август 2017

Odgovarajuće obrazovanje i ekonomsko osamostaljivanje ključni su preduslovi u borbi protiv trgovine ljudima i nasilja nad ženama. Stoga Udruženje građana „Atina“ svoje korisnice podržava da se zaposle ili započnu sopstveni posao. Ovo udruženje i samo radi na tome da postane ekonomski nezavisno, kroz preduzeće Bagel Bejgl, čija su specifična i kvalitetna peciva veoma tražena na tržištu.

Žene koje završavaju u lancu trgovine ljudima primoravane su da se bave prostitucijom, teškim radom, krivičnim delima, a neke od njih su i silom udavane još kao devojčice. U situacijama kada uspeju da se izvuku iz ovih teških životnih okolnosti, veoma je važno pružiti im podršku da se oporave od trauma i uspeju da se osamostale. U tome im pomaže Udruženje građana „Atina“, koju je 2003. godine osnovalo nekoliko aktivistkinja kada su uvidele da samo institucionalna rešenja nisu dovoljna. „Prvo smo otvorile Privremenu kuću za žrtve trgovine ljudima, koja je i nakon 14. godina jedina te vrste u zemlji, a potom smo počele da im pružamo druge neophodne vidove podrške“, počinje priču o ovoj inicijativi Jelena Hrnjak iz „Atine“.

 
B&F: Iz kakvih porodica i socijalnih sredina prevashodno potiču žrtve trgovine ljudima i nasilja?

J. Hrnjak: To su jako teške priče, te naše realnosti. Mnoštvo je žena u Srbiji koje trpe nasilje i to ne prestaje. Ratovi se vode, pa prestanu, ali nasilje nad ženama ne prolazi. U Srbiji danas, žene trpe nasilje od muškaraca i jako često to nasilje ne prestaje, nego samo menja oblike. Žene trpe porodično nasilje, pa bežeći od jednog postaju žrtve drugog nasilja. Često nam se dešava da žene žrtve trgovine ljudima i nakon što se izbave iz te situacije, imaju nasilne partnere. One dolaze iz takve nemaštine da im je teško da prepoznaju nasilje, kada im svakodnevno preti glad. Pre nego što sam počela da radim u „Atini“ mislila sam da znam šta je siromaštvo, ali sada shvatam da nisam bila ni blizu tog saznanja. Posebno mi teško padaju osude na račun žena koje trpe bespoštedno nasilje i koje slama egzistencijalni pritisak. Nekada baš zbog te svojevrsne uslovljenosti i prinuđenosti, ženama ne ostaje ništa drugo nego da prodaju svoje telo, ili delove svog tela da bi preživele i na taj način obezbedile svoj opstanak, kao i svoje porodice.

 
B&F: Ovog meseca su još tri žene izgubile život u partnerskom nasilju. Da li ima bilo kakvih značajnijih pomaka u rešavanju ovog problema?

J. Hrnjak: U takvim situacijama svi traže neko opravdanje umesto da se, konačno, jasno kaže da opravdanja za nasilje nema i da svi koji su odgovorni za tu problematiku počnu da rade u skladu sa takvim društvenim stavom. Znači, nulta tolerancija na nasilje! Mere koje propisuje naš zakon moraju neizostavno da se primenjuju i institucije moraju da se snažnije odupru i daju svoj nepodeljeni odgovor na ovaj gorući problem. I sama pretnja jeste nasilje, i tako mora biti tretirana. Osim ovoga, neophodno je razviti svest u društvu da je nasilje neprihvatljivo, uključujući i obavezu građana da ga prijave. Sa decom treba raditi od osnovne škole na ovim temama, naročito sa dečacima kojima treba da kako često citiram „silovanje postane odbojno isto kao i kanibalizam“. Kao što vidimo iz nedavnog ubistva u Rakovici, posredi je ukorenjen odnos posedovanja i objektivizacije žena, gde se muž sveti ženi ubijanjenem deteta pred njenim očima, kako bi pokazao ultimativnu moć nad njihovim životima. Dokle god mi kao društvo dopuštamo ovakvu nadrealnost, značajnih pomaka nema i neće ih biti.

 
B&F: Šta su najvažnije mere podrške koje „Atina“ pruža žrtvama trgovine ljudima i nasilja?

J. Hrnjak: Za žene žrtve trgovine ljudima, koje kod nas pronalaze svoje utočište, ključno je da prolaze kroz proces osamostaljivanja. One nisu završile ni osnovnu školu i nemaju radne navike, već samo instikt za preživljavanje. Socijalno uključivanje žena sa ovakvom pričom traje od nekoliko meseci do nekoliko godina. Za sve to vreme mi smo tu, nudimo im smeštaj, psihološku podršku u prevazilaženju traume, odlazimo sa njima na suđenja; pomažemo im da se ostvare u profesionalnom smislu, da se vrate u obrazovni sistem ili da započnu svoj posao. Sticanje ekonomske nezavisnosti je za njih presudno, jer u velikom broju slučajeva one nemaju kome da se obrate za pomoć, jer im je često njihovo okruženje naudilo i učestvovalo u samoj situaciji trgovine ljudima. Primera radi, u našem Udruženju nakon svih ovih godina jedna korisnica je baš ove godine uspela da upiše fakultet. To je prvi takav slučaj kod nas! Pre šest godina dok je ona još bila devojčica koja je dva puta izbavljena iz ruku trgovaca ljudima, počela sam da komuniciram sa njom. Dve godine smo bile u intenzivnom kontaktu, da bi tek u trećoj ona počela da mi ukazuje poverenje. U međuvremenu, ona je napravila ovaj iskorak, završila je srednju školu i upisala fakutet, s ciljem da se jednog dana i sama bavi aktivnostima kao što su naše i to me ohrabruje i čini neizmerno srećnom i ponosnom i na nju i na sve hrabre žene u našem društvu koje nam svojim primerima pokazuju snagu žene.

 
B&F: Da li je i to bio razlog za odluku da se upustite u preduzetništvo?

J. Hrnjak: Državna pomoć udruženjima poput našeg izostaje i mi nismo mogli više da čekamo, iako smatramo njenom odgovornošću da se podjednako kao i mi brine o ovom problemu. Odlučile smo da naše udruženje uđe u proces ekonomskog osamostaljivanja, odnosno da obezbedimo sopstvene izvore prihoda. Osnovale smo kompaniju Bejgl za proizvodnju peciva, koja posluje potpuno tržišno. Nemamo nikakve povlastice, ali smo uprkos svemu napravile uspešnu poslovnu priču. Već u prvoj godini poslovanja, kompanija je zarađivala toliko da je ušla u sistem PDV-a. Na početku svakog meseca, uredno izmirujemo sve obaveze prema državi, a preostala zarada namenjena je našim programima podrške. Osim što nam Bejgl polako postaje izvor prihoda, ova kompanija služi i za praksu i obuku za korisnice naših usluga, kako bi što lakše našle zaposlenje. U našim proizvodnim pogonima one se uče kulinarskom zanatu, i različitim životnim veštinama. Naravno, zapošljavamo i kvalifikovane profesionalke, kako bismo u kontinuitetu održale kvalitet proizvoda.

 
B&F: Zašto ste se odlučile da proizvodite baš ovu specifičnu vrstu peciva?

J. Hrnjak: Ideja nam je bila da pravimo samo ono što bismo i same jele, a naši gastronomski kriterijumi su vrlo visoki. Proizvodnja bejgla je veoma zahtevna, i zbog toga je on i kvalitetniji, što naši kupci prepoznaju. Razvile smo i ketering ponudu za koju, takođe, postoji interesovanje na tržištu. Polako se probijemo na tržištu najviše zahvaljujući kvalitetu. Naravno, zarada nije dovoljna da bismo ostvarile sve naše planove za razvoj programa podrške, pa razmatramo i širenje proizvodnje.

 
B&F: Osim u pogonima Bejgla, vi korisnicama pomažete da prođu obuke i u drugim delatnostima?

J. Hrnjak: Naravno, žene imaju razne afinitete a mi im pomažemo da ih prepoznaju i realizuju. Obučavamo ih za razne veštine koje su im potrebne, a povezujemo ih sa različitim firmama koje mogu da ih podrže. Među korisnicama imamo i one koje se bave zanatima, ili rade administrativne i druge poslove u preduzećima, a neke od njih su i preduzetnice. Razumljivo je da ne vole da pominju svoju prošlost, jer to ume da izazove diskriminaciju, osude i etiketiranja, ali nadam se da ćemo napredovati kao društvo i da će jednog dana moći da govore o onome što su prošle bez posledica po njih. Bude mi puno srce kad ih slučajno sretnem na njihovim radnim mestima i vidim ih u punom sjaju, nasmejane i orne da menjaju svet.

Nagrada za unikatne proizvode

„Atina“ je sa svojim drugim projektom – izrade nakita, suvenira i korporativnih poklona – bila jedan od pobednika drugog kruga konkursa „Ideja za bolje sutra“, čiji je cilj da doprinese razvoju socijalnog poslovanja. Konkurs i ove godine organizuju UniCredit fondacija, UniCredit Banka, Fondacija Ana i Vlade Divac i Smart kolektiv, a nagradni fond je 40.000 evra.

broj 139/140, jul/avgust 2017.

U Srbiji, prema procenama, radi oko 300.000 sezonaca, od čega je 80.000 do 100.000 radnika na njivama. Kada bude usvojen novi zakon, oni više neće više raditi samo za dnevnicu. Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima, koji je u pripremi, obezbediće sigurnost i punu zaštitu prava radnika u poljoprivredi i prijavu na penzijsko i osiguranje od povrede na radu. Plan je da ovaj zakon bude usvojen do kraja godine, a njegova primena počne naredne sezone.

Izradom novog zakona se bave ministarstva rada, poljoprivrede i finansija, a podršku im pružaju NALED i Nemačka razvojna saradnja. Oni su danas potpisali Memorandum o saradnji na realizaciji projekta „Povećanje prilika za zapošljavanje sezonskih radnika“.

Novi propis predviđa da poslodavci angažuju sezonce registracijom podataka o radniku i firmi preko portala ili telefona, bez potrebe za sklapanjem formalnog ugovora. Cilj je da se zaštite prava sezonaca, stimulišu poslodavaci za poštovanje propisa, smanji siva ekonomija, kao i birokratija, a razvije e-uprava, kroz uvođenje novog elektronskog servisa.

„Nama se sada najveći broj zaposlenih na sezonskim poslovima u poljoprivredi nalazi u crnoj zoni, pre svega zbog birokratskih prepreka koje postoje. Želimo da to promenimo i da sezonske poljoprivredne radnike uključimo u sistem penzionog i zdravstvenog osiguranja“, rekao je ministar poljoprivrede Branislav Nedimović nakon potpisivanja Memoranduma.

Nedimović je objasnio da još nije definisan sistem poreskih obaveza koji će poslodavci morati da izmire za sezonske radnike: „Prosečna dnevnica sezonskih radnika je 1.500 dinara, a naš predlog je da obaveze poslodavaca ne budu više od 20% tog iznosa po danu. Izdvajanja poslodavaca tako bi bila 200 do 300 dinara, ali ostalo je još da pričamo na tu temu sa ministrom finansija“.

Među stavkama koje još nisu precizirane, te bi to trebalo da bude urađeno u narednom periodu, jeste da li će sezonski rad biti ograničen na 90 ili 120 dana godišnje.

Mobilni inspektori

Ministar rada Zoran Đorđević kazao je da će zakon omogućiti da se smanji siva ekonomija, kao i broj nezaposlenih. On je istakao da će kontrola poštovanja zakona biti efikasna, jer će zahvaljujući elektronskom sistemu tzv. mobilni inspektor na licu mesta moći da proverava podatke o prijavi unete u bazu Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja.

„U poslednjem kvartalu 2016. godine oko 65% sezonskih radnika radilo je bez ugovora, a ovim rešenjem želimo to da promenimo. Inspekcija rada već pravi plan, postoji program po kojem će raditi. Stićiće svugde, kontrolisaće ne samo gradove, nego i sela i opštine. Efekti tog rada biće vrlo brzo vidljivi. Želimo da stvorimo i svest kod sezonskih radnika da njihov rad na crno ne predstavlja štetu samo za njih nego i za državu“, kazao je Đorđević.

Mađarski model

Model softverskog rešenja za elektronsko prijavljivanje i evidenciju biće sličan onome koji se sada primenjuje u Mađarskoj, a u opciji je bio i hrvatski model vaučera. Nakon analiza ocenjeno je da je mađarski elektronski sistem bolji od sistema vaučera. U registru sezonaca biće identifikovane veštine radnika, uzimajući u obzir metodologiju „Pasoš kompentencija“. Instrument „Pasoš kompetencija“ služi za dokumentovanje sposobnosti, veština i kompetencija koje se stiču tokom školovanja, rada, obavljanja neke volonterske delatnosti, ili baveći se hobijem, te obavljajući svakodnevne poslove i dužnosti unutar porodice. „Pasoš kompetencija“ je važeći dokument koji se, pod istim ili sličnim imenom, koristi u mnogi razvijenim evropskim zemljama. On omogućava poslodavcu da se upozna sa svim veštinama koje radnik ima.

„NALED je u saradnji s GIZ-om obezbedio donaciju od 400.000 EUR za izradu softvera za prijavu sezonaca, obuku inspektora i službenika u resornim institucijama i izradu prvog registra sezonskih radnika. I ovaj softver biće predat u vlasništvo Vladi Srbije“, rekao je predsednik Upravnog odbora NALED-a Aleksandar Ružević.

Kako je naglasio Ružević, u Mađarskoj je kroz sličan program 700.000 radnika „uvedeno u legalne tokove“. Kako je dodao, uspostaviće se jednostavna procedura koja će olakšati posao i velikim poljoprivrednim kompanijama i malim gazdinstvima koja angažuju sezonske radnike..

I penzioneri mogu da budu sezonci

Ambasador Nemačke u Srbiji Aksel Ditman ocenio je da će projekat pomoći velikom broju ljudi iz najugroženijeg sloja stanovništva da se uključe u sistem socijalnog i zdravstvenog osiguranja.

Novim zakonom biće predviđeno i zapošljavanje penzionera, kao i mladih između 15 i 18 godina, na sezonskim radovima u poljoprivredi, uz poštovanje prava ina penzijsko i osiguranja u slučaju povreda na radu i plaćanja poreza na dohodak. Ova lica moćiće da rade kao sezonci bez obzira na to da li se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ili su korisnici nekog vida socijalne pomoći i neće gubiti ranije stečena prava.

Zakon ne treba da važi samo za poljoprivredu

Rešenja koja se sada prave za sezonske radnike zaposlene u poljoprivrede trebalo bi da kasnije budu primenjena i na druge grane, poput građevinarstva ili ugostiteljstva i turizma. Ovo je bila i osnovna zamerka Unije poslodavaca Srbije koja je kao članica radne grupe za izradu Nacrta zakona o privremenom angažovanju na sezonskim poslovima insistirala da ovo važi i za sektor turizma i građevine.

„U potpunosti podržavamo ovaj zakon, ali smo za to da se on primenjuje na sve sektore. Ipak, sindikati su bili protiv toga tako da je ostalo da se zakon primenjuje samo na poljoprivredu. Zakon je veoma značajan jer će smanjiti sivu ekonomiju, a poslodavcima omogućiti da na lak način prijavi sezonske radnike za koje će plaćati niske doprinose“, rekli su iz Unije poslodavaca Srbije.

Izvor: eKapija

Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji, smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji, širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi, Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali, Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodnevni Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari.

Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata; globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta.

U Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom 2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisao i publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objavio sopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor („Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska reputacija bila u opasnosti.

Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima, nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim sadržajima, uporno navode na pogrešan trag.

„Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“, piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti, objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba, naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priča sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne, i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu.

Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga, nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ LJUDI KOJI ŽIVE U EKSTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji, po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove, pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali nisu?

„I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani četrdesettrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde. Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“

U svojoj knjizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo, nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31 godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih optimista, „skoro 2.000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od 1,90 dolara po danu.

Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u vezi sa tim, i da umesto toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci ne lažu. Samo pogledajte brojke!

Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo.

Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši. Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu.

Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će stvari uskoro biti još bolje. „Racionalni optimizam smatra da će se svet izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih… Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“

Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes, upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama, sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta – potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo.

„Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih proroka propasti“.

To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti?

Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom centru i otetim avionima.

Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku – osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju, pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet. („Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuju da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija: „Na osnovu čega, iako pred sobom ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“

Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani – bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo. (U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo kaznenog sistema.) Možemo biti zgroženi smrtima migranata u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično, bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo veličanstveno vreme da se bude živ. (Novi doprinos politici novih optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim.)

Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni izuzetak.

Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on 1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji.

Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili – sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa. Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan.

„Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo, sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“ Kada živite u svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“.

U svojoj knjizi Zamka pouzdanja, Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193 zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro sve vrste pritiska – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan nivo preteranog pouzdanja?

Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit, nisu to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti „opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže Ransiman. „Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića poseduju sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša sposobnost za brljanje raste.“

Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih interpretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa, zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“ Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu u pravu.

Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk. U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. – postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti. Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički, moraju biti naprednije.

Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu: Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite.

Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ – delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastup, ali delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni, knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista, ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primer kulturalne aproprijacije. (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da biste došli do činjenica.) Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga kakav svet uistinu jeste.

Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom devetnaestog veka naprosto promašuje temu.

Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude, tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda.

Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni životi nisu kretali nabolje. „Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘. A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je potpuno irelevantan.

U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument: generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman politički argument – ali on je još uvek politički argument, a ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište. „Ne sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“. Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka, ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma krhko.

Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu. „Svi mi smo bili Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo, jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci ne razumeju Šveđane baš najbolje“.

Populistički talasi u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u potpunosti pogrešili u negativnoj percepciji svoje situacije, sama percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste, primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“.) Postoji tačka na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprostranjena osećanja pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena.

Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva, mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava da napredak nije neminovan: „Postoji realna opasnost nativističkog kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili, počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“ Ali u prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da razvije optimistički spin i na temu izbora.

„Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila, ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaju je prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore.

 
Oliver Burkeman, Gardijan
Prevod sa Peščanika

Još samo mesec dana ostalo je do zatvaranja konkursa za dodelu nacionalnih nagrada u oblasti tržištnih komunikacija KAKTUS 2017. Tim povodom razgovarali smo sa Dušanom Drakalskim, izvršnim kreativnim direktorom agencije Demner, Merlicek & Bergmann iz Austrije, a koji je ove godine i predsednik regionalnog dela žirija za dodelu nagrada KAKTUS 2017.

 
Koji trendovi u oblasti integrisanih komunikacija su najdominantniji i koji trend će, po Vašem mišljenju, obeležiti 2017. godinu?

D. Drakalski: Influenseri. Društvene mreže postale su toliko dominantne da svaki influenser postaje nezavisan kanal komunikacije. Definitivno se advertising menja i ide u neke sfere gde će svima nama biti čudno boraviti. Ali to je normalno, tako je bilo i kad su se bilbordi pojavili. Ne volim puno influensere, ali očigledno da oni veoma utiču na biznis. Problem je da se njihov uticaj izmeri. Uvek pogrešno, ali se ipak da meriti. E kad se to dogodi, onda influenseri idu gore. Nadam se da će taj trend postati istorija, i nadam se da će se opet trendseteri vratiti u modu. Influenseri, s jedne strane, ne mogu napraviti PUNK ili ROCK jer svi oni imaju različite poglede. Kad bi se nekako udružili možda bi imali veće mogućnosti za globalni trend.

Druga stvar su agencije koje imaju svoje laboratorije. To je stari trend u Evropi, ali na Balkanu još uvek nema agencija koje imaju laboratorije. Govorim o pravim laboratorijama. Naučnici koji rade unutra. To je nekakav odgovor start-upa, sa strane agencija.

 
U kojoj meri su naše agencije s jedne i klijenti s druge strane zaista spremni za hrabre i inovativne kampanje? Da li se i zbog čega plašimo?

D. Drakalski: Nije toliko važno da li su spremni, važno je da li će preživeti oni koji postavljaju standarde ili oni koji ih slede. Svaki klijent treba to da zna, a i svaka agencija. Preživeće oni koji imaju dobre timove, pune srećnih ljudi koji su spremni za nove avanture. Važno je da se radi sa dobrim timom. Dobri klijenti – dobra agencija. Samo srećni ljudi koji se ne boje novog mogu da naprave veliki korak. Sećam se kako je Branson govorio: „Klijenti ne dolaze prvo, prvo dolaze ljudi koji traže posao. Ako svoje zaposlene tretirate sa brigom oni će brinuti o vašim klijentima.“ Isto ovo važi i za odnos klijent – agencija.

 
Koji je, iz Vašeg iskustva, “tajni sastojak” za ideju koja opstaje, odnosno za kvalitetnu kampanju koja će ostaviti trag?

D. Drakalski: Ne postoji recept, niti tajni sastojak. Postoji uspešna kampanja i neuspešna. Postoje doduše i kampanje koje su uspešne, ali ne i odgovorne prema društvu. Advertajzing treba da postane odgovoran prema društvu i ne samo da se meri uspehom. Kampanje kojih se sećamo i koje nam bude dobre emocije i nakon 20 godina uspešne su kampanje. Koliko njih je i odgovorno možete videti i sami.

 
Zašto je važno da jedno tržište ima nacionalni kreativni festival i zašto bi struka trebala da stanje iza njega?

D. Drakalski: Verujem da nacionalni festival ujedinjuje tržište. To je mesto gde se svi iz jedne zemlje susreću sa njihovim uspehom. Takođe, nacionalni festival je dobar ako od njega postoji mogućnost za svetske kampanje. Nacionalni festival koji favorizuje samo nacionalni humor nije dobar.

 
Konkurs za nagrade KAKTUS 2017 otvoren je do 20. septembra. Uslove konkursa, propozicije i kategorije, kao i prijavni formular i Pravilnik o radu žirija, možete pogledati na sajtu www.kaktus.rs.