јануар 2018

Sinhrotron i jedan od najsavremenijih lasera u Naučno tehnološkom parku AREA u Trstu, osim naučnika koriste i mnoge ugledne svetske kompanije da testiraju materijale i sastav proizvoda na molekularnom nivou. Izgradnju i kupovinu ovih uređaja finansirala je italijanska država, jer se korist takvih ulaganja prepoznaje kroz ekonomski razvoj regiona i ukupne privrede, jačanje naučne zajednice i porast novih, visokoplaćenih radnih mesta.

Dokaz koliko su naučno tehnološki parkovi dvosmerna sprega između nauke i njene primene na tržištu, podstičući komercijalizaciju naučnih ideja ali povratno i razvoj same nauke, je i način na koji radi Naučno tehnološki park AREA u Trstu. Ova institucija je jedan od partnera Naučno tehnološkog parka Beograd, koji nam je omogućio da se na licu mesta upoznamo ne samo sa uslugama koje AREA nudi svojim stanarima, već i kako se razvijaju naučni projekti u cilju dugoročnog ekonomskog rasta.

Naučno tehnološki park AREA u svom sastavu ima dva kampusa: jedan je namenjen razvoju startap kompanija, a drugi, Elettra, je u potpunosti okrenut naučnim istraživanjima i te projekte finansira država. Ovaj naučno istraživački centar je razvio i koristi u svom radu sinhrotron i veoma moćan elektronski laser (Free-electron laser – FEL), što ga čini jedinim centrom u svetu koji kombinuje ova dva uređaja. Sinhrotron je, inače, vrsta kružnog akceleratora čestica koji ubrzava elektrone i protone ali, za razliku od kolajdera u CERN-u, u naučno tehnološkom parku u Trstu se ne inudkuje njihovo sudaranje. Sinhrotron je koristan ne samo u fizici, već ima široku primenu i u medicini, biologiji ali i u komercijalnim delatnostima, kada postoji potreba za preciznim utvrđivanjem strukture materijala prilikom proizvodnje različite robe. Uživo, on izgleda kao veliki krug, sastavljen od 27 akceleratorskih cevi (beamlines), kroz koje neprekidno prolaze čestice izložene laserskoj svetlosti.

Na početku beše naučni eksperiment

U izgradnju postrojenja u Trstu uložene su stotine miliona evra, a za njegovo održavanje troše se desetine miliona godišnje. Krajnji efekat tih sredstava ne meri se samo kroz povraćaj novca, već kroz doprinos privrednom razvoju ovog regiona, kao i kroz privlačenje relevantnih stručnjaka, izgradnju naučne zajednice i postizanje zapaženih istraživačkih rezultata.

Resurse ovog centra, međutim, ne koriste samo naučnici već i kompanije iz preko 50 zemalja, ali prethodno moraju da ispune kriterijume na konkursu za upotrebu sinhrotrona. Elettri je u proteklim godinama pristiglo i nekoliko prijava iz Srbije, a zbog ogromnog interesovanja biraju se kompanije sa najboljim idejama i projektima, kojima se po komercijalnoj osnovi ustupaju termini za rad u naučno istraživačkom centru, što njegovom većinskom vlasniku, NTP AREA, obezbeđuje deo prihoda.

Kompanije koriste sinhrotron i moćan elektronski laser najčešće za ispitivanje materijala na atomskom i molekularnom nivou, rade na kreiranju novih materijala na nano nivou i slično. Da bi im to bilo omogućeno, prethodno su bila neophodna dugogodišnja naučna istraživanja, kaže za B&F Emanuele Pedersoli, naučnik koji radi na akceleratorskim cevima u Elettri.

„Ulaganja u nauku se itekako isplate, jer mnogi predmeti za svakodnevnu upotrebu su napravljeni zahvaljujući naučnim eksperimentima u oblastima za koje se na prvi pogled čini da nemaju mnogo veze sa praktičnim životom. Primera radi, istraživanje svemira je iznedrilo mnoštvo materijala i tehnologija koje se koriste u domaćinstvima, ali je i unapredilo meteorologiju, telekomunikacione mreže, GPS… Mi u Elettri radimo na istraživanjima čiji rezultati, verovatno, neće moći da se primene u narednih nekoliko godina, ali bi u vekovima koji dolaze mogli da redefinišu naš način života. Svedoci smo da je i za manje složena otkrića bilo potrebno više vremena do komercijalne primene. Recimo, LED svetla, tranzistori, kompjuteri i drugi elektronski uređaji napravljeni su na osnovu saznanja o poluprovodnicima i njihovoj strukturi, odnosno Ajnštajnovog objašnjenja fotoelektričnog efekta, starog više od veka”, objašnjava Pedersoli.

Sagovornik B&F-a dodaje da ulaganje u fundamentalnu nauku, stoga, itekako doprinosi konkurentnosti u globalnoj utakmici, i to – dugoročno. „Država koja pruža podršku nauci podstiče sopstveni razvoj, kreira inovacije i tehnologiju ali i nova radna mesta. Ako finansira makar i elementarna naučna istraživanja imaće koristi od transfera znanja i tehnologija, ali i od razvoja sopstvenih naučnih i tehnoloških kapaciteta”.

Od efikasnih lekova do superbrzih kompjutera

Elettra pruža usluge u oblastima mikroskopije, kristalografije, difrakcije, fotoemisije i drugih sfera ljudskog delovanja – od onih koji se trude da očuvaju kulturno nasleđe pa detaljno proučavaju molekularnu strukturu antičkih ili srednjevekovnih proizvoda, preko farmacije u kojoj je ponekad važno precizno utvrditi atomsku strukturu medikamenata, posebno kada su u pitanju značajni lekovi poput onih za lečenje kancerogenih oboljenja, do industrija koje kreiraju nove materijale. Kompanije, osim što koriste resurse u Elettri za istraživanja i razvoj, dolaze često i da testiraju svoje proizvode i metode proizvodnje, ali i da unaprede njihov kvalitet.

„Spoznaja molekularne strukture nekog predmeta ili bića je veoma važna, jer nam može razjasniti njihovu funkcionalnost ili ponašanje. Za naučnike je uvid u molekularnu strukturu poput čitanja uputstva za upotrebu nekog uređaja – omogućava nam saznanja o njegovim delovima, kako oni rade, u kakvom odnosu bi trebalo da budu… Nekad nije dovoljno da se samo pridržavate pravila proizvodnje da biste bili uspešni u svom poslu. Recimo, možete da napravite neki lek po receptu, dodajući sastojke precizno u milligram, a da on ipak ne bude dovoljno efikasan. U tom slučaju razloge njegove neefikasnosti možete otkriti u Elettri i modifikovati ga na osnovu istraživanja njegove tačne molekularne strukture”, objašnjava Pedersoli.

Osim rada na konkretnim proizvodima, u Elettri se bave i eksperimentima poput proizvodnje sunčeve toplote. „Želeli smo da utvrdimo kako bi se određeni materijali ponašali pod uticajem tako visoke temperature. Budući da takve eksperimente, naravno, ne možemo da vršimo direktno na Suncu, u našem centru smo koncentrisali veliku količinu energije u veoma kratak rendgenski zrak, koji je trajao milioniti deo milijarditog dela sekunde, i usmerili ga na materijal koji smo testirali. Pre nego što je raznesen, dobili smo mnoštvo korisnih informacija o njegovom ponašanju pri susretu sa sunčevom energijom”, kaže Pedersoli i navodi još neka zanimljiva istraživanja, koja u budućnosti mogu biti korisno primenjena. „Istražujemo i dinamiku magneta. To na prvi pogled, možda, ne deluje kao inicijativa iz koje će proisteći nešto praktično, međutim treba imati u vidu da savremena informatika funkcioniše zahvaljujući magnetnoj memoriji. Zato bismo, ako uspemo da shvatimo magnetsko ponašanje čvrstih materija, mogli da proizvodimo ultrabrze kompjutere, sa memorijom jačom više hiljada puta od sadašnje”.

Kako su naučnici dospeli u Mikijev zabavnik

Kada je jedna italijanska kompanija angažovala naučnike u Elettri da pronađu „recept“ kako da kroasani zadrže svežinu i nakon odmrzavanja, njihovo rešenje je promovisano u najširoj javnosti na neobičan način. Naučnici su prvo utvrdili da sam proces zamrzavanja negativno menja određena svojstva testa, posebno vode koja se u njemu nalazi i potom su pronašli rešenje za taj problem, što je omogućilo ubrzano širenje ovog proizvoda na tržištu. Za ovaj naučni poduhvat je čulo i uredništvo Topolina (Mikijevog zabavnika) i odlučilo da im posveti strip. Tako se njihova priča našla u jednom od najpopularnijih stripskih izdanja u Italiji.

decembar/januar 2017/18, broj 144/145

Mnogi su očekivali da će 2017. biti zapamćena po trijumfu populizma u Evropi. Ali nije ispalo tako. Umesto toga, glavna priča godine bila je ona o samozvanim pokretima koji ukidaju ili zamenjuju tradicionalne političke partije.

Uzmimo Republiku u pokretu francuskog predsednika Emmanuela Macrona, koja je prošlog proleća odnela ubedljivu pobedu na francuskim predsedničkim i parlamentarnim izborima. Ili pogledajmo kako je krajem godine 31-ogodišnji Sebastian Kurtz postao austrijski kancelar nakon što je prekrojio konzervativnu Austrijsku narodnu partiju (ÖVP) u pokret pod imenom Lista Sebastiana Kurza – Nova narodna partija.

Širom evropskog kontinenta sve više glasača smatra da su tradicionalne političke partije zaokupljene sopstvenim interesima i gladne moći. Uz to, u svetu u razvoju partije sa utemeljenjim pedigreom poput Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) u Južnoafričkoj Republici vide se kao korumpirane. U mnogim slučajevima tradicionalne partije su postale ono što politikolozi zovu karteli: one koriste državna sredstva da bi se održale na vlasti i bez obzira na međusobne političke razlike često rade zajedno da bi isključile protivnike.

Čini se da su posebno mladi glasači manje zainteresovani za tradicionalne partije, jer ih vide kao previše birokratske, dakle dosadne. Setimo se čuvene dosetke Oscara Wildea o problemu sa socijalizmom: oduzima suviše večeri. Onda nije neobično što je poslednjih godina većina inovativnih političkih eksperimenata u Evropi izrasla iz uličnih protesta i masovnih okupljanja koji su odbacili hijerarhijske oblike organizacije.

Na primer, španski pokret levice Podemos nastao je posle masovnih demonstracija nezadovoljnih građana 2011. Italijanski populistički pokret Pet zvezdica (M5S), koji je izbio na vrh na parlamentarnim izborima 2013, a predviđa se da će to postići i 2018, iznikao je iz velikih protesta koje je organizovao komičar Beppe Grillo protiv kaste – što je njegov pogrdni termin za vladajuću klasu profesionalnih političara i novinara u Italiji.

Ipak, nešto čudno se dogodilo između nastanka tih pokreta kao spontanih, inkluzivnih uličnih protesta i njihovog uspeha na izborima. Mada ne odustaju od retorike horizontalnih oblika organizacije i participativne demokratije, njihove harizmatične vođe koncentrišu sve više moći u svojim rukama.

Generalnog sekretara Podemosa Pabla Iglesiasa, na primer, idealistički aktivisti pokreta kritikuju zbog hiper-liderstva i onlajn lenjinizma. Iglesias im odgovara da se „konsenzusom ne može jurišati na nebo“.

Grillo nema zvanični položaj u pokretu M5S, koji sebe naziva ne-udruženjem, ali vodi blog koji je ključan za uspeh pokreta, a poseduje i autorska prava na zvanični simbol pokreta. Članovima M5S uskratio je pravo da ga koriste jer su navodno kršili pravila (sadržana u nečemu što se zove ne-statut) njegove antipartije. Oni koji se kandiduju za javne funkcije pod okriljem M5S potpisuju ugovor kojim se obavezuju da plate kaznu ako prekrše partijske principe.

Naravno, politički pokreti nemaju nužno populistički karakter. Kao što su pokazali Zeleni i feministički pokreti, oni se mogu suprotstavljati tradicionalnim političkim formama bez pretenzija da predstavljaju većinu glasača.

Međutim, današnji politički pokreti obično su manje pluralistički nego što su to bile velike partije koje su dominirale posleratnom evropskom politikom. To ima smisla jer pokret podrazumeva ne samo dinamiku, već i pretpostavku da su svi članovi saglasni o tome kojim putem treba ići.

Problem je u sledećem: kada se svi slažu o tome kuda idu, kao da više nema potrebe za širim demokratskim raspravama. Zato su se pokreti koji su prethodnih godina ponikli u Evropi – na levici i desnici – fokusirali na jačanje svojih vođa, a ne na osnaživanje baze, čak i onda kada participativnu demokratiju ističu kao svoj osnovni princip.

I Macron i Kurz su se okoristili osećanjem dinamike i svrhe, ključnom osobinom političkih pokreta koji se bave samo jednim pitanjem. Kurz je ceo ÖVP potčinio svojoj volji. Pored toga što mu je dao novo ime, reorganizovao je njegovu unutrašnju strukturu i promenio zvaničnu boju iz crne u tirkiz. A konzervativna platforma partije jedva da se promenila, što pokazuje da su Kurzovi potezi više usmereni na marketing i potvrđivanje ličnog autoriteta nego na bilo šta drugo.

Podemos, Republika u pokretu i Momentum, pokret mladih koji je pomogao Jeremyju Corbynu da preoblikuje platformu britanske Laburističke partije – nisu važni pre svega kao samosvojni pokreti, već zato što pružaju više političkih izbora građanima, posebno onima nezadovoljnima dvopartijskim sistemima kojima dominiraju dve davno uspostavljene partije sa gotovo identičnim programima.

U Corbynovom slučaju, politički pokret bi mogao da obnovi progresivne kapacitete Laburističke partije i preokrene ono što su mnogi videli kao usvajanje neoliberalnih načela pod bivšim premijerom Tonyjem Blairom. Ali bilo bi naivno verovati da sami pokreti mogu uneti više demokratije u evropsku politiku. Naime, zbog svojih snažnih plebiscitarnih oblika vođstva, oni se mogu ispostaviti manje demokratskim od tradicionalnih partija.

 
Preuzeto sa Social Europe
Prevela Slavica Miletić za Peščanik

Izvoz hrane je postao jedan od najvećih aduta poljske ekonomije, budući da je vešto korišćenje EU fondova za privredne reforme u velikoj meri podstaklo i lokalnu poljoprivrednu proizvodnju. To je bio „okidač“ da se kroz regionalne projekte za razvoj preduzetništva poljoprivrednicima pomogne da bez posrednika prodaju gotove proizvode na tržištu, kroz odgovarajuću regulativu i osnivanje namenskih „kuhinjskih inkubatora“.

„Novcem iz EU fondova“, „sredstvima koja nam je odobrila EU“, „mi smo najveći korisnik budžeta EU“ – ovo su tri najčešća objašnjenja kada Poljaci pričaju o bilo kojoj vrsti investicija, u poljoprivredu, u sektor malih i srednjih preduzeća ili u poboljšanje ukupnog ekonomskog razvoja. Kako i sami priznaju, nakon pada komunizma Poljska se našla u teškoj ekonomskoj situaciji, i privredu su uspeli da obnove reformama, i pre svega, veštim korišćenjem EU fondova. Zato danas ekonomska situacija u Srbiji i Poljskoj možda nije za poređenje, ali je sigurno da se na primeru ove zemlje može mnogo naučiti.

Poljska je na početku reformi izdeljena na regione i danas ih je 16, a svaki ima svoju vlast koja je prilično autonomna u donošenju odluka. Regioni se razlikuju po stepenu ekonomske razvijenosti, strukturi privrede i podsticajima za mala i srednja preduzeća. Delegacija iz Srbije, koju su, između ostalih, činili predstavnici Ministarstva poljoprivrede, predstavnici regionalnih razvojnih agencija i Stalne konferencije gradova i opština, posetili su Malopoljsku regiju, koja spada u jednu od najrazvijenijih. Kako su nam rekli domaćini, u ovoj regiji mala i srednja preduzeća čine oko 30 odsto ukupne privrede. Takođe, oni razvijaju i specifičnu vrstu preduzetništva među poljoprivrednicima kroz takozvane „kuhinjske inkubatore“ i to, naravno, uz veliku pomoć Evropske unije i bespovratnog novca iz njenih fondova.

Kako je protiv postalo za

„Kod nas je sve počelo od poljoprivrednika. Oni su, iako to sada izgleda apsurdno, bili ubedljivo najveći protivnici ulaska Poljske u Evropsku uniju. Te 2004. godine su mislili da će im farme sa zapada preoteti posao. Ali, desilo se potpuno suprotno. Danas naši poljoprivrednici prodaju mnogo više hrane u zemlje EU nego što mi uvozimo. Na našem tržištu prehrambeni proizvodi su pretežno domaći. Izvoz hrane postao je jedan od najjačih aduta poljske ekonomije, i to stvarno niko nije očekivao“, rekao je Januz Sepiot, bivši načelnik Malopoljske regije i predstavnik u poljskom parlamentu.

Tome je, možda, doprinela i cifra od 35 milijardi evra, koliko se iz EU „slilo“ direktno u ruke poljoprivrednika! Računica za ovaj iznos nam je, okvirno, ovako objašnjena: u Poljskoj se direktno obrađuje 14 miliona hektara zemlje (u Srbiji oko tri miliona). Poljoprivrednici po hektaru obradive površine godišnje dobiju 250 evra. Ali i pojam „obradive površine“ je relativan – dovoljno je, recimo, da se na zemlji na kojoj je samo trava, bar ona redovno kosi.

„Osim ovih, direktnih plaćanja, novac iz EU je stizao u selo i za kupovinu mašina i opreme, kao i razne druge investicije. S druge strane, porez koji poljoprivrednici plaćaju je simboličan, dok su potpuno oslobođeni plaćanja doprinosa za socijalno i zdravstveno osiguranje. To za njih plaća država“, priča Sepiot.

Kako je objasnio, to je bio i „okidač“ da probaju da od poljoprivrede naprave „neki veći biznis“ s ciljem da se prodaje što manje sirovina, a što više gotovih proizvoda, i to posebno brendiranih, sa određenih geografskih područja. „Recept“ su, kažu prepisali od Amerikanaca. Na početku su pitali poljoprivrednike šta bi im najviše pomoglo, a oni su tražili podršku u marketingu, labaratorijskim analizama, pakovanju i prevozu gotovih proizvoda. I tako su nastali „kuhinjski inkubatori“.

„Napravili smo ih kako bi poljoprivrednike naučili „šta dalje“ kad imaju svoje sirovine, voće, povrće. Oni nisu bili dobro upoznati sa administrativnim procedurama bezbednosti hrane, raznim sertifikatima, sanitarnim pregledima… Mi im pomažemo da sve to završe i, naravno, da od svoje sirovine naprave gotov proizvod“, kaže Renata Bukovska, predsednica „kuhinjskog inkubatora“ iz mesta Strišuf.

Bez posrednika na tržište

Ceo inkubator je koštao oko 500 hiljada evra i novac su dobili od Vlade Švajcarske, kroz projekat. U njemu se nalaze moderne mašine za pravljenje soka, džema, i drugih proizvoda, a imaju i stalno zaposlenog tehnologa koji je, takođe, velika pomoć za 15 poljoprivrednika koji, za sada, redovno koriste usluge inkubatora. „Na početku je sve bilo besplatno, ali sada gledamo da funkcionišemo komercijalno. Osim pravljenja gotovog proizvoda, pomažemo poljoprivrednicima da ga odgovarajuće upakuju i prodaju – nešto preko interneta, a nešto kroz organizovane sajmove hrane“, objašnjava Renata Bukovska. Prema njenim rečima, „kuhinjski inkubator“ ne knjiži dobit, jer sve što zarade ulažu u razvoj. Registrovani su kao neprofitno udruženje i samim tim oslobođeni plaćanja poreza.

Opština Strišuf, u kojoj se ovaj inkubator nalazi, je radi podrške preduzetništvu inicirala osnivanje „lokalne akcione grupe“. Grupa broji 47 preduzeća, 15 udruženja i veliki broj fizičkih lica koja se bave različitim vrstama malog i srednjeg biznisa. Budžet im je oko dva miliona evra i dobijaju ga od raznih fondova, EU, državnih, socijalnih. Njihova obaveza je da polovinu tog novca moraju da koriste za otvaranje novih radnih mesta na lokalu.

„U Malopoljskoj regiji imamo oko 140 hiljada poljoprivrednika. Do nedavno je svega 10 odsto njih nešto prodavalo na tržištu. Ostali su bili u ’neformalnoj’ ekonomiji, a želeli su da proizvode i prodaju legalno. ’Kuhinjski inkubatori’ su pomogli u tome, a kao rezultat ovog projekta imamo zakon koji važi od januara, i omogućava poljoprivrednicima da sami, bez posrednika, prodaju svoju robu. Tako smo, zapravo, napravili preduzetnike“, priča Rafaš Serafin, direktor „Invajermental partneršip fondacije“.

Kulinarska ruta

Malo drugačiji koncept „kuhinjskog inkubatora“ kreirali su predstavnici grada Sandomirez. Oni su svemu dodali i „kulinarsku rutu“, pa u njihovom okrugu ima 53 sertifikovana restorana koji nude iskuljučivo tradicionalne proizvode koji su upisani na listu Ministarstva poljoprivrede. Jela od određenih proizvoda moraju biti napravljena tačno tamo odakle i potiču, ali i zadovoljiti sve sanitarne uslove. Za sada su ubeležili 32 jela iz regionalnih kuhinja, i 30 tradicionalnih proizvoda.

„Mi smo za ovaj projekat od švajcarske vlade dobili šest miliona franaka, za period od pet godina. Sprovodili smo edukativne aktivnosti i podelili 270 donacija za preduzetnike početnike. Naš cilj je popularizacija i razvoj turizma, vraćanje tradicionalnoj hrani i pre svega bolji život lokalnog stanovništva“, rekla je Ana Frančak, predsednica fondacije „Centar za promociju preduzetništva“.

U poljskom Ministarstvu za razvoj imaju prilično jasnu računicu kako da novac iz EU koriste za podsticanje preduzetništva. „Jedan od naših najbolje iskorišćenih programa trenutno je program ’Istočna Poljska’. Vredan je dve milijarde evra, i potpuno je finansiran iz EU fondova za regionalni razvoj. Taj novac koristimo za razvoj novih poslovnih ideja i naročito startapova“, ističe Renata Halak, zamenik direktora u odseku za razvoj iz ovog ministarstva.

Nešto slično, za razvoj preduzetništva ali kroz lokalne inicijative, švajcarska vlada radi i u Srbiji, zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede. U projektu NIRAS, izdvojena su četiri okruga: Mačvanski, Kolubarski, Sremski i Šumadijski. Oni su dobili priliku da predlože projekte za koje misle da bi bili značajni za razvoj njihovog regiona. Vlada Švajcarske im je za realizaciju tih projekata dala bespovratnih 1,6 miliona franaka. Kako objašnjava Branislav Milić, stručnjak za ruralni razvoj iz švajcarskog projekta NIRAS, Mačva i Srem rade na projektima turizma i obnovljivih izvora energije, dok Kolubarski i Šumadijski rade na preradi voća i promociji vinarstva.

Aleksandra Galić

decembar/januar 2017/18, broj 144/145

Pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda, ali i drugih aktera, Vlada Srbije izvodi ambiciozni program reformi u korist kapitala i na štetu radnika. Pod reformskim čekićem očekivano se našao i nacionalni distributer struje. No “reforma” tako velikog sistema sa sobom povlači i neke nepredviđene probleme.

Zbog svoje veličine i uloge koju ima u privrednom, pa i društvenom životu zemlje, Elektroprivreda Srbije (EPS) je pod budnim okom svih faktora koji utiču na proces takozvanih reformi. U svom propagandnom spotu – koji se u skladu sa savremenom terminologijom zove “korporativni film” – EPS akcenat stavlja na ono čime želi da se pohvali, a to je usklađivanje sa preporukama i propisima EU, ali i društveno odgovorno poslovanje što podrazumeva donatorstvo za profesionalne sportiste, program Škola bez nasilja, brigu o muzeju Nikole Tesle ili ktitorstvo Hrama Svetog Save. Naravno, kruna svega je konstatacija da je to najveća nacionalna kompanija, okrenuta tržištu, konkurentna i profitabilna.

U javnosti je, međutim, kreirana drugačija slika zasnovana na ideji ove državne firme kao mesta za obezbeđivanje (za ovdašnje uslove) pristojnih primanja uz poslovično malo truda. Osobito se to odnosi na stranačko zapošljavanje, koje, uprkos zvaničnom moratorijumu na zapošljavanje u javnim preduzećima, kroz angažovanje radne snage preko agencija i na određeno vreme, i dalje nastavlja da postoji. Shodno veličini kompanije, EPS je naravno u poziciji da apsorbuje nemali deo tako zaposlenih osoba. Javni imidž zaposlenih u javnim preduzećima nije baš previše pohvalan: to je slika jednog uhleba, parazita i neradnika. Takav dojam deli većina nezaposlenih, ili pak onih koji rade kod kapitalista, stranih i domaćih, dakle kod većine stanovništva.

Ovo nije čudno, niti je ekskluzivno za Srbiju, ali ono što bi moglo da začudi jeste to što ovakvoj recepciji doprinosi i sam menadžment EPS-a. Naime, pošto je još 2014. godine proklamovana reorganizacija, na početku svake godine otad dobijamo uvid u nove faze tog procesa. Tako je, početkom ove godine, izvršna direktorka za finansije najavila da će, u okviru racionalizacije, do 2020. godine smanjiti broj zaposlenih za pet hiljada. Početna godina reorganizacije je bila 2015. i tada je 500 radnika otišlo takozvanim prirodnim odlivom, što je zloćudna kovanica za odlazak u penziju onih koji ispunjavaju bar jedan uslov za to. Pod sadašnjim merama štednje, oni koji ne ispunjavaju oba uslova, ne primaju punu penziju.

Pritisci spolja

U toku 2016. godine, 1.500 zaposlenih je prihvatilo “socijalni program”, a još 500 se “prirodno odlilo”. Za 2017. godinu, izvršna direktorka još nije imala tačne podatke, ali misli da će biti makar na nivou 2016. Sve to zvanično se zove “uspešna reorganizacija”. Međutim, da bi se videla uspešnost, treba navesti i druge reorganizacione mere. Tako je, na primer, sredinom 2016. godine autonomno pravno lice EPS snabdevanje pripojeno Javnom preduzeću EPS, odnosno glavnoj kompaniji. Ta, sada ukinuta, ćerka kompanija osnovana je 2013. godine, na osnovu Zakona o energetici. Nepune tri godine kasnije, ispostavilo se da je racionalnije i profitabilnije da ono ne postoji, uprkos Zakonu o energetici.

To i jeste glavni utisak: da se rešenja istražuju u hodu, uprkos neprestanim pozivanjima na iskustva i preporuke iz drugih zemalja. Podrazumeva se da se sve odluke i promene smatraju i oglašavaju uspešnim dok se dešavaju, a isto se tako podrazumeva da se ubrzo ispostavlja da je sve to bilo gubljenje vremena, pri čemu nije isključeno ni da se neko dokopao solidnijih suma novaca. Zapravo, možda bi se nekom strožem sudiji učinilo da oni koji sve to izvode zapravo i ne znaju šta rade. Neko drugi bi mogao da kaže da su u pitanju igre za nečiji račun. Ali, teško da bi iko mogao da kaže da shvata čitavu priču. U prvom redu se to odnosi na zaposlene.

Stvar je zapravo u tome da u ovom trenutku deluje više faktora koji sistem ove veličine u jednoj posrnuloj postratnoj privredi neprestano naprežu do pucanja. Prvo, tu je činjenica da je osnovni proizvod ove kompanije električna energija, koja je, možemo reći, proizvod najšire potrošnje. Kompanija je, stoga, profitabilna. To što je pod kontrolom Vlade, odnosno stranaka, čini je podesnom za upošljavanje klijentelističkih nameštenika. Osim toga, deo njenih sredstava odlazi na pomenute “društveno odgovorne programe”, što smanjuje troškove države. Imajući sve ovo u vidu, razumljivo je zašto je svaka vlada delovala primorano na nekakvu intervenciju u ovom sistemu, kao i zašto je većina dosadašnjih poteza delovala kao presipanje iz šupljeg u prazno. Po intenzitetu najavljivanja svih tih promena, više je nego osnovano pretpostaviti da najjači zahtevi za promenu, pre svega položaja EPS-a na tržištu, dolaze spolja.

Izmena strukture zaposlenih

Sve dosadašnje reorganizacije vodile su ka centralizaciji sistema u Beogradu, gde je sada nagomilan skoro celokupan viši kadar. Nekadašnji regionalni snabdevači su spuštani stepenicu po stepenicu naniže, sve dok se nije došlo do situacije da mnogim službama u tim bivšim regionalnim centrima neposredni rukovodioci budu u Beogradu. Rukovodeći kadar, uprkos svim merama, nije umanjen u odnosu na predreformski period, čak naprotiv. Sa druge strane, javni izgovor za promene jesu naravno efikasnost, racionalnost, ali pre svega priprema za anticipirani čas ulaska drugih kompanija u polje rada EPS-a. Otud toliko javno hvalisanje tržišnom orijentacijom jedne kompanije koja je jedina u oblasti koju pokriva, dakle, poseduje monopol.

Dosadašnjim izmenama se podrazumevalo da će EPS ostati jedini proizvođač struje, dok će se kao prodavci pojaviti posredničke firme koje će tu energiju plaćati EPS-u, a njima će potrošači plaćati potrošenu energiju. Kako će to sve uticati na EPS i njegov odnos sa strankama i državom ostaje da se vidi. Što se tiče ovog društveno odgovornog poslovanja, postavlja se pitanje da li je društveno odgovornije dati npr. manje para sportistima, a zadržati neku hiljadu radnih mesta? Razume se, ova pitanja su čisto retoričkog karaktera, jer su vladajuće strukture prethodnih godina širom sveta, a možda posebno u ovom njegovom delu, pokazale kako gledaju na tu vrstu dileme.

Sa druge strane, na osnovu razgovora sa zaposlenima u ovom sistemu, lako je uočiti nezadovoljstvo zbog zapošljavanja naprednjačkih – nazovimo to – kadrova. Problem i jeste u tome što to najčešće nisu kadrovi, već ljudi koji posao dobijaju kao neku vrstu nagrade za stranačku aktivnost ili nešto slično, a među njima ima jako malo, rečima starijih radnika i radnica, onih koji znaju šta treba da rade i ne samo to, često novozaposleni ostavljaju utisak kao i da ne nameravaju ni da nauče, ni da rade. Još jedna stvar je vrlo važna: socijalni program i prirodni odliv se naravno ne odnose na novu radnu snagu koja je potpisala ugovore o privremenim poslovima ili ugovore o delu, već na one koji su u stalnom radnom odnosu. To znači i to da će se struktura zaposlenih u toku ove reorganizacije biti unekoliko izmenjena.

Odliv za upravu

Bez obzira na sve, za sudbinu EPS niko ne mora da brine; bili jedini na tržištu ili ne, sve dok su jedini koji proizvode struju, uz to kopaju i ugalj, deluje nemoguće da ta kompanija ne pravi profit, veći ili manji. Kao i u slučaju drugih državnih preduzeća poput Telekoma, postojaće dežurni liberalni teoretičari koji će tvrditi da profit može biti još veći. To naravno nije sporno, on bi mogao da bude veći i ovog trenutka kada bi se promenio pogled na društveno odgovorno poslovanje, odnosno, kada bi, na primer, bilo prekinuto sponzorisanje sporta. Sa obzirom na patriotsko-propagandnu ulogu sporta na početku XXI veka, odnosno savremene verzije hleba i igara načela, to je teško očekivati.

Isto koliko bi bilo teško očekivati da se među prirodno odlivenim ili onima koji prihvataju socijalni program bude neko iz sektora marketinga, tačnije odnosa sa javnošću ili neke od sličnih manje bitnih službi za obavljanje osnovne delatnosti, naročito rukovodilaca iz tih, sekundarnih, sektora. Ali, zato među monterima, terencima, banderašima i sličnima koji čitav sistem zapravo i održavaju – to je normalna pojava. Naravno, ušteda bi bila utoliko veća, kada bi na listi otišlih bili menadžeri umesto radnika.

U svakom slučaju, između fraza o tržišnoj orijentaciji, zatim mera štednje, idolizacije budžeta i profita, predviđeno je da se nastavi sa otpuštanjima. Istovremeno, nastavlja se prijem zaposlenih po osnovu ugovora na dve godine. Negde, u čitavom galimatijasu ima i onih koji smatraju da je sve logično. To su obično oni koji donose odluke. Oni drugi, većina, bili zaposleni ili nezaposleni, u tim situacijama obično očekuju da menadžersko-političarske ekshibicije plate preko svog računa za struju.

Nenad Glišić

Izvor: Bilten

Premda izgleda da su bruto potrebe za finansiranjem pod sigurnom kontrolom u 2018, neke zemlje će možda morati da intenzivno koriste mogućnosti koje pružaju tržišta u prvih nekoliko meseci ove godine. Prema budžetskom planu u Srbiji, trebalo bi da tokom 2018. vidimo plasiranje 450 milijardi RSD u hartije od vrednosti u lokalnoj i stranoj valuti na domaćem tržištu. Kalendar aukcija za prvi kvartal 2018. pokazuje da će Uprava za javni dug uvesti nove „benchmark“ HoV u lokalnoj valuti u vrednosti od 110 milijardi RSD sa dospećem od pet godina i 110 milijardi RSD, sa dospećem od 10 godina, kaže se u analizi Erste Grupe.

Češka Republika se suočava sa intenzivnim otkupom hartija od vrednosti (HoV) u prvih nekoliko meseci, dok je Mađarska takođe verovatno potrošila značajan deo svojih gotovinskih rezervi prošle godine, što znači da bi emisija mogla da bude dinamična u ovim zemljama. U Rumuniji, uprkos intenzivnom otkupu HoV u 1. kvartalu 2018. i odbijanja ponuda na aukcijama u poslednjim mesecima 2017. godine, država još uvek raspolaže velikom količinom gotovine, zbog čega je njen trenutni položaj povoljan. U drugim zemljama je situacija opuštenija, jer Hrvatska, Slovačka i Slovenija imaju niže nivoe otkupa HoV u 2018. u odnosu na godinu za nama, a Slovenija takođe ima gotovinske rezerve čiji nivo prevazilazi bruto potrebe za finansiranjem ove godine.

Što se tiče javnog duga u stranoj valuti, Poljska i Rumunija se suočavaju sa relativno visokim nivoom otkupa HoV. Međutim, iako Poljska možda neće želeti da ih u potpunosti zanovi, emisije evroobveznica u Rumuniji bi mogle da premaše dospeća HoV u stranoj valuti. Sve zemlje koje odluče da koriste mogućnosti međunarodnih tržišta to bi mogle da učine u prvom delu godine kako bi izbegle moguće povećanje tržišnih prinosa u drugom delu ove godine. Češka Republika, Poljska i Mađarska će intenzivno nuditi na prodaju emisije HoV početkom ove godine, dok će drugi takođe možda pokušati da iskoriste povoljan tržišni sentiment i emitovati HoV pre nego što nastupi očekivano povećanje tržišnih prinosa.

U Srbiji, kalendar aukcija za prvi kvartal 2018. pokazuje da će Uprava za javni dug uvesti nove „benchmark“ hartije u lokalnoj valuti u vrednosti od 110 milijardi RSD sa dospećem od pet godina i 110 milijardi RSD sa dospećem od 10 godina, u skladu sa našim očekivanjima da će fokus ove godine biti na dužim periodima dospeća. U prvom kvartalu, Uprava za javni dug planira da pruži petogodišnje hartije od vrednosti u iznosu od 50 milijardi RSD i desetogodišnje hartije u iznosu od 40 milijardi RSD i da ponovo ponudi trogodišnju obveznicu (24 milijardi RSD). Što se tiče emisija u stranoj valuti, profil dospeća u prvom kvartalu biće diverzifikovaniji i Uprava planira ukupno 450 miliona EUR hartija u evrima. Prema budžetskom planu, trebalo bi da u toku 2018. vidimo plasiranje 450 milijardi RSD u HoV u lokalnoj i u stranoj valuti na domaćem tržištu. Što se tiče emisije evroobveznica, budžetom je planirana približno jedna milijarda EUR, ali su stručnjaci Erste Grupe po tom pitanju skeptični, pošto iskustvo iz proteklih nekoliko godina pokazuje da Srbija može da preskoči emisiju uprkos zvaničnom planu.

Prošle godine je hrvatsko Ministarstvo finansija bilo veoma aktivno tokom prvog kvartala godine, s obzirom na to da je zahtevniji profil dospeća, u kombinaciji sa povoljnim tržišnim uslovima, uticao na to da se ponude na prodaju dve domaće emisije u februaru, a nakon toga jedna eksterna u martu. Što se tiče ove godine, očekuje se jedan plasman evroobveznica i najverovatnije dve lokalne emisije. Međutim, s obzirom na to da se sva dospeća očekuju u drugoj polovini 2018. (u septembru i oktobru), Ministarstvo finansija bi imalo dovoljno manevarskog prostora u pogledu vremena, pri čemu bi u prvom kvartalu 2018. najverovatnije došlo samo do zanavljanja državnih zapisa. Međutim, u Erste Grupi ne isključuju mogućnost da Ministarstvo pokuša da smanji rizike finansiranja i iskoristi mogućnosti tržišta evroobveznica u ranoj fazi 2018. godine, s obzirom na povoljno tržišno okruženje.

S obzirom na to da je Slovenija već koristila mogućnosti koje pruža tržište obveznica početkom 2018. godine, što, u kombinaciji sa refinansiranjem od strane Ministarstva finansija u 2017. godini, znači da su potrebe za finansiranjem za ovu godinu pokrivene na nivou od oko 75% (slična situacija kao i prošle godine, u kojoj je emisija u prvom kvartalu zatvorila oko 80% finansijskog jaza u 2017. godini). Iako se većina dospeća obveznica za 2018. očekuje u prvom kvartalu 2018. (ostatak početkom drugom kvartala), ne očekuje se da će se Ministarstvo finansija suočiti sa pritiscima u vezi sa vremenom, pošto je već pokrilo veliki deo potreba za 2018. i u povoljnom je položaju da može da se trudi da iskoristi najpovoljnije tržišne uslove kako bi sasvim pokrilo potrebe za finansiranjem, uz istovremeni rad na strateškim ciljevima produžavanja opšte ročnosti duga.

U Mađarskoj, Agencija za upravljanje javnim dugom (ÁKK) planira bruto emisije u vrednosti od 7.684 milijardi HUF (oko 20,2% BDP-a) u 2018. godini (izuzimajući državne zapise), prema zvaničnom planu emisija. Godišnja emisija bi trebalo da bude prvenstveno pokrivena u lokalnoj valuti, dok bi procenat u stranoj valuti mogao da bude oko 5%, od kojih bi utržive devizne obveznice REPHUN mogle da iznose samo oko jedne milijarde EUR. Očekujemo da će ÁKK ponuditi državne obveznice u vrednosti od najmanje 525 milijardi HUF u prvom kvartalu 2018, na sedam aukcija. Potražnja na tržištu će verovatno biti veoma velika, ne samo u prvom kvartalu ove godine, već i tokom cele 2018.

Ministarstvo finansija Rumunije zvanično planira emisiju obveznica u lokalnoj valuti u vrednosti od 12-14 milijardi RON u prvom kvartalu 2018. Planovi Ministarstva za celu 2018. podrazumevaju emisiju obveznica u lokalnoj valuti u vrednosti od 48-50 milijardi RON i evroobveznica u protivvrednosti 4,5-5 milijardi EUR. Od 48-50 milijardi RON emitovanih na lokalnom tržištu, oko četiri milijarde će biti direktno ponuđeno stanovništvu preko filijala Trezora. Planove emisije evroobveznica u Erste Grupi smatraju ambicioznim, ali takođe veruju i da Ministarstvo ima više mogućnosti za povećanje rezervi u stranoj valuti koje zahteva Evropska komisija, kao što su bolja apsorpcija fondova EU i uzimanje običnih kredita od međunarodnih finansijskih institucija.

Prrilično dinamična aktivnost se predviđa za prvi kvartal 2018. u Češkoj Republici. Prva emisija obveznica u iznosu od 60 milijardi CZK će dospeti 22. januara, a još 50 milijardi CZK 17. marta. Stoga će samo u prvom kvartalu Ministarstvo finansija morati da emituje više od 100 milijardi CZK kako bi održalo ravnotežu. Već su počeli da rade na tome; na prvoj aukciji 5. januara, Ministarstvo je emitovalo prvih 5,7 milijardi CZK. Ministarstvo finansija takođe može da polako nastavi sa emisijom državnih zapisa. S druge strane, Ministarstvo finansija Poljske planira da ponudi obveznice u vrednosti od 20-35 milijardi PLN u prvom kvartalu 2018. godine, od čega je šest milijardi PLN već emitovano na prvoj aukciji godine u januaru. Najveći deo emisija bi trebalo da se dogodi u prvoj polovini godine, a oko 30% potreba za zaduživanjem za ovu godinu je pokriveno predfinansiranjem u 2017. godini.

U Slovačkoj, Uprava za javni dug ARDAL planira tri kruga aukcija u prvom kvartalu ove godine. ARDAL procenjuje da potrebe za finansiranjem u 2018. iznose 4,5 milijardi EUR, bližu procene analitičara Erste Grupe od 4,7 milijardi, a manje nego prošle godine, kada su aukcije donele 6,9 milijardi EUR. Opšte uzev, obveznice u vrednosti od 3,3 milijardi EUR dospevaju u 2018. godini, te se u aprilu očekuje prva tura u vrednosti od 0,28 milijardi EUR.

Relaksiranija fiskalna politika i predstojeća značajna „privatizacija“ u Srbiji

NBS je zadržala referentnu stopu na nivou od 3,50%, u uslovima kada kreatori politike očekuju da se inflacija kreće unutar ciljnog koridora od 3% +/-1.5bp i prate reakcije investitora na još uvek neusklađene tonove u pogledu monetarne politike ECB i FED. Erste Grupa očekuje da će NBS zadržati referentnu stopu na sadašnjem nivou tokom cele godine, pošto u narednom periodu predviđa postepen porast inflacije i privrednog rasta, postepenu depresijaciju dinara, relaksiraniju fiskalnu politiku i nešto slabiju potražnju za HoV tržišta u usponu.

Sve veći broj privatnih zdravstvenih institucija u zemlji doveo je do rasta domaćeg tržišta medicinske opreme. Najvredniju opremu, ipak, još uvek nabavljaju državne klinike, ali problem je u tome što one kasnije ništa ne ulažu u njeno održavanje, pa aparati mesecima čekaju na servisiranje, objašnjava Ljubomir Štrbac, vlasnik kompanije Makler, koja duže od četvrt veka u Srbiji distribuira in vitro laboratorijsku opremu najpoznatijih svetskih proizvođača.

 
BIF: U kojoj meri je otvaranje sve većeg broja privatnih zdravstvenih ustanova u zemlji doprinelo rastu tržišta medicinske opreme?

Ljubomir Štrbac: Privatni sektor je generalno u velikoj ekspanziji, bez obzira da li su u pitanju domaći ili strani investitori, velike klinike ili male ordinacije kojih ima na svakom koraku. Svi oni očekuju da će se desiti značajne promene u domaćem sistemu zdravstvene zaštite, a činjenica je da besplatno lečenje već odavno ne funkcioniše kako bi trebalo. Ogroman novac se vrti u privatnom sektoru, i u ovom trenutku najviše se izdvaja za lekove, koje pacijenti sve češće kupuju bez recepta, ali sve više i za medicinsku opremu.

Taj potencijal smo i mi u kompaniji prepoznali pa smo nedavno napravili strateški skrining privatnih laboratorija, i bili smo iznenađeni njihovim ukupnim brojem u Srbiji, ali i obimom posla koji one obavljaju – po pojedinim analizama koje se obavljaju iz krvi privatni sektor je već dosegao 50% posla u u državnim ustanovama.

BIF: Da li se, po Vašem mišljenju, opredeljuje dovoljno sredstava iz budžeta državnih zdravstvenih institucija za modernizaciju medicinske opreme?

Ljubomir Štrbac: Ministarstvo zdravlja iz budžeta kojim raspolaže raspodeljuje sredstva za finansiranje kupovine, i to uglavnom kapitalne medicinske opreme, koja obuhvata skenere, magnetne rezonance, angio-sale, itd. U pitanju je veoma skupa oprema, i uprkos uvreženom mišljenju, količina tih nabavki na godišnjem nivou zadovoljava aktuelne potrebe zdravstvenog sistema Srbije. Problem je, međutim, u potpunom nedostatku njenog investicionog održavanja. U ovom trenutku čak 30-40% nabavljene opreme ne funkcioniše!

Ponekad se prilikom nabavke takve opreme potpisuju ugovori kojima se kupac obavezuje na kasnije održavanje, ali na našem tržištu to, većinom, nije slučaj. Globalna praksa je da se obično 10-15% od vrednosti opreme paušalno ugovara kao pokriće za promptni servis. Kod nas, naprotiv, kada se pokvari rendgenska cev na skeneru, vredna oko 70.000 evra, čeka se 90 dana na odobrenje od Ministarstva zdravlja za nabavku nove, a onda još neko vreme dok ona ne stigne u zemlju, pošto dobavljač nema takve proizvode na lageru. Ako jedan uređaj od milion evra stoji preko tri meseca neupotrebljen, postavlja se pitanje da li je on uopšte potreban. A njegov kvar povlači i druge probleme, jer se onda pacijenti preusmeravaju na mali broj istih tih aparata koji još uvek rade, često i u drugim gradovima.

BIF: Da li je širenje poslovanja u privatnom zdravstvu dovelo do povećanja konkurencije među ponuđačima medicinske opreme? Da li smatrate da je domaće tržište konsolidovano ili postoji prostor za još učesnika?

Ljubomir Štrbac: Kada je reč o kapitalnoj opremi, srpsko tržište je premalo da bi na njemu istovremeno učestvovalo četiri do pet velikih svetskih proizvođača, samostalno ili preko svojih distributera. Nijedan od njih ne može strukturalno da reši svoju logističku organizaciju, koja podrazumeva servisiranje i adekvatan lager rezervnih delova, jer su preduslovi za to i ostvarivanje određenog prometa.

S druge strane, kad je u pitanju medicinska oprema za in vitro laboratorijsku dijagnostiku, situacija je, ipak, drugačija. U Makleru uspevamo da reagujemo brzo na potraživanja, jer posle više od četvrt veka poslovanja imamo respektabilnu bazu instalacija širom zemlje.

Kada je reč o ponudi i konkurenciji, domaće tržište u potpunosti prati svetske trendove i potpuno je otvoreno za potencijalne nove učesnike. Svi proizvođači opreme i reagenasa su prisutni u Srbiji, ali prezasićenost i ovde postoji, uprkos rastu u privatnom sektoru.

BIF: Koliko su transparentne i efikasne procedure u javnim nabavkama medicinske opreme?

Ljubomir Štrbac: Evropska unija sa razlogom već dugo insistira da se promeni Zakon o javnim nabavkama, zato što je to potpuno neuređen deo domaćeg tržišta. Najznačajniji njegov nedostatak predstavlja potpuno odsustvo ponderisanja kvaliteta robe koja se potražuje, što pruža priliku ponuđačima koji imaju jeftinije i lošije proizvode da učestvuju na tenderima. Iako kvalitet može da se nagovesti posebnim specifikacijama, on se u praksi često ignoriše, a ovakav način kreiranja konkursa takođe povlači priče o nameštanju. Samim tim, potpuno je devalvirana ideja o javnim nabavkama, i mislim da jedino pritiskom sa strane nešto može da se promeni na bolje, pošto iznutra nema dovoljno ni volje, ni interesa.

BIF: U zdravstvu, kao i u ostatku privrede, jedan od glavnih problema je naplata potraživanja. Da li ovaj segment zdravstvenog tržišta deli taj problem ili je situacija bolja nego, recimo, u oblasti lekova?

Ljubomir Štrbac: Do pre pet godina je situacija bila prilično kritična, ali onda je 2013. napravljen popis svih potraživanja od države starijih od šest meseci, što je sabrano u trogodišnji javni dug koji je, potom, isplaćen u 12 kvartalnih rata zaključno sa 2015. godinom. Tokom prethodne tri godine je naplata nekako funkcionisala, međutim ove godine su pokazatelji opet loši, a pravu sliku imaćemo kada se podvuče konačan račun.

U državnom fondu je trenutno manje novca, što se vidi po kašnjenju plata u zdravstvu od po nekoliko dana, kao i po kašnjenju od po mesec dana po osnovu potraživanja sanitetskog materijala i lekova.

Takav razvoj događaja nama otežava poslovanje, jer po ugovorima ne smemo da ne isporučimo robu – to u zdravstvu nije ni etički – a kako bismo poručili novu robu od proizvođača, moramo da pribegnemo povlačenju kreditnih linija kako bismo održavali likvidnost.

BIF: Koliko je postojeća regulativa podsticajna za razvoj tržišta medicinske opreme?

Ljubomir Štrbac: Sva oprema i lekovi koji se uvoze u zdravstvu moraju da se registruju u Agenciji za lekove i medicinska sredstva, ali to je, nažalost, samo formalna priča. Još uvek nisam čuo da je neko podneo zahtev za registraciju i da je bio odbijen. Stiče se utisak da Agencija, zapravo, samo uzima obaveznu naknadu za ulazak na tržište, a ne bavi se kontrolisanjem kvaliteta. Ovakva praksa, posledično, doprinosi smanjenju poverenja u adekvatno regulatorno praćenje tržišnih prilika.

BIF: Da li mislite da postoji prilika da se pojave domaći proizvođači medicinske opreme, pa jednog dana i okušaju na stranim tržištima? Šta su preduslovi kako bi se to ostvarilo?

Ljubomir Štrbac: Osim nekoliko pokušaja koji su po obimu proizvodnje zanemarljivi, domaće firme nemaju šta da traže na području medicinske opreme i potrošnog materijala, jer je u pitanju visokosofisticirana tehnologija. Jedino što vidim kao mogućnost je da se, eventualno, pojavi neki veliki strani proizvođač i u Srbiji otvori pogon zbog jeftine radne snage, i kasnije u njemu nadgleda celokupnu proizvodnju. Nije tragično što mi ne posedujemo znanje za ovakvu vrstu proizvodnje, jer ga nemaju ni mnogo razvijenije i mnogoljudnije zemlje. Primera radi, Kina, Japan i Južna Koreja svake godine ulažu sve više novca u razvoj svoje proizvodnje i još uvek nisu dosegle nivo kvaliteta koji imaju zapadni proizvođači, ali će to verovatno uspeti na dugi rok. Za takav projekat potrebno je uložiti puno vremena i finansijskih sredstava.

Biznis Top 2016/17.