август 2015

Ima neke nevesele istorijske pravde što se o bivšem italijanskom premijeru, Silviju Berluskoniu, ako ga se neko i seti, govori u prošlom vremenu, kao da ga više nema. A znao ga je ceo svet. Italijanski TV putopisci s uživanjem su slikali domorodce u svetskim pustoljinama koji bi na pomenu Berluskonijevog imena razvlačili lice u osmeh i izgovarali: “Bunga, bunga”. Bio je kao onaj “Taz” – tasmanski đavo iz crtaća braće Warner (“Looney Tunes” – kreator Robert McKimson) što poput tornada gde prođe, tu trava ne raste. Bio je… Danas je još uvek predsednik druge partije u Italiji, po broju predstavnika u parlamentu, što bi moglo da mu obezbedi politički značaj, ali se i ta partija raspada iznutra, pa po skeptičnim prognozama teško da bi osvojila dovoljno glasova za ponovni ulazak u parlament, na nekim iznenadnim izborima.

Služi se i dalje trikovima ne bi li osvojio publicitet. Najsvežiji (22. jula) glasi da mu bliski prijatelj Putin nudi rusko državjanstvo i posao ministra ekonomije – al’ ne pali. Izgleda da su to jedino Rusi ozbiljno shvatili pa ekspresno demantovali. Njemu je od svih onih svetskih državnika sa kojima se grlio i tapšao po ramenu jedini Putin ostao blizak, valjda da bi uzajamno oplakivali isključenost iz današnjeg sveta. Izgleda kao da mu je istekao garantni rok, a upotreba posle roka može da bude opasna.

Doajen italijanskog novinarstva, devedesetdvogodišnji Euđenio Skalfari, osnivač najtiražnijeg dnevnog lista “La Repubblica”, novinar i mudrac, napisao je svojedobno: “Silvio Berluskoni je suveren koji je bolje nego iko pre njega reprezentovao duboke želje svojih sunarodnika: preoteo je političku moć, favorizovao interese svoje kompanije, nagrađivao poslušnost svojih podanika, davao maha svojim ličnim slabostima, gajio bezgranično sopstveni narcisizam kao što bi svi drugi Italijani želeli kad bi se dočepali vlasti…” Kratku istoriju te fascinatne ličnosti moguće je pratiti u feljtonu o njemu na ovom sajtu. Sadašnjost mu je manje naklonjena i o tome će biti reči, jer ta vrsta masovnih političkih zavodnika u ovo vreme bujanja populizma postaje potencijalna opasnost širih razmera.

Zavodnik u doslovnom smislu bio je Berluskoni i zbog toga prošao kroz tri procesa, od kojih je poslegnji završio prvostepenom presudm na 4 godine zatvora, ali to njega ne brine, jer pre nego što počne drugostepeni pretres njegov proces pada u zastaru. U prethodna dva je oslobođen zbog “nedostatka dokaza”. Taj nedostatak dokaza ga je koštao prema procenama preko 10 miliona evra. Samo ona Marokanka Rubi “srcolomka” zaradila je nekih 5 miliona evra na tvrdnju da dok je bila maloletna nije imala nikakvih skarednih odnosa sa divnim gospdimom Berluskonijem, koji je prema njoj bio kao otac. I ne samo ona, nego se i njen “verenik” očešao debelo. Oboje su primili 80.000 evra od optužnog za odgajanje deteta koje je verenik priznao kao svoje, i dobili još neki turistički objekat u Meksiku za sticanje redovnih prihoda. Kada je skeč nevinosti odigran pred sudom, Rubi je prisvojila sve to, pa se (tako su prisluškivanjem otkrili) “verenik” žalio Berluskoniju kako je ostao praznih ruku i stavio do znanja da ako ne bude i on obeštećen imaće šta da priča za javnost. Ishod se ni na sudu nije saznao.

Druga polovina sume od 10 miliona otišla je na takozvane Olđetine. Jedan od prvih Berluskonijevih poslovnih uspeha bila i izgradnja rezidencijalnog luksuznog naselja Milano 2, u kojem je u ulici Olđeta (Olgetta) br. 65 zadržao jednu količinu stanova i garsonjera za njegove izabranice. Njih desetak je bilo stalno na raspolaganju, a za to su imale smeštaj i platu od 1.500 do 3.000 (zavisno od atraktivnosti) isplaćivanu na ruke u novčanicama od po 500 evra. Bez potvrda i protivzakonito, jer je u Italiji zabranjeno plaćanje na ruke preko 500 evra. Naravno dobijale su i nagrade po učinku, a posebno da ne pričaju okolo. Izvesna Franka Ćiprijani, kada je uhapšena, nađeno je kod nje 45.000 u novčanicama od po 500 evra. Još je rekla da je kad se razbolela dobila 10.000 evra i vrlo vrednu narukvicu od dobrog Silvia B.

Tek kada je počelo suđenje Olđetinama, javnost je po prvi put videla, a fotografi snimili posebno poverljivog Berluskonijevog računovođu, uglađenog gospodina Đuzepe Spinelija, koji je, kao da je iz Tarantinijevih filmova o mafiji, delio curama koverte uvek sa petstotinarkama. Imao je “Papi” – kako su Olđetine od milja zvale Berluskonija, i tri osobe za dobavljanje svežih ženskinja: Emilio Fede, direktor informativnog programa TG 4 (Berluskonijeve privatne TV) sa platom od 27.000 evra mesečno (istina bruto), Lele Mora, podvodač zvanično registrovan kao agent za medijske talente i Nikol Mineti, zubarski terapeut koja je pomagala Berluskoniju da vrati osmeh na lice posle atentata/povrede i zadobila poverenje tako da ju je odmah postavio za savetnika u Lombardiji, što je više i bolje plaćeno nego ministar u Srbiji. E pa njih troje je zbog favorizovanja prostitucije dobilo po 7 godina zatvora. Tako je počelo krunjenje raskalašne seksi imperije. Sedamdesedevetogodišnji ajgir se taman smirio sa svojom “verenicom” Franćeskom Paskale, kad se pojavila neka bugarska lepotica Mišel Bonev sa tvrdnjom da je u lezbejskoj vezi sa dotičnom “verenicom”! Nikad kraja.

Manje zabavno, ali je politički interesantno suđenje u Napulju na kojem je 8. jula Berluskoni dobio 3 godine zatvora zato što je prekupljivajem senatora srušio vladu Romana Prodija 2006. godine. Jedan od opruženih, Serđo De Gregorio, bivši novinar, guverner Sicilije opozvan zbog veza sa mafijom, zatim senator partije koja se zove “Italija onog što vredi” (Italia dei valori) i u tom svojstvu predsednik parlametarne Komisije za odbranu, primio je 2 miliona na crno i milion evra “legalno” za svoju tzv. Fondaciju, da glasa protivno partijskoj odluci i tako obori levičarsku vladu. Paktirao je sa sudom za 20 meseci zatvora i ispričao kako je potkupljen. Ocrnio je Berluskonija, rekao da je siguran da su tako kupovani i drugi poslanici, ali se prešao u računici. Naime, Berluskonija i još jednog “faccendiera” (muvatora), urednika nekada slavnog socijalističkog lista “Avanti”, Valtera Lavitolu, koji je bio posrednik u kupovinama poslanika, sud je osudio na 3 godine zatvora, koje neće odležati jer u novembra proces zastareva pre konačne drugostepene presude. Da je toga bio svestan De Gregorio, sigurno ne bi paktirao, jer se može desiti da on jedini odleži u zatvoru 20 svojih meseci. Time se eto, završava 34. i poslednji, za sada, proces protiv Berluskonija. Od toga 28 procesa je završeno zbog zastarevanja ili nedovoljno dokaza. Sramota za sudstvo više nego za optuženog.

Postoji jedna reč koju gerontolozi rado koriste – marazam! Znači gubljenje snage i svežine usled starosti, “venjenje”, kako u Vujaklijinom rečniku piše. Mislim da je to prava dijagnoza za Berluskonija – kad nepovratno sve krene naniže. Kad pada vrednost akcija njegove Mediaset imperije sa 10 na 4,7 evra po komadu; kada prodaje 7,79 odsto te imperije, istina za 337 milina evra, da bi došao do gotovine; kada prodaje 48 odsto svog dragulja – fudbalskog kluba Milan; kada pregovara sa Mardokom oko nekakve fuzije; kada mu policija vršlja po računovođstvu zbog lažnih faktura; kada je sa 4. mesta u svetu najbogatijih (2004. godine) pao na 179. mesto, odnosno sa 10 milijardi ličnog na 7,9 milijardi dolara porodičnog bogatstva; kad je dočekao da su mu – zbog toga što je osuđen – ukinuli i poslaničku doživotnu apanažu od 8.000 evra mesečno (nema veće kazne za bogataša nego kad mu se uzme neki prihod, pa ma kako mali bio) i konačno kada je prinuđen da otpušta 50 partijskih činovnika, a finansijska policija mu pleni nameštaj u partijskoj direkciji zbog neplaćenih računa.

Ta partija, privatna, osnovana od njegovih službenika i prijatelja, deli sudbinu svog vlasnika. Upravo se Berluskoni sprema da joj po peti put menja ime. Osnovana je 1994. godine kao “Forza Italia” (Napred Italija), pa 2001. postala “Casa delle Liberta” (Kuća sloboda – množina), pa 2007. “Il Popolo della Liberta” (Narod slobode – jednina), pa ponovo “Forza Italia” 2013. Novu promenu je upravo najavio: partija će se zvati “Altra Italia” (Druga Italija). Svaka od tih promena označavala je početak ili kraj saveza sa nekom manjom partijom koju je progutao, sem poslednje kad novo ime treba da privuče ponovo u zagrljaj populističku i secesionističku “Lega Nord” (Severna liga), koja je u žestokom usponu, ali uz opasnost da ona proguta Berluskonijevu partiju. a ne obratno.

U međuvremenu šest najbliskijih političara iz samog vrha partije napustilo ga je. Prvi je “pošteni” demohrišćanin Pjer Ferdinando Kazini, bonvivan i milijarderski zet, 2007. godine pobegao zauvek od Berluskonija; zatim je neofašista Đanfranko Fini 2010. bučno raskinuo savez, pa Anđelino Alfano, 2013. koga je Silvio B. prvog proglasio naslednikom, pa Rafaele Fito, mlada snaga i sledeći najavljeni naslednik, koji se zasitio čekanja i u junu osnovao svoju partiju “Plavi lav – Konzervativci i reformisti”. Napustio ga je i najodaniji sledbenik, pesnik i nežna umetnička duša, Sando Bondi, koji je karijeru počeo kao komunistički gradonačelnik jednog mestšca (Fivizzano, 8.249 stanovnika), da bi pao u trans otkrivši Berluskonija, kome je kao u doba antičkog Rima, spevao ljigavu odu, a u znak zahvalnosti bio postavljen za ministra kulture. Sa tog mesta je odleteo kad se zbog nebrige srušio deo Pompeje. Konačno doskora najbliži Berluskonijev saradnik, Denis Verdini, bankar, politikant sa četiri otvorena procesa zbog inscenirana dva bankrota, korupcije, prevara i mutnog poslovanja je najnoviji, a nije rečeno da je i polsednji otpadnik. Bio je tvorac tzv “Nazareno pakta” Berluskonija sa demokratima o nenapadanju i zajedničkom sprovođenju reformi. Čim su demokrati (premijer Mateo Renci) odbili da pritiskaju na sud u korist Berluskonija – pakt je propao.

Saznavši da partijski veterani kuju plan da ga se oslobode jer je postao teret za partiju, i jednostavno nije više u stanju da ih podmićuje unosnim funkcijama, Berluskoni je skovao plan o “Drugoj Italiji”, partiji koju će činiti samo mladi ljudi uz potporu bankara, preduzetnika, intelektualaca i što-šta još što mu je palo na pamet. U svakom slučaju nema više profesionalnih političara koji okreću leđa čim novac prestane da curi. Kao Šekspirov Makbet u trenutku slabosti kaže da se već naživeo života, ali odmah dodaje, opet makbetovski, da će se tući dok mu sve meso ne saseku sa kostiju, a za dobrobit naroda Italije, dakako. Jedino se još pouzdaje u svoju “verenicu” (ne pada mu na pamet da se venčava jer je prethodnoj supruzi na ime izdržavanja dužan da plaća 1,4 miliona evra mesečno!) Paskale i ličnu sekretaricu Marijurozariju Rosi, od kojih se ne odvaja. Pod njihovim uticajem opredelio se za podršku gej brakovima, što mu je dalje narušlo rejting u desničarskim krugovima.

Berluskoni sve više liči na tragičnog boksera Džoa Luisa, koji je bespoštedno pobeđivao protivnike, tako da ga je Hemingvej sa mešavinom divljenja i gađenja opisao kao “cirkuzanera koji pravi najodvratnije priredbe za razularene mase”. Pobeđivao je od 1935. do 1949. kada je nakratko zaglavio u zatvor zbog neplaćanja poreza. Berluskoni je takođe povratnik iz zatvora gde mu je oprošteno tri godine, a četvrta zamenjana za socijalni rad. Džoe Luis je 1951. godine pokušao da se vrati na ring na kojem ga je Roki Marćano u osmoj rundi nokautirao. Završio je kao lučki fizički radnik.Džoe je ipak ostao u istoriji kao nezaboravna figura. Čini se da italijanska desnica traži svog političkog Roki Marćana, koji će biti u stanju da nokautira najvratolomnijeg italijanskog političara svih vremena – Silvija Berluskonija.