децембар 2014

Svet se ukazuje i u malim stvarima, na koje smo do te mere navikli da o njima uopšte ne razmišljamo. Sadašnjost je krcata navikama iza kojih su tihe, male istorije ideja i majstorskog umeća. Njihova naizgled jednostavna rešenja za svakodnevnu upotrebu su, često, ostavila više traga u ljudskim životima nego veliki događaji, uporno odolevajući promenama i oko nas i u nama. Zašto bi to bilo važno? Zato što onaj ko živi isključivo u ovom trenutku rizikuje i da nestane zajedno sa njim, upozorava švedski istoričar Peter Englund u svojoj knjizi „Male istorije“, čiji deo prikazujemo na sledećim stranama. Ili kako je to kratko formulisao: „Veži se za minut i sat će te sahraniti“.

Mada je nastao daleko kasnije od mnogih alata koji su se upotrebljavali još u antičko doba, klasični šrafciger je, takođe, jedna vrsta atavizma. Zajedno sa alatkama veteranima, podseća nas da u svakodnevnici, koja žuri ka promenama, ima još mnogo stvari koje tvrdoglavo opstaju i pasje su odane jednom drukčijem i sporijem vremenu.

Šrafciger je, bez sumnje, najuobičajenija alatka u svim domovima. Čak i oni, koji u svojoj kući nemaju ni elementarni alat, po pravilu poseduju bar jedan šrafciger. Ipak, malo je poznato da ovaj nezaobilazni podstanar predstavlja žutokljunca među osnovnim alatkama, koje su uglavnom istorijski veterani. Savremeni stolar verovatno bi se uspešno poslužio čekićem, testerom, dletom ili sekirom koje su koristile njegove kolege još u antičko doba. Ali to nije slučaj i sa šrafcigerom, koji se u kutije sa alatom uselio tek krajem 15. veka.

Za razliku od drugih alata, koje je pratio momentalni proboj na tržištu, šrafciger je dugo bio ekskluzivna alatka puškara. Mali zavrtnji koji se moraju zavrnuti ili odvrnuti posebnom alatkom upotrebljavani su, pre svega, u okidačima vatrenog oružja. Nedostatak šrafcigera uzrokovao je 1879. najspektakulraniji poraz u istoriji britanskog kolonijalizma, kada su ratnici južnoafričkog plemena Zulu, opremljeni samo kopljima i štitovima od volujske kože, porazili 16.000 dobro naoružanih britanskih vojnika. Kada je Britancima ponestalo municije, uprkos zalihama od 480.000 metaka, nisu mogli da ih koriste jer su bili spakovani u sanduke pričvršćene sa po 9 velikih zavrtanja, a u logoru su imali samo dva šrafcigera. Dostavljanje municije je išlo presporo, a nisu pomogli ni pokušaji da se sanduci rascepe sekirama, pa je u predvečerje bitke preživelo svega 55 engleskih vojnika. Zulu ratnici su temeljno opljačkali britanski logor, ali istorija ne beleži šta se dogodilo sa ona dva šrafcigera.

Šrafciger se nije makao van sektora oružja sve do kraja 18. veka, prvenstveno zato što su zavrtnji bili jako skupi. Za razliku od eksera, čiju su masovnu proizvodnju ljudi rano savladali, zavrtnji su dugo proizvođeni ručno. O nekoj standardizaciji nije bilo ni govora, pa su uglavnom prodavani po komadu, uz visoku cenu. Nakon nekoliko pokušaja u Švedskoj i Britaniji da se proizvodnja automatizuje, to je konačno pošlo za rukom jednom američkom mehaničaru četrdesetih godina 19. veka. Zahvaljujući tome, novi tip zavrtnja je bio preko 70% jeftiniji, znatno boljeg kvaliteta i delimično je mogao da se koristi za popravku mašina, što je omogućilo i proizvodnju mašina daleko veće preciznosti. Padom cena i razvojem industrijalizacije potražnja za zavrtnjima je rasla, pa je, na primer, u Engleskoj 1800. proizvedeno manje od 1,4 miliona zavrtnja, a šest decenija kasnije godišnja proizvodnja je dosegla više od jedne milijarde.

U međuvremenu su izmišljeni novi tipovi šrafcigera, od kojih je najpoznatiji zvezdasti šrafciger, koji ponekad zovu i Filipsov šrafciger po Henriju Filipsu, koji ga je izumeo tridesetih godina prošlog veka. Ali bliska veza sa ratom nije prestala sa musketama. Pravi proboj šrafcigera došao je sa Drugim svetskim ratom, kada su avionima i tenkovima, bez obzira na stranu u ratu, bili neophodni isti tipovi zavrtnja, za koje je korišćen potpuno isti tip šrafcigera.

Za vreme vratolomnog tehnološkog razvoja, šrafciger je, u suštini, ostao začuđujuće istovetan. Čak i danas, šrafciger star 250 godina mogao bi se upotrebiti u više od 90% slučajeva koji zahtevaju takvu alatku. Klasični šrafciger je jedna vrsta atavizma koji, kao i neke druge alatke, podseća da mnoge stvari iz naše svakodnevnice, koja žuri ka promenama, tvrdoglavo opstaju i pasje su odane jednom drugačijem i sporijem vremenu.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015

Nakon što su u maju 2014. Rusija i Kina postigli neočekivani sporazum o isporuci prirodnog gasa vrednog 400 milijardi dolara kroz gasovod ‘Moć Sibira’, čija je izgradnja počela u avgustu, njemu je dodat i drugi ugovor, vredan 325 milijardi za izgradnju Altajskog gasovoda u zapadnom Sibiru.

Bilo bi pogrešno zaključiti da će dva mega-energetska sporazuma Peking učiniti zavisnim od ruskog gasa, premda je procenjeno da će Ruska federacija obezbeđivati 17% svih kineskih prirodnih potreba za gasom do 2020. (Gas, međutim, čini samo 10% posto svih kineskih energentskih potreba u ovom trenutku). Ove sporazume pre treba shvatiti u njihovoj geopolitičkoj veličini, oni signaliziraju u kom pravcu vetar duva – ka srcu Evroazije. Iako kineske banke ne mogu da budu zamena za onu novčanu ponudu koje su ruske banke imale preko evropskog i američkog finansijskog tržišta one nude Moskvi priliku da se izbori sa nedavnim padom cena nafte, tako što će imati lakši pristup kineskim kreditima.

Na vojnom planu, Rusija i Kina su sada posvećene velikim združenim vojnim vežbama, dok će napredni sistem protivvazdušne odbrane, ruska raketa S-400, uskoro krenuti za Peking. Pored toga, po prvi put nakon Hladnog rata, Putin obnavlja staru doktrinu iz sovjetske ere o “kolektivnoj bezbednosti” u Aziji, kao mogućem novom stubu kinesko-ruskog strateškog partnerstva.

Kineski predsednik Ši je ovo partnerstvo nazvao “uvek zelenim drvetom kinesko-ruskog prijateljstva”; može se o tome razmišljati i kao o Putinovoj “strateškoj osovini” koja se proteže sve do Kine. Bilo kako bilo, nema sumnje da Vašington nije oduševljen što je postao svedok udruživanja rusko-kineskih potencijala: Rusi su gotovo nenad,mašni kada je reč o avio-industriji, odbrambenim tehnologijama i teškoj industriji koja se dobro dopunjuje sa kineskom poljoprivredom lakom industrijom i informacionim tehnologijama.

U ovom trenutku izgled izvesno da će širom Evroazije, biti data prednost ruskom, nad zapadnim gasovodima. najnovija gaspromova predstava sa ukidanjem Južnog toka, koji je trebalo da Evropu još intenzivnije snabdeva ruskim prirodnim gasom, izgleda da će s ezavršiti tako da dodatno učvrsti evroazijske veze Turske i Rusije.

Kraj unipolarnog sveta

Svi ovi međusobno uvezani događaji ukazuju na geopolitički tektonski pomak u Evroaziji kojeg američki mediji još nisu ukopčali. Ili se možda prave da to ne primećuju. U Vašingtonu ipak vlada blaga panika, u establišmentu naravno, pa je tako Savet za inostrane odnose (Američki MIP) već objavio da žali zbog mogućnosti da Amerika, postane “bivša” supersila koja je profulala važan diplomatski momenat. Američko-kineska Komisija za ekonomiju i bezbednost sada samo preostaje da okrivi kinesko rukovodstvo zbog njegove”nelojalnosti”, nevoljnosti za “reformama”, anatemišući ga kao “neprijatelja liberalizacije” sopstvene privrede.

Vašington na sve strane žali kako kinesko rukovodstvo tobož pokušava da poremeti “međunarodni poredak”, i uzdrma “mir i prosperitet” u Aziji za sva vremena, čime se mogu otvoriti vrata “novoj vrsti hladnog rata” u tom regionu sveta. Iz perspektive Vašingtona, naravno, Kina u usponu, ostaje glavna “pretnja” u Aziji, ako ne i u svetu, pa čak i Pentagon troši ogromne sume novca kako bi svoju globalnu imperiju održao netaknutom. Razume se priče o pretnji potiču iz Vašingtona a malo se spominje činjenica da Kina i dalje ostaje okružena američkim bazama, a pritom (još) nema sopstvenu vojnu bazu van svoje teritorije.

Naravno, Kina se suočava sa kolosalnim problemima, uključujući i pritiske nastale od strane “jedine planetarne supersile”. Peking, između ostalog, strahuje od pretnje po bezbednost svog pomorskog snabdevanja energijom iz inostranstva, kojim bi se mogle objasniti njene velike energetske investicije, koje podrazumevaju stvaranje evroazijske gasovodne mreže od Centralne Azije do Sibira. Time je moguće objasniti i njene strahove od moreuza Malaka, koji bi mogla sanirati tako što bi doprla do energenata u Africi i Južnoj Americi. O tome govori i njena ofanziva na energetski bogata područja na istoku i jugu Kineskog mora, za koje je Peking duboko ubeđen da bi u sebi sadrži 130 milijardi barela nafte.

Na unutrašnjem frontu, predsednik Ši je detaljno predstavio svoju viziju daljih koraka Kine koji podrazumevaju velike reforme koje bi trebalo da učvrste rezultate kineske ekonomije i odlučno preseku korupciju i mito posebno unutar same Komunističke partije.

Kineska privreda po efikasnosti još kaska. Kineska državna preduzeća sada ulažu zapanjujućih 2.3 triliona godišnje – što je 43% ukupnih investicija u infrastrukturu ove zemlje. Ipak, istraživanja Škole za ekonomiju pri Cinghua Univerzitetu su pokazala da niz investicija u industrijske objekte – u rasponu od železara do cementara postaju na duge staze neisplative jer imaju previše kapaciteta u odnosu na tražnju tržišta.

Ćjalu Vang i Jićjao Žou, autori naučnog rada “Produbljivanje reformi za dugoročni rast i razvoj Kine”, tvrde da će Kini biti teško da se od društva sa srednjim prihodima uspne do društva sa visokim prihodima – što je ključni uslov da ova zemlja postane istinski globalna sila. Da bi se ovo postiglo, bilo bi potrebno da vlada investira još mnogo više u bezbednost, socijalnu pomoć nezaposlenima i zdravstvo; ovo su troškovi koji sada zahvataju 9,8% kineskog budžeta, a od 2014. ovi budžetski troškovi narašće na 15,1 % – što je visoka stopa čak i za neke zapadne zemlje, ali ne i za Kinu, u ovom trenutku njenog razvoja.

Ipak, svako ko je pažljivo pratio šta je Kina postigla u protekle tri decenije zna da da kineski lideri imaju velike ambicije da zemlju ekonomski rekonfigurišu i razmišljaju o tome kako bi uskoro mogli da reformišu svoje odnose sa Evropom, na način koji bi fundamentalno promenio dosadašnje odnose.

Šta se zbiva sa “Skladnom zajednicom”?

Uporedo sa kineskim predlozima, raste pritisak Vašingtona na proizvođenje novog Hladnog rata koji danas proizvodi haos, povratno udarajući preko Bliskog istoka u Afriku, pa čak i u periferiju Evrope.

U tom kontekstu, proizvođenje paranoje o “novom hladnom ratu” raste u SAD, Evropi i Rusiji. Bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji zna ponešto i o Hladnom ratu (pošto je i sam okončao jedan), je veoma uznemiren i to ne krije. Na dnevnom redu zvaničnog Vašingtona su “mere izolacije”, koje će verovatno naneti štete Rusiji – što je krajnje opasan scenario, čak i ako na duže staze može biti osuđen na propast.

U ovom trenutku, bez obzira na svoje slabosti, Moskva ostaje jedina snaga sposobna da sa Vašingtonom pregovara o globalnoj strateškoj ravnoteži, postavljajući neke granice preko kojih SAD ne može preći. U ovom interregnumu, članice NATO i nadalje će krotko pratiti period buđenja Vašingtona, dok će, za to vreme, Kini još uvek nedostajati potreban strateški uticaj.

Rusija, baš kao i Kina, igra na kartu evroazijske integracije. Niko, naravno, sa sigurnošću ne zna kako će se sve ovo završiti. Pre samo četiri godine, Vladimir Putin je predlagao “skladnu ekonomsku zajednicu od Lisabona do Vladivostoka”, što je uključivalo i trans-evroazijski sporazum o slobodnoj trgovini. Sa razvojem zategnutih odnosa na relaciji SAD, NATO i Rusija, u senci ratnih sukoba u Ukrajini, i sa slabom Evropskom unijom mogao bi uticati na širenje straha, nestabilnosti i proizvođenja haosa, koji se može proširiti i na druge delove Evroazije.

Međutim, ne treba olako isključiti ni mogućnost da se situacja promeni. Moglo bi se na primer desiti da Nemačka odvratiti delove Evrope od NATO “logike”, upravo zato što nemački poslovni lideri i industrijalci imaju na umu svoju potencijalno unosnu komercijalnu budućnost – baš u novoj Evroaziji. Koliko god to možda delovalo smešno, usred aktuelnog verbalnog rata oko Ukrajine, kraj ove igre mogao bi da uključi, na duge staze i savez na relaciji Berlin-Moskva-Peking.

Trenutno, čini se d aje između ova dva plaetarna izbora dubok šanac, “ili-ili” scenario: Kina i Rusija znaju šta žele, baš kao i, kako se čini, Vašington. Pitanje je: Šta će ostali delovi Evroazije odabrati da učine?
Kineski “Novi Put svile”: Nova budućnost za Evropu
Autor Pepe Eskobar je dopisnik za Asia Times iz Hong Konga, analitičar za RT i TomDispatch. Ovaj tekst je izvod iz njegove najnovija knjige Carstvo haosa (Nimble Books).