април 2018

Tržište Srbije još nije spremno za liberalizaciju, koja se obično uvodi onda kad je prosečna cena polise AO oko 250 evra, a kod nas je sada prosek oko 100 evra. Uvođenje liberalizacije uvek dovodi do spuštanja cena, što bi u ovdašnjoj situaciji ugrozilo rad najvećeg broja osiguravajućih kuća. Stoga je neophodno da se za uspešnu liberalizaciju tržišta osiguranja kreiraju povoljniji uslovi, a što će se svakako rešavati u procesu pristupanja EU, ocenjuje Dragan Filipović, predsednik Izvršnog odbora Generali osiguranja Srbija.

 
BiF: U ovo vreme već se znaju preliminarni rezultati poslovanja na tržištu osiguranja u Srbiji za prošlu godinu, iako zvanično još nisu objavljeni. Da li na osnovu sadašnjih saznanja možete da prokomentarišete poslovanje čitavog tržišta u prošloj godini?

Dragan Filipović: Još čekamo zvanične rezultate za četvrti kvartal 2017, ali prema podacima s kraja trećeg kvartala može se zaključiti da je u prošloj godini čitavo tržište raslo u proseku za 5 odsto. Primećuje se slabiji rast životnog osiguranja u odnosu na prosek u poslednjih pet godina. Na to je uticalo blago smanjenje tehničkih kamatnih stopa koje dobijaju klijenti, a smanjeni su i prinosi koji se dobijaju od ulaganja u hartije od vrednosti. S druge strane, u odnosu na druge zemlje, kod nas se i dalje mogu ostvariti značajni prinosi na uložena sredstva. Nedostaju nam dublje tržište i podsticaji koje bi država trebalo da da onima koji ulažu u životno osiguranje. Već godinama se borimo za poreske olakšice u toj oblasti, ali „zeleno svetlo“ još nismo dobili. Pokušavamo da objasnimo zvaničnim institucijama da bi se manjak koji bi se zbog tih podsticaja stvorio u budžetu u startu, ubrzo vratio kroz nove investicije u koje bi ulagala životna osiguranja, jer bi ostvarila veći ukupni portfolio.

BiF: Zašto do tog „zelenog svetla“ nikako da se dođe?

Dragan Filipović: Mislim da ova vrsta podsticaja jednostavno nikako da dođe na red. Države u okruženju podsticajima su povećavale broj osiguranih ljudi i širile vrednost portfolija životnog osiguranja, to im se vraćalo kroz više ulaganja od strane idustrije osiguranja, koje su ulagale u infrastrukturne projekte.

Tipičan primer i kod nas a i šire da su poreske olakšice dobar model jeste njihovo uvođenje u dobrovoljne penzijske fondove i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, odnosno na uplate do određenog iznosa koje su i za poslodavca i za pojedinca neoporezive.

 
BiF: Da li se industrija dobrovoljnih penzijskih fondova i dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja zaista zavrtela, i to baš zahvaljujući poreskim olakšicama?

Dragan Filipović: Realno, dobrovoljno zdravstveno osiguranje se razvija bržim tempom, jer je drugačiji proizvod – odmah se koristi, za razliku od penzijskih fondova gde se do prve isplate duže čeka. Ali zaista verujem da bi uz takve podsticaje i životno osiguranje moglo da se razvija bržim tempom, jer su male šanse da se to dogodi na dosadašnji način.

 
BiF: Kako se Generali osiguranje u prošloj godini pokazalo na tržištu?

Dragan Filipović: U prošloj godini ostvarili smo rekordne rezultate: i dalje smo po visini ukupne premije na čvrstom drugom mestu, a istovremeno smo najprofitabilnija kompanija na tržišu: očuvali smo poziciju brenda, najinovativniji smo po pristupu klijentima i novim proizodima, jedini sa klijentima komuniciramo na izrazito transparentan način i to tako što dobijamo povratnu informaciju o tome koliko su zadovoljni našim uslugama. Takođe, imamo čvrstu poziciju u okviru čitave Generali Grupe što takođe smatramo velikim uspehom.

 
BiF: Kad pominjete zadovoljstvo klijenata, da li mislite i na zadovoljstvo sadržajem uslova osiguranja? Osiguranici često misle kako ih osiguravači namerno prave opširno i sa komplikovanom terminologijom, kako bi ih „držali u šaci“ u slučaju da dođe do spora. Kakve ste to novine uveli?

Dragan Filipović: Mi smo uslove osiguranja potpuno prilagodili klijentima – sa 33 strane skratili smo ih zasad na 7, a terminologiju maksimalno pojednostavili. Rukovodili smo se i potrebama klijenta, ali i svetskim pristupom gde svaka reč mora da bude apsolutno jasna. To je posebno važno jer mi ne prodajemo opipljiv proizvod, već obećanje. U fokus grupe u Srbiji uključili smo tinejdžere i zamolili ih da nam ukažu na svaku reč koja im nije sasvim jasna. Osim toga što su upravo oni naši budući klijenti, cilj nam je bio da najširi krug ljudi razume kakva su prava osiguranika, i da im polisu osiguranja učinimo dostupnijom.

 
BiF: Da se vratimo na tržište: u poslednjih 15 godina, otkad je došlo do njegovog otvaranja, premija se jedva udvostručila, iako se tih godina govorilo da nas čeka enormni rast. Zašto do tog, ili bar sličnog rasta nije došlo?

Dragan Filipović: Istina, učešće ukupne premije osiguranja u BDP u našoj zemlji u prethodnih par godina jedva da je dostiglo 2,4 odsto, što je tri do četiri puta manje nego u okolnim zemljama. A to je direktno povezano sa životnim standardom i ekonomskom razvijenošću zemlje: ako hoćete da saznate kakav je standard stanovništva u nekoj zemlji, pitajte kolika je premija osiguranja po glavi stanovnika. Dakle, prvo moramo da obezbedimo veći standard, a u međuvremenu da edukujemo ljude kakve sve prednosti imaju sa polisom osiguranja – kako bi jednog dana, kad budu u prilici – tu polisu sebi i obezbedili.

 
BiF: Ko je konkretno dužan da se zauzme za edukaciju građana?

Dragan Filipović: Industrija, koja dosad skoro da ništa nije ni radila. Sada smo krenuli u petogodišnji projekat – kampanju podizanja svesti o potrebi osiguranja, jer tek kad stvorimo svest kod građana onda ćemo moći da se borimo za svoje mesto na tržištu svojom ponudom, cenama, prepoznatljivošću. A u međuvremenu, i država bi morala da se uključi, pre svega podsticajnim merama, a zatim i apelom na građane da budu odgovorni i da uzmu život u svoje ruke, a ne da čekaju pomoć kad „zagusti“ – a za to je živ primer situacija posle elementarnih nepogoda.

 
BiF: Zašto se sa tim nije krenulo ranije? Pa čak i kad je o elementarnim nepogodama reč, ni odmah posle velike poplave 2014 – kao da su se svi ućutali, a broj polisa nije se bitno povećao? Deluje kao da osiguravači nisu zainteresovani da prodaju te polise, jer je rizik veliki a njihova cena niska…

Dragan Filipović: Istina, malo je kompanija koje su se trudile da šire svest o osiguranju od elementarnih nepogoda, a to naročito nije bilo aktuelno pre 2014, kada se ta velika poplava dogodila. Tada je postalo jasno da je svega tri odsto oštećenih dobilo nadoknadu osiguranja, jer ih je samo toliko i imalo polisu. Ova brojka u svetu ide i do 95 odsto. Građani kod nas veruju da je osiguranje skupo, uprkos tome što je sasvim suprotno od toga. Ljudi su kod nas navikli bar po tom pitanju pre na pomoć, nego na ličnu odgovornost. U poslednjih 7 godina imali smo i zemljotres, i sušu, i poplavu, a broj polisa i dalje ne raste odgovarajućim tempom. Osiguranje od tih opasnosti – koliko god koštalo – jeftinije je od štete, i manje zahtevno nego da se posle nepogode štrajkuje pred Vladom i da se traži pomoć od države.

 
BiF: Da li ste pristalica ideje da se osiguranje od elementarnih nepogoda uvede kao obavezno?

Dragan Filipović: Kod nas svaka obaveznost do izražaja dovodi i socijalni aspekt odluke, a opet, s druge strane, smatram da se apelima mnogo ne može postići. Postoje primeri država koje su ovu vrstu osiguranja uveli kao obaveznu, i u kojima se posle nekoliko godina, po skidanju obaveznosti povećao broj osiguranih – oni koji nisu imali polisu u međuvremenu su videli da su štete po polisama isplaćivane, pa su se i sami uključili iz praktičnih razloga, a oni koji su polisu imali – samo su to i nastavili. Naravno, tu ostaje otvoreno pitanje kako penalizovati ljude koji bojkotuju obavezu.

Smatram da kod nas država treba jasno da stavi do znanja građanima da ona nije prava adresa kojoj treba da se obraćaju kad je u pitanju isplata šteta od elementarnih nepogoda, već da su to osiguranja. A naš posao je da kroz različite skupove i promotivne kampanje objasnimo prednosti posedovanja takve polise.

 
BiF: Ovo tržšte čekaju neke novine u narednom periodu, ali da krenemo najpre od novih trendova u koje se kompanija Generali uključila pre ostalih, a to je digitalizacija u malo širem smislu od prodaje jedne vrste osiguranja preko interneta. Šta zapravo digitalizacija u osiguranju znači?

Dragan Filipović: Naš pristup digitalizaciji nije samo deo trenda, već pre svega pojednostavljenje našeg procesa rada – prvenstveno interna digitalizacija koja nam je omogućila da postanemo brži i efikasniji: uveli smo elektronski potpis pri naplati štete u DZO, čime smo rešili stotine papira koje su morali da potpisuju i klijenti i mi, rešili smo arhiviranje i uštedeli vreme za zaključenje polise.

Zatim smo prvi i jedini uveli korišćenje drona za procenu štete u poljoprivredi: ovaj uređaj u roku od 30 minuta, sa svega dve osobe, ustanovljava obim nastale štete, što omogućava bržu likvidaciju iste, a za to je ranije bilo potrebno bar 4 sata i desetak osoba. Zatim portal za klijente, na kojem imaju uvid u svoje uplate rata premije, ugovoreno pokriće, iskorišćenje limita, promenu podataka, itd. Prodaju putnog osiguranja preko veb sajta imamo od 2007. godine, ali smo omogućili klijentima da preko mobilne aplikacije kupe i plate polisu putnog i osiguranja domaćinstva, a od nedavno i osiguranje od loma ekrana mobilnog telefona.

 
BiF: Od zakonskih novina na tržištu, najavljene su izmene regulative do 2020. godine, a to se prvenstveno odnosi na Zakon o obaveznim osiguranjima – promene bi trebalo da budu fokusirane na osiguranje od autoodgovornosti. Šta očekujete od tih izmena, i kako će se one reflektovati na poslovanje kompanija, a kako na osiguranike?

Dragan Filipović: Za razliku od Zakona o osiguranju, koji je u skladu sa direktivama EU i gde se zaista ide u dobrom pravcu da budemo spremni kad dođe vreme za ulazak u tu zajednicu – sa Zakonom o obaveznim osiguranjima to nije tako, i u njemu treba dosta toga da se promeni. Ja bih akcenat stavio na to da se najpre jasno definiše šta su tačno kanali prodaje i na koji način se sa njima komunicira iz ugla osiguranja. Naravno da ne možemo da kopiramo rešenja svih zemalja, ali puno je onih u kojima, na primer, vozila starosti do dve godine uopšte ne moraju da idu na tehnički pregled. Tamo, recimo, ne postoji ni mogućnost kupovine polise osiguranja na tehničkim pregledima, a kod nas je to najveći kanal prodaje, jer je svojevremeno procenjeno da je to najudobnije za vozače, što zaista i jeste. Međutim, sada treba definisati standarde o tehničkim pregledima – ko će sve i na koji način moći time da se bavi, jer vozilo koje izađe sa tehničkog pregleda mora da bude apsolutno ispravno. To je stvar Ministarstva unutrašnjih poslova jer je reč o bezbednosti u saobraćaju. Ali, novim Zakonom očekujemo da se uskladi više zakona koji jedni druge prepliću, jer nam se često dešava da neki drugi zakoni koji su vezani za poreze nisu u korelaciji sa npr. Zakonom o obaveznim osiguranjima. Već postoji radna grupa koja je sastavjena od predstavnika Ministarstva finansija, Ministarstva unurašnjih poslova, Narodne banke Srbije i Udruženja osiguravača Srbije: oni treba da se usaglase oko najboljeg rešenja kojim će biti zadovoljni prvenstveno klijenti, a zatim i industrija osiguranja.

 
BiF: Usaglašavanje sa standardima EU i ulazak u ovu zajednicu podrazumeva i liberalizaciju tržišta osiguranja autoodgovornosti. Okolne zemlje koje su se u taj proces ranije uključile imale su popriličnih problema, barem prvih par godina da se uklope, jer osiguravači nisu lako mogli da se snađu. Donedavno se i kod nas govorilo kako je naše tržište „gotovo pa liberalizovano“ jer je postavljen samo donji limit cene, a uvis može da ide koliko ko hoće“ što naravno nije rešenje. Šta bi liberalizacija zaista podrazumevala, da li se može očekivati poskupljenje polisa AO i da li je srpsko tržište zrelo za takvo nešto?

Dragan Filipović: Tržište Srbije uopšte nije spremno za liberalizaciju, a evo i ključnog razloga: liberalizacija se obično radi onda kad je prosečna cena polise AO oko 250 evra, a kod nas je sada prosek oko 100 evra. Uvođenje liberalizacije uvek dovodi do spuštanja cena, ali tako da to ne nanese štetu poslovanju osiguravajuće kuće. Ako bi se to danas uvelo u Srbiji, od 11 kuća koje se bave AO jedva bi četiri preživelo jer spuštanje cene u borbi za klijente mnogi ne bi mogli da izdrže. Nije poenta samo u tome pridobiti osiguranike, već biti u mogućnosti da im se isplate štete: ako se polisa proda po 30 odsto nižoj ceni a zatim ne mogu da se isplaćuju štete, ugasiće se društvo i ostati bez posla par hiljada ljudi.

Međutim, dok dođe vreme da uđemo u EU, svi ovi faktori prirodno će morati da budu rešeni, jer oni i jesu uslov da se toj zajednici priključimo. Tada će i uslovi za liberalizaciju biti povoljniji.

Lela Saković

april 2018, broj 148.

Najveći deo novih agrotehničkih usluga zamišljen je kao podrška konceptu „precizne poljoprivrede“, od prikupljanja najvažnijih podataka o vremenu, stanju zemljišta, useva i kretanju štetočina, do programa koji omogućavaju plansku proizvodnju. Ako se doskorašnje minimalno prisustvo informacionih tehnologija u domaćem agraru pravdalo slabim ekonomskim pokazateljima u ruralnim sredinama, pojava domaćih kompanija i institucija koje su počele da razvijaju sopstvena rešenja trebalo bi, posledično, da dovede do jeftinije i obimnije primene takvih rešenja u poljoprivredi. Praksa, međutim, pokazuje da je odgovarajuća obuka poljoprivrednika za primenu novih tehnologija važnija od novca.

Tržište sezonskih poljoprivrednih usluga veoma je živo u Srbiji, sa cenovnicima koji se neznatno razlikuju po regionima i poljoprivrednim zadrugama, kako se ide od severa ka jugu zemlje. Cene ovih usluga istaknute u evrima već godinama mogu lako da se pronađu i to ne samo u klasičnim oglasima, već i na onlajn forumima posvećenim poljoprivredi, što pokazuje da domaći zemljoradnici i stočari ipak prepoznaju značaj modernih tehnologija i umrežavanja, iako za njih važi predrasuda da su, većinom, neskloni upotrebi interneta.

Od prepoznavanja značaja do intenzivnije primene, međutim, ne stoji znak jednakosti, pa ponuđači usluga u agraru i njihovi korisnici, koji se i dalje čvrsto drže tradicionalnih načina komunikacije, sužavaju svoje poslovne mogućnosti uporedo sa rastom elektronskih berzi usluga. Naime, danas je, uz samo nekoliko klikova mišem, moguće jednostavno pronaći najpovoljnijeg ponuđača usluga za radove u polju, ili onoga koji je dobio najbolje ocene. S druge strane, vlasnici poljoprivrednih gazdinstava, da bi koliko-toliko ravnopravno učestvovali u trci sa evropskim zemljoradnicima, moraju da se okrenu većoj primeni informacionih tehnologija, čije mogućnosti sežu mnogo dalje od pukog oglašavanja.

Njihov najveći doprinos agraru je prikupljanje pravovremenih informacija o lokalnim meteorološkim uslovima, podacima o tlu i stanju useva, kretanju i vrsti štetočina, i upotreba analitičkih programa na osnovu kojih se kasnije planira navodnjavanje, prskanje pesticidima i obavljanje poljskih radova. U pitanju je primena odgovarajućih praktičnih rešenja, zasnovanih na statističkim podacima koji se obezbeđuju u realnom vremenu. U suštini, najveći deo novostvorenih agrotehničkih usluga zamišljen je po principima ovakvog pristupa poljoprivrednoj proizvodnji, odnosno prema konceptu mnogo „preciznije“ poljoprivrede.

Razvoj domaćih rešenja

U medijima i komorskim organizacijama u Srbiji, godinama se ističe potencijal domaće poljoprivrede, koja čak i u situaciji usitnjenih gazdinstava i uglavnom zastarele mehanizacije beleži oko 12 odsto bruto društvenog proizvoda. Stručnjaci smatraju da bi jedan od zamajaca u boljem korišćenju tog potencijala bila veća primena inovativnih usluga, koja prethodno zahteva sveobuhvatnu edukaciju učesnika u našem poljoprivrednom sektoru.

Ako se doskorašnje minimalno prisustvo informacionih tehnologija u domaćem agraru pravdalo slabim ekonomskim pokazateljima u ruralnim sredinama, pojava domaćih kompanija i institucija koje su počele da razvijaju sopstvena rešenja trebalo bi, posledično, da dovede do jeftinije i obimnije primene takvih rešenja u poljoprivredi.

Krajem prošle godine, Ekonomski institut i Društvo agrarnih ekonomista Srbije organizovali su stručni forum „Hrana za Evropu“, na kojem su predstavljeni domaći razvojni projekti koji bi mogli da utiču na promenu slike srpskog agrara. Jedan od njih je i projekat „Agremo“ kompanije Logit Solutions, koji podrazumeva upotrebu dronova i analitičkih softvera u praćenju i održavanju zasada. Vladan Dabović, direktor prodaje u Logit Solutions-u, tom prilikom je istakao da je njegovo preduzeće prodalo oko tri hiljade pomenutih proizvoda u inostranstvu – ali nijedan u Srbiji.

„Domaći poljoprivredni proizvođači koji su bolje situirani već u određenoj meri primenjuju moderne tehnologije u svojoj proizvodnji, poput gps navigacije ili profesionalnih softvera. S druge strane, cilj nam je da tehnološku dobrobit približimo svim poljoprivrednim proizvođačima koji nameravaju da budu konkurentni svojim kolegama iz EU, a pritom da primenimo, gde god je to moguće, znanje i uređaje koje su napravili naši ljudi. Želimo da ih učinimo dostupnim i najmanjim proizvođačima, u finansijskom i edukativnom smislu, jer jedino na taj način može da raste celokupna poljoprivreda“, objašnjava za „Biznis & Finansije“ direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede i predsednik upravnog odbora Društva agrarnih ekonomista Srbije, prof. dr Jonel Subić.

Prema njegovim rečima, Institut za ekonomiku poljoprivrede ostvaruje uspešnu saradnju sa Centrom za robotiku pri Institutu Mihajlo Pupin, sa kojim radi na primeni mobilnog robotizovanog solarnog generatora za poljoprivredne potrebe. Osim što je u pitanju inovativan proizvod koji koristi pametne tehnologije, on svojim karakteristikama zadovoljava koncept održivog razvoja jer koristi čiste izvore energije i omogućava dugotrajno korišćenje. Iako cena ovog uređaja od 14.000 evra deluje na prvi pogled kao veliko početno ulaganje, rok za njegovu punu upotrebu je čak dvadeset godina, tokom kojih višestruko otplaćuje svoju vrednost. Imajući u vidu da bi njegovo korišćenje bilo od posebne važnosti za mala gazdinstva, koja s druge strane imaju slabu platežnu moć, vojvođanski Sekretarijat za poljoprivredu obezbeđuje povraćaj dela uloženih sredstava.

Obrazovanje bitnije od novca

Jedan robotizovan solarni generator u ovom trenutku instaliran je u Belegišu, kod Stare Pazove, i u potpunosti je preuzeo ulogu dizel agregata koji je ranije korišćen radi napajanja sistema za navodnjavanje. Pritom, komandni centar uređaja, koji vrši optimizaciju upotrebe energije i distribucije vode na polju, po sistemu kap po kap ili raspršivanjem, može i da preusmerava vodu tamo gde je potrebno, kao i da se poveže sa malim meteorološkim stanicama na terenu. „Ovaj uređaj, osim što zamenjuje agregate za navodnjavanje, može da se koristi i kod plastenika koji imaju duplu foliju. Stručnjaci Instituta za ekonomiku poljoprivrede svakodnevno prate rad generatora kako bi tačno utvrdili njegovu ekonomsku efikasnost. Istovremeno, Institut Mihajlo Pupin razvija i mobilni vetrogenerator, snage 500W, koji će moći da se koristi za iste potrebe“, naglašava naš sagovornik.

Testiranje solarnog generatora kod malih proizvođača pomoglo je Ministarstvo poljoprivrede, a Institut za ekonomiku poljoprivrede nedavno se prijavio na novi konkurs koji je raspisao UNDP, za terensko proveravanje uspešnosti automatskog ubrizgavanja vode i praćenja rasta useva. „Pokušavamo da iskoristimo sve raspoložive resurse, kako bismo ubrzali istraživanja i približili nove tehnologije mogućim korisnicima. U realizaciji tog cilja, još važnije od finansijske podrške je organizovanje odgovarajućeg načina stručne obuke za zemljoradnike, odnosno pristup koji neće izazvati odbojnost prema usvajanju novih tehnoloških znanja. U dosadašnjoj praksi pokazalo se da je najbolje kada se ’nastavni deo’ naše saradnje odvija na terenu, jer se tada najbolje vidi kako se primenjuju nove tehnologije i kakvi se rezultati dobijaju zahvaljujući njihovoj uptrebi“, zaključuje prof. dr Jonel Subić.

mart 2018, broj 147.