Hrvatski Agrokor zatražio je produženje roka za postizanje dogovora o preuzimanju slovenačkog trgovinskog lanca Merkator, prenosi portal SEEbiz.Novi rok za okončanje pregovora o preuzimanju Merkatora je utorak, 4 februara, u 14 sati, saopštila je Pivovarna Laško, jedna od najvećih deoničara Merkatora. Do tada prodavci imaju rok da usklade dogovor o restrukturiranju Merkatorovog duga teškog milijardu evra. Analitičari smatraju da je Merkator sa sadašnjom strukturom dugova nemoguće prodati i da Agrokor produžavanjem rokova pokušava da izađe iz celog posla sa opcijom koja za njega ne bi značila dodatne troškove.
Za razliku od zemalja zapadne Evrope, gde veliki proizvođači kupuju male pivare dopuštajući im da rade na lokalnom tržištu po svojoj recepturi i pod sopstvenim imenom, vlasnici malih pivara u Srbiji se žale da su im šanse u konkurenciji sa multinacionalkama i nelogičnim državnim propisima gotovo nikakve. Zato neki predlažu da formiraju udruženje koje bi pariralo velikim proizvođačima i izborilo se sa državom za podsticajniju regulativu.
Rastuća nejednakost sa sobom nosi očigledne ekonomske troškove: stagniranje zarada uprkos porastu produktivnosti, porast duga zbog kojeg teže podnosimo finansijsku krizu. Podrazumeva i velike društvene i ljudske troškove. Postoje, na primer, snažni dokazi da visoka nejednakost dovodi do bolesnijeg stanovništva i povećane smrtnosti. Ali to nije sve. Ekstremna nejednakost, kako se ispostavilo, stvara klasu ljudi koji su zastrašujuće odvojeni od stvarnosti – dok istovremeno ovim ljudima obezbeđuje veliku moć.
Primer o kome mnogi danas govore je milijarder i investitor Tom Perkins, jedan od osnivača venture capital firme Kleiner Perkins Caufield & Byers. U pismu uredniku Wall Street Journala, g. Perkins je zakukao zbog javne kritike „jednog procenta“ – poredeći ovu kritiku sa nacističkim napadima na Jevreje i tvrdeći da polako idemo u drugu Kristalnu noć.
Možda ćete reći da se očigledno radi o nekom ludaku i zapitati se zašto bi Wall Street Journal objavio tako nešto. Ali gospodin Perkins nije baš neki izuzetak. Čak nije ni prvi među finansijskim magnatima koji je uporedio zagovornike progresivnog oporezivanja sa nacistima. Još 2010. Stiven Švarcman, predsednik i izvršni direktor Blackstone grupe, izjavio je da su predlozi za eliminisanje rupa u poreskom zakonu za menadžere hedž fondova i private-equity firmi slični „Hitlerovom napadu na Poljsku 1939“. Tu su i mnogi drugi plutokrati koji uspevaju da zaobiđu Hitlera ali ipak imaju, i glasno izražavaju, političke i ekonomske stavove koji predstavljaju ravnomernu mešavinu paranoje i megalomanije.
Znam da to zvuči oštro. Ali pogledajte govore i članke „volstritera“ koji optužuju predsednika Obamu – koji nikada nije učinio ništa više od toga da glasno izrekne očigledno, to jest da su se neki bankari ponašali loše – da satanizuje i proganja bogate. I pogledajte kako mnogi od tih optuživača takođe iznose smehotresno samoljubivu tvrdnju da je njihova duševna bol (za razliku od, recimo, zaduženosti domaćinstava i prerane fiskalne štednje) glavni razlog zašto se privreda ne oporavlja.
Samo da budem jasan, vrlo bogatima, a naročito onima na Volstritu, nije tako dobro pod g. Obamom kao što bi im bilo da je 2012. pobedio Mit Romni. Pored delimičnog ukidanja Bušovih poreskih olakšica i povećanja poreza kojim se delimično plaća reforma zdravstva, poreske stope za najbogatijih jedan posto otprilike su vraćene na nivo pre Regana. Takođe, finansijski reformatori su ostvarili neke iznenađujuće pobede u proteklih godinu dana, što je loša vest za muljatore čije bogatstvo potiče uglavnom od zloupotrebe slabe regulacije. Dakle, može se reći da je jedan procenat izgubio neke važne političke bitke.
Ali svaka grupa se ponekad nađe pod kritikom i završi na gubitničkoj strani političkog spora, to je demokratija. Pitanje je šta se dalje dešava. Normalni ljudi to izdrže; čak i kad su besni i ogorčeni zbog političkog neuspeha, ne udaraju u kuknjavu kako ih neko proganja, ne porede svoje kritičare sa nacistima i ne tvrde da se svet okreće oko njihove duševne boli. Ali bogati nisu isti kao vi i ja.
Tačno, to je delimično zato što imaju više novca, i moći koja ga prati. Oni mogu, kao što i rade, da se okruže dvorjanima koji im govore ono što žele da čuju i nikad, apsolutnonikad im ne kažu da se ponašaju glupo. Navikli su na pokornost, ne samo ljudi koji za njih rade, nego i političara kojima je potreban njihov prilog za kampanju. Pa se onda zaprepaste kada čuju da novac ne može sve da kupi, da ne može da ih izoluje od nedaća.
Pretpostavljam i da su današnji Gospodari svemira nepoverljivi prema sopstvenom uspehu. Ne govorim ovde o ljudima koji nešto proizvode. Govorim o muljatorima, ljudima koji okreću pare i bogate se tako što skidaju kajmak s vrha. Možda se hvale kako su upravo oni ti koji otvaraju radna mesta, kako pokreću ekonomoju, ali da li zaista dodaju neku vrednost? Mnogi od nas u to sumnjaju – kao što sumnjaju, pretpostavljam, i neki od njih, a ta sumnja u sebe podstiče ih da se sa mnogo većom žestinom brecaju na svoje kritičare.
U svakom slučaju, sve smo ovo već videli. Nemoguće je čitati paskvile poput onih g. Perkinsa ili g. Švarcmana a da se ne setite čuvenog Ruzveltovog govora iz 1936. u Medison skver gardenu, kada je govorio o mržnji koju oseća od sila „organizovanog kapitala“ i rekao: „Radujem se toj mržnji.“ Predsednik Obama, nažalost, nije uradio ni približno koliko Ruzvelt da zasluži omrazu bogatih. Ali učinio je više nego što mu mnogi progresivci priznaju – i kao Ruzvelt, on i progresivci treba da se raduju ovoj mržnji, jer ona je znak da rade nešto dobro.
Pol Krugman
Prevod sa H-alter
Robna razmena Srbije i Ruske Federacije u 2013. godini iznosila je tri milijarde 34,4 miliona dolara, što je za 11,6 odsto više nego 2012. Izvoz iz Srbije zabeležio je rekordan rezultat uz značajan rast od 22,2 odsto i njegova nominalna vrednost dostigla je milijardu i 65,2 miliona dolara.
Uvoz je prošle godine bio u padu, da bi se u poslednjem kvartalu znatno povećao, što u ukupnom proračunu iznosi rast oko 6,6 odsto u odnosu na 2012. tako da je vrednost uvoza dostigla milijardu 969,3 miliona dolara. Negativan saldo u trgovini Srbije sa Rusijom iznosi 904 miliona dolara.
Rusija je četvrti partner Srbije u izvozu u 2013. godini sa učešćem od oko 7,2 odsto od ukupnog izvoza Srbije, a treći u uvozu sa učešćem od devet odsto. Pokrivenost uvoza izvozom je 54 odsto.
Privrednu saradnju Srbije i Rusije karakteriše međusobna bescarinska trgovina za oko 99 odsto robe, rast izvoza, broja srpskih kompanija koje izvoze na rusko tržište i širenje lepeze proizvoda u izvozu. Deficit je konstantno prisutan na srpskoj strani zbog uvoza energenata između 60 i 80 odsto. U 2013. na tržište Rusije izvozilo je 768 srpskih kompanija, a godinu ranije 702. Prošle godine 1.372 različita proizvoda izvezena su u Rusiju, a 2012. godine 1.207.
Najzastupljeniji proizvodi u srpskom izvozu su – hula-hop čarape, podni pokrivači i tapete, jabuke, višeslojne podne ploče, lekovi za maloprodaju, cirkulacione pumpe za grejne sisteme, cevi od rafinisanog bakra, spoljne pneumatske gume za putničke automobile… Iz Rusije u Srbiju se najviše uvoze nafta i gas, zatim aluminijum i žica od rafinisanog bakra. Uvozi se i urea, ugljenik, odlivci, otpresci, otkivci neobrađeni od bakra, cigarete koje sadrže duvan, šipke i profili od rafinisanog bakra.
Najveći izvoznicu u Rusiju su VALY DOO Valjevo, TARKETT DOO Bačka Palanka, HEMOFARM AD Vršac, GRUNDFOS MANUFACTURING, FBC AD Majdanpek, TIGAR TYRES DOO, Pirot, IMPOL SEVAL AD, Sevojno, HOLDING KABLOVI AD Jagodina u restrukturiranju, VALjAONICA BAKRA SEVOJNO AD Sevojno, SINTELON DOO Bačka Palanka. Najveći uvoznici iz Ruske Federacije su NIS A.D. Novi Sad, JP SRBIJAGAS Novi Sad, IMPOL SEVAL AD, Sevojno, FBC AD Majdanpek, VALjAONICA BAKRA SEVOJNO AD sevojno, DOO PROMIST Novi Sad, TIGAR TYRES DOO, Pirot, ŽELEZARA Smederevo, UNIFERT DOO Beograd, AGROFERT DOO Novi Sad.
Ukupna robna razmena Republike Srbije i Ruske Federacije u 2012. dostigla je dve milijarde 719,3 miliona dolara, a u poslednje četiri godine srpski izvoz beleži kontinuirani rast.
Izvor: PKS
Zašto gramofonsku a ne matičnu?
Radio aparat i gramofon su bili dragoceni muzički uređaji u našem stanu. Tu je bio i jedan mali Philips magnetofon sa četiri kanala na kojem je stari snimao muziku koju su emitovale tada popularne radio stanice. Jedva sam čekao da matori ode na posao kako bih snimao neke baljezgarije na magnetofonske trake i preslušavao ih okrenute unazad. Ta bolesna igra me je ponekad razgaljivala celo prepodne: ne možete da zamislite kakvi sve zvuci izlaze iz naopako puštene muzike ili snimljenog glasa. Nažalost, nikada nisam čuo kojekakve subliminalne poruke iz paralelnih svetova, ali potpisujem da su komšije mislile da sam zreo za ludnicu.
Gramofonska ploča (popularno: vinil) je u to vreme bila osnovni nosač čarobnih tonova uz koje svaki pubertetlija proživljava svoje najlepše ili najcrnje dane. Imao sam tu sreću da u kući posedujem bogato nasleđe Kinks-a, Doors-a, Johnny-ja Winter-a, Ten Years After… Zajedno sa njihovom muzikom prolazio sam kroz lične drame ili pobede. Jedino što sam zamerao roditeljima je to što su skupili više ploča Beatles-a nego Stones-a; kasnije sam tu “grešku” ispravio.
Kada su se pojavile kasete, počeo sam da pravim LIVE kompilacije, satima snimajući pesme sa radio programa. Obavezno zaštitite Sonny-jevu normalku ili najjeftiniju TDK D90 kasetu da se slučajno ne presnimi! Skidanjem plastične rese sa gornjeg dela kasete uspešno ćete onemogućiti neželjeno presnimavanje dragocenog materijala. Kasnije to možete vratiti na staro uz pomoć malo selotejp trake. Na kasete sam redovno snimao ploče omiljenih izvođača koje mi nedostaju. Rituali presnimavanja bili su veoma zanimljivi: ispijanje bezbrojnih kafa, pušenje, druženje, čekanje da se ploča presnimi… Uobičajene seanse podrazumevale su odlazak kod drugara, ali povremeno i kod nekih neuglednih rokera “iz doba Jure”. Morao sam da trpim razne neobične, ponekad i veoma naporne priče da bih dobio snimak ploče koju niko osim starog lisca ne poseduje. Ritual se nastavljao kod kuće. Doživljaj emitovanja „novoulovljenog” materijala upotpunjavao sam najdražom rabotom: iscrtavanjem omota kaseta raznobojnim flomasterima. Neke od tih kaseta su i danas hit u mom automobilu.
Ploče nije bilo lako nabaviti; imati ploču omiljenog benda bila je vrsta prestiža njenog vlasnika. Nalazili bismo se kod njega u stanu i slušali iste ploče ponovo i ponovo. Kada u rukama držite dobru ploču, opšti utisak slušanja obogaćuje nezamenjljiv vizuelni doživljaj posmatranja omota. Kultne omote ploča koje je radio Mati Klarwein (Miles Davis: Live Evil, Bitches Brew; Santana: Abraxas; zatim albumi The Last Poets, Buddy-ja Miles-a i mnogih drugih…) ne možete dobro prostudirati na umanjenom CD formatu – to je blasfemija!
Muzički kompakt disk se kod nas pojavio krajem osme decenije prošlog veka. Na početku smo se radovali što više nećemo trpeti primedbe ukućana na račun mesta koje ploče zauzimaju, niti nositi robusne gomile vinila u gradskom prevozu. Jedna urbana legenda pripoveda: U prepunom autobusu vas grli znojavi metalac koji je iz šaraga primetio da nosite vinil Motorhead-a. Pijan, on salutira i glasno viče: “Metalurgija?!”. Na to mu vi mirno odgovarate: “Ne. Elektrotehnika…”, misleći na školu koju pohađate.
Vremenom smo primetili da remasterizovane verzije starih albuma ne zvuče baš identično kao one sa vinila. Možda smo sami sebe ubeđivali u to pravdajući fanatično-sakupljački fetišizam kojim smo posednuti.
Digitalizacija procesa usnimavanja i slušanja muzike je umnogome umrtvila spontanost i živost samog snimka. Gubitak takozvanog groove-a (“gruv”– drmanje) je za rok muziku veoma poguban. Analogno slušanje muzike servira toplinu frekvencije srednjih (middle) tonova koju digitalno ne poseduje. Ti srednji tonovi su veoma bitni za agresivniji zvuk rokenrola, sentimentalno bih to nazvao “atmosferom” koju emituje snimak. Frank Zappa se trudio da umanji ove frekventne razlike medija tako što je radio potpuno odvojene miksove za snimke koji idu na ploču i one koji će se naći na CD-u.
Svaki tip gramofona emituje specifičnu i posebnu boju zvuka. Ako vam dođe da kao pravo muško udarite šakom o policu na kojoj se nalazi muzički uređaj igla će preskočiti, kao i CD plejer, ali će udarac na pojačalu odzvanjati samo preko gramofona. Oni sviraju celim telom kao instrumenti, rezonuju, vibriraju i tako dodaju određeni naboj snimku, sličan onom koji vas zatiče na koncertima. Neka se bina zatrese, neka se razglas raspadne, neka muzičari povilene na bini i publika poludi! To je neobuzdana energija koja nas i dalje mami da idemo na koncerte posle štete napravljene kućnom ili nekom javnom baru. Audiofili i “pločofili” su opstali baš zbog te zaokružene topline zvuka koja malo izostaje na brižno upeglanom CD-u, Mp3-ju ili u “ne znam kojoj” konverziji.
Famozno pucketanje je tu samo ako je ploča “malo” polovna – nove ploče ne pucketaju. Operite ploču! Tako ćete izvući prašinu i smanjiti nivo šuškanja i puckanja te vinilne lepotice nabavljene na Najlon pijaci. Vremenom se naviknete na eventualno preskakanje igle na omiljenom delu vaše omiljene pesme. Kada istu pesmu čujete negde van kuće gde ploča ne preskače, počnete da se osećate nelagodno. Momentalno vam zafali prizor divlje žurke na kojoj je ručica pala i napravila zarez na ploči. Neprocenjivo!
Ako ploče propisno čuvate, one zaista mogu da traju večno. Bez većih problema i dalje slušam ploče svojih matoraca. Siguran sam da me neće izneveriti iznenadnim “pucanjem” kao što to ume Hard Disc kompjutera, pritom odnoseći u nepovrat sve drage uspomene.
Naravno da je muzika stvorena da bi se slušala, saglasan sam i sa tim da nije najbitnije preko kojeg uređaja. Svako treba da napravi sopstveni ugođaj i da prilagodi slušanje svojim potrebama. Imam utisak da se muzika danas sluša na veoma brz i nepažljiv način, kao što je brz ritam života na koji nas društvo navikava. Muzici, umetnosti uopšte, i samom životu treba pristupiti temeljnije nego što nam to informatička revolucija omogućuje. Smisao života tražimo u umetnosti a nemamo dovoljno vremena za nju…
Preslušavanje ploča u drušvu mi je delovalo mnogo smislenije od preslušavanja muzike “na preskok” uz tužno društvo monitora. Druženje, slušanje, pušenje, kritika… sve je mnogo prirodnije u živopisnom okruženju srodnih duša.
Branislav Smuk
Preuzeto sa Akuzativa
Stariji članci