фебруар 2015

Građani Beograda su sve nezadovoljniji i kvalitetom javnog prevoza ali i činjenicom da za isti moraju da plaćaju kartu. Činjenica je da se prevoz oduvek plaćao ali u poslednje vreme se u Srbiji vrlo dobro primaju levičarske ideje koje dolaze iz inostranstva, pa tako i ona o egalitarizmu, koju smo pre više od 30 godina napustili. Zato je logično postaviti pitanje – može li gradski prevoz biti besplatan?

Neki građani Stokholma bi sigurno rekli da je to moguće. Tamo se naime oko 500 građana udružilo i napravilo sopstvenu šemu za izbegavanje plaćanja karata u podzemnoj železnici kojom se svakodnevno voze. Njihov pokret se zove Planka.nu i deluje i Geteborgu, Oslu i još nekoliko gradova manje poznatih našoj javnosti.

Svaki član ove organizacije mesečno plati članarinu od oko 12 dolara da bi se posle toga vozio bez karte za prevoz. Ako bude uhvaćen kaznu od 120 dolara plaća Planka.nu. Ovo je ušteda za sve njegove članove koji bi inače u drugim okolnostima nedeljnu kartu plaćali oko 35 dolara. Zapadni mediji pišu da je do sada iznos koji pokret prikupi uvek bio dovoljan da se plate sve kazne, zato što kontrolori ne uhvate baš svakoga ko se “švercuje”.

Ova strategija švedskog pokreta Planka.nu ima u sebi i političke osnove: njegovi pripadnici veruju da bi gradski prevoz trebalo da bude besplatan, kao i obrazovanje, biblioteke ali i zdravstvena nega, kako veruju članovi pokreta u nekim zemljama Evrope. Oni smatraju da bi besplatan gradski prevoz smanjio broj vozača automobila na ulicama i samim tim unapredio kvalitet vazduha. U SAD na primer vlasti subvencionišu između 57% i 89% operativnih troškova autobuskih prevoznika i između 29% i 89% železničkih, pa je javni previz u suštini veoma isplativ stanovništvu. Kada bi bio još dostupniji, na primer besplatan, misle pripadnici Planka.nu, sigurno bi se smanjio broj automobila na ulicama a samim tim i količina izduvnih gasova, dakle i materijalna sredstva koja se izdvajaju za saniranje štete od zagađenja.

Ovo ne bi bio prvi takav slučaj u istoriji. Najraniji eksperiment sa besplatnim gradskim prevozom odigrao se u Rimu početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Gradske vlasti su naime zbog velikih saobraćajnih gužvi odlučile da autobusi budu besplatni za stanovnike. Na početku su mnogi Rimljani bili zbunjeni, očekujući da je to neki trik, međutim vrlo brzo je porastao broj putnika u prevozu. Ubrzo su gužve postale prevelike pa su se neki ljudi vratili automobilima, a šest meseci kasnije ovaj skupi eksperiment je obustavljen.

Tri slična pokušaja odigrala su se kasnih sedamdesetih i u Sjedinjenim Državama – u Denveru, Trentonu i Ostinu. Ispostavilo se da su ovi eksperimenti privukli veći deo putnika u gradski saobraćaj ali to nisu bili vozači automobila, nego oni koji su obično pešačili da ne bi plaćali kartu. Zato su smatrani neuspešnima.

Međutim početkom 2000-ih je ova ideja opet razmatrana. Pre tri godine je u izveštaju koji je sponzorisala Federalna administracija za saobraćaj analizirana situacija u 40-tak američkih gradova u kojima je prevoz besplatan i ispostavilo se da je njihov eksperiment više nego uspešan. Broj putnika u gradskom prevozu je u ovim gradovima rastao i do 60%, ali najveći uspeh je zapravo zabeležen u malim gradovima.

No, postoji ipak i jedan veliki grad koji je ovo pokušao. U 2013. godini je Talin, glavni grad Estonije, učinio gradski prevoz besplatan za sve građane. Godinu dana kasnije objavljen je zvaničan izveštaj po kojem je rast korisnika prevoza porastao za samo 1,2% ali i prema kojem je tri puta više stanovnika Talina želelo da se registruje kao stanovnik ovog grada.
Više smisla od uvođenja besplatnog prevoza ima raspoređivanje cena (pa i besplatnog prevoza) po vrsti vozila. Tako je na primer singapurski metro sistem 2013. godine između 8:15 i 9:15 ujutru bio krcat pa su gradske vlasti besplatan prevoz dale osobama koje bi se u tom periodu vozile drugim prevoznim sredstvima. Ovo je bio poprilično uspešan eksperiment pa sada i u singapurskom metrou “može da se diše”.

Širom Skandinavije se ipak i dalje vode debate o tome da na besplatan prevoz ne treba gledati kao na “ekološki” benefit već kao na dalju evoluciju humanizma, jer zašto i siromašnijim građanima ne bi bilo omogućeno da na brz i jednostavan način stignu do željenog cilja? Poznajući mentalitet naroda iz Severne Evrope ova za sada utopija mogla bi i biti ostvarena, a dotle – uvek imaju mogućnost da koriste Planka.nu.
Izvor: The Atlantic