Home Archives
Monthly Archives

април 2018

EkonomijaSlajder

Bespovratna sredstva za inovativna rešenja srpskih preduzeća

by bifadmin

Fond za inovacionu delatnost objavio je javni poziv za programe podrške tehnološkim inovacijama – Program ranog razvoja i Program sufinansiranja inovacija.

Tim povodom u sredu, 25. aprila sa početkom u 18.00 časova u prostorijama ICT Hub-a u Kralja Milana 10, biće održano predstavljanje ova dva programa.

Skupu će se obratiti ministar zadužen za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović i direktor ICT Hub-a Kosta Andrić, a predstavnici Fonda za inovacionu delatnost predstaviće programe i uslove za podnošenje prijava za finansiranje inovativnih projekata.

Svrha programa je obezbeđivanje direktne finansijske pomoći malim i srednjim preduzećima u Srbiji za razvoj inovativnih usluga, procesa i proizvoda sa tržišnim potencijalom u iznosu do 80.000 evra odnosno do 300.000 evra.

Od 2017. godine programi se finansiraju iz budžeta Republike Srbije kroz „Projekat za unapređenje konkurentnosti i zapošnjavanja“ (na osnovu sporazuma o zajmu sa Svetskom bankom). Ukupni budžet za ova dva programa u 2018. godini iznosi 400 miliona dinara.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusSlajder

Fintech u Srbiji: Savladavanje regulatornih prepreka

by bifadmin

Brz tehnološki razvoj uneo je značajne promene i u poslovanje finanijskog tržišta. Inovacije u ovom sektoru omogućavaju veću dostupnost finansijskih usluga, često za nižu cenu od one koju nude banke, fondovi, osiguravajuće kuće… Međutim, zakonodavstvo nije svuda ravnomerno uhvatilo korak s ovim trendovima, pa pojedini fintech startapovi u našoj zemlji ne mogu da ostvare svoj pun poslovni potencijal zbog regulatornih ograničenja.

Fintech (financial technology) je kovanica koja obuhvata sve inovacije i savremena tehnološka rešenja koja su direktna konkurencija tradicionalnom finansijskom sektoru u pružanju usluga. U širu definiciju fintech-a spadaju proizvodi poput kriptovaluta, onlajn platformi za prikupljanje ili pozajmljivanje novčanih sredstava (crowdfunding), novi vidovi bankarskog poslovanja, roboti-konsultanti koji koristeći finansijske algoritme pružaju investicione savete, softveri koji prave „pametne ugovore“ između dve strane i mnoge druge usluge.

Da ovaj sektor ima veliki komercijalni ali i razvojni potencijal pokazuje i prošlogodišnje istraživanje revizorsko-konsultantske kompanije EY, koje je utvrdilo da trećina potrošača širom planete koristi dve ili više fintech usluga, kao i da je u ovu industriju u 2016. investirano 17,4 milijarde dolara. Nova tehnološka rešenja, međutim, nisu u svim zemljama sveta podjednako dobro prihvaćena, pa je osmišljena i regtech (regulatory technology), s ciljem da se pomogne kompanijama koje koriste nove tehnologije da usklade svoje poslovanje sa važećim zakonima. Sudeći prema iskustvima fintech kompanija iz Srbije, ova usluga je preko potrebna domaćim startapovima. Domaća regulativa iz oblasti finansija, naime, ne omogućava fintech firmama da posluju pod jednakim uslovima na našem tržištu kao velike finansijske kompanije. Iz tog razloga, većina ovih startapova Srbiju uglavnom koristi kao bazu za rad na razvoju softvera i aplikacija koje će prodavati u inostranstvu.

Ovo je slučaj i sa kompanijom LeanPay, koju je 2016. osnovao Miša Živić. Ideju za započinjanje poslovanja je, kaže, dobio dok je radio završni projekat na MBA studijama u Oksfordu. „Cilj nam je bio da istražimo kakve fintech usluge su najpotrebnije korisnicima u našem regionu, dakle ovde na Balkanu. I posle završetka studija nastavio sam da se bavim ovom temom i došao do saznanja da, iako internet svima pruža mogućnost da svoje proizvode i usluge nude širom planete, na različitim tržištima postoje različite potrebe. Pokazalo se da je u našim krajevima, verovatno zbog nižeg standarda, veoma popularna kupovina na rate, te sam odlučio da okupim tim IT stručnjaka koji će kreirati aplikaciju za jednostavno i brzo apliciranje za finansijska sredstva, koje bi potom korisnici postepeno otplaćivali“, kaže Živić za B&F i dodaje da je ovaj poduhvat bio uspešan – napravili su tehnološko rešenje koje omogućava da klijent za nekoliko sekundi, bez potrebe da fizički dostavi ili potpiše dokumentaciju, „podigne“ novac koji mu je potreban.

Korisnici LeanPay-a, zapravo, apliciraju za pozajamice nalik mikrokreditima, za koje im kompanija ne traži posebne vidove obezbeđenja. „To funkcioniše ovako: klijent sklapa ugovor sa nama na određeni iznos, mi taj iznos upisujemo u Kreditni biro, a njegov jedini zalog je – lična reputacija. Kada su u pitanju manje novčane pozajmice svuda u svetu je stopa nenaplativih potraživanja veoma niska, što važi i u ovom slučaju. Klijenti obično podižu niže svote novca, na primer oko 1.000 evra, za trenutne potrebe, i svesni su da će ako ne vrate taj iznos ubuduće imati problem da uzmu veću pozajmicu, poput one za stan ili auto. Ako se, uprkos svemu tome, desi da neko ne vrati pomenuti novac, mi nećemo biti u minusu, jer je ovaj rizik već ukalkulisan u naš poslovni model i pokriva se ostatkom zarade”, tvrdi Živić.

Poslovanje se finansira od kamata, koje su po visini približne bankarskim, ali glavna prednost ovog proizvoda nisu niži troškovi, već jednostavno korišćenje. Naime, LeanPay ima softver koji ne zahteva veliki broj podataka od korisnika i koji može veoma brzo, za samo nekoliko klikova, da obračuna i realizuje pozajmicu, odnosno kupovinu na rate.

Neiskorišćen potencijal

Sedište kompanije LeanPay je u Londonu, u beogradskom Naučno-tehnološkom parku nalazi se njen razvojni tim sastavljen uglavnom od programera, a u Ljubljani je ogranak zadužen za business development. „Srpsko zakonodavstvo ne dozvoljava startapovima da budu direktni konkurenti bankama, te je razvoj ovog posla na našem tržištu u neku ruku otežan, ali ne i nemoguć. Mi za sada možemo da nudimo svoje tehnološko rešenje, na primer onlajn šopovima, što nam je interesantna poslovna šansa, ali i tehnološkim kompanijama i bankama. Nadamo se da će u narednom periodu regulativa biti liberalizovana, te da ćemo moći da poslujemo i sa kreditima”, kaže Živić, aludirajući na Zakon o bankama u čijem članu 5. stoji da se niko osim banke ne može baviti davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom. LeanPay, s druge strane, otpočinje poslovanje u Sloveniji, gde je firmama dozvoljeno da izdaju potrošačke kredite ako ispune uslove koje država traži od njih.

Ovo je velika šteta za domaću digitalnu ekonomiju, smatra sagovornik B&F-a, jer ona ima značajne kapacitete za razvoj. „Ovde žive i rade veoma dobri inženjeri i programeri, sa inovativnim idejama i impresivnim znanjem, ali oni, zbog rigidne regulative, nemaju šansu da realizuju neke svoje zamisli. Takođe, dodatni problem je i nedostatak odgovarajućeg menadžmenta – dobri rukovodioci i dalje ne žele da se odreknu sigurnog radnog mesta u velikim kompanijama i da se upuste u upravljanje startapovima. A svakoj kompaniji, ma kako kvalitetan proizvod imala, je za razvoj potrebno znanje i poslovno umeće. Imam utisak da bi se domaća startap scena brže razvijala kada bi kvalitetni menadžeri imali manju odbojnost prema riziku“, kaže Živić.

 

Bez struje i vode, ali sa računom u banci

Jedan od ciljeva fintech industrije je da omogući dostupnost finansijskih usluga najširoj populaciji, što povoljnije i jednostavnije, u čemu joj pomažu niži troškovi poslovanja koji se ogledaju pre svega u nepostojanju fizičke infrastrukture kakvu poseduju banke, osiguravajuće kuće, fondovi i drugi igrači na tržištu, ali i u automatizaciji rada. S obzirom na činjenicu da i dalje postoje delovi sveta u kojima tradicionalne finansijske usluge nisu dostupne, očekuje se da bi razvoj fintech-a mogao doprineti i bržem napretku siromašnih društava. Procenjuje se da oko 2,5 milijarde ljudi na planeti nema pristup bankama. Upravo oni su potencijalni klijenti fintech kompanija. Prema podacima asocijacije provajdera mobilnih usluga GSMA, više od pola milijarde Afrikanaca već koristi mobilno bankarstvo, zato što banke nisu prisutne na teritoriji na kojoj žive. Oni preko pametnih telefona otvaraju račune, i vrše transakcije i plaćanja. Dešava se da žitelji Nigerije ili Kenije koji nemaju ni struju ni vodu, pomoću solarnih panela pune svoje mobilne telefone i tako obezbeđuju pristup finansijskim uslugama.

 

mart 2018, broj 147. 

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoSlajder

Društvene mreže u Srbiji služe za povezivanje s prijateljima, zabavu i dolaženje do informacija

by bifadmin

Većina naših sunarodnika koji koriste internet ima nalog i na nekoj društvenoj mreži – najčešće na Fejsbuku, pokazalo je istraživanje Social Srbija 2018 koje je tokom marta sprovela agencija Pioniri u saradnji sa agencijom Smart Plus Research na reprezentativnom uzorku od 1.000 članova online populacije u Srbiji starosti od 13 do 64 godine.

U odnosu na prošlogodišnje istraživanje uočili su sledeće promene i trendove: Instagram je imao veliki rast, kao i platforme za dopisivanje Viber i WhatsApp, zabeležen je i porast korišćenja interneta putem mobilnih telefona, dok je sa druge strane palo poverenje u oglašavanje na Facebooku i influensere.

Naime, 93 odsto ispitanika je odgovorilo da ima nalog na nekoj od društvenih mreža a isti procenat onih koji koriste ove mreže nalazi se na Fejsbuku, dok je druga vodeća mreža Instagram koji koristi 59 odsto ispitanika a treća Tviter sa 30 odsto korisnika. Slede ih Linkedin, Snapchat, Google +, Pinterest, Tumblr, Youtube i druge.

Najveća poseta ovim kanalima informisanja i povezivanja beleži se između osam uveče i ponoći, a najmanja noću i u prepodnevnim satima. Većina anketiranih rekla je da provodi oko pola sata dnevno na društvenim mrežama, a čak polovina proverava svoje naloge čim otvori oči.

Društvene mreže najviše se koriste za povezivanje sa prijateljima (75 odsto), zabavu i „ubijanje dosade“ (63 odsto) ali i za pristup informacijama, kako je ocenilo 58 odsto ispitanika.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaSlajder

Hrvatske ceste i CRBC potpisali ugovor o gradnji Pelješkog mosta za 283 mil EUR

by bifadmin

Hrvatske ceste i kineski konzorcijum China Road and Bridge Corporation (CRBC) potpisali su danas u Dubrovniku ugovor o gradnji Pelješkog mosta.

Kako prenose agencije, potpisan je i ugovor o stručnoj kontroli nad izvođenjem radova na izgradnji mosta kopno-Pelješac, koji je povezati hrvatski jug s ostatkom zemlje.

– Ovo je projekat kojim Hrvatska postaje jedinstvena. On je od strateškog, dugoročnog značaja za celu zemlju – rekao je premijer Andrej Plenković, koji je zajedno s više ministara prisustvovao potpisivanju ugovora.

On je naglasio da Pelješki most ne ulazi u pitanje graničnog spora s BiH.

– Napravili smo iskorake i ovakva visina i raspon između stubova mosta omogućava našim prijateljima u BiH nesmetan prolaz i sve ono što je potrebno za funkcionisanje luke Neum – naglasio je premijer.

Plenković je istakao i da će Pelješki most „ostati kao simbol dodatne vrednosti prvih godina članstva Hrvatske u EU“.

Vlada Hrvatske je saopštila da vrednost radova na Pelješkom mostu iznosi 2,1 milijardu kuna (283 mil EUR), a rok za završetak je tri godine od uvođenja izvođača u posao.

Pelješki most je prva od ukupno četiri faze projekta Cestovna povezanost s južnom Dalmacijom za čije je sufinansiranje Evropska komisija odobrila 357 mil EUR bespovratnih sredstava ili 85% prihvatljivih troškova.

Hrvatske ceste su dobile tri ponude na konkursu za gradnju Pelješkog mosta, a u januaru ove godine odabrana je ponuda kineskog konzorcijuma.

Izvor: Beta

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoSlajder

B&F reč nedelje: Sirija

by bifadmin

Teško je doneti zdravorazumski zaključak o strategiji lidera svetskih sila vezanoj za situaciju u Siriji. Od početka građanskog rata mnoge zainteresovane države (koje i inače glume svetskog policajca) menjale su strane, pokazivale zube jedne drugima da bi potom tu grimasu razvijale u prijateljski osmeh, tako da niko zapravo ne može sa sigurnošću da tvrdi da li će uopšte doći od ozbiljnijeg sukoba između više zemalja i ko bi u njemu bio na čijoj strani.

To međutim ne znači da sukobi ne postoje. Oni su tužna realnost u Siriji i najviše ugrožavaju lokalno stanovništvo, ali čini se da o tome malo ko brine, pa čak ni oni koji su zbog navodnog trovanja građana gasom odlučili da izvedu napade na ovu zemlju, rizikujući tako ulazak u dublji konflikt sa onima koji se nalaze na strani sirijskog predsednika Bašara al Asada, kao što je Rusija.

 

Sirija 2

 

Američki predsednik je naime ovog meseca naredio raketne napade na Siriju koje je ova zemlja izvela udružena sa francuskom i britanskom vojskom. Oči sveta bile su uprte u Rusiju iščekujući njenu reakciju i strahujući od pokretanja šireg svetskog sukoba, međutim SAD nije gađala značajne ciljeve niti ugrozila Ruse, a oni su odlučili da ne reaguju na ovu provokaciju. Povod za agresiju bio je navodni napad Asada hemijskim oružjem na stanovništvo Dume, pobunjeničkog sirijskog grada nad kojim već godinama pokušavaju da steknu kontrolu i zvanična vojska i pobunjenici, a za to vreme su obe strane bile optuživane za vršenje masakra, i to više puta. Od tada do danas, vojska je navodno uspela da osvoji centar grada a pobunjenici iz predgrađa redovno napadaju gusto naseljena mesta. Stanovnici Dume su bukvalno zarobljeni između dve vatre, a Crveni krst retko uspeva da se probije do njih sa potrepštinama. Sedmog aprila ove godine navodno je izvršen napad hemijskim oružjem od strane Asada na stanovništvo Dume, koji doduše još nije zvanično potvrđen ali je poslužio kao povod za Amerikance, Britance i Francuze da gađaju srce programa hemijskog oružja u Siriji. Ove zemlje uništile su tri cilja vezana za program oružja od kojih je najvažniji Centar za istraživanje i razvoj Barzah. Američka obaveštajna služba zaključila je da je taj centar bio uključen u proizvodnju i testiranje tehnologije za pravljenje hemijskog i biološkog oružja. Međutim, četiri američka zvaničnika rekli su Rojtersu da trenutno dostupne obaveštajne informacije ukazuju da su zalihe materijala za pravljenje hemijskog oružja u Siriji rasuta na mnogim mestima, daleko od te tri mete.

Američki mediji su podeljeni oko ovog incidenta – neki zdušno podržavaju slanje raketa u bliskoistočnu zemlju dok drugi smatraju da Donald Tramp postupa nezrelo i da bez potrebe provocira druge velike sile. Nezavisna novinarka Ranija Halek objašnjava da je sirijska vlada bila u dobroj poziciji početkom aprila i da ništa ne bi dobila hemijskim napadima a razloga za sumnju u ovaj zločin ima još: ni druga strana u ovom sukobu Džejš el islam nije naivna – ona je optuživana za etničko čišćenje, javna pogubljenja, sprovođenje žena zatvorenih u kavezima u ulicama, postavljanje civila kao štitova… Uoči navodnog napada hemijskim oružjem Džejš je dobio ponudu od Rusije da odustane od borbi i postane deo bezbednosnih snaga u Dumi, ali je odbacio ovaj predlog. Šta više, osim što su odbili saradnju, pobunjenici su lansirali rakete na Damask, uključujući i kasetne bombe. To je, piše dalje Halekova, dovelo do intenzivnog bombardovanja Dume od strane sirijske vlade tokom vikenda, što je bio pokušaj da se Džejš el islam natera na predaju. „To je postala matrica među pobunjenicima u Siriji: svaki put kada se nađu pred porazom, pojave se tvrdnje o hemijskom napadu“, tvrdi Ranija Halek.

Da li su to samo tvrdnje bez pokrića? Nemački mediji pak pišu da je napada bilo ali da su ga inscenirali teroristi – oni su navodno postavili balone napunjene hlorom na položaj komande „Islamske države“, kako bi, u slučaju da bude pogođen, mogli optužiti sirijsku vlast za napad hemijskim oružjem.

Amerikanci pak tvrde da se Asad u potpunosti okrenuo protiv svog naroda i da ne mari za žrtve već samo za svoj cilj – ponovno ujedinjenje zemlje.

 

Sirija (1)

 

No, ako ostavimo po strani dileme ko je kriv za sve ovo i vratimo se na ključno pitanje šta će biti sa Sirijom ako Asad povrati vlast nad celokupnom teritorijom, pošto se čini da je na putu da to uradi, nameće se gorak zaključak da će dobiti razorenu zemlju iz koje je tokom rata emigriralo više od pet miliona ljudi. Pretpostavlja se da će za obnovu zemlje biti potrebno između 200 do 400 milijardi dolara. Sirija je pre rata važila za jednu od najrazvijenijih arapskih država koja je imala značajan udeo visokoobrazovanog stanovništva i razvijenu ekonomiju u kojoj su se isticali sektori poput IT industrije koja se razvijala uprkos sankcijama zapada.

Dva stuba sirijske ekonomije bili su poljoprivreda i proizvodnja nafte koje su zajedno ravnomerno činile polovinu BDP-a. Poljoprivreda je zapošljavala četvrtinu radne snage međutim klimatske promene i pre rata su uticale na pogoršanje u ovoj oblasti. Od izbijanja građanskog rata 2011. propasti njene ekonomije doprinele su i sankcije Zapada ali i Arapske lige. Do jula 2013. godine sirijska ekonomija potonula je za 45 odsto, nezaposlenost je povećana pet puta a hiperinflacija je počela da divlja. Još uvek je teško proceniti potpunu štetu nastalu usled sukoba, jer ova zemlja još uvek nije bezbedno mesto za strane analitičare i eksperte, ali definitivno će ona biti velika. I pitanje je koliko će ovoj zemlji trebati da se vrati na predratni nivo i da li će se to ikada desiti.
realtime_logo (1)

 

Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusSlajder

Šta se događa sa novim automobilima koji se ne prodaju: Bolje na otpad, nego na sniženje

by bifadmin

Hiperprodukcija novih modela automobila se ne zaustavlja, uprkos činjenici da prodaja ne prati proizvodnju, niti proizvođači žele da ugroze svoj profit značajnim snižavanjem cene za primerke koji ostanu neprodati. Rađe ih gomilaju na parkinzima, sa kojih bi trebalo da budu uklonjeni nakon dve godine i poslati u reciklažu. Upućeni, međutim, uglavnom preporučuju da je bolje kupiti proveren polovan auto iz oglasa, nego novi automobil koji je „čučao“ uparkiran dve godine, zato što njemu najčešće, pored akumulatora, moraju da se promene i kočnice, koje u međuvremenu propadnu.

Pre nešto manje od deset godina, kupci su usled svetske ekonomske krize naglo prestali da kupuju nove automobile tempom koji je prethodno uzrokovao hiperprodukciju kakvu svet do tada nije video. Najveći svetski proizvođači morali su preko noći da organizuju parkinge za hiljade neprodatih automobila, a neminovna posledica bila je i otpuštanje velikog broja radnika, kao i potreba za konsolidacijom celokupne auto-industrije.

Međutim, najjači udar krize samo je izneo na videlo ružnu stranu automobilske industrije, odnosno njeno tvrdoglavo insistiranje na ostvarivanju velikog profita. Slike koje proizvođači ne žele da potrošači vide, obišle su svet zahvaljujući internetu. Govorilo se o masovnim parkinzima u engleskom Kentu i američkom Baltimoru, gde je „bogu na istinu“ ostavljeno čak 57.000 automobila na jednom mestu. Slična situacija dešavala se i u Rusiji, Španiji, azijskim zemljama….

Ruku na srce, velike automobilske kompanije su brzo reagovale tako što su demantovale gotovo polovinu pomenutih fotografija, istakavši da one, zapravo, prikazuju uobičajene parkinge u velikim lukama, kao što je Baltimor, gde nova vozila tek čekaju ukrcavanje na teretne brodove i slanje na izvozna tržišta. Pored toga, činjenica je da ovakvi slučajevi ne predstavljaju ustaljenu praksu, te da se „ekstremno kočenje“ auto-industrije u bližoj istoriji desilo 2009. godine, a u nešto manjoj meri i 2014. godine. Doduše, ostalo je bez odgovora šta se uistinu desilo sa kolima sa slika čiju autentičnost proizvođači nisu opovrgli.

Svaki normalan čitalac sada bi stavio prst na čelo i postavio pitanje: zašto tolika količina automobila ne može po hitnom postupku da bude postavljena na aukcije ili prodata po specijalnim damping cenama? Razlog je jednostavan: proizvođači automobila ne žele da puste u promet svoje proizvode za po 500 dolara kada njihova početna cena iznosi oko 15.000 dolara, i na taj način umanje vrednost modela koji su tek izašli sa fabričkih traka, čime bi doveli u pitanje i profitabilnost čitave auto-industrije. Više im se isplati da zagađuju prirodu i prave mesta za nove parkinge.

Novi modeli zamenjuju stare, baš kao i u bilo kojoj drugoj proizvođačkoj industriji. Primera radi, retko gde danas možete da pronađete primerke modela mobilnih telefona, digitalnih fotoaparata, štampača, koji su bili masovno u prodaji pre, recimo, pet godina. Surovi zakoni kapitalizma nalažu štancanje nove robe, čak i kada ona ne donosi značajniji tehnološki napredak. Ipak, obustavljanje hiperprodukcije u ovom trenutku takođe ne dolazi u obzir, jer bi posledično dovelo do ekonomskog sloma, i to sa mogućim izbijanjem socijalnih nemira. U pitanju su milioni zaposlenih fabričkih radnika, prodavaca u maloprodajnim lancima, analitičara i marketingaša, koji bi u tom slučaju munjevito ostali bez posla.

Ali zašto se onda barem ti silni, praktično potpuno novi automobili, ne rashoduju iste sekunde i njihovi delovi ne iskoriste u novom proizvodnom ciklusu, ili barem za potrebe popravki u auto-servisima?

Dileri kao ekonomski procenitelji

Giganti auto-industrije se, poučeni ovim zastrašujućim zastojima, sve više okreću proizvodnji po narudžbini, pa tako distribuiraju onaj broj novih vozila koji im potražuju dileri na različitim tržištima, u pokušaju da izbegnu ponovne situacije da bacaju automobile čim izađu iz fabrike. Naravno, takva praksa još uvek ne može da bude u celini primenjena, jer proizvodni pogoni „moraju“ da rade, pa makar u smanjenom obimu, a određena količina automobila treba da bude u svakom trenutku dostupna na lageru za eventualnu brzu isporuku.

Ključnu ulogu u nastanku mogućih viškova igraju upravo dileri. Jednom kada poruče kontingent novih vozila, više nema „puj pike ne važi“, i proizvođači ne otkupljuju natrag od njih neprodate primerke u slučajevima tržišnog sloma. Zbog toga su u prošlosti loše procene kretanja na lokalnim tržištima skupo koštale mnoge poznate dilerske auto-kuće. Ukoliko njima ostane na parkinzima preveliki broj neprodatih automobila, one mogu da ponude nevožene modele po cenama koje su maksimalno snižene, u dogovoru sa proizvođačem, i to obično pred kraj proizvodne godine i izbacivanje nove generacije modela. Dakle, nema proizvoljnog dampinga, zato što bi u tom slučaju dileri ugrozili sopstvenu poziciju kod isporučilaca.

Neprodati novi automobili stoje na parkinzima najduže dve godine, posle čega bi trebalo da idu na reciklažu, s tim da neki njihovi delovi mogu odmah da se izvade i upotrebe dalje. U principu, na profesionalnim internet forumima preovladava mišljenje da je bolje kupiti proveren polovan auto iz oglasa, nego nabaviti jedan potpuno nov, a koji je „čučao“ uparkiran dve godine, zato što njemu najčešće, pored akumulatora, moraju da se promene i kočnice, koje u međuvremenu propadnu.

Danak neumerenom konzumerizmu

Na kraju, bez obzira koliki je uistinu obim „zaboravljenih“ nevoženih automobila, nepobitna je činjenica da se u jako kratkom roku proizvodi i prodaje previše novih vozila, te da se prosečni ciklus vožnje, to jest životni vek jednog putničkog automobila, značajno skratio u poslednjih pola veka, a tom trendu su se pridružili čak i siromašniji slojevi stanovništva. „Wall Street Journal“ je krajem januara preneo prvu objedinjenu procenu proizvođača za 2017. godinu, u kojoj se tvrdi da je na našoj planeti lane prodato oko 90 miliona novih vozila. Koliki je onda broj polovnjaka u istom periodu završio na otpadima, i kojom brzinom rastu auto-otpadi u svetu, sa zarđalim karoserijama i ispražnjenim akumulatorima koji predstavljaju zasebnu ekološku pretnju?

U razvijenim državama postoji uhodan sistem reciklaže starih automobila, koji garantuje ponovnu upotrebu 99% materijala. Nažalost, realnost pokazuje da čak ni na najuređenijim tržištima ne završe svi propali automobili u novom proizvodnom ciklusu. A tome treba dodati mnogo više negativnih primera iz zemalja u razvoju, gde se odbačene olupine ostavljaju pored puta, u jarugama, pa i koritima reka. Slično je i u Srbiji, gde je samo malo izvan centra Beograda moguće videti puno takvih prizora.

Stručni američki magazin „Ward’s Auto“ procenio je da je pre devet godina pređena magična crta od jedne milijarde automobila u upotrebi na čitavoj planeti, te da će ih do 2035. godine biti najmanje dve milijarde. Sveobuhvatnog sistema odlaganja i reciklaže napuštenih vozila, bez obzira da li su ona polovna ili nisu našla kupca na vreme, i dalje nema na vidiku.

 

 

mart 2018, broj 147. 

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Posle 5Slajder

Fenomen tribjut bendova: Druga mladost rokenrola

by bifadmin

Generacije rođene u sasvim drugom vremenu ipak imaju priliku da vide kako bi uživo izgledali nastupi legendarnih grupa poput Queen-a ili The Doors-a. Muzičko putovanje kroz vreme omogućavaju im izvođači koji su, uz obilje talenta i redovnog vežbanja, stekli veštinu vernog prikazivanja nastupa poznatih svetskih bendova. Ovi umetnici su, uprkos popularnosti rijaliti programa i podjednako nekvalitetnih muzičkih numera koje ih prate, uspeli da osvoje privrženu publiku koja im je zahvalna što su, bar na trenutak, „oživeli“ njihove muzičke idole.

Iako to iz današnje perspektive deluje gotovo nadrealno, nekada je rokenrol bio izuzetno popularan a njegovi izvođači izazivali su masovnu histeriju gde god da se pojave. Na slavu ove vrste muzike naslanjali su se i značajni muzički časopisi, ali i pokreti koji su podstakli kulturološke i političke promene u društvu. Šezdesetih godina prošlog veka pojavili su se i prvi tribjut bendovi – muzičke grupe koje su zvučale i izgledale slično ili isto kao poznati bendovi. Prvi tribjut bend je, navodno, izvodio pesme „Beatles-a“ još za vreme bitlmanije, stižući na udaljena mesta i razgaljujući publiku koja nije imala mogućnost da uživo čuje originalni sastav.

Vremenom su nastupi ovakvih grupa postali veoma raznoliki, a danas se generalno dele na one koje identično izvode muziku svojih prethodnika i druge koje svojim nastupima daju lični pečat. I među prvima i među potonjima ima veoma popularnih, sa milionskom publikom, poput „Apocalyptica“-e, benda koji već četvrt veka izvodi instrumentalne verzije pesama „Metallica“-e.

The show must go on

Danas su u Srbiji najpopularniji tribjut bendovi koji izvode numere nekadašnjih muzičkih grupa sa kultnim statusom. Jedan od najpoznatijih i najdugovečnijih među njima je „Queen Real Tribute“ (QRT), čiji članovi, prema rečima osnivača benda Nenada Bojkovića (gitara) i Ivana Đerfija (bas gitara), redovno pružaju domaćoj publici doživljaj da prisustvuju koncertu omiljenog benda koji se nije zvanično raspao, ali je 1991. izgubio pevača koji je bio njegov zaštitni znak. Grupa QRT je nastala spontano – fanovi poznatog britanskog benda okupili su se 2005. godine kako bi odsvirali jedan koncert „Queen“-a za svoju dušu, a njihovu „magiju“ uočio je tadašnji menadžer i podstakao ih da se razvijaju. Počeli su da nastupaju prvo po beogradskim, a potom i po klubovima i festivalima širom Evrope, trudeći se da zvuče i izgledaju potpuno isto kao Queen.

(c) 2017 Zoran Stojkovic & Queen Real Tribute, all rights reserved

(c) 2017 Zoran Stojkovic & Queen Real Tribute, all rights reserved

„Tribjut bendovi teže osvajaju publiku. Ljudi, ponekad, gledaju na ovakve sastave sa nipodaštavanjem. Zato nije dovoljno samo izaći na binu i dobro odsvirati te vanvremenske pesme. Da bi vas publika stvarno zavolela, morate biti mnogo iznad njenog očekivanja. Srećom, nas su fanovi uvek podržavali, a mi smo to umeli da im vratimo“, kaže Đerfi i dodaje da je, osim talenta i mnogo vežbe kako bi zvučali kao „Queen“, bilo neophodno da publika prepozna i njihovu posvećenost: „Možete biti neverovatan virtuoz i odsvirati 100 tonova u sekundi a da to nikoga ne dotakne, a možete sa samo tri tona izazvati jake emocije i pokrenuti suze u očima prisutnih. Energija i emocije su, pored nota, sastavni deo muzike. Mi se trudimo da ispunimo sva ta očekivanja“.

Osim „skidanja“ muzike i glasa pevača, za uspeh u tribjut nastupima važno je imati i autentičnu koreografiju i opremu. Odnosno, kako kaže Bojković, pravu gitaru, pojačalo, pa čak i pravi kabl, zvučnik, trzalicu – u njihovom slučaju englesku kovanicu „sixpence“ iz sredine šezdesetih godina prošlog veka. „Vremenom smo naučili i lekciju o značaju vizuelnog identiteta, koji je u pojedinim slučajevima čak i presudan. Dakle, morate izgledati kao ’Queen’. Mi, međutim, često nismo mogli da pronađemo odeću kakvu je bend nosio, iako smo je tražili širom sveta. Zato sada idemo kod krojača“, kaže sagovornik B&F-a.

Osim u Srbiji, ova grupa se proslavila i u inostranstvu. Nastupali su redovno po Evropi, ali i na drugim kontinentima poput Južne Amerike – samo u Brazilu su održali četiri turneje, tokom kojih su odsvirali oko 100 koncerata.

Vremenom su se usavršavali i pratili razvoj poznate britanske grupe, što im je omogućilo da uđu projekat „Queen Symphony“, u kojem nastupaju zajedno sa simfonijskim orkestrom i horom. Njihovo umeće i posvećenost prepoznali su brojni obožavaoci „Queen“-a, koji će imati priliku da njih, zajedno sa još 60 umetnika na sceni, slušaju u beogradskom Sava Centru 9. maja, a potom i u Zagrebu 17. maja u prestižnom Lisinskom.

No, uprkos dokazanom muzičkom talentu i bogatom scenskom iskustvu koje poseduju, za sada ne uspevaju da se probiju na domaćoj muzičkoj sceni sa svojim autorskim delima, jer je ona, po oceni Bojkovića, najblaže rečeno – naviknuta na drugu vrstu zabavnog programa.

Riders on the storm

Foto: Andraž Fijavž Bačovnik

Foto: Andraž Fijavž Bačovnik

Članovi još jednog popularnog tribute benda, „Lost Paris Tapes“ (LPT), u slobodno vreme takođe rade na svojim autorskim numerama, ali ih to ne sprečava da održe tempo redovnih nastupa na kojima sviraju pesme neponovljivih rok muzičara. Grupa je nastala 2011. godine, kada su se u Vrbasu okupili ljubitelji besmrtnih „Doors“-a, koji su prethodno ispitali šta nudi konkurencija i došli do zaključka da našem tržištu nedostaje muzička grupa koja bi se bavila poslednjom stvaralačkom fazom američkog benda i njegovog frontmena Džima Morisona. Činjenica da su poslednji snimci ovog pevača nastali u prestonici Francuske je odredila i naziv grupe, ali i muzički pravac. „Želeli smo da predstavimo javnosti kasnije radove Morisona, koji su, u muzičkom smislu, bili dosta agresivniji i, po našem mišljenju, zanimljiviji od ranijih numera“, kažu iz LPT-a za „Biznis & finansije“.

Po njihovim rečima, uspehu kod publike su doprineli energija benda, iskreno prijateljstvo njegovih članova i disciplina. „Osim toga, ’Doors’-i su specifični jer pružaju mogućnost da se svaka njihova pesma svira na više načina, što nam dozvoljava da neprekidno radimo sopstvene interpretacije, kako ni nama, a ni publici, ne bi bilo monotono. Redovno eksperimentišemo na sceni, što se, primetili smo, veoma dopada našim slušaocima koji u principu ne vole sterilne svirke – one gde su do detalja ’skinute’ već postojeće numere. U svemu tome smo dobro usklađeni. Naravno, ponekad se i posvađamo, ili iskrsne neki drugi problem, ali magija koja nastaje kada izađemo na binu i kada publika krene u vrisak izbriše sve brige koje imamo“, kažu sagovornici B&F-a.

Osim muzičkog utiska, za publiku je veoma bitno i da se bend na sceni ponaša i izgleda poput čuvenih „Doors“-a. To, kažu članovi LPT-a, zahteva velika ulaganja vremena i novca, ali i glumačko umeće. Međutim, posetioci njihovih svirki ovo umeju da cene. To dokazuje i mnoštvo poruka i komentara koje dobijaju od publike. Građani iz raznih delova zemlje ih često pozivaju da održe svirke u njihovim mestima. „Mnogo nam znači kada ljudi ostanu posle nastupa u želji da podele utiske i da se zahvale za priliku da čuju i vide kako bi izgledao njihov omiljeni bend da je ostao na okupu. Veliki broj njih je mislio da im se nikada neće pružiti prilika za to“, kažu iz benda i dodaju da su podjednako traženi i u našoj zemlji i u inostranstvu. Do sada su najčešće nastupali u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, ali su imali i zapažene svirke na Festivalu najboljih tribjut bendova koji sviraju „Doors“-e u Magdeburgu u Nemačkoj, a trenutno razmatraju poziv za nastup u Los Anđelesu. U međuremenu će svirati po Srbiji i Evropi.

Članovi benda vode različite živote i bave se i drugim stvarima pored muzike, ali to im ne smeta da na sceni funkcionišu ujednačeno i harmonično. Imaju još prijatelja muzičara koji ponekad, kada je neko od izvođača van zemlje, „uskoče“ u prvu postavu, kako bi bili profesionalni i maksimalno ispoštovali klubove u kojima nastupaju.

 

 

april 2018, broj 148.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaSlajder

Zbog davanja „Konstantina Velikog“ na upravljanje državi grad Niš će možda plaćati penale

by bifadmin

Tokom konferencije Inicijative „Ne damo niški aerodrom“, koja je organizovana povodom preuzimanja Aerodroma Konstantin Veliki od strane države, bilo je reči o razlozima i posledicama tog preuzimanja.

Na konferenciji su govorili jedan od pokretača inicijative Miloš Bošković i Mladen Jovanović iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju.

Tom prilikom Mladen Jovanović,  jedan od pokretača Nacionalne koalicije za decentralizaciju, dao je detaljniji uvid u moguće posledice prelaska „Konstantina Velikog“ pod upravu države, i istakao da postoji ogromna opasnost da grad Niš zbog toga plati velike penale: „Penali mogu da nastanu pre svega zato što su sve avio-kompanije koje su u Nišu potpisale ugovor sa Javnim preduzećem ‘Aerodrom Niš’. Neće biti poklonjeno to Javno preduzeće (državi), biće poklonjena imovina tog preduzeća, sva prava i svi sertifikati. To znači da svaka kompanija koja je potpisala ugovor sa Javnim preduzećem ‘Aerodrom Niš’ praktično poklanjanjem aerodroma gubi klijenta sa kojim je potpisala ugovor. Drugim rečima, nije tačno da će se letovi nastaviti – moraće da se potpišu novi ugovori između prevoznika i najverovatnije preduzeća ‘Aerodromi Srbije’. Ne postoji nikakva garancija da će letova biti“.

Kako je objasnio, svi prevoznici, i Rajaner i Viz er, imaju prava da traže kompenzaciju zbog toga što je druga ugovorna strana svojom voljom poklonila centralnom nivou vlasti sertifikate, prava i mogućnost da se leti sa niškog aerodroma: „Podsećam vas da je Javno preduzeće ‘Aerodrom Niš’ osnovao grad Niš, što znači da će eventualne penale u toj varijanti platiti grad Niš, a ne Republika. I Rajaner i Viz er imaju tendenciju da izbegavaju aerodrome koji su u vlasništvu centralnog nivoa vlasti. Tako oni obezbeđuju sebi jeftine karte, jer obezbeđuju direktne pregovore sa lokalu i obezbeđuju niske aerodromske takse“.

Dodao je da oni kao Inicijativa nemaju nikakve direktne kontakte sa Rajanerom i Viz erom, već sa profesionalcima u avio-saobraćaju: „Mi ne želimo da ulazimo u najdirektniji kontakt sa Rajanerom i Viz erom iz razloga što je jasno da i oni imaju svoj komercijalni interes, a mi smo ovde pre svega zbog javnog interesa“.

 

Izvor: Tango Six 

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Slajder

Italija: Uspon sajber političke sekte

by bifadmin

Karikaturista Altan[ref]Altan je italijanski pandan našem Coraxu, po popularnosti, ali ne i po talentu. Pratim i upućen sam pa odgovorno vrdim da Italija nema karikaturistu nivoa Petričića i Coraxak[/ref] rekao je pre desetak godina: Italija je izuzetna, a ja bih voleo da je normalna. Bilo je to vreme kada su makar neki drugi bili normalni. Danas čak i nekadašnji uzori od Slovenije pa do Skandinavije beleže znake izumiranja normalnosti. Gledam mapu Evrope na kojoj su crveno obojene zemlje u kojima raste populizam i ksenofobija pa – sem Norveške, Švajcarske, Šapanije i Portugala – sve crveno. Samo se još područje nekadašnje Jugoslavije crni kao crna rupa koja guta i sebe i sve ostalo. Taj deo sveta sve manje drugi ubrajaju u bilo šta – jednostavno ga i statistički prenebregavaju.

Što se tiče “izuzetnosti” Italije: 4. marta na opštim izborima niko nije osvojio dovoljno glasova da bi stekao pravo da formira vladu, ali bar dve političke grupacije tvrde da su one pobednice. Prema izbornom zakonu partija ili koalicija koja osvoji više od 40 odsto glasova stiče premiju do 51 odsto poslaničkih mesta kako bi mogla nesmetano da vlada čitav mandat. Koalicija desnog centra (ksenofobna Lega[ref]Nekadašnja Lega Nord (Severna liga) izbrisala je ono “Nord” kako bi uticaj proširila i na celu Italiju.[/ref], berluskonijeva Forza Italia i neofašistička Fratelli d’Italia – Italijanska braća) osvojila je ukupno 37,26 odsto glasova. Unutar te koalicije je na prvom mestu Lega sa 17.6 odsto, čime je njen neotesani vođa Mateo Salvini stekao pravo da pregovara u ime koalicije te pokuša da formira vladu. Međutim, najbolje plasirana pojedinačna politička snaga je Pokret 5 zvezdica (M5S – Movimento 5 Stelle), sajber konglomerat sa osvojenih 32,6 odsto glasova i neograničenim političkim ambicijama. Doskora su i Zvezdice i Lega smatrani autsajderima, a izbori su pokazali kako prognoze mogu biti varljive.

Nesolidan svet najviše veruje u čuda, tako se u Italiji veruje da će predsednik države, Serđo Matarela, smerni sudija nalik na župnika, odjednom naći rešenje da svi budu zadovoljni. Istovremeno svi znaju da to nije moguće, ali nadanjem odlažu sučeljavanje sa neugodnom istinom političkog raspadanja zemlje. U izbornoj trci najgore je prošla Demokratska partija (PD), poslednja tardicionalna politička partija koja je od pada Berluskonijeve vlade novembra 2011. formirala čak četiri vlade, vešto izbegavajući izbore i sučeljavanje sa stvarnim raspoloženjem birača. Sa 40,8 odsto osvojenih glasova na izborima za evropski parlament 2014. godine ta dugo godina najjača i poslednja klasična partija pala je na manje od pola (18,8 odsto) na prošlomesečnim izborima.

Pod odrenicom “klasična partija” podrazumevam da je PD jedina imala strukturu osnovnih organizacija širom cele Italije, članstvo koje je plaćalo članarinu, direkciju koja je održavala redovne konsultacije sa regionalnim rukovodstvima i članstvom te držala do partijskih kongresa na kojima su definisane ideološke smernice. Sve se to raspalo u roku od 2-3 godine zbog unutrašnjih trvenja oko valsti, mržnje između starih kadrova koji su držali partiju u ravnoteži svojih međusobnih nagodbi te mlade generacije, koja je želela da preuzme kormilo. Karakteristično je da mladu generaciju čine uglavnom nekadašnji “pioniri” demohrišćana, a staru kadrovi iz nekadašnje KPI. Smeša dveju partija nikada nije postala jedinjenje. Naime, Demokratska partija, sastavljena od ostataka komunističke partije i demohrišćanske levice raspukla se definitivno pred izbore.

Kad je doživljen izborni poraz, kada je izgledalo da su unutarpartijske svađe detronizacijom sekretara Rencija konačno završene, odjednom se ovih dana pojavilo pismo glavnom odboru PD koje je potpisalo 500 uglavnom uticajnih članica partije i u kojem tvrde da su mačo igrama istisnute iz procesa odlučivanja i kandidovanja za funkcije. Proces svađa, spletki i raspadanja postaje nezadrživ. Izgleda da su u pravu lideri M5S kada uporno propagiraju da više ne postoje ni levica ni desnica. Desnica koju je simbolizovao Berluskoni postaje politički starački dom. Analize pokazuju da širom Evrope, sa izuzetkom Nemačke, tradicionalne političke partije gube pred najezdom novih formi političkog angažovanja. Posledica je to prevaziđenosti dosadašnje političke igre, ali i haosa ponuda iz kojih će se verovatno oformiti pravila i akteri za neku novu igru.

Bujaju pokreti nasuprot partijama čak i u Švedskoj gde autsajderi koji sebe nazivaju demokratima, što do izbora 2014. godine nisu beležili više do 4 odsto, sada pod parolom “Švedska Švedima” osvajaju 12.9 odsto glasova, u Finskoj pokret “Pravi Finci” u decimal dobija isti procenat glasova, u Danskoj je DF (Dansk Folkeparti) atakom na imigraciju i članstvo u EU na izborima 2014. osvojila 21,1 odsto glasova, u Austriji FPÖ (Partija slobode) parolom “Austrija pre svega” na izborima je dobila 27,4 odsto glasova a u Belgiji flamanska aliansa uz parolu “Nezavisnost odmah!” osvaja čak 33 odsto glasačkog tela. U najnaprednijim zemljama Evrope, tradicionalne političke partije, programi, evropske humanističke vrednosti… padaju pred opskurno sročenim parolama za jednokratnu upotrebu. Prava pojedinca i volja naroda, kako piše Deni Rodrik, u sve dubljem su međusobnom sukobu. Opak je to znak da sve više ljudi širom kontinenta ne veruje u budućnost liberalnog svetskog poretka.

Dok je italijanska Lega deo opšteg klijanja primitivno populističkih tendencija, dotle M5S predstavlja nešto suštinski novo. Novo dakako ne znači da mora biti dobro i napredno. U Ivrei su 6. aprila održali skup pod naslovom SUM 02 – posvećen osnivaču M5S, Đanrobertu Kazaleđu (Gianroberto Casaleggio), koji je preminuo 2016. godine, a na ideološkom i vlasničkom kormilu Pokreta zamenio ga njegov sin i naslednik osnivačkih prava, David. Teme su bile veštačka inteligencija, mašine za učenje, genomi… ali su pale u zasenak novinarskih pitanja o političkim ambicijama sada kad su na domaku vlasti kao i zašto su zabranili prisustvo Jakobu Jakobiniju, novinaru ozbiljnog dnevnika La Stampa. Naime Jakobini je pisac knjige “Eksperiment” u kojoj iznosi sve što je uspeo da sazna o Pokretu 5 zvezdica koji obavija ljubomorno čuvani veo tajne kao neku versku sektu. Pisao je o tome da je Đanroberto sajber vizionar koji nije uspeo da završi studije fizike, ali je zato uspeo da postane vrstan programer i direktor anglo-italijanske sajber kompanije Webegg, koja se utopila kasnije u Telecom Italia. Kazaleđo se specijalizovao u primeni interneta u preduzećima. Još u Webeggu je otkrio upotrebu “foruma” kao zamene za demokratsku diskusiju i to nazvao “lavina konsenzusa”. Suština je u pilotiranju foruma uz virtualni osećaj slobode, tako što se doziranim ubacivanjem konflikta, negodovanja, balansiranih nesuglasica… na kraju učesnici usmere ka unapred određenom jedinstvenom mišljenju. Budući da je u aferi Kembridž analitika o manipulaciji identitetima gasača otkriveno da je postojao i jedan naručilac podataka iz Italije, sumnja se da bi to mogao biti M5S. Jakobini je njihovo delovanje u knjizi definisao kao socijalni inženjering.

Prvi finansijer Kazaleđovog sajber političkog projekta bio je Enriko Sason (Sassoon), jedan od nauticajnijih i najbogatijih italijanskih menadžera sa tri završena fakulteta, rodbinskim vezama sa Rotšildima, poslovnim vezama sa najvećim svetskim bankama i kompanijama. On je kao glavni akcionar pokreta podupro Kazaleđa i njegov projekat finansijama i uticajem da stane na noge, a zatim se povukao, jer je usmeravanje reflektora javnosti počelo da smeta njegovim glavnim poslovima. Dakle, M5S je formalno akcionarsko preduzeće za direktnu demokratiju registrovano pri privrednoj komori. Vispreni Kazaleđo je nastavio tako što je uočio rastuću popularnost komičara Bepe Grila, čije su socijalne žaoke privlačile publiku. Dao mu je deo vlasničkih prava pokreta i zadužio ga da ne birajući sredstva i rečnik privlači publiku. Dok je Grilo naduvavao publicitet, Kazaleđo je u tišini i uz pomoć sina veštog kompjuteriste stvarao Platformu (nazvanu Rousseau) i polako organizovao pokret s namerom da jednoga dana preuzme vlast.

Iz Jakobinijeve knjige, koja je najiscrpnije štivo o M5S ipak se ne saznaje mnogo o unutrašnjoj organizaciji i funkcionisanju pokreta. Vrlo je mutno kako se odabiraju kandidati za političke funkcije, postoji li politička mreža ili sve zavisi od informacija sa interneta, sortiranih kroz algoritme platforme Ruso. Ko ima prava glasanja na njihovim izborima i ko kontroliše rezultate tih izbora? Navodno je to sve podvrgnuto “objektivnosti” kompjutera. Storije o njima iz sfere medijskih tračeva rastom političkog uticaja prešle su na naslovne strane i u udarne termine elektronskih medija. Pokaže li se sajber politički eksperiment uspešnim u Italiji nema sumnje da će postati trend širih razmera u borbi za vlast. Njihov politički program nalik je melemu za sve što tišti građane. Počeli su obećanjem da će rušiti sistem i institucije, a vremenom su se vrlo dobro snašli u njima.

M5S po prvi put učestvuje na izborima 2009. godine kao autsajder sa osvojenih 2,64 odsto glasova. Kandidatima, nalik na robotizovana stvorenja bilo je zabranjeno da daju bilo kakve izjave i intervjue. Ko god bi rekao bilo šta novinarima ili kritikovao bilo šta – bio je izbačen iz Pokreta. Jedini ko je imao prava komuniciranja sa javnošću bio je Bepe Grilo, dok se suvlasnik, Kazaleđo, uvek držao u senci. Vremenom je na scenu iskočio mladi, lepuškasti, uglađenog izgleda i rečnika, Luiđi Di Majo. Pred kraj prošle godine nastupila je nova faza kada je počelo postepeno je uklanjanje Grila, a De Maio proglašen za političkog lidera. M5S parlamentarci su stekli veća prava samostalnog nastupanja i kritike poteza koji im se ne dopadaju. No ispasti iz Pokreta za mnoge znači biti vraćen u masu nezaposlenih ili na dno socijalne skale.

De Maio je počeo da studira tehniku, pa se prebacio na prava, koja takođe nije završio. Kao većina pripadnika njegove generacije bavio se svim i svačim da bi imao od čega da živi: radio je kao webmaster, sarađivao po novinama, postao stjuart na stadionu San Paolo u Napulju (prodavao osvežavajuća pića), prihvatao se svega što mu je moglo doneti prihode, pa je tako uskočio i u Pokret 5 zvezdica. Pokazao je izuzetan talenat i danas je najvispreniji mladi političar kojega Italija ima. Nikada ne gubi živce, uvek sa blagim osmehom, vešto odgovara na sva pitanja i bez floskula govori ono što bi većina želela da čuje. Tip je modernog poitičara za kojega nije jasno šta zaista misli, služi li kome ili ima autonomiju kad naglašeno govori u prvom licu, menja stanovišta prema potrebi, očito nema svetinje i nepremostive principe. Osvaja simpatije i glasove.

Pozamašan prostor posvećen Pokretu 5 zvezdica valjalo bi da pokaže moguću budućnost političkog inženjeringa i manipulacije digitalno rekombinovanom demokatijom. Zemlji u kojoj se od 60 miliona stanovnika 10 miliona nalazi ispod poreskog cenzusa, na ivici siromaštva, gde 45 odsto zaposlenih zarađuje manje od 15.000 evra godišnje, a 0,1 odsto preko 300.000 evra, relativno je lako ostvariti ono što Žan Vermer Miler (Jan-Wermer Müller) definiše kao “Demos protiv demokratije”. Građani koji su izgubili poverenje u politiku, medije, sudstvo, crkvu, stručnjake… prihvataju novi koncept vešto sročenih obećanja na donekle mistično religiozan način uz bezgranično verovanje liderima (populistička varijanta) ili novom projektu digitalne pravde i jednakosti (sajber politika), ili i jednom i drugom, kao u Italiji.

Aktuelna situacija je takva da ni posle druge ture konsultacija političkih aktera sa predsednikom države ni Lega ni M5S nisu u stanju da obezbede partnere sa kojima bi imali preko polovine glasova u Parlamentu te mogli da formiraju vladu. Predsednik države je uzeo nešto vremena za razmišljanje i ako se u tom ne pojavi neko sa dokazima da je skrpio većinu poslanika onda će rešenje izdiktirati on. Kriza formiranja vlade u Nemačkoj je trajala 6, a u Španiji 10 meseci, što nije moguće u Italiji jer dozirani svetski sukob (ili rat) oko Sirije ne dozvoljava otezanje. Načelno Italija se deklarisala da ostaje dosledna članica vojnih i političkih saveza, ali da neće učestvovati ni u kakvim vojnim akcijama[ref]Italijanski premijer je izjavio da njegova zemlja nije dala saglasnost korišćenja baza u Italiji za napade na Siriju. [/ref]. Bio je to potez koji para vredi. Rusija je posle raketiranja Sirije proglasila embargo na alkohol, duvan i luksuznu robu iz SAD, Britanije i Francuske koje su napad izvele. Italija je tako u izvoznim poslovima ostala bez ozbiljnih konkurenata na ruskom tržištu[ref]Jedini ko je još ptofitirao od sukoba u Siriji, ali na sasvim drugačiji način, je Izrael. Da je Tramp održao svoje obećanje da će povući američku vojsku iz tog područja Izrael bi se našao usamljen pred Hamasom poduprtim iranskim oružjem. Ovako američka vojna sila kolateralno (ako ne i vešto režirano) ostaje garant opstanka Izraela.[/ref]. Vođa Lege Mateo Salvini je, međutim, otvoreno zauzeo proruski stav po pitanju sukoba u Siriji, čime je sasvim sigurno sebi uskratio podršku dobrog dela političara iz EU i Amerike i time umanjio sopstvene šanse.

Kako god da predsednik Italije Matarela skroji vladu, jedino što je sigurno ona ne može biti dugog veka – dakle, mora biti privremena. Nakon što je obavio dva kruga konsultacija sa svim političkim grupama, 18. aprila je poverio predserdnici Senata Mariji Elizabeti Kazelati (Casellati) tzv. “eksplorativni mandat”, da ona nastavi pokušaje usklađivanja rogova u vreći kako bi konačno zemlja dobila vladu. Gubljenje vremana se nastavlja a svetsko tržite to kažnjava padom investicija i porastom spreda (servisiranja dugova) Italije. M5S ni pod kojim uslovima ne prihvata bilo kakvu saradnju sa Beluskonijevom Forza Italia, koja je bitan oslonac pobedničke koalicije i obratno. Salvinijeva Lega ni po koju cenu ne želi saradnju sa demokratima i traži premijersko mesto. PD kao Buridanovo magare odumire, ne uspevši da prevaziđe svađe na temu sa kojom od vodećih dveju struja da stupi u koaliciju i posluži joj kao proteza za formiranje vlade. U proteklih sedamdeset godina Italija je promenila 63 vlade, što znači da je prosečan vek njihov bio 1 godina, 1 mesec i 10 dana! Postoji tvrdnja da je u Italiji najtrajnije ono što je privremeno. Da li je to ovoga puta nada ili prokletstvo?

 

Tekst je iz novog broja časopisa, koji će se naći na trafikama 10. maja ove godine

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Ekonomija

Prve pilot transakcije klijenata uspešno izvršene na globalnoj platformi za finansiranje trgovine „Batavia”

by bifadmin

„Batavia“, svetska platforma za finansiranje trgovine zasnovana na blockchain tehnologiju koju je zajednički razvio konzorcijum koji čine Bank of Montreal (BMO), CaixaBank, Commerzbank, Erste Grupa, IBM i UBS, uspešno je završila prve pilot transakcije uživo sa korporativnim klijentima. Inicijalne transakcije obuhvatale su trgovinu automobilima iz Nemačke ka Španiji, kao i tekstilnim sirovinama za proizvodnju nameštaja, iz Austrije ka Španiji.

Ove transakcije predstavljaju važan korak u uspostavljanju „Batavije“ kao otvorenog ekosistema koji je izgrađen na IBM-ovoj blockchain platformi. Ona ima potencijal da uvede revolucionarne promene u iskustvo klijenata, pružanjem digitalnog i automatizovanog načina sklapanja, obezbeđivanja i finansiranja međunarodnih trgovinskih transakcija. Pilot transakcije su podrazumevale razna prevozna sredstva, geografske položaje i trgovinske strane različitih veličina, čime se ističe sposobnost „Batavije“ da upravlja različitim vrstama i obimima transakcija.

Pokrivanjem celog procesa trgovine, „Batavija“ obuhvata kako sklapanje trgovinskih ugovora, tako i vršenje „pametnih“ plaćanja, koja mogu da budu automatski inicirana predviđenim događajima u lancu nabavke koja su zabeležena u blockchain-u. Platforma je u stanju da integriše alate za praćenje i upravljanje rizikom, koji mogu da budu vezani za ključna dešavanja u lancima nabavke i signale iz IoT uređaja, koji su predmet dogovora kupca i prodavca. Ove i mnoge druge karakteristike „Batavije“ pomažu da se uspostavi platforma za finansiranje trgovine kao solidna osnova za budući ekosistem finansiranja trgovine.

„Prve transakcije uživo, koje uključuju privredne klijente, istinska su prekretnica u razvoju ’Batavije’ i ističu ogromni potencijal ove globalne trgovinske platforme. Erste Grupa je zahvalna svom korporativnom klijentu Lenzing AG-u i njihovom zavisnom preduzeću Lenzing Fibers GmbH-u, kao i kolegi učesniku u ’Bataviji’ CaixaBank-u, na tome što su uspešno sarađivali na jednoj od ovih pilot transakcija. Mada su dodatni ključni koraci neophodni pre nego što ona postane u potpunosti integrisana u naše ponude poslovnim klijentima, ’Batavia’ pruža dobar primer kako u Erste-u primenjujemo inovativne tehnologije kako bismo našim klijentima – uključujući one u privrednom sektoru – pružili rešenja koja im donose više izbora, transparentnosti i efikasnosti”, rekao je Patrik Goc (Patrick Götz), direktor korporativnih „flow” proizvoda u Erste Group Bank AG sa sedištem u Beču.

Oslanjajući se na uspešan razvoj minimalnog održivog proizvoda i prvih pilot transakcija sa klijentima, „Batavia“ projekat namerava da uđe u novu fazu sa fokusom na izgradnji rešenja spremnog za produkciju. To će možda obuhvatati udruživanje sa fintech preduzećima, finansijskim institucijama ili drugim liderima inovacija na tržištu.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci