март 2015

Domaći agrobiznis se oslanja na veliki broj dobavljača i kupaca u koje kompanije veoma puno ulažu, pa je za dugoročniju poslovnu ekspanziju i rast prodaje neophodno da raspolažu sveobuhvatnim i preciznim podacima o klijentima, a što je moguće uz odgovarajuću tehnološku podršku.

Gde mogu naći zajednički jezik poljoprivreda i IT industrija, dve naizgled tako polarizovane delatnosti u Srbiji? Jedno od takvih mesta je beogradska softverska kompanija Extreme, čiji stručnjaci su, kako kažu, „ušli u čizme agrobiznisa“ radeći za klijente u različitim oblastima, od kojih su najzastupljenije prehrana i zaštita biljaka. Mada se bave implementacijom Microsoft Dynamics CRM rešenja pretežno u većim kompanijama koje posluju u agroindustriji, iskustvo koje su stekli Bojan Miljković, direktor proizvodnje softvera, Dušan Đokić, program menadžer za Microsoft Dynamics CRM i Petar Stamenović, konsultant za Microsoft Dynamics u preduzeću Extreme, odvelo ih je i do toga kako se pravi računica na prosečnoj domaćoj njivi.

Individualni poljoprivredni proizvođači i dalje za to najradije koriste papir i olovku a svi dogovori, bilo da je reč o finansiranju poljoprivredne proizvodnje, otkupu proizvoda ili prodaji namenskih preparata i mehanizacije, odvijaju se isključivo u ličnim susretima i „natenane“. Navike u ovoj tradicionalnoj delatnosti, u kojoj se još mnogo toga radi „na reč“, uslovljavaju da se uspešnost posla pre svega zasniva na poverenju koje se gradi kroz prisne ljudske odnose, ističu naši sagovornici, a što daje prednost kontaktu uživo čak i nad telefonom, a kamo li nad elektronskom komunikacijom.

Značajnije prisustvo informacionih tehnologija usporava i to što preovlađuju usitnjeni posedi, pa posledično mali prinosi uslovljavaju i mogućnosti ulaganja u automatizaciju, a posebno u softverska rešenja čija primena ima smisla tek kada se proizvodnja ukrupni. Pri tom, proširenje striktno isparcelisane imovine je podložno mnogim ograničenjima, pa je uobičajena matematika kako se druge industrije šire na tržištu u poljoprivredi daleko komplikovanija. Specifičnost ove delatnosti je i u sezonskom karakteru proizvodnje, pa time, nužno, i u sporijem obrtu kapitala, a zavisnost od prirodnih ciklusa, dodatno, uslovljava i raspored godišnjih aktivnosti – od takozvane „mrtve sezone“ do perioda kada se radi po ceo dan. Na realizaciju planova značajno utiče i visoka zavisnost od klimatskih uslova, počev od ekstremnih suša ili poplava, do pojava nepredviđenih bolesti.

Kako da znanje ostane u firmi

To su tek neki od mnoštva detalja čije je poznavanje neophodno da bi se izašlo u susret potrebama kompanija iz agroindustrije kroz implementaciju Microsoft Dynamics CRM rešenja koje omogućava da se, umesto odvojenih evidencija o odnosima sa klijentima, sve informacije objedine na jednom mestu, da budu lako dostupne i da se jednostavno pretražuju i koriste. „Softver obezbeđuje upravljanje informacijama o klijentima od njive do trpeze: od toga na koliko obradivog zemljišta je planirana proizvodnja, zatim nabavka repromaterijala, planiranje zadataka i praćenje njihovog izvršavanja, uvid u proces ugovaranja sa dobavljačima i kupcima, šta je od planova ispunjeno, kakva je dinamika plaćanja i na kraju – koliko su se ulaganja u određenog kupca pokazala isplativim“, objašnjava Dušan Đokić i napominje: „S obzirom da se komunikacija sa klijentima zasniva na ličnom kontaktu, sve te aktivnosti obavljaju prodavci na terenu, i kada neko od njih ode iz kompanije ili se penzioniše, sa njim se gubi i ogromna količina veoma važnih informacija o navikama i načinu poslovanja sa svakim klijentom. Da bi njegovo znanje postalo vlasništvo firme, neophodno je da se uvede sistem kao što je CRM, jer se pokazalo da čak i u velikim kompanijama takve informacije nisu objedinjene, već su rasute u mnoštvu izveštaja. Njihova sistematizacija i dostupnost predstavljaju osnovnu funkcionalnost našeg softverskog rešenja, koje se potom nadograđuje shodno specifičnim potrebama svake kompanije, uključujući i mobilne aplikacije koje prodavcima na terenu omogućavaju da preko mobilnih uređaja mogu da pristupe svim podacima u sistemu“.

Sistematizovano praćenje odnosa sa svakim klijentom je posebno važno u industriji „u kojoj od nabavke semena ili nekog zaštitnog sredstva pa do prodaje i naplate protekne veoma dug period“, dodaje Petar Stamenović, a Bojan Miljković da analize koje iz takvih informacija proističu predstavljaju kvalitetnu osnovu za planove koji se prave na početku godine, „počev od toga na koliko obradivih površina je kompanija prisutna i sa kojim proizvodima, preko optimizacije vremena za lagerovanje sirovina koje su često osetljive i sklone kvarenju, pa do informacija kako nastupa konkurencija i gde su niše za proširenje tržišta“. Istovremeno, automatizacija takvih procesa omogućava i daleko efikasniju realizaciju, posebno u vreme veoma intenzivnih aktivnosti u jeku sezone.

S obzirom da kompanije u agrobiznisu najčešće posluju sa velikim brojem kooperanata, moguće je pratiti i na kojim i kolikim površinama su rađeni ogledi sa uzoricima nekih kultura ili zaštitnih sredstava, koliko su se pokazali uspešnim i da li nešto treba promeniti. Softver obezbeđuje i da se pravovremeno uoče posledice nepredviđenih okolnosti usled klimatskih promena ali i drugi uzroci za slabiji plasman nekog proizvoda od planiranog, ili iznenađujući uspon nekog drugog artikla, i da se, shodno tome, prilagođavaju i poslovne strategije.

Nije sve u litru preparata

Naši sagovornici naglašavaju da ovako sveobuhvatna evidencija o svim aktivnostima koje su prethodile realizaciji nekog posla, a koje knjigovodstveni sistemi ne mogu precizno da kvantifikuju, doprinosi daleko realnijoj slici koliko se ulaganje u nekog kupca pokazalo isplativim. „U agrobiznisu ulaganje u klijenta se ne svodi na litar nekog preparata koji mu je dat kao uzorak“, objašnjava Petar Stamenović, „već na sve aktivnosti tokom godine koje su neophodne da bi se utvrdilo koliko je neka tehnologija uspešna. Kompanije ulažu i značajna sredstva u edukaciju klijenata, obezbeđuju usluge pozivnog centra u kojima iskusni agronomi daju savete i odgovaraju na pitanja korisnika, pa do indirektnih marketinških aktivnosti kao što je slanje SMS poruka kupcima o aktuelnim vremenskim uslovima, da li je u toku neka zaraza i slično. Naš softver im pruža podršku da segmentiraju klijente po određenim parametrima i ujedno da prate celokupnu marketinšku komunikaciju sa kupcima i njihove reakcije“.

Na pitanje da li je agrobiznis po njihovom mišljenju perspektivna niša i za dalji razvoj IT industrije u Srbiji, naši sagovornici su saglasni da je primetan značajan pomak u ulaganjima poljoprivrednih kompanija u tehnološku podršku kako bi unapredile svoj razvoj i konkurentnost na tržištu. „Bilo bi dobro i kada bi se dodatno podstaklo udruživanje individualnih poljoprivrednih proizvođača u zadruge“, smatra Dušan Đokić. „Svi proizvođači i distributeri sa kojima sarađujemo prepoznaju zadruge kao velike kupce, što značajno utiče i na uslove koje mogu da dobiju njihovi članovi. Slično je i sa tehnološkom podrškom – ako je zadruga spremna da ulaže u svoju IT infrastrukturu, to će joj obezbediti da vodi bolju evidenciju, da radi kvalitetnije analize, efikasnije planira i prilagođava se uslovima na tržištu, što je dobitak i za njene kooperante. Istovremeno, svojim članovima može da omogući da dele određene IT resurse, kako bi se bolje i brže međusobno informisali o svemu što im je bitno za proizvodnju“.

Što se tiče konkurencije stranih IT kompanija u ovom segmentu domaćeg tržišta, Bojan Miljković ističe da on i njegove kolege veoma uvažavaju njihovo znanje i globalni uspeh, „ali mi daleko bolje poznajemo ne samo regulativu, već i ovdašnji mentalitet i kulturu, što je velika prednost, posebno u delatnosti kao što je poljoprivreda. Imamo ogromno iskustvo u lokalizaciji softverskih rešenja, u to znanje smo puno uložili. Strane kompanije to prepoznaju i, zato, najčešće posluju zajedno sa lokalnim partnerima“.
broj 115, mart 2015.

Ulaskom u Evropsku uniju Bugarskoj je izgleda pre svega namenjena uloga brane protiv migracija u bogatije zemlje zapadne Evrope. Česte smrti i ranjavanja izbeglica, veliki materijalni i ljudski troškovi, stalan politički pritisak većih evropskih zemalja i neprestano jačanje atmosfere straha od stranaca daleko su od tranzicijskih obećanja ukidanja granica i slobode kretanja u ujedinjenoj Evropi.

Kao i svaka druga granica Evropske unije, i ona bugarska za mnoge znači život. Na hiljade ljudi godišnje pokušava da je pređe u potrazi za boljim životom, no za mnoge od njih to se završi kobno. U Bugarskoj se retko izveštava o smrti hiljada ljudi koji pokušavaju da se domognu sredozemnih obala Grčke i Italije. Kada ipak čujemo takve vesti, prizori stotina mrtvih tela poslaganih po obalama ovih država ostavljaju nas u stanju šoka. No jedna od granica na kojoj se beleži sve veća stopa smrtnosti uzrokovanih nedokumentovanim prelascima je upravo ona bugarska. Ono što je međutim specifično za bugarsku granicu je činjenica da se smrti ne događaju samo pri ulazu u zemlju već i pri izlasku iz nje.

Tako nam vesti u poslednjih godinu dana na ovu temu nude bogatiji izbor nego što bismo očekivali. Na primer, 4. jula 2014. godine bugarska granična policija je upucala i ranila Avganistanca dok je pokušavao da pobegne u Srbiju. Potom, 19. novembra 2014., četvoro izbeglica koji su pokušali da pređu granicu Bugarske i Srbije pronađeni su mrtvi. Uzrok smrti bio je smrzavanje. Devet dana kasnije telo izbeglice pronađeno je smrznuto u blizini tursko-bugarske granice. U medijima je 12. marta 2015. objavljeno kako su Mohammed Jawad Kadhim i Dalil Murad Ilyas preminuli od ozleda zadobijenih u žestokom okršaju sa bugarskom graničnom policijom.

Udovi ovih dveju izbeglica bili su polomljeni, što im je onemogućilo kretanje zbog čega je usledila smrt smrzavanjem. Mohammed i Dalil bili su deo izbegličke grupe od 17 iračkih Jezida koji su pokušavali da se domognu Evropske unije gde su planirali da potraže zaštitu, bežeći od progona skupine koja sebe naziva “Islamskom državom” (ISIS). Istovremeno, o toj skupini se u evropskim medijima piše kao o trenutno najvećem neprijatelju Evrope koji oštrom retorikom preti uništavanjem evropske civilizacije. No kad je grupa od 17 izbeglica ušla u Bugarsku, presrela ih je granična policija na šta su prestrašeni ljudi počeli da beže natrag u Tursku, pritom se raspršivši u begu. Neke od njih pokupila je turska žandarmerija. Nekoliko ih je pretrpelo ozbiljne telesne povrede i odvedeni su u bolnicu u turskom gradu Jedrene. Jedan od njih i dalje je u kritičnom stanju.

“Objektivni” i “istiniti” razlozi

Agresivno zaustavljanje izbeglica na tursko-bugarskoj granici nije nikakva novost, već stalna pojava i koja uključuje sve, bez obzira na pol ili godine. Takav je slučaj na primer sa Samirom koju su u aprilu 2014. sa njeno četvoro dece proterali u Tursku, kao i sa dva brata iz Sirije, koji su samo mesec dana kasnije više puta isprebijani. Ista porodica već je pretrpela sličnu tragediju svega nekoliko meseci ranije kada je jedan od njenih članova pokušao da uđe u Evropsku uniju preko Sredozemnog mora. Brutalna proterivanja izbeglica sa evropskih spoljnih granica nisu dakle nikakvi posebni slučajevi neposlušnih graničara, već politika zatvorene tvrđave.

Ranih 2000-ih, evropske granice su u velikoj meri organizovane na dve pretpostavke: pokušaj uspostavljanja tobože objektivnih pravila prema kojima se razmatraju razlozi imigranata za beg iz vlastite zemlje i “objektivni” razlozi za emigrante da ostanu u domicilnoj zemlji. Pritom se “objektivno” definiše odgovorom na pitanje radi li se o političkoj ili ekonomskoj migraciji. Ovaj kriterijum najvažniji je pri definisanju nečijeg potencijalnog imigrantskog statusa. “Objektivno” dopušteni razlozi su politička ugroženost osobe, dok se ekonomske emigracije ne smatraju “objektivnim” razlozima dovoljnim za odobravanje azila.

Prelasci granica određeni su zakonima o azilu, viznim sistemima, (ograničenjima) slobode kretanja ljudi i drugim razlozima koji zapravo određuju koja je etnička grupa dovoljno vredna da slobodno pređe neku granicu, a koja to ne zaslužuje. Osim kriterijuma “objektivnosti”, Evropu opseda i problem “istinitosti”. On pretpostavlja da se iza motiva za migracijom krije nekakva univerzalna istina pa su svi koji prelaze granicu unapred osumnjičeni da ne ispunjavaju kriterijum “istinitosti”. Ova preokupacija diskurzivno se prevodi u fraze poput “lažni tražioci azila” za one koji traže zaštitu, i “lažno zaposleni” za ekonomske imigrante. Kriterijum objektivnosti u poslednje vrijeme doduše gubi na važnosti, no prvenstveno zato što postoji tendencija širenja zabrane prelaska granice EU.

Bugarski zid

Posledice opisane politike sasvim su konkretno vidljive, na primer u obliku 30 kilometara dugog zida na bugarsko-turskoj granici. Prvobitni projekat izgradnje tih 30 kilometara prerastao je u plan nadogradnje zida koji bi pokrivao otprilike 131 km što je nešto više od polovine ukupne granice Bugarske i Turske koja iznosi 259 km. Bodljikava žica i beton zaustaviće priliv izbeglica, odlučeno je, uprkos padu broja prelazaka od 44% u 2014. godini u odnosu na 2013. Ti trendovi dodatnog otežavanja ulaska u EU, u kombinaciji sa kontinuiranim pritiskom Nemačke na Bugarsku po pitanju “ilegalnih imigracija”, pokazuje se, dovoljni su da granična policija agresivno spreči svaki pokušaj nedokumentovanog prelaza granice.

Tako je nemački ministar spoljnih poslova Frank-Walter Steinmeier u govoru koji je održao u Sofiji 10. marta ove godine najavio tesniju saradnju Nemačke i Bugarske po pitanju nedokumentovanih migracija. Kazao je kako će njegova zemlja povećati opseg investicija u kapacitete svog ključnog partnera u borbi protiv ilegalnih ulazaka u zemlju. Poruka Nemačke nije mogla biti jasnija. Steinmeier je govorio o važnosti Bugarske u zaštiti spoljne granice EU i njenoj ulozi tampon zone koja treba da sprečava prodor imigranata iz Bugarske na putu prema Nemačkoj. Drugim rečima, na Bugarsku se vrši politički pritisak da što čvršće kontroliše i svoje unutrašnje i spoljne EU granice. Zato je Bugarska jedinstven slučaj kao zemlja sa velikim brojem smrtnih slučajeva na obe svoje granice jer agresivnim zaustavljanjem izlazaka iz zemlje zapravo već “čuva” granice Nemačke.

Gvozdena zavesa

Koliko Nemačka brine o svim aspektima bugarske granice bilo je vidljivo i na nedavno otvorenoj izložbi u Nacionalnoj biblioteci u Sofiji koju ju je organizovala fondacija Konrad Adenauer povezana sa nemačkom Hršćansko-demokratskom unijom (CDU). Izložba pod nazivom Gozdena zavesa je jedan u nizu događaja kojima se širom zemlje obeležava “25 godina slobodne Bugarske”. Izložba se bavi nedavnom komunističkom prošlošću kroz pitanja otvorenosti odnosno zatvorenosti granica i slobode odnosno neslobode kretanja ljudi. S tom svrhom su izložene slike bodljikave žice, tela ljudi umrlih u pokušaju nedozvoljenog prelaska granice u periodu 1945.-1990.

Tekst izložbe naglašava kako za razliku od funkcije bugarske granice u prošlosti, danas ona ima ulogu “stabilne unutašnje i spoljne granice ujedinjene Evrope”, i dodaje kako “tema bugarskih granica kao gvozdene zavese nije jasno prepoznata u bugarskom društvu u kontekstu represije, ograničenja i narušavanja temeljnih ljudskih prava u vreme totalitarnog režima”, zbog čega su autori izložbe smatrali potrebnim da “otkriju istinu o gvozdenoj zavesi i njenoj ulozi u izolaciji bugarskog društva od vrednosti slobodnog i demokratskog sveta, što je korak na putu ka razumevanju vlastite prošlosti”.

S ovim tumačenjem se slaže i bugarski predsednik Rosen Plevneliev čiji je predstavnik na otvaranju izložbe pročitao predsednikovo saopštenje u kojem su naglašena prošla zla bugarskih granica u dva smisla: prvo u smislu izolacije Bugarske od “slobodnog sveta”, a drugo, kao prepreka onima koji su u pokušali preći u taj isti svet. Oni su, prema predsednikovim rečima, istinska “potvrda nehumane naravi totalitarnog režima”. Nemačka ambasada takođe nije propustila priliku da istakne “nehumano lice totalitarnog režima”, i sa zadovoljstvom je poduprla organizaciju izložbe.

Unutrašnji i spoljni neprijatelj

I predstavnik Fondacije Konrad Adenauer i bugarski liberalni patriota nakon njega, tumačili su neliberalnu narav granica iz komunističkog perioda, granicu orijentisanu ne nužno prema neprijateljima, nego protiv svojih ljudi. “Oni koji su umrli u pokušaju da se domognu slobodnog sveta nisu izdajnici domovine… Doprineli su oslobođenju svoje domovine… Bežali su kako bi sudelovali u zajedničkim oslobodilačkim pokretima porobljenih evropskih naroda”.

Nasilje na granici, prema ovim govornicima, bilo je usmereno na one koji su ostali u zatočeništvu režima iza gvozdene zavese. Ovo, naravno, implicira da su savremene evropske granice, liberalne granice, orijentisane prema neprijatelju. Stavimo li na stranu vrlo naivnu kritiku socijalističkog “stanja nepokretnosti” i odlučimo li ostati unutar granica ovih pretpostavki, izložba je vredna pomena samo utoliko što analizira granične tehnike koje se i danas primenjuju za držanje “neprijatelja” na sigurnoj distanci. Sličnost između državnog socijalizma prošlog režima i liberalnih demokratija u gornjem narativu ne može biti jasnija. Kao da su državne granice iza gvozdene zavese služile kao prototip za ono što danas nazivamo Tvrđava Evropa.

Prošlogodišnja “izbeglička kriza” trajala je u periodu između novembra 2013. i juna 2014. Toliko je dugo otprilike trajala i briga međunarodnih nevladinih organizacija i nemačkih stranaka u predizbornoj godini o proterivanjima, beskućništvu, nedostatku medicinske nege i rasističkim napadima usmerenim na izbeglice u Bugarskoj. U međuvremenu se ništa nije promenilo, samo je broj ljudi koji pokušavaju da pobegnu od socijalne bede porastao. Nije tajna da tražioci azila i nositelji tog statusa odlaze iz Bugarske kako bi došli do Nemačke. Samo je prošle godine Nemačka u Bugarsku nameravala da deportuje 4405 ljudi u skladu sa Dablinskim sporazumom. Možemo očekivati da će se zbog poslednjeg proterivanja sa tursko-bugarske granice kakofonija medijske pažnje i međunarodnih aktivista koji preplavljuju zemlju povećati. U međuvremenu, ni najmanja naznaka promene evropske politike nije na vidiku.
Izvor: Bilten

U poslednje vreme bombardovani smo „šokantnim“, „senzacionalnim“ i „skandaloznim“ istinama iz privatnog života slavnih. Poznate ličnosti objavljuju svoje autobiografije u nastavcima, mediji su puni ličnih ispovesti pevačica, glumaca i starleta, na svakom koraku saznajemo detalje iz privatnih života umetnika i kvazi umetnika…

I u umetnosti i u političkom životu na ceni je razotkrivanje i otvoreno iskazivanje emocija, pa na pobedu u današnjoj areni ne može računati onaj koji nije spreman da sa javnošću podeli svoj privatni život, onaj koji smatra da će njegovi realni potezi i programi biti dovoljni da dođe na vlast i onaj koji ne radi na svojoj harizmi. Tako npr. uspeh jedne hrvatske političarke najvećim delom leži u njenoj otvorenoj emotivnosti, igranju majčinske uloge na političkoj pozornici i diskursu optimizma i prisnosti sa biračima, što i pokazuje njena omiljena retorička figura usvajanja: Svi ste vi moji. I mi u Srbiji imamo političare koji se i prema građanima i prema ministrima ophode gotovo očinski, nekada su strogi a nekada spremni da ih potapšu po glavi i nagrade toplim rečima.

Takva intimizacija u političkoj sferi nije međutim balkanski specijalitet ni predizborni izum lokalnih marketingaša. Zapadni mediji i javna sfera dugo su opsednuti upravo personalizacijom društvenog polja, konstruisanjem harizmatičnosti i psihologizacijom političke sfere. Jedan američki državnik je do danas tako ostao upamćen najviše po seksualnoj sekvenci iz svoga kabineta; drugi, italijanski, prvo po ofarbanoj kosi i obljubljivanju maloletnica, a onda i po korupciji, dok je aktuelni grčki ministar više nego po svom ekonomskom zvanju i viziji boljeg društva zanimljiv po svom dobrom ukusu, obožavanju motora i stanu iz kojeg puca pogled na atinski Akropolj.

Ekspresija, ispovest, emotivnost

Popularna, potrošačka kultura je pak zona najočitijeg prostituisanja ličnosti, deljenja/trženja privatnosti i zaraze banalnom psihologijom. Navođenje primera tu i nema smisla jer se razotkrivanje sebe toliko ustalilo da ne samo da je postalo sastavni deo života tzv. zvezda, već i način da se postane poznat. Bez golišavih fotografija, jutarnjih selfija bez šminke, tajnih preljuba i redovnih ispovedanja u javnosti, zvezda ne postoji. Javni prostor je trajno kontaminiran; mediji su najveći proizvođači novog intimizma dok tehnološki napredak omogućuje sve lakše i brže širenje privatnog, autentičnog, necenzurisanog materijala. Da se ne lažemo, i internet, medij koji objavljuje ovaj tekst, poput većine medija, akter je u ovoj isplativoj igri razotkrivanja (tobožnjih) tajni iz privatnog života slavnih.

No kad se iz blata “selebriti” uspnemo ili pak kad se sa umetničkog i političkog Olimpa spustimo u stvarni život, uočavamo da su ispovedanje, otvaranje sebe i sveopšte deljenje emocija posebno na ceni i u svakodnevici. Bliskost treba stalno iznova dokazivati, a njeno održavanje zavisi od proporcionalne, gotovo tržišne razmene intimnosti i emocija. Ekspresija, prisnost, toplina smatraju se nečim najvrednijim u ljudskim odnosima, a u tome se ne vrednuju toliko postupci prema drugima koliko način predstavljanja sebe, snaga simboličkog govora i veština glumljenja neke uloge.

Epoha tiranije intimnosti

Najkompleksniju i najpoznatiju sociološku teoriju o javnom i privatnom koja nam pomaže da razumemo fenomene poput ovih koje navodimo i uopšte složenu strukturu osećanja našeg vremena izneo je još davne 1977. američki sociolog Richard Sennett u knjizi ‘Nestanak javnog čoveka’. Sennettove vizionarske analize ‘intimnog stava o društvu’, ‘tiranije prisnosti’ i ‘merenja društva psihološkim odrednicama’ ne samo da su važne za razumevanje dvadesetvekovnog društva, nego se sve više potvrđuju kao nosiva načela reorganizacije našeg ovde i sada. ‘Nestanak javnog čoveka’ spada u one teorijske raritete koji nas uče društvenoj anatomiji modernosti i daju odgovarajući instrument kojim možemo zarezati tkivo današnjeg vremena. S pravom Žarko Puhovski u predgovoru hrvatskom izdanju knjige zaključuje: “nestanak javnog čoveka’ nije (bio) tek dosetljiv naslov, nego štaviše (ostaje) epohalna dijagnoza’.

Urušavanje javnog života, po Sennettu, počelo je pre dva veka, kada su se pod uticajem kapitalizma i industrijske proizvodnje i sekularizma postepeno menjali razumevanje javnog života i politički, umetnički ili komunikacijski obrasci. Buržoaska porodica 19. veka nastojala je, uz sva ograničenja i krutost, koliko-toliko da održi razmak između ‘smisla privatne realnosti i javnosti’ pomoću raznih društvenih rituala i normi. U 20. veku se to ‘dostojanstvo’ gubi, briga o sebi raste, da bi krajem veka trijumfovala religija nove osećajnosti i ličnog napretka, pa je, ‘umesto da bude sredstvo spoznavanja sveta, samospoznaja postala cilj’.

Promene sociopsihološke tektonike Sennett detaljno analizira u tri istorijska razdoblja (sredina 18. i 19. i ceo 20. vek), i to u manifestacijama javnog života i načinima na koje se pojedinac predstavljao u velikim gradovima, na umetničkim i političkim pozornicama. Grad se tu određuje prvenstveno kao ‘prostor u kojem se dodiruju životi stranaca’, pa se u njemu najjasnije očituje problematika predstavljanja, odabira i glumljenja uloga pred drugima kao i odnosa javnog i privatnog.

‘Naš Bog je toplina’

Do krize javnog dolazi zato što se počinje smatrati da su društveni odnosi ‘autentični i tim bolji što su bliži unutrašnjoj psihologiji pojedinca’, pa se psihološke kategorije počinju primenjivati na politički i društveni život. Po Sennettu, prisnost/intimnost je postala nova totalna ideologija današnjeg kapitalizma, a ta ideologija uključuje određeni jezik (emocionalnosti i direktnosti), tipove iskaza i formi (ispovedanje u književnosti), načine igranja društvenih uloga (harizmatičnost u politici) i dr. ‘Naš Bog je toplina’, poručuje autor, i upravo ta toplina (ekspresija/emotivnost/intimizacija sa javnošću/otvaranje sebe) postaje tražena roba kojom se uspešno trguje i u političkoj sferi – npr. u privatizaciji javnog domena i personalizaciji politike, i u umetnosti – npr. u nezadrživom brbljanju o sebi pri čemu umetnička forma kojom se posreduje lično iskustvo prestaje da bude važna, i u medijima – npr. u spektakularizaciji privatnog života zvezda, i u svakodnevici – npr. u građenju odnosa u recipročnoj razmeni intimnosti.

U svojoj višeslojnoj i danas vrlo inspirativnoj analizi Sennett pokazuje kako su opšta psihologizacija javnosti i ‘buđenje verovanja u jedan standard istine za merenje složenosti društvene stvarnosti’ zapravo uspostavili ‘tiraniju intimnosti’. Ta tiranija umrtvila je javno delovanje i anestezirala pojedinca. Naime, ljudi su sami suzili područje svoje borbe kada su počeli da teže stabilizaciji društvenih odnosa i da shvataju širu zajednicu, grad, društvo, kao svoju porodicu.

‘Stvarno korisno znanje’

Tiranija intimnosti i erozija javnog života dovele su i do rastakanja onog privatnog, a posledica je trajna teskoba savremenog čoveka koji je ‘sam sebi postao najveći teret’ i koji ne može da zadovoljiti svoju žudnju za više intimnosti i topline. Sennett tvrdi ‘što se više ljudi zbližavaju, to su manje društveni’, a ljudski odnosi u današnjem carstvu topline i intimnosti zapravo postaju sve ‘bolniji i više bratoubilački’.

Protiv tiranije intimnosti i režima nove osećajnosti nije moguće pokrenuti revoluciju, ali olakšava ako barem saznamo šta to u nama i našim društvima nije u redu. Sennettova knjiga daje nam takvo, važno kritičko znanje.
Izvor: Tportal

U svesti ljudi se ponekad stvaraju polja zatvorena za svest, koja psiholozi nazivaju „slepim mrljama“. To su obično sećanja na neku tragediju ili zločin, koja mogu da povrede ljudsku psihu i dovedu je do sloma. Svesrdnim trudom ruske propagande, u društvenoj svesti njenih građana i sama Rusija se pretvara u takvu „slepu mrlju“. Na federalnim televizijskim kanalima ima sve manje mesta za ozbiljne razgovore o njenim problemima.

Evo kako izgleda hronometraža najvažnije nedeljne emisije vesti na glavnom državnom kanalu Rusija 1, koju je i prošle nedelje vodio Dmitrij Kiseljov. Ukupno trajanje emisije – 1 sat i 55 minuta; događaji u Ukrajini – 1 sat i 17 minuta; prilog šaljivog naziva „Izbori u Kazahstanu“ u kojem nas D. Kiseljov obaveštava o tome kako će 28. aprila elbasi (gospodar) Nazarbajev po peti put dobiti svojih 99% glasova – 5 minuta; najava filma „Krim – put u domovinu“ s Vladimirom Putinom u glavnoj ulozi – 8 minuta; najava igrane serije „Otadžbina“ s Maškovim u glavnoj ulozi – 6 minuta; prilog pod nazivom „S mačem na nas?“, iz kojeg saznajemo da NATO priprema velike vojne manevre na Pribaltiku i u kojem se gradonačelnik ruskog porekla Nil Ušakov slika na fonu američkih tenkova – 10 minuta, i na samom kraju, jedini prilog o Rusiji, posvećen izveštaju o toku istrage ubistva Nemcova – 9 minuta. To jest, problemi Rusije zauzimaju 7,8% ukupnog vremena najvažnije ruske informativne emisije.

Pretpostavimo na trenutak da ruska televizija svoje informativne emisije kroji po istoj šemi po kojoj se one prave na nekoj američkoj, britanskoj, francuskoj ili bilo kojoj normalnoj televiziji. Kako bi izgledala ova emisija, s tematskim prilozima za period od 9. do 15. marta, poređanim po prioritetima uobičajenim u svetu?

Istraga pogibije Nemcova bi nesumljivo dobila svoje zasluženo mesto, ali bi osim zvanične verzije bile pomenute i ostale, a dumski deputati i senatori bi bili podvrgnuti pravom linču, jer još nisu osnovali parlamentarnu komisiju koja bi radila na istrazi ovog političkog ubistva. Bekstvo Ksenije Sobčak iz zemlje zbog pretnji da je ona sledeća na spisku za odstrel, pošto su joj neki ljudi iz službe bezbednosti savetovali da je bolje da se što pre spakuje i ode, neizostavno bi bio vruć krompir bačen u krilo rukovodiocima ruske bezbednosti. Ove bi teme, sledeći kriterijume zapadnih medija, u našoj imaginarnoj emisiji najverovatnije zauzele treće mesto.

Tema broj jedan bi po svoj prilici bila pogibija sedamnaestoro ljudi izgorelih u požaru koji je 11.3.2015. zahvatio trgovinski centar „Admiral“ u Kazanju. Pri čemu bi polovina priloga bila snimljena u Francuskoj. Naši gledaoci bi videli reportažu iz zamka Levelil u kome danas stanuje vlasnik trgovinskog centra „Admiral“, bivši deputat Državnog saveta Tatarstana, dolarski milijarder Aleksej Semin.

Tema broj dva bi verovatno bila kontrateroristička akcija koju je režim obznanio 15.3.2015. i koja se sprovodi u dva grada i četiri reona u Dagestanu. Na tom delu teritorije Ruske Federacije već dve decenije traje rat u kome svakodnevno strada mnogo ljudi i gde su ubistva službenih lica i društvenih radnika raznih profila postali rutina. Za građane Rusije je čitav taj rat pretvoren u „slepu mrlju“, iz koje s vremena na vreme izleću ispaljeni meci, koji često pogađaju i ljude koji žive hiljadama kilometara daleko od njenih južnih republika. Ni u jedoj od mnogih svakodnevnih političko-analitičkih emisija svih tih bezbrojnih norkina, tolstih, puškova, solovjova, dakle nikada nije ni dotaknut ovaj problem koji, za razliku od NATO-a, predstavlja realnu opasnost po nacionalnu bezbednost zemlje.

I kad smo već kod toga, da li znate za stravične posledice približavanja NATO-a ruskim granicama, o kojima je građane u svom prilogu „S mačem na nas“ upozorio Dmitrij Kiseljov? Bićete zaista užasnuti. O užasu kroz koji su građani Estonije bili prinuđeni da prođu, obavestio ih je gradonačelnik estonskog gradića u čijoj okolini NATO planira da organizuje manevre. Oni, ta natovska soldateska, ti savremeni huni i vandali – ne, vi to ne možete ni da zamislite – oni su kidali cveće zasađeno u mesnom parku i poklanjali ga – o užasa – prostitutkama. Dok je to govorio, lice pribaltičkog gradonačelnika se krivilo od bola, a iz očiju Kiseljova su sevale munje revolta i plemenitog negodovanja. Prljave vojničine. Cveće prostitutkama. Pa to su pravi neljudi. Ti natovci su gori od fašista.

Nema nikakve sumnje da bi bilo koji normalan televizijski kanal u svoj program uključio i raspravu eksperata o predlogu zakona za zabranu isplate penzija zaposlenim penzionerima, predlog koji je ministarstvo rada dalo na „javnu raspravu“ 13. marta ove godine. Tim pre što je predviđeno da ova svenarodna radost stupi na snagu već 1.1.2016, a da se o ovom aktu humanizma i saosećanja može „raspravljati“ samo do 12.4.2015.

Moguće da bi prošlonedeljni program imaginarnih „Vesti nedelje“ bio završen spominjanjem istorijskog datuma 13. marta 1940, dana kada je pre tačno 75 godina Karl Manerhajm potpisao naredbu o završetku „zimskog rata“ između Finske i SSSR-a. Sovjetski Savez je tada kao agresor bio isključen iz Lige naroda, i bez obzira na to što je od svog neuporedivo manjeg i slabijeg severnog suseda, koji je imao 88 puta manje tenkova i 10 puta manje aviona, uspeo da otme priličan deo teritorije – SSSR je iz ovog rata izašao sa 8-10 puta većim ljudskim žrtvama.

Ništa od svega ovoga nije bilo čak ni pomenuto na programima ruske televizije. Ona je umesto toga odlučila da glave ruskih građana puni slamom bogato natopljenom mržnjom. A prošle nedelje je najveća bala te slame bio film „Krim – put u domovinu“.

Žaba putnica

Snimajući svoj najvažniji film u životu, Andrej Kondrašov je verovatno sebe video kao Leni Rifenštal s njenim „Trijumfom volje“ ili možda kao Ejzenštajna s njegovim „Oktobrom“, a najpre kao Mihaila Roma koji je po narudžbini Vođe snimio film „Lenjin u Oktobru“. Nije odoleo poređenjima i pokušaju da prevaziđe svoje slavne prethodnike. Analogije su prosto bile prejake. Ali ne samo da nije dosegnuo do „Trijumfa volje“, nego se čak ni „Lenjinu u Oktobru“ nije približio. Nije uspeo da snimi propagandni film. U njemu nema one preko potrebne apoteoze, kao ni ostalih neophodnih efekata koji prate ovaj primenjeni filmski žanr.

Koristeći se hibridnim stilom, Kondrašov je polovinu filma snimio kao igrani film sramežljivo ga nazvavši „rekonstrukcija događaja“, a drugu polovinu takođe kao igrani film u kome ulogu Putina igra Putin, ulogu Čalija igra Čali, a ulogu Aksjonova igra Aksjonov.

Ima u njemu i vulgarnih imitacija. Na primer, kada u filmu Kondrašova ustanici provaljuju ulazna vrata aerodroma, odmah se u sećanju javlja čuvena Romova scena „juriša na Zimski dvorac“, pri čemu je odnos prema istinitosti ove epizode, s tačke gledišta istorije, u oba filma otprilike jednak.

Ruku na srce, replike junaka u dijalozima „rekonstruisanih događaja“ koje nam nudi Kondrašov, bile su van upotrebe i u pozorištima s početka prošlog veka. „Ko stoji iza vas?“ – pita ustanike načelnik ukrajinske milicije. „Krimski narod!“ – odgovara vođa ustanika. „I šta to vi, narode krimski, hoćete?“ – ponovo se interesuje „neprijateljski milicioner“. I tu se stil preuzima iz Ejzenštajnovog „Aleksandra Nevskog“, pa na ovo pitanje postoji samo jedan ispravan odgovor: „Da štitimo zemlju rusku!“ Rečju, i Nemci 1935, i Rusi 1927. i 1937-38, pravili su neuporedivo kvalitetnije, iskrenije i estetski bolje propagandne filmove od ovog koji im režim nudi danas.

Još par reči o glavnom junaku priče koji u ovom filmu igra samog sebe, to jest o Putinu. To da on neprestano laže svi znamo; to je već postala neka vrsta tradicije. Kada ruski predsednik počne rečenicu s frazom tipa „biću potpuno otvoren“, ili „pošteno ću vam reći“, to znači da će odmah nakon toga neizostavno izreći novu laž. I stvarno, odmah posle ove fraze, u filmu sledi njegova tvrdnja da su „postojale osnovane sumnje da je njegova likvidacija (Janukoviča), za ukrajinske vlasti bila prioritetni zadatak“. I dalje, „čitav niz činjenica služi kao dokaz tome da bi ga oni prosto uništili“. Na kojim činjenicama su te sumnje zasnovane – ni reči. Možda se radi o uobičajenoj insinuaciji po principu „zapitajte se kome bi to donelo najviše koristi“, kojom se ruska vlast u svim političkim ubistvima automatski isključuje iz kruga sumnjivih. To jest, Putinu ovaj princip daje siguran alibi, a recimo Porošenku ili Jacenjuku ne.

I dok su se na njegove laži gotovo svi već navikli, iznenađuje njegova iznenadna javna samodenuncijacija. To što je Putin izgovorio u ovom filmu, rečeno njemu bliskim jezikom ulice, može da se opiše samo kao da je on baš „propevao“. „Mi smo bili prinuđeni da započnemo sa radom na vraćanju Krima u sastav Rusije“, to jest, glavni junak filma, koristeći se ličnom zamenicom „mi“ kojom on i sebe uključuje u sastav konkretne grupe ljudi, sasvim otvoreno, jasno i razgovetno izjavljuje da su „započeli sa radom“, to jest preduzeli konkretne mere i dejstva za „vraćanje Krima u sastav Rusije“. Ne građani Krima (jer Putin nije građanin Krima, zar ne?), već „mi“, to jest Putin i još četvorica rukovodilaca vojnih i bezbednosnih državnih ustanova, čija imena Putin ne navodi, ali su ona zato istaknuta na internet stranici vlade Ruske Federacije. Dakle, njih petorica su organizovali aneksiju, ili nasilnu otmicu, ili prosto krađu dela teritorije druge suverene države.

Što se nasilne otmice tiče, u Putinovom priznanju se daju uočiti još neki detalji. Da bi se razoružala ukrajinska vojska koja je tada bila locirana na poluostrvu, Rusija je na Krim poslala za to specijalno obučene jedinice ruske armije. „Za taj posao su bili neophodni specijalisti, ljudi koji znaju kako se to radi. I zašto bih to krio, pod izgovorom zaštite naših vojnih objekata na Krimu, ministarstvu odbrane sam izdao naređenje da tamo prebaci specijalnu jedinicu vojne obaveštajne službe, specijalne snage morske pešadije i još par desantnih jedinica“.

Što se slobodnog izražavanja volje deputata Vrhovnog saveta Krima tiče, kao i zauzimanja njihove zgrade od strane ruskih specijalaca, Putin kaže sledeće: „Da bi ljudi mogli slobodno da glasaju, bilo je neophodno stvoriti uslove u kojima se ne boje za sebe i sudbinu svojih porodica“. Da, glasanje pod pretnjom cevi automata u rukama vojnika druge države, u celom svetu se smatra osobito slobodnim. Tim pre ako je poglavar te države već počeo „rad na vraćanju Krima u sastav Rusije“. Ruska vojska je imala pravo da se nađe na Krimu, ali samo radi zaštite objekata ruske crnomorske flote i samo na mestima gde se ti objekti nalaze, u šta sigurno ne spadaju ni zgrada Vrhovnog saveta Krima, ni civilni aerodrom, ni sva ostala mesta gde su se pojavili „ljubazni zeleni ljudi“. I zato Putinova priča kojom on pokušava da uveri svetsku javnost kako je ruska vojska na Krimu delovala u okvirima važećih zakona, zvuči tako licemerno i cinično.

Ali to još uvek nije sve. Svojim iskrenim priznanjem Putin je preuzeo ličnu odgovornost za čitav niz ratnih zločina. Evo, procenite sami. „Mi smo sve vreme bili u preimućstvu jer sam se ja lično bavio time“. Sudeći po njegovoj priči, Putin je praktično sve radio sam. On je sam organizovao prisluškivanja, sam davao zadatke, sam širio mrežu doušnika. A kada su piloti helikoptera izgubili trag kolone automobila s Janukovičem u bekstvu, i kada su već bili spremni da sasvim odustanu od dalje operacije, Putin im je lično pokazao gde se izgubljena kolona nalazi.

Kondrašov: Kako su se piloti dosetili? (da su svetla na zemlji farovi kola u kojima se nalazi Janukovič).

Putin: Bilo im je dojavljeno.

Kondrašov: Ko im je dojavio? Vi lično?

Putin: Ja, naravno.

Putin u ovom filmu priznaje još jednu važnu stvar. Nama i celom svetu je priznao da je radi uspešnog završetka aneksije Krima bio spreman da uništi čak i planetu Zemlju. „I na to smo bili spremni. Bili smo spremni čak i na to da naše nuklearne snage stavimo u stanje ratne pripravnosti“. A onda se izazovno obratio svojim imaginarnim oponentima: „A vi, gde ste sada? Hiljadama kilometara odavde. A mi smo ovde – na našoj zemlji“.

Ovde treba utvrditi šta on podrazumeva pod pojmom „naša zemlja“. U većini zemalja to označava teritoriju unutar sopstvenih državnih granica. Ali u takozvanom „ruskom svetu“ to ne važi. Na kratko ćemo se udaljiti od filma Kondrašova, ali ne i od teme. Gotovo svi zagovornici teorije „ruskog sveta“, koja je faktički postala državna ideologija, mogu se naći na gomili na stranicama novina „Zavtra“ (Sutra). I pre neki dan, 12.3.2015, u ovim novinama je objavljen intervju s Ličutinom, piscem koji se zajedno s Prohanovim smatra jednim od glavnih ideologa „ruskog sveta“. Evo originalnog citata:

Ličutin: Ruski narod je pra-narod. I sada se mnogi pitaju otkuda to? Nekad davno, 9 hiljada godina pre nove ere, ruso-arijevci (ili indo-arijevci) su se pod pritiskom lednika selili na jug i zapad… Jedni su sišli u Indiju, a drugi otišli u Evropu, a onda se jedan deo njih vratio nazad. I to je bio začetak ruskog naroda… Kad otvorite kartu sveta, gde god pokažete prstom, to je otadžbina ruskog naroda.

Zavtra: To jest, ruski svet je zapravo ceo svet?

Ličutin: Da. Egipat – tamo žive naši preci. Ili na primer današnja sveta jevrejska zemlja – tamo su takođe naši preci. Oni su još u vremenima Jafeta naseljavali tu zemlju, a tek potom se jedan deo našeg naroda preselio u Evropu. Gde god bacili pogled, svuda su ruso-arijevci. Ko su Tatari? To su u stvari vološki Bugari, pobočno ruso-slovensko pleme koje je primilo islam. A Mongoli? Odakle se odjednom pojavio plavokosi i plavooki Džingis-kan? Sasvim je moguće da su to skiti-arijevci, narod koji je u drugom talasu naseljavanja stigao iz Dvorečja na Severni Altaj, a potom se vratio na drevnu Rusu.

Kraj citata.

Sve one koji su pročitali prethodne redove i zaključili da autor ovog teksta citira svakojake gluposti koje nemaju nikakve veze sa ruskom državnom politikom, autor ovog teksta podseća na sveti krimski Korsun koji je iznenada postao izvor ruske državnosti, zatim na „pleme arijevaca koje se spustilo sa Karpatskih planina i naselilo nepreglednu rusku niziju sve do… Fort Rosa“ (u Kaliforniji), kao i na sva ostala čudesa istorije koja propoveda ministar Medinski, čuda geografije na koja nas upućuje Nikonov i geopolitike koju zdušno prodaje filozof i evroazijac Dugin. Sve to zajedno i jeste naučni fundament na kome ruska vlast gradi svoju današnju politiku.

Ali vratimo se filmu. Posle svega što smo čuli i videli, ostaje važno pitanje – zašto? Zašto Vladimir Putin, otvoreno priznajući pred celim svetom veliki broj ozbiljnih prestupa, javno sam sebe priprema za Hag? Odgovor – slepa taština. On je ponosan na sve što je dosad učinjeno i on neće da njegovu slavu razvuku svakojaki girkini, razni heroji koji su se namnožili i počeli da prisvajaju ono što pripada isključivo glavnom ratnom zločincu.

U jednoj tužnoj priči tužnog ruskog pisca Vjačeslava Mihajloviča Garšina dat je prilično tačan opis ovog psihološkog fenomena. Priča se zove „Žaba putnica“ i u njoj, ako se još sećate, glavna junakinja žaba krektuša moli divlje patke da je povedu na jug, da joj pokažu „južni kraj, nalik na raj“. Patke su, po jedna sa obe strane, u svoje kjunove uzele jedan prut, žaba je taj prut zagrizla na sredini i pošto su se dogovorile da niko ne sme „ni da kvakne ni da krekne“, poleteše na jug. I sve bi bilo u redu da se žabi nije prohtelo da uživa u slavi autorskog priznanja. „To sam sve ja smislila!“ – zakreketala je glasno i strmoglavce se obrušila ka zemlji… Izgleda da je zla sudbina, poigravajući se sindromom žabe putnice, s predsednikom Rusije napravila neslanu šalu i donekle olakšala rad pravnicima Haškog tribunala.

……

Pretvaranje Rusije u „slepu mrlju“ nedostupnu društvenoj svesti je proces koji od nje pravi igračku u vrtlogu sticaja okolnosti. Ove dve tendencije ruske propagande, u kombinaciji sa nuklearnim naoružanjem, od Rusije prave izvor najveće opasnosti na planeti.

Igor Jakovenko

Preuzeto sa Peščanika