новембар 2015

Subvencionisani zajmovi, gde država bankama dotira razliku između niže i stvarne tržišne kamate, u proteklom periodu bili su jedini zamajac porasta obima odobrenih kredita privredi, smanjujući dalje urušavanje preduzeća. U prethodnih šest godina, banke su plasirale ukupno 5,56 milijardi evra subvencionisanih zajmova.To, ipak, nije rezultiralo značajnijim skokom privredne aktivnosti.

Hronični nedostatak novca srpska privreda teško može da nadomesti kreditima. Zajmovi su za prosečnog domaćeg privrednika preskupi, a kriza koja je načela sve delatnosti znatno je smanjila broj kreditno sposobnih preduzeća. U takvoj situaciji, subvencionisani zajmovi, gde država bankama dotira razliku između niže i stvarne tržišne kamate, u proteklom periodu bili su jedini zamajac porasta obima odobrenih kredita, smanjujući dalje urušavanje preduzeća. Ipak, ni oni nisu doveli do opipljivog rasta privredne aktivnosti.

Od početka ekonomske krize 2009. godine do danas, država je iz budžeta opredelila ukupno 15,4 milijarde dinara na ime subvencionisanja kamata za bankarske kredite. Poslednje velike subvencije odobrene su uredbom Vlade prošle godine i najavljene su u iznosu od 60 miliona evra. Ovolika suma trebalo je bankarima da pokrije razliku u kamati za ukupan iznos od čak 1,2 milijarde evra kredita, koliko je najavljivano. Ipak, poslovne banke nisu plasirale ceo očekivan iznos predviđen lanjskom uredbom, već za trećinu manji. Posmatrajući ceo period od proteklih šest godina, banke su plasirale ukupno 5,56 milijardi evra subvencionisanih zajmova.

Olako data obećanja?

Po pitanju ovih kredita, kao i odobrenih subvencija, zvaničnici su se opasali zidom ćutanja. Ministarstvo finansija, na pitanja BiF, “loptu” je prebacilo u dvorište Ministarstva privrede, koje je, pak, smatralo da prave odgovore treba da dobijemo od Fonda za razvoj, gde smo, takođe, ostali uskraćeni za informacije. Čini se da problem leži u tome što država bankama duguje priličnu svotu novca na ime odobrenih, a još neisplaćenih subvencija. Posebna situacija je kod prošlogodišnjih subvencija: budžetom 2014. godine je za pomenutih 60 miliona evra subvencija opredeljeno – nula dinara, a uredbom je predviđeno da se sve plati iz budžeta za 2015, odnosno 2016. godinu (tri i još 3,9 milijardi dinara). Međutim, još stoji dug države iz prethodnih godina. Poslednja dostupna informacija ukazuje da je reč o više od osam milijardi dinara duga države prema bankama na ime neplaćenih subvencija,što je trebalo rešiti lanjskim rebalansom budžeta.

“Obećanje da će se sva dugovanja iz prethodnih godina obuhvatiti rebalansom budžeta za 2014. godinu nisu ostvarena. Predviđena izdvajanja za 2015. i 2016. godinu nisu intuitivno jasna a verovatno ni ostvariva” – ističu Miroslav Marinković i Boško Živković, u analizi objavljenoj u časopisu Makroekonomske analize i trendovi (MAT, Ekonomski institut, 237. broj).

Oni ističu da je, prošlogodišnjim subvencijama, konačno posle nekoliko kvartala opadanja, ostvarena pozitivna stopa rasta novih kredita, dok je pad sume ukupnih kredita usporen.

Kretanja međugodišnje stope promene nivoa ukupnih kredita najbolje reflektuju uticaj programa na kreditnu aktivnost. Dakle, kao i prethodnih godina, primarni cilj programa – pokretanje kreditne aktivnosti – jeste ostvaren u određenoj meri. Smanjenje troškova finansiranja je takođe ostvareno jer je prosečna ponderisana kamatna stopa na novoodobrene dinarske kredite smanjena za gotovo dva procentna poena. Dostupnost jeftinijih izvora finansiranja i veća usmerenost prema mikro i malim preduzećima uticala je, prema pisanju autora MAT-a, na to da su i očekivanja o kreditnoj aktivnosti u narednom periodu pozitivnija, uprkos slabijoj realizaciji programa od očekivane.

Dobra rešenja

Sonja Miladinovski, član izvršnog odbora Sosijete ženeral banke ističe da je ova banka učestvovala u svim programima subvencija vlade Srbije, kako u programima za građane koji uključuju subvencionisane stambene i namenske kredite, tako i u podršci srpskoj privredi.

“Sosijete ženeral banka aktivno podržava srpsku privredu, a samo kroz programe subvencija je u periodu od 2009. do 2014. godine plasirala preko 270 miliona evra.Korisnici subvencionisanih kredita ne razlikuju se od klijenata koji koriste druge kredite iz sredstava banke, koji nisu subvencionisani od strane države”, ističe Miladinovski. Ona smatra da su u u proteklim godinama programi subvencija bili dobro rešenje po pitanju pokretanja privrede.

“Građanima i privredi, zahvaljujući tim programima, omogućeno je da se zaduže po povoljnijim uslovima, što je u značajnoj meri doprinelo održavanju kreditne tražnje.

Kreditni i privredni rast su u direktnoj sprezi, pa je svako generisanje tražnje za finansiranjem pozitivan signal za domaću privredu. Ako imamo u vidu kretanja na tržištu u proteklih nekoliko godina, kao i sve izazove sa kojima se naša privreda suočila u 2014, jasno je da je podrška države bila neophodna. Naravno, rast privrednih aktivnosti ne može da bude zasnovan na trajnom izdvajanju budžetskih sredstava za subvencije, pa je trend snižavanja kamatnih stopa na srpskom tržištu više nego dobrodošao. Uz niže kamate, stabilne cene i nisku stopu inflacije, od značaja je i da Srbija nastavi sa procesom reformi u smeru koji bi obezbedio povoljnije ekonomsko okruženje i učinio našu zemlju još atraktivnijom za nove investicije”, navodi Miladinovski.

Subvencionisani krediti za privredu za 2014. godinu imali su jednu specifičnost u odnosu na dotadašnje programe: za refinansiranje postojećih obaveza privrednik-klijent mogao je da koristi samo 15 odsto iznosa zajma. To je, prema analizi Marinkovića i Živkovića praktično nateralo bankare da pridobiju nove klijente.

“Ograničenje mogućnosti za refinansiranje postojećih kredita kod banke kod koje je kredit odobren na nivo do 15 odsto je druga pozitivna promena u odnosu na prethodne godine. Ipak, sagledavanje ovog efekta nije u potpunosti moguće jer je kretanje novca nakon realizacije kredita praktično izuzetno složeno. Izvesno da se deo sredstava koristi za refinansiranje kredita kod drugih banaka. Slanje signala da je program namenjen za pokretanje aktivnosti kroz jačanje novčanog toka privrede, a ne za otplatu drugih kredita, vrlo je značajno jer je podstaknuta uspavana aktivnost banaka na tržištu. Za razliku od prethodnih godina, kada je fokus bio na postojećim klijentima, banke su sada primorane da se aktivno uključe u procese akvizicije novih klijenata, što u krajnjoj instanci doprinosi jačanju konkurentnosti i na drugim poljima”, navode u analizi Miroslav Marinković i Boško Živković.

Takođe, ovaj put akcenat je stavljen na kreditiranje malih (više od 60 odsto plasiranih kredita) i srednjih preduzeća (27 odsto).

“Nizak procenat učešća plasmana velikim klijentima dodatno je podstaknut činjenicom da je upravo ovaj segment generator najvećeg dela problematičnih kredita pa je averzija banaka prema njihovom kreditiranju već visoka, bez obzira na postavljeno ograničenje”, ističe se u analizi.

Dokapitalizacije iz budžeta

Iako nisu klasične subvencije, ulaganje države u kapital banaka takođe se smatra jednom vrstom “davanja” iz budžeta. Grube procene pokazuju da je iz državne kase, prvenstveno na ime ovih intervencija, dato blizu milijardu evra (procena Fiskalnog saveta je oko 800 miliona evra). Uz to, trebalo je i ojačati kapital Poštanske štedionice, na koju je pao najveći teret preuzimanja klijenata propalih banaka…

Daniela Ilić
broj 121, oktobar 2015.

Pronevera imovine, korupcija, pogrešno prikazivanje podataka u finansijskim izveštajima, sajber kriminal – samo se u neki od mnogih vidova prevara čiji su vinovnici zaposleni, neretko na visokim pozicijama u kompaniji ili omiljeni i uvažavani među kolegama. Kompanija nikada ne može u potpunosti da nadoknadi gubitak uzrokovan prevarom, pa je isplativije ulagati u smanjenje rizika od prevara, nego trošiti sredstva na otkrivanje počinilaca, njihovo procesuiranje i otklanjanje posledica.

Prema anketi koju je PwC sproveo među svojim klijentima o razlozima za prevare u preduzećima, ispitanici smatraju da je najčešći motiv pojedinaca koji se odlučuju na takav čin želja da se po svaku cenu održi visok životni standard, nesposobnost da se odoli iskušenju i nedostatak ličnog integriteta. U osnovi svake prevare je pohlepa, pa nije retkost da ih čine osobe na veoma dobro plaćenim pozicijama u kompaniji. Prema statistici, najbrojniji počinioci su viskoobrazovani muškarci starosti između 31 i 40 godina, ali praksa pokazuje da to može biti bilo ko, često i osoba koja je veoma popularna i uvažena među kolegama.

Stručnjaci koji se bave ovom problematikom, saglasni su da je za prevaru neophodno da se poklope tri osnovna preduslova, koja čine takozvani „trougao prevare“. To je situacija kada potencijalni počinilac ima motiv ili je pod pritiskom (usled straha od smanjenih prihoda ili otkaza) da počini prevaru, kada je korist od prevare dovoljno velika a rizik da će biti otkriven mali, i kada počinilac odbaci moralne vrednosti i nađe opravdanje za svoje postupke. Počinioci prevara, generalno, dele se u dve kategorije: „klasične“ počinioce i oportuniste. Prvi će pokušavati da stvore priliku za prevaru, a drugi će počiniti prevaru kada im se za to ukaže povoljna prilika.

Iskustvo u praksi ukazuje da je svako preduzeće, bez obzira na veličinu, delatnost i zemlju u kojoj posluje izloženo ovakvom riziku, kao i da prevara koju počine zaposleni može skupo da košta kompaniju. Primera radi, ako dobit od prodaje iznosi 20 odsto, za svaki pronevereni proizvod preduzeće treba da proda pet proizvoda po važećim cenama, kako bi nadoknadilo troškove i izgubljenu dobit. Ukupna šteta uključuje i indirektne gubitke, nastale zbog narušenog ugleda preduzeća, pada cena akcija, gubitka klijenata i drugih posledica.

Kompanija nikada ne može u potpunosti da nadoknadi gubitak uzrokovan prevarom, pa je isplativije ulagati u smanjenje rizika od prevara, nego trošiti sredstva na otkrivanje počinilaca, njihovo procesuiranje i otklanjanje posledica. Naravno, niko još nije otkrio formulu koja garantuje potpunu efikasnost u sprečavanju prevara, ali uspostavljanjem preventivnih mera kontrole i korporativne kulture koja dosledno sankcioniše nezakonita ponašanja, moguće je značajno umanjiti ovu vrstu rizika.

Korporativna kultura i obuka zaposlenih

Sklonost zaposlenih prema nezakonitim aktivnostima dolazi do izražaja u radnom okruženju koje karakteriše nejasna misija preduzeća, nestabilni uslovi poslovanja, nedostatak mehanizma kontrole i komunikacije na ključnim nivoima, loši međuljudski odnosi i nepoštovanje poslovne etike. Mala je verovatnoća da će se zaposleni, koji ima poverenje u vrednosti i načela svog preduzeća, upustiti u prevaru, a velika da će prijaviti svaku nezakonitu aktivnost koju uoči.

Osim strategije koja podstiče savesno postupanje, preduzeće je dužno da uspostavi i primenjuje kodeks ponašanja za zaposlene i upozna sve u kompaniji sa njegovim sadržajem. Kodeksom se precizira politika preduzeća u pogledu primanja poklona, sukoba interesa, sankcije i posledice po zaposlene koji prekrše utvrđenu politiku. Kodeks treba da sadrži konkretne primere iz prakse, situacije iz radnog odnosa i najčešće nedoumice sa kojima se mogu suočiti zaposleni i rukovodstvo, kako bi svima bio razumljiv i koristan.

Za uspešnu primenu kodeksa važna je i obuka zaposlenih o tome šta se podrazumeva pod neprihvatljivim ponašanjem, kako ga prepoznati i sprečiti i kako postupiti u slučaju kada dođe do prevare, sa fokusom na što više praktičnih primera.

Delotvoran sistem za uzbunjivanje

Posebno važan mehanizam u otkrivanju prevara je sistem za uzbunjivanje, odnosno prijavljivanje prevare. To može da učini osoba koja je otkrila prevaru, ili je svedok prevare, kao i osoba kojoj je ponuđeno da učestvuje u prevari (na primer, nuđenje mita). Da bi sistem za uzbunjivanje bio delotvoran, neophodno je da bude organizovan na način koji će štititi integritet uzbunjivača, kao i da svi zaposleni budu upoznati kako se on primenjuje u praksi.

Zakon o zaštiti uzbunjivača koji je u Srbiji stupio na snagu u junu ove godine, propisuje obavezu svakog preduzeća koje ima više od 10 zaposlenih da uredi postupak unutrašnjeg uzbunjivanja, kao i da uspostavi mere zaštite uzbunjivača. Uspostavljanje efikasnih procedura za uzbunjivanje nije lak zadatak, jer ne postoji rešenje koje je primenjivo na sve organizacije. Svaka organizacija treba da kreira sopstvene procedure za uzbunjivanje koje će prilagoditi potrebama svog poslovanja, kao i društvenom i kulturnom okruženju u kom posluje.

Na osnovu našeg iskustva, za razvoj efikasnog i delotvornog sistema za uzbunjivanje ključno je pet elemenata: posvećenost najvišeg rukovodstva; kreiranje politike o uzbunjivanju; kreiranje mehanizama za dojavu; uvođenje sistema za uzbunjivanje na svim nivoima u organizaciji; izveštavanje, praćenje i ocena uspostavljene politike i sistema za uzbunjivanje. Dodatnu podršku mogu pružiti moderne tehnologije, koje omogućavaju uzbunjivaču aktivnu komunikaciju sa istražiteljskim timom, a da pri tom ostane anoniman. U zemljama centralne i istočne Evrope, usled istorijskog nasleđa i ranijih negativnih iskustava, postoji određena doza skepticizma, pa i nepoverenja prema ovom mehanizmu, pa su za njegovu delotvornu primenu potrebne i dodatne veštine.

Provere podataka

Provere podataka o zaposlenima, prilikom njihovog zapošljavanja ili unapređenja na pozicije koje podrazumevaju visok stepen poverenja i finansijske odgovornosti, predstavljaju još jedan, veoma važan mehanizam u sprečavanju prevara. Proverama se dolazi do informacija o karakteru zaposlenih, njihovom integritetu, prethodnom radnom iskustvu i stečenim kvalifikacijama. Iako provere podataka ne mogu da obezbede stopostotnu garanciju prilikom odabira kandidata, u praksi one, ipak, mogu značajno da smanje mogućnost zapošljavanja potencijalnog počinioca prevare. Stepen provere bez saglasnosti lica čiji se podaci proveravaju, kao i sam pristup proveri, nije isti u svim zemljama i može biti ograničen konkretnim propisima u oblasti zaštite podataka o ličnosti.

Reputacija preduzeća može biti značajno narušena i kada je prevara počinjena u nekoj kompaniji sa kojom ono blisko sarađuje. Zato je neophodna provera integriteta, reputacije, pravnih, poreskih i finansijskih informacija o poslovnim partnerima, dobavljačima, kompanijama koje su potencijalni kandidati za akvizicije i drugim pravnim licima sa kojima je preduzeće u poslovnoj vezi. Više puta bili smo svedoci situacije u kojoj je jedno preduzeće kupilo drugo i sa njime desetine miliona skrivenih budućih obaveza po osnovu optužbi za mito i korupciju, kršenja propisa o zaštiti životne sredine, kao i drugih okolnosti koje su mogle biti otkrivene proverom podataka ili detaljnom analizom integriteta preduzeća.

 
Jelena Savić Ramić, menadžerka u Sektoru za poslovno savetodavne usluge, Odeljenje za forenizičke usluge, PricewaterhouseCoopers Consulting

broj 121, oktobar 2015.