcer. Arpad Pece iz Sente je od svog doma napravio Kuću starih zanata, muzej u kojem je sačuvano oko dvadeset radionica sada iščilelih zanata, mašina i načina na koji su nekad izrađivani predmeti. Njegov muzej otvoren je od ranog proleća do kasne jeseni, jer je jedan deo izložen na otvorenom. Preko zime, sve to pokupi u svoj dom koji se pretvara u gotovo neprohodan prostor. Pece se bavi skupljanjem starih upotrebnih predmeta od 1985. godine, a ulaganje u taj hobi koštalo ga je porodičnog imanja koje je u međuvremenu rasprodao.

To je ono testo što se mesi često

Pece i Petrović su primeri požrtvovanih kolekcionara spremnih da svoj hobi izlože i oku javnosti, a prema evidenciji Balkankult fondacije, koja se kod nas od 2008. godine predano bavi i istraživanjem, povezivanjem i podrškom privatnim muzejima, kod nas postoji oko 90 privatnih muzeja. Pojam muzej u ovom slučaju definiše pre svega privatne kolekcije dostupne javnosti u vidu stalne postavke. Dimitrije Vujadinović iz Balkankulta za B&F objašnjava da je, s pravne strane, osnivanje muzeja s razlogom vrlo komplikovan postupak. Za muzej su potrebni depoi, određeni broj kustosa. „Međutim, izlagačka delatnost može da se obavlja i pod formom udruženja, fondacije, agencije, a postoje i druge mogućnosti, te sama pravna regulativa nikoga ne ograničava i ne sputava da svoju kolekciju stavi na uvid javnosti“, kaže Vujadinović.

Postoje, naravno, i „pravi“ muzeji, poput Muzeja Cepter ili Vladimira Macure u Novim Banovcima, i tu je reč o kolekcijama visoke umetničke vrednosti. Privatni muzeji koji se u Srbiji sve više pojavljuju od kraja 90-tih uglavnom predstavljaju kolekcije najrazličitijih upotrebnih predmeta ili narodne baštine gde pojedinačni predmet po pravilu nema veliku vrednost, ali oni svi zajedno u zbirci pružaju zanimljivu, edukativnu i dopadljivu priču. Ovi muzeji pružaju upravo ono što posetilac traži, izuzetan doživljaj, ponegde i mogućnost direktnog kontakta ili „upotrebe“ izloženog- kao kada u Muzeju hleba posetioci mese testo. Prema Vujadinovićem rečima u Srbiji je mnogo ovakvih kolekcija, postoji jaka volja za ovim vidom stvaralaštva, pa i izražavanja sopstvene maštovitosti, ali od 120 ranije popisanih kolekcija jedan broj se ugasio. Kolekcionari nemaju naslednike, nailaze na neprihvatanje lokalne sredine, imaju nerešive probleme sa smeštajem svojih zbirki, te one nestaju. „To je živo tkivo. Svakog meseca nam se javljaju novi vlasnici različitih zbirki, tražeči savet kako da otvore svoje privatne muzeje“.

Muzej duvana u Telečkoj

Jedan broj kolekcija ipak je sklonjen od očiju javnosti, te tako na spisku Balkankulta nema, ili su gotovo izuzetak, filatelisti, numizmatičari, vlasnici umetničkih slika i predmeta. Ovi predmeti obično ili imaju veliku vrednost, ili se trgovina njima uglavnom odvija u „sivoj“ zoni te se vlasnici radije odlučuju za diskreciju i anonimnost.

I pored toga što je poslednjih godina primetno sve značajnije prisustvo privatnih muzeja u kulturnoj i turističkoj ponudi, u Srbiji se ne može govoriti o velikom procvatu privatnih muzeja kao što je to slučaj u drugim delovima Evrope. U Finskoj je 40 odsto muzeja u privatnim rukama, u Irskoj 30 odsto, u Italiji od 3.500 muzeja 1.040 su privatni, u Nemačkoj postoji oko tri hiljade državnih i oko dve hiljade privatnih muzeja. Istraživači posebno ističu nemačku pokrajinu Ajfel čije turističko ime je izgradilo 40 privatnih muzeja. Svetska turistička organizacija procenjuje da će do 2020. godine tržište kulturnog turizma biti jedno od pet vodećih. OECD je u svom izveštaju konstatovao da je u 2007. godini kulturni turizam činio 40 odsto celokupnog svetskog turizma.

Koga je Vojvodina prećutala

Kod nas je situacija šarolika. Prošle godine su, u okviru Euroregiona Dunav-Tisa-Moriš-Kireš, koji obuhvata Vojvodinu i mađarske okruge Čongrad i Bač-Kiškun, u okviru IPA projekta napravljeni muzejski pasoši. Oni su svojevrsna legitimacija koja ne samo što korisnika obaveštava o muzejima na ovoj teritoriji, već im daje i određene pogodnosti. I dok je sa mađarske strane u tom pasošu predstavljeno desetak privatnih zbirki i muzeja, Vojvodina je prećutala i senćansku Kuću starih zanata, i Muzej kočija u Horgošu, i Muzej duvana u Telečkoj, i Muzej pčelarstva i vinsku kuću Živanović, pa čak i najveći ponos i jednu od najuspešnijih među privatnim zbirkama, Jeremijin muzej hleba u Pećincima.

Muzej pčelarstva i vinska kuća Živanović

Privatni muzeji posmatraju se i iz ekonomskog ugla, pa je upravo Balkankult organizovao stručni seminar na temu ovih muzeja kao porodičnog ili malog biznisa. Hristina Mikić sa Visoke škole modernog biznisa je prošle godine predstavila pilot projekat za Muzej igračaka u Sremskoj Kamenici gde bi sa početnim ulaganjem od 10 do 13 hiljada evra, i režijskim troškovima od tri hiljade evra godišnje, ovakva kolekcija sa tri hiljade eksponata mogla za šest meseci postati samoodrživa, uz sekundarne prihode zajednice od 300 do 400 hiljada evra.

Na to upravo aludira i Petar Petrović kada kaže da je njegov Muzej kamena na „dobrom putu“, a to znači da je na pravcu ka Ravnoj gori i Divčibarama, da mu je iza leđa banja Vrujci i da je naslonjen na park prirode Ribnica u kojem je 16 pećina. Na ovom području je i oko 52 kamenorezačke radnje i 80 privatnih kamenoloma. Svi zajedno „proizvode“ zanimljivu turističku destinaciju. Žarko Živanović, potomak Jovana Živanovića koji se smatra ocem modernog pčelarstva u Srbiji, kaže da i pored toga što njihovu vrednu i staru kolekciju godišnje poseti nekoliko hiljada gostiju, od čega veliki broj iz inostranstva, njih zapravo održava proizvodnja meda. „Ovde nema velike zarade, već samo porodičnog rada od jutra do sutra“, kaže Živanović.

Niko od vlasnika privatnih muzeja ne očekuje da dobiju subvenciju od države, i to nije ni svrha njihovog otvaranja. „To su zaljubljenici koji mnogo znaju o svojoj kolekciji, ali ipak im je potrebna pomoć u njenom stručnom izlaganju, predstavljanju i vođenju, a u najvećem broju slučajeva jedino što očekuju od društvene zajednice je prostor“, kaže Dimitrije Vujadinović. On navodi primer mađioničara u penziji koji je nasledio kompletnu zbirku mađioničarske opreme od svog kolege, a sada i sam izrađuje i opremu za mađioničare. Ali, njegova kuća na Banstolu na Fruškoj gori je i dalje neotkrivena adresa carstva mašte, jer mu nedostaje mesto gde bi je izložio.

„Mi kao da nemamo osećaj za posao, Srbija je prebogata ovim privatnim zbirkama i to bi mogla da bude značajna stavka naše kulturne i turističke ponude. Lokalne zajednice ne umeju da pomognu ovim kolekcionarima, iako im nedostaje kulturne ponude a vojni objekti, razni magacini ili kuće pod zaštitom im zvrje prazne i neiskorišćene. Često ih posmatraju kao čudake, a njihove zbirke mogle bi da oplemene život zajednice i ostvare pristojan prihod“, kaže Vujadinović.
Petar Ilijin
broj 104, februar 2014.