фебруар 2017

Iako manje vidljive od npr. ratova, ekološke promene su značajan faktor povećanih migracija poslednjih godina. I dok se migracione politike primarno koncentrišu na razdvajanje “opravdanih” od “neopravdanih” izbeglica i vraćanje potonjih u navodno sigurne zemlje, kontinuirana degradacija životne sredine i njen uticaj na kretanje svetskog stanovništva uglavnom se prećutkuju.

Današnje migracije i mobilnost u svetu nije lako definisati i klasifikovati po modalitetu i uzorku koji pokreće kretanje ljudi. Uvrežena podela migracija po nivou voljnosti je još 1970-ih uvela razlikovanje dobrovoljnih i nedobrovoljnih, u koje su se pak uklapale prinudne i prisilne migracije. Razlika je jednostavno rečeno bila u nivou slobodne volje koja je ljude motivisala ili pak prisiljavala na migracijski čin. Ovde je važno ponoviti da su danas najbrojniji oblik migracija u svetu ona kretanja ljudi povezana sa ekonomskim i porodičnim razlozima.

Dakle, više ili manje dobrovoljni radni migranti i članovi njihovih porodica čine najveći deo migrantskog kontingenta u svetu, što znači četvrtinu milijarde međunarodnih migranata i preko 750 miliona onih unutrašnjih. Ukupno je oko 15% svetske populacije u pokretu. Ovome dakako moramo pridružiti sve veće i sve obimnije migracije, uglavnom prisilnog karaktera, koje su izazvane razlozima prvenstveno političke, počesto i verske prirode, usled desetina latentnih, ali i otvorenih ratova, sukoba, nasilja, progona i ugnjetavanja. Prisilno raseljavanje je danas iskusilo preko 65 miliona prisilnih migranata u svetu, a u protekle dve godine i sami smo svedočili jednom od najvećih kretanja izbeglica. Kada globalnom raseljavanju dodamo socijalne i ekonomske faktore siromaštva i besperspektivnosti i demografske faktore prenaseljenosti određenih teritorija jasno je kako su pojedina područja u svetu sklonija da budu generatori ugroženosti i ranjivosti populacije nastanjene u njima, a time i područja iz kojih se ljudi (ne)dobrovoljno iseljavaju.

No, za razliku od rata koji može biti shvaćen kao katastrofa koju izazivaju ljudi, pred silama prirode pokazuje se sva krhkost društvenih sistema da se na potpuno efikasan način nose sa promenama klime i životne sredine. Različiti su načini na koji se manifestuju klimatske promene koje su dominantno izazvane ljudskom delatnošću, a tek manjim delom prirodnim varijabilitetom zemljinog globalnog klimatskog sistema, što je činjenica sa kojim se danas slaže oko 97% naučnika u svetu. Pod životnom sredinom pak smatram jedan širi okvir koji u uključuje prirodnu sredinu (pa i klimu i sve ekosisteme na zemlji), ali i ljude sa tehnologijom koju su stvorili.

Faktori raseljavanja

Pod promenama životne sredine koje deluju na nastanak migracija obično se podrazumevaju s jedne strane ekstremne vremenske prilike i prirodne katastrofe (npr. potresi, erupcije vulkana, toplotni i hladni ekstremi, suše, požari, poplave, cunamiji, oluje). Ovakve pojave se najčešće javljaju iznenada, s velikim intenzitetom, mogu biti smrtonosne, čine veliku štetu, i uslovljavaju masovno, ali najčešće privremeno raseljavanje i evakuaciju stanovništva. Dok potresi i oluje rezultiraju najvećom smrtnošću, dotle poplave, suša i superoluje poput uragana i tajfuna rezultiraju najvećim stupnjem prisilnog raseljavanja ljudi. S druge strane ekološka neravnoteža i degradacija životne sredine (uzrokovana upravo ljudskim faktorom) događa se sporije, postupnije, i često manje primetno, s manjom smrtnošću, ali sa dugoročno trajnijim posledicama koje direktno pogađaju ekosisteme, habitate i populacije na svim kontinentima, te tako uslovljavaju raseljavanje i napuštanje dotadašnjih staništa i načina života.

Primeri su deforestacija, dezertifikacija, prljanje vode, zemljišta i vazduha, ili pak potapanje niskih, najčešće pacifičkih, ostrva zbog podizanja globalnog nivoa mora. U treću skupinu ekoloških promena mogli bismo da ubrojimo tehnološke katastrofe poput atomskih, nuklearnih i tehnoloških, a ovde svakako spadaju i razvojni projekti koji su takođe faktor raseljavanja i preseljavanja velikih populacija radi ostvarenja nekog razvojnog projekta, koji vrlo često ide na štetu autohtonog stanovništva koje gubi zdravlje, životne šanse, tradiciju i kulturu. Ujedinjene nacije su iznele podatak da su od 2002. do 2012. promene životne sredine (najčešće one klimatske) direktno uticale na živote oko 4,4 milijarde ljudi, što znači da je svake godine otprilike između 200 do 250 miliona ljudi godišnje bilo ugroženo tj. pogođeno nekim vidom promene ove vrste. Danas je evidentno da se broj prirodnih katastrofa u svetu povećava, ubrzava se njihovo javljanje, a širi se i produbljuje uticaj koji imaju na ljudska društva.

Prognoze nažalost nisu dobre, te se govori o porastu temperature do 2°C u optimističnijim scenarijima, do preko 4°C pa i više u onim realističnijim i pesimističnijim projekcijama globalnog zagrevanja. Naravno, sve će to uticati na obim i intenzitet budućeg raseljavanja u svetu. I danas je ono podosta varijabilno, od na primer 42 miliona ljudi koji su zbog ekoloških promena raseljeni u 2010., preko 32 miliona u 2012., do 19 miliona u 2015.

No nisu sva područja u svetu jednako izložena riziku od promene klime. Geografski gledano najugroženija su područja Južne i Jugoistočne Azije, područje Saharske i sub-Saharske Afrike, i pacifička i karipska ostrva. To su istovremeno i područja koja obuhvataju zemlje s niskim ekonomskim parametrima, koje nemaju dovoljno resursa i načina da se efikasno bore sa ekološkom ranjivošću.

Najugroženije grupe

Klimatske promene ugrožavaju stotine miliona stanovnika u velikim gradovima na obali svetskih okeana, u deltama i na obalama velikih reka, kao i na niskim pacifičkim ostrvima, i u područjima uz rub pustinja. I tamo su opet najugroženije grupe urbanih siromašnih, ruralne populacije, žena, dece, staraca i ostale posebno ranjive populacije, kao npr. već raseljenih i izbeglica. Većina ljudi u tzv. “zemljama u razvoju” su siromašni, socijalno i ekonomski deprivirani i vrlo često i nekim oblikom konflikta ugroženi ljudi koji zapravo imaju najmanje šansi i prilika za otpornost i prilagođavanje promenama, a vrlo često nemaju ni prilike za napuštanje tih područja. Time ekološki razlozi raseljavanja bivaju pojačani različitim političkim, ekonomskim, društvenim i demografskim razlozima, a sve to nepovratno utiče na blagostanje i zdravlje ljudi, na dostupnost osnovnih resursa i energenata za život.

Među stručnjacima za klimatske promene, tzv. “alarmisti i katastrofičari” upozoravaju kako ćemo u narednom periodu tokom ovog veka svedočiti masovnim migracijama ljudi koji će u milionima odlaziti iz svojih područja porekla u potrazi za sigurnim i boljim uslovima za život. Njihove projekcije se kreću od oko 200 miliona do preko milijarde ljudi koji će biti podstaknuti na seljenje zbog klimatskih promena. Realističniji naučnici smatraju da je takva vrsta prisilnih migracija uvek povezana i neodvojiva od drugih pokretača migracija, ali da dosad u najvećoj meri ostaje unutar granica države u kojoj se raseljavanje događa, a poneki čak misle kako bi tehnologija na određeni način mogla delovati da se ublaže posledice klimatskih promena osnaživanjem adaptacionih mehanizama stanovništva kako bi se lakše nosilo sa posledicama promena u svojim područjima porekla, a ne nužno izvan njih.

No, na migraciju se takođe može gledati kao na svojevrsnu adaptacionu strategiju koja povećava šanse pojedinca, porodice i zajednice da će pomoću nje uspeti da zadrži određeni životni standard jačajući dalje svoju otpornost na nepovoljne ekonomske i ekološke rizike. U tom smislu najugroženija grupa ljudi pogođenih ekološkim promenama su oni koji su ne-migranti, ne-mobilni, koji ni u najgorim uslovima pogođenosti nekom katastrofom zapravo nemaju dovoljno resursa, finansijskog i socijalnog kapitala, a nekad ni subjektivnih znanja, veština i volje da bi mogli izbeći najteže posledice katastrofe.

Ova vrsta raseljenih najčešće odlazi na vrlo kratke relacije u obližnja područja i čeka dok se prirodna nepogoda povuče da bi se velika većina vratila u svoje domove i započela sa obnovom, međutim postoje i dokazi kako se i tada može raditi o tzv. produbljenoj raseljenosti. Ipak, najčešće je iseljavanje trajno i na veće udaljenosti onda kada se radi o nepovratnoj promeni životne sredine poput širenja pustinje ili postupnog potonuća ostrva, ili pak uništenja staništa tehnološkim sredstvima. Nažalost, današnji međunarodni režim izbegličke zaštite ili bilo koji drugi humanitarni režim pomoći prisilnim migrantima ne prepoznaje i ne priznaje one koji migriraju ili beže zbog ekoloških razloga kao bilo klimatske, bilo ekološke izbeglice. Stoga će se međunarodna zajednica suočiti sa velikim izazovom kako da nađe način da pomogne onima koji su prisiljeni na selidbu zbog klimatskih promena, a kojih će u vremenima koja nadolaze biti sve više.

 
Drago Župarić
Bilten

Dizajnerski nameštaj se prodaje u malim količinama u Srbiji, ali ima dovoljno kupaca da proizvođači počnu da razmišljaju i o izvozu. Zato pažljivo ispituju tržište u Evropi i SAD, s ciljem da se probiju kvalitetom i originalnom ponudom a ne niskim cenama i masovnom proizvodnjom.

Dok se u javnosti vode polemike oko pitanja da li će i u kojoj meri dolazak kompanije Ikea na naše tržište uticati na velike domaće proizvođače nameštaja, ima i onih koji se ne opterećuju mnogo razmišljanjem o skandinavskom kreatoru moderno dizajnirane opreme za kuću. To su proizvođači dizajniranog nameštaja, uglavnom male kompanije koje, osim što beleže rast poslovanja na domaćem tržištu, ozbiljno razmatraju i plasiranje svojih proizvoda u inostranstvu, za šta je podršku najavila i Privredna komora Srbije (PKS). Neki od njih okupljeni su u studiju „Šamlica“ („Shamliza“), dizajnerskom hub-u i izložbenom prostoru koji je pre dve i po godine otvorio istoričar umetnosti Marko Stojanović, sa idejom da okupi na jednom mestu ljude koji kreiraju i proizvode interesantan i kvalitetan domaći nameštaj.

„Cilj nam je da promovišemo naše dizajnere u zemlji, okruženju i inostranstvu. Studio se zove ’Šamlica’, kako bismo istakli poreklo nameštaja koji prodajemo. Želimo da promovišemo domaće dizajnere ali i domaće sirovine, onda kada je to moguće. No, ne insistiramo na nekom posebnom stilu. Svako ko izlaže u ’Šamlici’ ima svoje specifičnosti, bilo da su u pitanju interesantni detalji ili izrada nameštaja od recikliranog drveta. Možda je i dalje uvrežena predstava da je nameštaj iz nordijskih zemalja svetliji i minimalistički urađen a onaj sa juga Evrope tamniji i kitnjastiji, ali više ne postoji nešto što bi se moglo nazvati ’nacionalnim’ stilom. Proizvodi naših dizajnera su uglavnom negde između pomenutih stilova, uz mnoštvo uticaja sa strane, i često prate svetske trendove. Zato bi se najpre mogli okarakterisati kao kosmopolitski“, kaže Stojanović, koji često lično iz salona isporučuje nameštaj kupcima, kako bi mogao neposredno da uoči njihove potrebe i želje. Budući da „Šamlica“ ne prodaje nameštaj koji se masovno proizvodi, ima i više mogućnosti da ostvari bliskije odnose sa svojim klijentima.

Uprkos tome što i veliki broj stranaca u Srbiji kupuje nameštaj iz „Šamlice“, ona i dalje nema kontinuirani izvoz, niti redovne distributere u inostranstvu. Za sada ovaj studio uspeva da transportuje nameštaj do kupaca iz evropskih zemalja, ali tek uz pomoć PKS moći će da realizuje ozbiljniji plasman na stranim tržištima.

Plan je da se na inostrano tržište probiju kvalitetom, uz zadržavanje cena koje će istovremeno biti konkurentne, ali iznad onih koje forsiraju proizvođači jeftinog nameštaja iz Kine i Afrike. „Naši proizvodi svakako nisu pravljeni od plastike ili iverice, već od drveta, najčešće od hrastovine i orahovine. Proizvođači sa kojima sarađujemo se veoma trude da nabave kvalitetne sirovine, pa ako je neophodno i da ih uvezu. Osim toga, u neke od ovih proizvoda je uloženo toliko truda i vremena kako bi bili autentični, da zaista ne želimo da umanjujemo njihovu vrednost podilazeći opštem trendu sve nižih cena“, ističe Stojanović. On dodaje da su stranci koji dođu u njegov salon najčešće oduševljeni upravo originalnošću i kvalitetom proizvoda, što potvrđuje da mogu ravnopravno da se takmiče sa inostranom konkurencijom.

MODerne stolice

Ako u „Šamlici“ potražite stolice, verovatno će vam za oko zapasti neobični primerci od prošaranog drveta brenda MOD. Ovaj studio za dizajn i arhitekturu osnovao je pre četiri godine arhitekta Momčilo Ostojić, koji je u njemu i glavni dizajner. On kaže da mu prodaja nameštaja na našem tržištu ide „neočekivano dobro“, iako njegove cene nisu niske za domaća shvatanja, ali to samo dokazuje da u Srbiji itekako ima kupaca koji odlično razumeju odnos cene i kvaliteta. Osim širenja poslovanja na domaćem tržištu, Ostojić pregovora o izvozu u evropske zemlje i SAD. Za početak, nameštaj bi izvozio u malim količinama radi ispitivanja tržišta, a potom, kada dobije povratne informacije, organizovao bi dalje poslovanje.

Zajedno sa njegovim proizvodima, na zahtevna zapadna tržišta stići će i domaća drvna građa, s obzirom da MOD koristi isključivo drvo iz Srbije, a dizajn je, takođe, samo „domaćeg porekla“. Ostojić objašnjava da se proces obrade drveta u svetu u velikoj meri komjuterizovao, dok je takav trend kod nas tek u začetku. „U našoj radionici nemamo proizvodne robote ’poslednje generacije’, ali se trudimo da to nadomestimo kvalitetnim dizajnom. Inače, ova profesija je, trenutno, u velikom usponu u Srbiji. Dizajn je, zapravo, presudan za finalni proizvod – od načina same proizvodnje, do cene. Mi smo se trudili da uz pomoć dobrog dizajna dobijemo proizvod koji će biti apslutno konkurentan na tržištu, i kako stoje stvari, izgleda da smo u tome uspeli“, kaže Ostojić.

Na pitanje kako promoviše svoje proizvode, vlasnik MOD-a odgovara da nastoje „da njihovi kupci ne budu samo zadovoljni, već oduševljeni. To je najbolja promocija“. Ostojić smatra da bi, osim ovakve promocije, domaćim dizajnerima nameštaja značajno pomogla institucionalna podrška u plasmanu na strana tržišta, što bi se državi vratilo kroz uvećanje izvoza.

Psihologija nameštaja

Uroš Janković, dizajner i osnivač studija Wood line, ima širok asortiman – od interaktivnih lampi sa fleksibilnom svetlošću, preko stolova, pa sve do neobičnih drvenih komoda, pomalo futurističkog izgleda. Iako je tek na pragu tridesete godine života, Janković se ovim poslom bavi sedam godina, istražujući svakodnevno kako čovek psihološki reaguje na nameštaj koji upotrebljava i koliko se za njega vezuje. U ovom dizajnerskom studiju smatraju da „nameštaj nije nešto što se samo koristi, već nešto sa čime se i živi“. Oni su, takođe, zadovoljni prodajom na domaćem tržištu, koju su ostvarili bez marketinga, samo izlaganjem svojih proizvoda u „Šamlici“ i studiju „Domino“, a trenutno pregovaraju oko izvoza svojih proizvoda u zemlje EU i SAD.

„Na tržištu se stalno pojavljuju novi materijali i nove tehnologije izrade. Mi se, međutim, ne bavimo trendovima u Srbiji, niti u svetu, već imamo sopstveni stil i sopstvene inovacije. Trenutno se trudimo da osnovnom materijalu koji koristimo, drvetu, damo jedno novo značenje – interaktivnost“, kaže Janković. On dodaje da prilikom planiranja izvoza treba biti svestan kulturoloških razlika i drugačijih potreba ljudi na različitim tržištima, ali da se Wood line neće baviti detaljnim istraživanjima tržišta jer ima široku paletu proizvoda za različite ukuse. Tako će, kaže, u praksi isprobavati koji proizvod će u kojem podneblju biti tražen.

Naravno, izvoz zahteva pronalaženje dobrih distributera, kao i promociju proizvoda koji tek treba da postanu prepoznatljivi po svom kvalitetu na stranom tržištu, ali vlasnik studija Wood line ističe da je veoma promišljen u pogledu promotivnih aktivnosti. „Reklamiramo se posredstvom medija i društvenih mreža, ali smo po tom pitanju veoma pažljivi jer ne želimo da forsiramo samopromociju. Želimo da se na tržištu predstavimo na pravi način i da ljudima verodostojno pokažemo ko smo, na koji način radimo i čime se bavimo“.

broj 134, februar 2017.

U oktobru prošle godine, britanska premijerka Theresa May je izazvala šok svojom izjavom u kojoj je osporila ideju globalnog građanstva. „Ako verujete da ste građanin celog sveta“, rekla je, „onda ste građanin ničega“.

Izjava je naišla na poruge i negodovanje finansijskih medija i liberalnih komentatora. „Najkorisniji oblik građanstva danas“, poučio joj je jedan analitičar, „jeste građanstvo koje se ne ograničava na dobrobit Berkširske grofovije, već vodi računa o dobrobiti čitave planete“. U magazinu Ekonomist njena izjava je protumačena kao „antiliberalni“ zaokret. Jedan univerzitetski profesor ju je optužio za odbacivanje prosvetiteljskih vrednosti i skrenuo pažnju na „odjeke 1933. godine“ u njenom govoru.

Dobro znam kako izgledaju „građani sveta“: jednog od njih viđam svaki put kad prođem pored ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živim u drugoj, a imam pasoše obe. Pišem o globalnoj ekonomiji i zbog posla često putujem u sve krajeve sveta. Više vremena provodim u drugim zemljama nego u državama čije pasoše nosim.

Većina mojih bliskih kolega takođe su rođeni u inostranstvu. Redovno pratim međunarodne vesti, a događa se da lokalne novine ne otvorim nedeljama. Što se tiče sporta, nemam pojma kako stoje domaći klubovi, ali sam vatreni navijač fudbalskog tima s druge strane Atlantika.

Ipak, verujem da premijerkina izjava nije sasvim neutemeljena. Ona iznosi jednu važnu istinu, a njeno zanemarivanje pokazuje koliko smo se svi mi – pripadnici svetske finansijske, političke i tehnokratske elite – udaljili od svojih sunarodnika i izgubili njihovo poverenje.

Pođimo od značenja reči „građanin“. Oksfordski rečnik definiše građanina kao „zakonski priznatog podanika ili državljanina neke države ili komonvelta“. To znači da institucija građanstva podrazumeva postojanje jasno definisane političke zajednice – „države ili komonvelta“ – kojoj građanin pripada. Svaka zemlja je jedna takva politička zajednica; ali svet to nije.

Zagovornici globalnog građanstva će na to odgovoriti da reč koriste u figurativnom, a ne doslovnom smislu. Tehnološke revolucije u oblasti komunikacija i ekonomska globalizacija blisko su povezale građane različitih država, tvrde oni. Svet se smanjio i zato moramo postupati imajući u vidu globalne implikacije naših postupaka. Takođe, svi imamo višestruke i preklopljene identitete. Status građanina sveta ne mora podrazumevati ukidanje odgovornosti koje imamo na lokalnom i nacionalnom nivou.

Sve je to lepo i krasno. Ali šta je to što globalni građani zapravo rade?

Stvarno građansko učešće podrazumeva interakciju i dogovaranje s drugim građanima o političkoj zajednici koju delimo. To znači da se ljudi koji donose odluke moraju pozivati na odgovornost i da smo dužni da učestvujemo u političkom životu da bismo doprineli oblikovanju državnih politika. To je proces u kojem se ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima koje ja zastupam sučeljavaju sa idejama mojih sugrađana.

Globalni građani nemaju sličnih prava i dužnosti. Njima niko ne polaže račune i oni nikome ne moraju da se pravdaju. U najboljem slučaju formiraju zajednice sa sličnim ljudima iz drugih zemalja. Njihovi sugrađani zapravo nisu svi građani sveta, već samoproglašeni „globalni građani“ iz drugih zemalja.

Naravno, globalni građani imaju pristup lokalnim političkim sistemima koje mogu koristiti za ostvarivanje svojih ideja. Ali politički predstavnici se biraju da bi štitili interese ljudi koji glasaju. Nacionalne vlade su dužne da zastupaju nacionalne interese i to čine s punim pravom. Ali to ne isključuje mogućnost da pripadnici neke zajednice nastupe s pozicija jednog prosvećenog shvatanja sopstvenih interesa, uzimajući u obzir posledice svojih postupaka za druge.

Šta će se dogoditi kad se interesi lokalnog stanovništva sukobe sa interesima stranaca – kao što se često događa? Nije li ravnodušnost njihovih globalnih sugrađana u takvim situacijama upravo ono što je narušilo reputaciju kosmopolitskih elita?

Globalni građani strahuju da bi interesi globanog javnog dobra mogli biti ugroženi ako svaka vlada sledi samo svoj uski nacionalni interes. To je svakako razlog za brigu kada su u pitanju važna globalna pitanja, kao što su klimatske promene ili pandemije. Ali u mnogim oblastima ekonomije – uključujući poreze, trgovinsku politiku, finansijsku stabilnost, fiskalne i monetarne mere – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz lokalne perspektive. Ekonomija nas uči da zemlje treba da otvore granice, oprezno primenjuju razumne propise i teže punoj zaposlenosti, ne zato što je to dobro za druge zemlje, već zato što je to korisno za domaću ekonomiju.

Naravno, u svim pomenutim oblastima događaju se promašaji u vođenju državnih politika – na primer, protekcionizam. Ali to je odraz lošeg upravljanja na lokalnom nivou, a ne posledica nedostatka kosmpolitizma. To je rezultat nesposobnosti lokalnih elita da glasače uvere u dobre strane alternativnih politika ili njihove nespremnosti da izvrše prilagođavanja koja će osigurati da svi imaju koristi od takvih politika.

Skrivanje iza kosmpolitizma u takvim situacijama – na primer, kada insistiramo na trgovinskim sporazumima – ne može zameniti zadobijanje široke podrške za predložene politike pre svega na osnovu koristi koje donose. Tako se obezvređuje kosmpolitizam, koji nam je u nekim situacijama zaista potreban, na primer, u borbi protiv globalnog zagrevanja.

Malo je ljudi koji su tenzije između naših različitih identiteta – lokalnog, nacionalnog, globalnog – prikazali sa takvom dubinom uvida kao što to čini filozof Kwame Anthony Appiah. U doba „planetarnih izazova i bliske povezanosti svih zemalja“, napisao je u svom odgovoru na pomenutu izjavu premijerke May, „potreba da osetimo da svi delimo zajedničku ljudsku sudbinu nikada nije bila veća“. Teško je ne složiti se s njim.

Ipak, kosmpolitizam previše često liči na jednog od junaka iz romana Braća Karamozovi koji otkriva da što više voli čovečanstvo to manje voli ljude. Globalni građani ne treba da zaborave da vredni ciljevi za koje se bore ne mogu biti izgovor za zanemarivanje dužnosti prema sunarodnicima.

Moramo živeti u svetu kakav jeste, sa svim njegovim političkim podelama, a ne u svetu koji zamišljamo ili želimo. Najbolji način da se zauzmemo za globalne interese jeste da nastavimo da ispunjavamo svoje dužnosti unutar onih političkih institucija koje su i dalje najvažnije: institucija koje već imamo.

Dani Rodrik
Social Europe
Prevod preuzet sa Peščanika