Više od polovine poslodavaca u Srbiji ne poznaje procedure u oblasti zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Sagovornici B&F-a iz Foruma mladih sa invaliditetom kažu da mnogi poslodavci nisu svesni čak ni šta sve spada u invaliditet. Zato pogrešno misle da ne mogu da obezbede odgovarajuća radna mesta za ljude sa invaliditetom. S druge strane, iskustva poslodavaca koji su verovali i u sebe i u osobe sa invaliditetom su veoma pozitivna.
Ovaj tekst bi bio mnogo lepši za čitanje da nismo morali da ga započnemo pominjanjem zakonske obaveze o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ali, u našem društvu zakon je i dalje efikasniji motivator od svesti o dobrim stranama inkluzije. A zakon kaže da su sve kompanije sa više od 19 zaposlenih obavezane na zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Preduzećima koja sprovode ovaj zakon država nudi poreske povlastice, finansijsku podršku u plaćanju doprinosa i subvencije za prilagođavanje radnih mesta, dok onima koji ga ne primenjuju propisuje novčane kazne. Ipak, to nije uticalo na značajniji porast zapošljavanja ljudi sa invaliditetom.
Razloga za ovakvu situaciju je više, počev od toga da mi ni ne znamo koliko osoba sa invaliditetom živi i radi u Srbiji. Na poslednjem popisu stanovništva 356.404 anketiranih se izjasnilo kao osobe sa invaliditetom, ali se procenjuje da je njihov broj znatno veći uzevši u obzir da one svuda u svetu čine oko 10% populacije.
Ne pomaže ni činjenica da poslodavci nemaju dovoljno informacija o tome ko sve spada u ovu populaciju, kažu iz Foruma mladih sa invaliditetom (FMI). Primera radi, većina naših sugrađana invaliditetom smatra ograničenu mogućnost kretanja ili potpuni gubitak vida ili sluha. Međutim, u osobe sa invaliditetom mogu spadati i ljudi koji imaju druge zdravstvene probleme, poput epilepsije, dijabetesa i slično.
„Našem celokupnom društvu je potrebna edukacija o ovoj temi. Osobe sa invaliditetom su uglavnom nevidljive u javnosti i zato se malo zna o njihovom potencijalu. Mediji se trude da im povećaju vidljivost ali ponekad to čine na pogrešan način. Na primer, kada ih prikazuju kao lica u veoma nepovoljnom položaju trudeći se da izazovu saosećanje ili čak i sažaljenje publike, ili kada ih nazivaju herojima samo zato što imaju posao. To stvara sliku da je osobama sa invaliditetom zaposlenje nešto gotovo nedostižno iako to ne bi trebalo da bude tako, one bi trebalo da imaju iste šanse za rad kao svi ostali građani“, kaže za B&F Tanja Radović Krstić, menadžerka projektnih aktivnosti u FMI-u.
Prepreka već na prvom koraku ka zaposlenju
Ipak, osobe sa invaliditetom i dalje nisu ravnopravne, ne samo prilikom zapošljavanja, nego i u procesu obrazovanja. To pokazuje podatak sa popisa da je 24% svih stanovnika Srbije bez kvalifikacija ili niskokvalifikovano, a da je prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje kod osoba sa invaliditetom taj procenat 38,1%. Ostale osobe sa invaliditetom mahom poseduju srednje obrazovanje, a veoma mali broj visoko. Ali, koliko je to obrazovanje njima korisno?
„Da biste bili konkurentni na tržištu rada, vi morate imati veštine koje se traže na njemu. Međutim, u Srbiji se osobe sa invaliditetom obrazuju u specijalnim ili školama koje su im pristupačne. Mnoge od njih školuju profesije koje poslodavci više ne traže“, tvrdi Milica Glišić, savetnica za podršku pri zapošljavanju u Forumu mladih sa invaliditetom, i dodaje:
„Najveći problem je pristupačnost. Zato osobe koje koriste kolica ne biraju fakultete prema svojim interesovanjima, već na osnovu jednog jedinog kriterijuma – da mogu da im priđu i da se kreću kroz njih. Situacija nije ništa bolja ni za osobe koje ne čuju i ne vide, jer za njih često nisu prilagođeni nastavni materijali. Nekada nisu potrebna velika finansijska ulaganja za poboljšanje njihovog položaja, već samo dobra volja, a i ona izostaje. Tako se, na primer, dešavaju situacije da se ne dozvoljava studentima sa oštećenjem vida da polažu ispite na sopstvenim kompjuterima sa govornim softverom, iako dozvola za to ne košta“.
Njene reči potvrđuje ekonomistkinja Maja Todorović, kojoj je glavni motiv da upiše Višu poslovnu školu u Beogradu bilo to što ona poseduje rampu za prilaz kolicima. Posle završetka ove škole, Todorović je kao korisnica usluga Foruma mladih sa invaliditetom dobila mogućnost da započne praksu u Rajfajzen banci. „Trenutno sam u odeljenju administracije. Ne znam da li će ova praksa prerasti u posao, ali i bez toga ću biti prezadovoljna onim što sam naučila. Mislim da će mi ovo iskustvo biti od velike pomoći u razvoju karijere, jer je teorijsko znanje koje sam stekla tokom školovanja sada primenljivo u praksi“, kaže Todorović za B&F.
Iako je optimistična po pitanju svoje buduće karijere, svesna je da posao može da traži samo u preduzećima koja obezbeđuju pristupačnost kolicima, a njih u Srbiji nema mnogo.
Različit odnos prema različitim vrstama invaliditeta
Ivan Matić je takođe korisnik usluga Foruma. On boluje od epilepsije, zbog koje ne sme da vozi, niti da se mnogo umara. Ipak, postoji mnoštvo poslova koje može da obavlja, što je dokazao na praksi u kompaniji IKEA, u čijem HR odeljenju trenutno stažira.
Do sada je u toj firmi radio na unapređenju položaja svih zaposlenih ali i na osmišljavanju rešenja za zaposlene sa invaliditetom. „Na poslu imamo jednu osobu sa oštećenjem sluha i potrudili smo se da učinimo radno okruženje što bezbednijim za nju, obzirom da ne čuje prilazak vozila i opasno je da bude napolju ili u prostorijama kojima se kreću viljuškari“, ponosan je Matić na svoje i angažovanje svojih kolega.
Njegova priča je ipak nešto drugačija od Majine. „Ja sam mogao da biram školu koju sam želeo, pa sam završio Fakultet za menadžment u mom rodnom Pančevu. Mogao sam da biram i poslodavca jer nemam problem sa kretanjem, sluhom ili vidom. Čini mi se da je nama koji imamo lakši vid invaliditeta znatno lakše da se zaposlimo, ali i da se izborimo za sebe u društvu. Mi se, za razliku od osoba sa vidljivim invaliditetom, ne suočavamo sa predrasudama i stigmatizacijom“, ocenjuje Matić u razgovoru za B&F.
Međutim, nekada manje vidljivi zdravstveni problemi mogu biti otežavajuća okolnost, kažu iz Foruma, pošto ljudi nisu svesni onoga što ne vide. To znači da će kolege možda biti pažljivije prema osobi koja koristi kolica, nego prema dijabetičaru koji mora da pravi češće pauze kako bi merio šećer ili jeo. „Zato stalno ističemo važnost komunikacije i ponavljamo da svi učesnici u radnom procesu, a posebno rukovodioci, moraju da imaju sve relevantne informacije o zaposlenima. Dakle, nemojte kriti svoju bolest ako to može da vam ugrozi zdravlje ili naruši odnose sa kolegama“, napominje Tanja Radović Krstić.
Šta kažu poslodavci?
Forum mladih sa invaliditetom sarađuje sa preko 150 kompanija koje su zainteresovane za zapošljavanje i za pružanje praktične nastave osobama sa invaliditetom. Ljiljana Popović iz HR tima kompanije IKEA kaže za B&F da je kod njih u toku treći ciklus ovog vida prakse, i da su ove godine primili još dva kandidata koja su se odlično uklopila u kolektiv. IKEA Srbija trenutno zapošljava osam osoba sa invaliditetom, ali planira da taj broj poveća, jer kompanija nastoji da u njenom kolektivu sve kategorije stanovništva budu odgovarajuće zastupljene.
Gde god da posluje, u želji da pokrene pozitivne promene, IKEA se drži svoje politike inkluzivnosti i unapred predviđa ulaganja za te namene, zbog čega joj nisu bile potrebne dodatne subvencije koje nudi Republika Srbija za prilagođavanje radnih mesta osobama sa invaliditetom. Od nekoga ipak jeste potražila podršku – od Foruma i sopstvenih zaposlenih sa invaliditetom, koji su joj pomogli da svoj prostor učini što adekvatnijim.
„Osim fizičkog prilagođavanja prostorija, uložili smo i u prilagođavanje nas samih. Pohađali smo radionice na kojima smo učili kako da komuniciramo sa kolegama sa invaliditetom i kako da im boravak na radnom mestu učinimo što prijatnijim. Već treću godinu zaredom učestvujemo u ovom, veoma važnom programu s ciljem da doprinesemo stvaranju inkluzivnijeg društva i bolje svakodnevice za sve“, navodi Ljiljana Popović.
Marija Dukić
