Ostrvo Lampeduza je udaljeno od Sicilije 205 km, a do prve afričke obale (Tunis) ima samo113 km. Bliže Africi nego Evropi, a nosi – za imigrante – neodoljivo privlačnu snagu najbližeg životnog cilja. Ko se dočepa Lampeduze, stigao je u Evropsku uniju. Posle ostaje samo duga policijsko-birokratska procedura. Nije teško čekati, jer su i hrana i smeštaj bolji nego kod kuće. I najvažnije, za njih od tog trenutka nekakva perspektiva počinje da postoji. Bedna za standarde Evropljana, ogromna za Afrikance i Azijate, koji postaju najjeftinija raspoloživa radna snaga. Partije koje optužuju strance da domaćinima otimaju radna mesta možda će dobiti i trećinu na izborima za Evropski parlament 25. maja, ali sve računice pokazuju da im se izbeglice u stvari isplate. Samo Italija je na njima inkasirala 1,4 milijarde evra.
Vladimir Tasić i Igor Štiks, autori Arhipelaga, učestvovali su na ovogodišnjem književnom festivalu Glasovi sveta koji je održan od 28. aprila do 4. maja u Njujorku u organizaciji Američkog PEN centra.
Sve do početka novog milenijuma, psiholozi, inače bez dogovora o tome šta je inteligencija, bezmalo unisono su verovali da tako nešto nije moguće. Višedecenijsko iskustvo u njenom merenju išlo je u prilog ovakvoj tvrdnji. Naime, količnik inteligencije (IQ) koji neko na testu postigne na uzrastu od osam godina teži da ostane na manje-više istom nivou do kraja života testiranog. Obrazovanje, na primer, ne samo da nas ne čini inteligentnijim, nego kauzalitet, pod uslovom da ga ima, teče obrnuto: na osnovu koeficijenta inteligencije deteta moguće je prilično pouzdano predvideti njegov budući školski i akademski uspeh, profesionalno dostignuće, te niz bitnih životnih ishoda, kao što su verovatnoća da neko upadne u kriminal, iskusi maloletničku trudnoću, razvod(e), bolest zavisnosti…
Putovanje je temeljna čovekova delatnost. Prvi čovek koji je pošao svojim susedima u posetu i uspeo da odande donese priču o drugačijim običajima bio je ujedno prvi posrednik. Naravno, on još uvek nije bio putopisac, mada je, pod uslovom da je znao ili hteo da piše, to sasvim sigurno mogao postati. Kada je o pismenosti reč, važnost teme putovanja u književnosti jasna je svakom ko je pročitao makar i jednu valjanu knjigu. U stvari, neki, poput Mišela Bitora, smatraju da je čak potrebna čitava posebna disciplina iterologija koja bi se pozabavila problemima ljudskog premeštanja, pomeranja i kretanja – jednom rečju, putovanja.
Nijedna kombinacija asocijacija na Holandiju ne može da prođe bez bicikla. Ali Ralf van der Zijden, bar za početak, nije bio iz te priče. Prvi put je iz Haga došao u Srbiju kao student sociologije i međunarodnih odnosa, potom je posećivao Beograd u predahu rada za tamošnji državni i NVO sektor, a onda ipak, sticajem okolnosti postao preduzetnik na dva točka. Od tada se sa srpskom administracijom provodi, kao i njegovi turisti na biciklističkim turama po glavnom gradu – promenljivo grbavo.
Ralf van der Zijden je zavoleo Beograd „na prvi pogled“, a na drugi odlučio da osnuje iBikeBelgrade, kompaniju ukotvljenu na veb prezentaciji koja nudi mogućnost turističkog obilaska Beograda biciklima.
„Posebno me je privukao kulturni identitet grada, ali i to što su u Srbiji još uvek sačuvani neki odnosi i kulturne vrednosti koje su „izumrle“ na Zapadu. S druge strane, imam utisak da je Beograd grad koji se stalno razvija, iz dobrih ali i loših razloga, dok je u Holandiji čini mi se sve već završeno i kompletirano, da ne kažem dosadno“, kaže Van der Zijden.
Pre četiri godine, odlučio je da se u potpunosti preseli u Beograd i postane nezavisan u poslovnom i finansijskom smislu. „Nisam pokrenuo ovaj posao da bih postao nezamislivo bogat, a nisam ni siguran da bi to mogao da postanem u ovoj sferi poslovanja“, kaže kroz smeh. „Hteo sam da zaradim dovoljno da mogu da živim koliko-toliko normalno i pritom doprinesem društveno-korisnom poslovanju kroz zapošljavanje mladih i njihovo podsticanje da se bave preduzetništvom, ali i promocijom biciklizma u zemlji. U tom smislu, profit je samo nužno sredstvo opstanka“, ističe ovaj preduzimljivi Holanđanin u razgovoru za „Biznis & Finansije“.
Krenuo je, kako kaže, sa vrlo malo novca, i sve mu je bilo novo: nikada nije lako otpočinjati sopstveni biznis, a pogotovo ne u tuđoj sredini. Počeo je 2011. godine investirajući samo u vebsajt, kupovinu jednog polovnog bicikla i organizovanje štanda na početnom mestu turističkog obilaska – kod Biblioteke grada i glavnog ulaza na Kalemegdan, na kraju Knez Mihailove ulice. Bicikle za posetioce iznajmljivao je kod sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“ na Dorćolu. To se u međuvremenu promenilo, pa se već ove godine nada da će imati oko 70 sopstvenih bicikala. „Poenta je u tome da ni u jednom trenutku nisam uzeo zajam iz banke, niti se privatno zadužio“, ističe kao važnu činjenicu.
Pričam ti priču na biciklu
Van der Zijden uglavnom zapošljava domaće studente kao vodiče,. „Do prošle godine to su sve bili Srbi, ali sam onda počeo da unajmljujem i strance koji žive u Srbiji, kako bi upravo oni stranim turistima približili svoj doživljaj Beograda. To iskustveno turističko vođenje je veoma moderno i popularno u svetu i razlikuje se od staromodnog i prenatrpanog često nebitnim detaljima iz prošlosti koje nude polustručni vodiči koji su sve naučili napamet iz knjižica za turiste. Osim edukacije, gostima pružamo i mogućnost veće interakcije, razmene iskustava, pa i zabave“, priča naš sagovornik.
Nikada ranije nije mu padalo na pamet da će se baviti bicklizmom, ali to je nekako došlo spontano – u Holandiji svi voze bicikle, a kada je prvi put došao ovde „biciklistička kultura je bila slabo razvijena“. Sada je već to značajno drugačije, primećuje, jer već prvih lepih dana ove godine, od gužve nije mogao da prođe biciklističkom stazom na Adi Ciganliji.
Osim posetilaca iz inostranstva, u poslednje vreme opaža sve veće interesovanje domaćih posetilaca za turistički bicklizam. Ove godine iBikeBelgrad je ostvario saradnju i sa Muzejom istorije Jugoslavije koji će učestvovati u organizaciji tura za lokalno stanovništvo.
„Sve je više zahteva i za ture van Beograda, pa sam odlučio da se za početak „proširim“ i na Novi Sad, preko novoosnovanog iBikeNoviSad. To je test za mene da vidim koliko sam sposoban da upravljam razgranatim „biznisom“ sa jedne lokacije. Imam još veći plan za širenje, po principu franšizinga, i na druge zemlje i gradove, kao što su Turska i Istanbul. Naravno, ja bih sve vreme ostao stacioniran u Beogradu“, napominje Van der Zijden.
Ko ne bi odustao?
Njegova ljubav prema Beogradu je na stalnoj probi zbog ovdašnjeg tretmana malih preduzetnika. Razlika u započinjanju sopstvenog biznisa u odnosu na rad za druge poslodavce je za njega bila ogromna, štaviše, veća i dramatičnija od preseljenja iz Holandije u Srbiju i postojećih razlika između dve zemlje. „Nisam to očekivao i trebalo mi je neko vreme da se naviknem. U početku nisam znao apsolutno ništa – morao sam da pitam ovdašnje prijatelje za pomoć i unajmim računovođu. Naravno, očekivao sam da su osnovne stvari, kao što je registracija firme, mnogo jednostavnije i makar malo prilagođene strancima koji žele da osnuju svoja preduzeća u Srbiji. Međutim, dobio sam da popunjavam formular na srpskoj ćirilici, a čitava procedura trajala je, umesto obećana 24 sata, nekoliko dana, dok u Holandiji preduzeće možete da osnujete sa tri klika mišem. Ipak, to je prošlo prilično lako, u poređenju sa poteškoćama koje su usledile kasnije. Na stranu što su me svi administrativni radnici pitali zašto osnivam preduzeće u Srbiji“, kaže Van der Zijden.
Iako je egzotiku „kafkijanske administracije“ upoznao još tokom svojih poseta regionu – ipak ga je obaveza da registruje firmu na fizičkoj adresi (koju imaju i drugi preduzetnici), a do nedavno i da istakne svoju firmu – ostavila pomalo zatečenim, jer se zapravo celokupno poslovanje iBikeBelgrade nalazi na jednom jedinom laptopu.
„Iz takvih razloga mogu da razumem mlade ljude koji žele da odu iz zemlje. Okruženje im uopšte nije naklonjeno kada je u pitanju započinjanje sopstvenog biznisa. Želim da poslujem 100% legalno, ali zbog šume nerazumljivih propisa koji često čak nisu međusobno usaglašeni nisam siguran da li je to uopšte izvodljivo. Od takve prakse niko ne profitira, ni država ni privrednici“, upozorava Holanđanin.
U slobodno vreme Van der Zijden se zanima za istoriju Beograda, za najnovije događaje, od Drugog svetskog rata pa zaključno sa bombardovanjem 1999. Ostalo je mnogo zgrada i spomenika iz socijalističkog perioda koji i te kako privlače strance, priča „biciklistički biznismen“, a s druge strane, Novi Beograd, koji je pun takve arhitekture, jedini je i potpuno bezbedan deo grada za bicikliste, što ipak predstavlja problem na ulicama kojima dominiraju vozači. „Prošle godine smo započeli ture i kroz gradski centar što je dovelo do interesantnih situacija: ako nas ima mnogo – a ponekad nas je i po nekoliko desetina u grupi – vozači u saobraćaju nas poštuju i propuštaju, međutim, ako nas je manje od deset niko ne daje ni pet para za našu bezbednost ili saobraćajnu prednost na ulicama“, kaže sagovornik „B&F“.
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“
Zbog pomeranja Kineske Nove godine između januara i februara tek martovski podaci će pružiti jasniju sliku dinamike robne razmene Kine. Prerano je reći da je ona u padu, jer je izvoz u prva dva meseca smanjen za 1,6% (sa 326,6 na 321,2 milijarde dolara), a uvoz ipak ima dvocifrenu stopu od 10,1% (sa 283,6 na 312,3 milijardi dolara). Stoga je suficit u trgovini smanjen pet puta sa 43 na 8,9 milijardi dolara. Kina je u januaru imala rast izvoza za 10,6%, dok je u februaru imala pad za 18,1%, dok je uvoz rastao po 10,1% u januaru i 10,2% u februaru, prenois sajt Makroekonomija.org.
Srbija mora da nađe svoj put u reformi javnog sektora jer se rešenja ne mogu preslikati iz jedne zemlje u drugu niti tehnički preneti iz Brisela. Toj reformi treba pristupiti sa dobro razrađenim planom i uz socijalni dijalog i preispitati „preklapanja“ u tom sektoru, odnosno državnoj upravi. Pritom, obrazovanje i zdravstvo se ne smeju žrtvovati jer su ključni za privredu i budućnost društva. Evropski ekonomski i socijalni komitet će pratiti pregovore o članstvu Srbije u EU kroz Zajednički konsultativni komitet čije je uspostavljanje, kao zajedničke platforme civilnog društva, u toku.
Konzumerizam nije najveći prioritet ljudskih bića. Niti njihova osnovna potreba. Savremena psihologija, antropologija i etnologija ne pružaju apsolutno nikakve dokaze koji bi potvrđivali da je konzumerizam deo ljudske prirode, da bez neprestane potrošnje nismo sposobni da opstanemo. Čak ni veliki pobornici slobodnog tržišta ne usuđuju se da tvrde da je ljudska sreća neizbežno vezana za onu vrstu potrošnje koju su danas oni koji su uspešni motivisani da praktikuju u ime razvoja. Ni veliki deo Zapada, koji se širom sveta poistovećuje s bezgraničnom potrošnjom, nije pre početka dvadesetog veka, verovatno ne do njegovih četrdesetih godina, imao istinsku tradiciju velike potrošnje.
Tomas Piketi, profesor Ekonomskog fakulteta u Parizu, nije poznato ime, iako će se to možda promeniti objavljivanjem engleskog prevoda njegove veličanstvene, sveobuhvatne meditacije o nejednakosti, Kapital u dvadeset prvom veku. Međutim, njegov uticaj je dubok. Često se može čuti da živimo u drugom zlatnom dobu – ili, kako Piketi voli da kaže, drugom Bel epoku – definisanom neverovatnim usponom „jednog procenta“. Ali ovo je postalo opšte mesto samo zahvaljujući Piketijevom radu. Konkretno, on i nekoliko njegovih kolega (pre svega Entoni Atkinson sa Oksforda i Emanuel Saez sa Berklija) ustanovili su statističke tehnike koje nam omogućavaju da pratimo koncentraciju prihoda i bogatstva daleko u prošlost – do početka dvadesetog veka u Americi i Britaniji, i čak do kraja osamnaestog veka u Francuskoj.
Nedostatak električne energije u zoni subsaharske Afrike sprečava razvoj i napredak zemalja ali situacija može biti preokrenuta ukoliko se zemlje okrenu ambicioznim projektima koji se tiču obnovljivih resursa.
Region subsaharske Afrike, koji je dom 41% ljudi na planeti koji nemaju mogućnost korišćenja električne energije, ima 65% osnovnih škola i 30% zdravstvenih centara koji se susreću sa energetskom krizom a na koju se programi razvitka uopšte ne odnose, navodi se u izveštaju „Green Alliance“, britanske dobrotvorne i nezavisne organizacije koja se bavi zaštitom životne sredine i održivim razvojem.
Čak i uz snažan ekonomski razvitak, postojeća energetska infrastruktura jeste prepreka na putu ka progresu. Sa konstantnim rastom populacije koja nadmašuje trenutnu mogućnost elektrifikacije raste i broj mogućih posledica i uticaja po zdravlje, obrazovanje i ekonomiju. Disproporcionalnost u količine prihoda i vremena potrošenog na obezbeđivanje energije na druge načine, poput seče drveća, takođe ima veliki uticaj na životnu sredinu.
Decentralizovana energija mogla bi da bude efikasno rešenje i stigne do brojnih zajednica mnogo brže od širenja već postojeće neefikasne sistemske mreže, što bi otvorilo prostor za napredak i poboljšanje kvaliteta ljudskih života. Trenutni autori projekta za sveobuhvatno korišćenje električne energije u subsaharskoj Africi prepoznaju ovaj potencijal i pretpostavljaju da će biti potrebno samo pola postojećih zaliha za sprovođenje ovog rešenje koje bi ujedno bilo i pogodno i za smanjivanje negativnih uticaja na već postojeće klimatske promene.
Istina je da u Africi i dalje ima siromaštva, bolesti i konflikta ali je činjenica da je u poslednjih petnaest godina afrički kontinent zahvatio talas napretka – procvat i efikasnija borba protiv bolesti, povećanje broja dece koja pohađaju nastavu, a središte tehnologije postaju Najrobi i Lagos kao najveći grad u Nigeriji. Nigerija sa populacijom od oko 170 miliona stanovnika napravila je značajan korak napred u korišćenju energije i ukoliko nastavi sa investicijama bilo bi pogodno tlo za poslovne prilike i dolazak britanskih biznismena.
Chuka Umunna, britanski političar i član laburističke partije pozvao je britanske i afričke gradove da ujedine ideje i tehnologiju „Moramo uraditi mnogo više kako bismo izgradili kulturne i ekonomske veze između naših gradova i zemalja u razvoju i ako bismo to uspeli do 2030. godine, 50% stanovnika Afrike živeće u gradovima. Treba da se postaramo oko stvaranja čvrstih veza koje će uticati na našu budućnost a ne da ih slabimo tako što ćemo se distancirati od ostatka sveta, bilo kroz izlazak iz Evropske Unije ili odbijanjem brojnih zahteva studenata koji žele da studiraju ovde.
Prema rečima zaposlenih u Green Alliance organizaciji, solarna fotonaponska energija koja se ubraja u obnovljie izvore energije, već je dala velikom broju domaćinstava u Keniji pristup električnoj energiji. Sa solarnim svetlima deca su u mogućnosti da uče jedan sat duže preko dana a domaćinstva na taj načn štede 12, 6% prihoda i pritom čuvaju svoje zdravlje prelaskom sa kerozinskih lampi na solarne.
Priredila: Katarina Marinković