Некатегоризовано

FinansijeTop 2016

Biznis TOP 2016web

Naš kolega Milutin Mitrović godinama je pratio ekonomske trendove i ponašanja na tržištu, i na osnovu svog višedecenijskog iskustva uvek nas na vreme upozoravao šta nam se prikrada, kakva nas ekonomska vremena čekaju. Zato smo odlučili da 2009. godine prikupimo njegove tekstove i sistematizujemo ih u knjigu, koju možete naći na ovoj stranici.

Ovde smo izdvojili predgovor koji je Mitroviću napisao njegov prijatelj Vojin Dimitrijević, kojim je možda najbolje opisano ko je Milutin, i zašto vredi pročitati njegovu knjigu.

Ne mogu da tvrdim da ove reči pišem bez emocija. Milutin Mitrović je moj stari drug koga, kao sve dobre i dobroćudne ljude, više znaju po brojnim nadimcima, od kojih je najpoznatiji “Džive” ili, iskvareno, “Dživa”. Bili smo zajedno još iz gimnazijskih dana i radili u redakciji “Studenta”, koja je po našem skromnom mišljenju bila jedna od najboljih u istoriji i čije članove ne navodim iz dva razloga: mnogi više nisu živi a neke bih zaboravio, što je, i prvo i drugo, teška nepravda. Kada su u ranim godinama, ljudi obično ne znaju šta će da budu pa od njih ispadne nešto – ili ništa. Džive je oduvek hteo da bude novinar i predano je na tome radio, mada je, kao svaki mladi Beograđanin, morao da se pravi da mu je svejedno. Usavršavao se po najboljem uzorima i u najboljem društvu. Ono što se najbolje vidi u ovoj knjizi, sastavljenoj od njegovih kratkih tekstova, jeste da su ga oduvek privlačile dve stvari. Jedna, recimo, suštinska a druga metodološka. Prva je bila želja da se pronikne u tajne i mistifikacije nauke koja se zove ekonomija, discipline koju, kao i istoriografiju, mnogi smatraju više umetnošću. Druga je potreba da se teške stvari objasne prosto, što je i u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji bilo neophodno jer je stručno čitalaštvo toliko ograničeno da bi za njega bilo bolje šapirografisati bilten ili, kao u doba Dživetove i moje rane mladosti, praviti zidne novine. Popularizacija je, međutim, vrlo težak posao. Da bi se složena pitanja jednostavno opisala i objasnila treba znati mnogo, treba potpuno vladati materijom. Omaške na malom prostoru teksta u novinama ili nedeljniku mnogo su upadljivije od grešaka u debelim tomovima protokolisanih naučnika. Džive je tu veštinu upornim čitanjem, učenjem jezika, odgovornošću i iskustvom u potpunosti savladao, kao što će čitalac videti. Konačno, Milutin, alias Džive, pripada generaciji koja je još pre 1968. godine bila obavezna da se vrednosno opredeli i da za to odgovara. On je nastojao – i uspevao – da izbegne sve mode, uključujući i najnoviju, nacionalističku. Ovo napominjem zbog toga što je jedna lukava forma lažnog rodoljublja u Srbiji zaodenuta u paradno protivljenje globalizaciji, protiv koje je šatro-desno i šatro-leva Srbija navodno najodlučniji borac, kao što je u srednjem veku feudalna Srbija tobože bila brana islamu i katoličanstvu. Ono što je kod Mitrovića lajtmotiv jeste energično suprotstavljanje lošim stranama globalizacije i njihovo razobličavanje. Globalizacija je neminovna, kao i sneg zimi, ali nije bez mana, koje treba žigosati i otklanjati. Mitrovićeva je i bespoštedna kritika kulta neoliberalizma i njegovih anahronično folirantskih apologeta. Kao što se u ovoj knjizi ispravno primećuje, takav navodni liberalizam preti da savremeni kapitalizam, pa i njegovu domaću divlju varijantu, dovede do samouništenja. Obaveštenja i podaci, kojih je ova zbirka prepuna, otuda nisu niz zanimljivosti već odraz jednog promišljenog pogleda na svet i budućnost. Ali oni – a to je posebna veština – ipak ostaju zanimljivi.

Ideja je jednostavna: kad završite svoju vožnju gradskim saobraćajem, a prošlo je manje od 60 minuta, koliko u Trstu važi karta za prevoz, kartu ostavite na stanici gde ste sišli iz vozila. Na nizu stanica studenti su postavili kutijice u koje se može ostaviti karta. Gde toga nema jednostavno kartu zadenete za tablu sa redom vožnje koje postoje na svim stanicama. Student, đak, penzioner, škrtac, ili klošar proveri ima li neka karta kojoj još nije isteklo vreme, uzme je i sa njom se odveze gde želi. To je nazvano “ticket sharing”, da asocira na sve popularniji “auto sharing” za imućnije.

Ideja je izgleda rođena u Trstu početkom tekuće školske godine, ali se takvom brzinom prenela po najvećem delu Italije da se sada mnogi bore da preotmu primat. Dakako, ne bi se borili da ideja nije oberučke prihvaćena i da preduzeća javnog saobraćaja nisu prethodno uvela oštu kontrolu. Onima koje uhvate bez karte na licu mesta nalaćuju kaznu od 70 evra ili ih, ako nemaju novaca šalju sudiji za prekršaje, pa koliko ih odere u okviru svojih osetno viših tarifa.

Naravno kao i sve drugo što može da bude predmet izoštravanja pameti tako je i ova simpatična inicijativa izrodila “akademske” rasprave preko štampe u kojima se uobičajeno nestručni, ali enargični čitaoci dele na one “za” i “protiv”. “Za” su dakako svi potencijalni korisnici inicijative; dobronamerni građani skloni da svoje iskorišćene karte za vožnju, umesto da bacaju po ulici, stave u kutijicu. Više da bi se izmotavali inicijativni odbor đaka i studenata izdao je saopštenje u kojem se pozivaju na princip iznet u 16. članu Ustava po kojem svi imaju pravo slobodnog kretanja po celoj nacionalnoj teritoriji, kao i na Povelju o ljudskim pravima EU koja garantuje slobodu kretanja u zemljama članicama. Protiv su predstavnici saobraćajnih preduzeća, jer im to ipak smanjuje prihode, gradske vlasti, jer one iz budžeta plaćaju gubitke preduzeća i fundamentalisti rigoroznog komercijalizma, koji su protiv bilo čega besplatog.

Zemlja iz koje je potekla ideja pravnog poretka – Rimsko pravo, dobila je povoda da uz dozu neizbežnog humora i lakrdije iskazuje svoju privrženost savršenstvu pravnih normi i njihovom masovnom nepoštovanju. Kad se rasprava razigrala, ni pravnici i ekonomisti nisu ostali po strani. Jedni su zastupali mišljenje da je autobuska karta “nominalni” dokument onoga ko je kupio i zato neprenosiva je na druge osobe. Dakako da je to pokrenulo lavinu kontramišljenja: u tom slučaju na karti bi moralo da piše da je neprenosiva, pa bi moralo da se upiše ime korisnika, pa bi morala karta da se pokaže kontroloru zajedno sa dokumentom koji ima fotografiju korisnika, pa bi kontrolor morao da sprovede nemoguć postupak ustanovljavanja da li je karta u rukama prvobitnog kupca… i tako u nedogled dok diskutanti nisu izgubili žar za raspravu jer se iscrpeo komični ton, a on je bio najvažniji da se umanji neprijatna strana lepog i humanog saosećanja sa siromašnima.

Na kraju je gradsko saobraćajno izdalo saopštenje da: “U principu nije legalno da jednu kartu koristi više osoba /…/ pa bi se to lako moglo to uštampati na svaku kartu /…/ međutim imajući u vidu probleme koje kriza stvara i koje ovo preduzće pomno prati zajedno sa građnima, odlučilo je da svoje kontrolore informiše da do daljnjega ne prave probleme đacima i građanima koji koriste preuzetu kartu, ako je karta vremanski važeća i za tok njihove vožnje. Italiju u sadašnju situaciju nisu doveli đaci i penzioneri pa zaslužiju solidarnost”.

Takva izjava za jedno preduzeće nije uobičajena, ali je njena poruka na mestu.

Danas sam na putu za London. Idem da se sretnem sa svojom klijentkinjom, inače vlasnicom firme iz Sjedinjenih Američkih Država koja je u Londonu na par dana. Naravno mnogo je praktičnije i efikasnije skoknuti do Londona (čitaj jefitinje) nego leteti 22 sata, promeniti 3 aviona da bih došao u nedođiju koju ona zove “Home, sweet Home”. Naravno kao vlasnik holadskog pasoša želim ne samo da uštedim na putovanju već i na boravku tamo. A tu imam sistem koji je tako dobar da bi i kralj William-Alexander bio veoma ponosan na mene – besplatan smeštaj!

Moji kumovi William i Philip imaju fantastičan Bed&Breakfast u centru Londona koji je toliko uredan i čist da njihovi gosti (uglavnom Njemci) tvrde da su soba i kupatilo tamo čistije od 90% Londonskih hotela sa 5 zvezdica. I to nije preterivanje!

U London idem nekoliko puta godišnje i danas kao i svaki put idem vozom. Avionom je mnogo brže – let je svega 40 minuta (taksiranje do poletne staze traje duže od samog leta) – ali razlog je jednostavan: Heathrow aerodrom. Iako nisam vjernik Heathrow mi jako liči na Čistilište, mjesto gdje se zbiva nevjerovatno duga serija mučenja putnika koji imaju tu nesreću da moraju koristiti njihove “usluge”.

Elem, nakon dva brza voza i dva presjedanja u metrou (koji u Londonu zovu Tube) došao sam do mojih kumova i uz fenomenalnu šolju Tetley čaja sam dignuo noge i opustio se. Nažalost, nakon 20 sekundi u dnevnu sobu je došao Philip i ubacio „bombu“: „Je li ti William rekao da prodajemo kuću i selimo se u Italiju?“

Na moj zaprepašćeni i upitni pogled obojica su odgovorili zajedno: „London is SO over!“

Da biste bili u toku dragi čitaoci vi trebate znati nekoliko stvari koje su se u poslednjih nekoliko godina dešavale u Londonu a koje su moji kumovi izrazili u te 4 reči. London je uvek bio izuzetno privlačan grad za bogate ljude iz svih krajeva sveta, ali poslednjih godina su arapski, ruski , indijski i kineski klijenti preplavili London. Pogotovo Kinezi su počeli da kupuju veliku količinu stambenog prostora kao investiciju. Ovih dana kada britanske građevinske firme naprave novu stambenu zgradu 40% stanova se automatski rezerviše za azijsko tržište koje se onda preko mnogobrojnih kancelarija u Kini i Singapuru prodaje tamošnjoj klijenteli. Britanska vlada taj trend izuzetno stimuliše nizom poreskih i ostalih povlastica uključujući i pasoše za sve koji „investiraju“ više od milion funti u Veliku Britaniju. S obzirom da se u centru Londona više ne može naći dvosoban stan za manje od milion funti to je onda veoma privlačna stimulacija.

Taj trend je počeo da dovodi do nekoliko veoma nezgodnih posljedica. Kao prvo, cijene stambenog prostora u Londonu su eksplodirale i dovode do idiotluka poput čuvene „kuće od 2 metra“ kojoj je početna cena bila 250.000 funti.

Međutim to je samo početak, ovih dana su čitavi kvartovi Londona totalno prazni. Multimilionske prekrasno održavane kuće zvrje prazne čekajući da vlasnici jednom ili dva puta godišnje dođu na par dana. To opet dovodi zatvaranja brojnih prodavnica u tim delovima grada, jer gde niko ne živi nema ni stalnog prometa. Povrh toga, zahvaljujući glupim zakonima skoro niko od tih vlasnika ne plaća poreze na imovinu što dovodi do toga da ima sve manje i manje para za održavanje puteva, plaćanje vatrogasaca, itd. Naravno, sve skuplji i skuplji stambeni prostor znači da velika količina ljudi bez ogromnih prihoda ne može priuštiti život u Londonu i onda se oni sele ka periferiji gdje putovanje na posao od više od jednog sata nije izuzetak nego pravilo. Srednja klasa sve više i više nestaje i ostaju samo dva ekstrema: super-bogati i siromašni. Sa nestankom srednje klase nestaju sva ona fina mesta koja grad čine privlačnim i interesantnim. Ukratko, to je sve ono što London i Pariz imaju a što Dubai, na primer, nema.

London je dugi niz godina bio moja omiljena destinacija, i on je još uvek interesantan grad koji ima puno da ponudi, ali za ljude koji tamo redovno dolaze i pogotovo za one koji tamo žive je zabava davno prestala. Politika (lokalna i nacionalna) je veoma šarmirana dolaskom super-bogatih sa svih strana sveta a problemi većine stanovništva političare uglavnom marginalno interesuju.

Trend je već svima jasan i sad je pitanje da li čekati još malo ili otići što je pre moguće. Moj kumovi su već duže vremena bili duboko zabrinuti ovim trendom i konačno su odlučili da urade isto ono što je 10.000 građana Londona u 2014-oj već uradilo: da prodaju kuću i odsele se što dalje moguće.

Na povratku kući, u Eurostar vozu na putu za Brisel, sedim preko puta njemačkog bračnog para koji takođe već godinama ide u London i koji mi usput spomenuše da je ovo zadnji put. „London is over!“ rekli su mi tužno klimajući glavama.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Prava ljudska sloboda ne postoji bez ekonomske samostalnosti i sigurnosti.
Ljudi koji su gladni i bez zaposlenja materija su od koje se prave diktature. (F.D. Ruzvelt)

Nikada nije postojao idealan sistem kakav reklamiraju političari da bi se dočepali vlasti, niti tako strašan kakvim ga ocrne protivnici. Uvek je u pitanju neka mešavina. I najgori sistem koji je bilo koja zemlja stvorila posedovao je prijemčive elemente, makar za njeno stanovništvo. Isključivo nasilni i loši sistemi ne mogu da traju. Tako je nacionalsocijalizam Trećeg rajha, posebno u doba uspona, imao izvrsne socijalne službe (kao i DDR kasnije); jačao nacionalnu koheziju[1]; veličao radnike – sindikate[2], angažovao omladinu… Staljinov poredak je preuzeo sve to i dodao svoje osobenosti. U zemlji gde je na milione građana stradalo u logorima najemitovanija pesma bila je “Široka strana maja radnaja”[3] u kojoj je centralni stih: “ne znam drugu zemlju gde tako slobodno diše čovek”. Nadam se da ne treba dalje argumentovati da su političke lagarije opšta pojava, često pogubno jakih efekata.

Živimo u vremenu povike i hvaljenja kapitalizama, na sva usta. Mogućnosti izbora su svedene na minimum. Agitpropovci kapitalizma uveravaju nas da je njihova roba najbolja, tim pre što druge na tržitu nema. Uglavnom smo nezadovoljni okrutnošću eksploatacije, odbacivanjem ljudi, i utiskom da je to trajna budućnost. Dakako da je večnost sistema koji se nudi marketinška neistina. Nasuprot tvrdnji o definitivnom obliku sistema kakav je danas, postoje primeri koji pokazuju da nema ni sistema ni poretka koji se ne može podesiti da funkcioniše prema održivim interesima većine. O tome, o kapitalizmu sa ljudskim likom, bih ovog puta.

Poslužiću se primerima iz Italije iz dva razloga. Prvo, jer je njhovo neobuzdano stanovništvo u traganju za boljim društvenim poretkom isprobalo: fašizam, totalnu amerikanizaciju posle Drugog svetskog rata, evrokomunizam, nonmenefregizam[4], te i danas eksperimentiše tražeći nekakav ljudskiji poredak. Drugi razlog je što situaciju u toj zemlji poznajem bolje nego drugde, pa mi je komotnije.

Počeo bih od državne intervencije. Dve najveće železare u Italiji nalazile su se pred zatvaranjem. “Ilvi” iz Taranta, pre 11 godina sudski je bilo naloženo da preduzme mere ekološke zaštite prema standardima EU, jer je trovala vazduh i dokazano uticala na rast oboljenja disajnih organa velikog broja građana. Nije preduzela ništa, jeftinije je potplaćivati lokalne vlasti da žmure. Na kraju je sudski, ovog puta ozbiljno, naređeno da obustavi rad, vlasnici su zapretili da će zatvoriti železaru i radnike izbaciti na ulicu. To najčešće pali. Italija ipak nije ni Srbija, ni Albanija kamo ne uvek skrupulozni italijanski industrijalci delociraju proizvodnje zabranjene u EU zbog ataka na zdravlje stanovništva i tretiraju radnike kao tegleću faunu. U pomenutom slučaju italijanska vlada je našla da postoje zakonski osnovi da uvede prinudnu upravu. Dotičnoj upravi postavila je zadatak da železaru rekonstruiše i dovede na nivo tehnoloških i ekoloških standarda, da u tom poslu angažuje što veći broj zaposlenih, koji će tako zarađivati punu platu, dok će ostali dobivati naknadu za nezaposlene. Kada železara postane konkurentna na tržištu – mora biti prodata. Od prihoda biće namireni troškovi države, zaposlenih i lokalna zajednica, a što ostane, odnosno ako išta ostane pripada ranijim vlasnicima. U aprilu je umro Emilio Riva, beskrupulazni monarh te imperije čelika, naslednici će se sigurno suditi sa državom, a dotle živeti od preko 2 milijarde evra iznetih u poreske rajeve.

Železara Terni – Italija, vlasnik Tisen (Thyssenkrupp) zbog nepoštovanja mera zaštite na radu i pogibije sedam radnika bila je osuđena na plaćanje velikih odšteta i na zatvor rukovodećih ljudi. Kao osvetu uprava je donela odluku da broj zaposlenih od 2.600 smanji za 550 i time nadoknadi deo štete koju mora da plati. Dakako i tu je strah radnika da će ostati bez egzistencije doveo da žestokih demonstracije. Vlasnici i radnici (sindikat) nisu bili u stanju da dođu do prihvatljivog rešenja. Umešala se vlada, dakle država. Pregovori su bili dugi i bespoštedni i na kraju je došlo do sporazuma. Ponajpre verovatno zato što se govorkalo da država ispituje uslove da se i toj železari uvede “commissariato” – prinudna uprava. Rasplet je sledeći: 290 radnika je pristalo da prihvati otpremnine (od 60 do 80 hiljada evra) a svi ostali nastavljaju tamo gde se stalo i sa punim platama.

U oba slučaja rešenja su iznuđena pretnjom promene sistema (oduzimanjem privatnog vlasništva). Preko 2.000 porodica radnika nije izgubilo egzistenciju. Da li je to dobra ili loša država? U prvom slučaju dirnula je u svetinju vlasništva, a u drugom stala na stranu „lenjih“ radnika i prinudila kapital da se ponaša korektno. U Danskoj, na primer, takvi se slučajevi ne događaju, ali ako se desi da neka fabrika mora prestati sa radom ili smanjiti broj zaposlenih – država preuzima na sebe posao prekvalifikacije radnika, plaća im za to vreme 80 odsto prosečne plate i na kraju prekvalifakicije ima obavezu da im nađe novo zaposlenje. Objašnjenje je da zaposleni dok rade izdržavaju državu, te da ona ima obaveze prema njima. U toj zemlji država je servis u službi građana. Javni dug Danske je 45,3 odsto, dok je prosek u EU 85,4 odsto BDP. Poreske stope iznose 24 odsto za privredu, a individualne od 46,03 do 61,03 odsto (zavisno od visine prihoda) i malo ko pljuje državu zbog toga. Da li je i to država koju treba uništiti zbog velikih poreza ili se ugledati na nju? Pitanje je glupo, ali služi da pokaže koliko su tek glupe tvrdnje da sva muka potiče od poreza[5].

***

Iako je manje presudno, moju radoznalost više privlače promene koje ne diraju u sistem. Takav je primer ponašenje vlasnika svima poznate Nutelle, Kinder jaja i Ferrer Rocher čokoladnih bombona sa lešnikom u sredini. Osnovna masa za proizvode nastala je tako što je deda današnjeg vlasnika, poslastičar Pietro Ferrero, iz malog mesta Albe, godinama smišljao kako da napravi kvalitetan proizvod od čokolade, a da u njemu ne dominira skupi kakao. Rat i nestašica kakaa su ubrzali rađanje proizvoda u kojem brašno od prženog lešnika ima kompatibilan ukus sa kakaom. Rođena je đanduja[6] – danas simbol Torina i izvornog tipa italijanske čokolade. Sin Mikele pokazao se preduzetnim i uspeo da iz Švajcarske industrije slatkiša obzbedi otpatke od čokolade i viškove kakaa po vrlo povoljnoj ceni. Razgranao je proizvodnju i od poslastičarnice sa 16 stvorio fabriku sa 2.000 zaposlenih. Firma je bujala, a Nutella je obeležila čitavu jednu generaciju (danas između 40 i 60 godina) kojoj pripadaju režiser Nani Moreti, Valter Veltrovi, osnivač demokratske partije i sadašnji pedsednik te partije, Mateo Renci… Pod parolom: raditi – stvarati – dati i drugome, Mikele je napravio multinacionalnu kompaniju. Postao je najbogatiji Italijan i zauzima 22. mesto u svetu sa 20,06 milijardi evra (podatak Forbs). Njegov sin Đovani sada vodi kompaniju, a otac u svojoj 92. godini života dolazi u fabriku gde obilazi radnike, koji su deca ili čak unuci onih sa kojima je počinjao. Naslednik je postao dostojan predaka. Danas multinacionalna kompanija Ferrero ima 30.000 zaposlenih u 180 fabrika u 38 zemalja i svi njihovi zaposleni učestvuju u podeli čiste dobiti zajedno sa vlasnicima, dobijaju stipendije za školovanje dece. Nikada ni jednog sukoba sa sindikatom, ili skandala bilo kakve vrste. Stari Mikele nikada u životu nije pristao da da intervju ili da se pojavi na TV. Odgovor je uvek bio: pitajte moje radnike, oni će vam reći istinu, ja nisam objektivan. Firma ima promet od 8,1 miljardu evra i rast od 5,6 odsto u prošloj godini.

Kompanija Luxotica je najveći i najpoznatiji proizvođač naočara u svetu. Ima li nekoga da nije čuo za Rey-Ban naočare? Ako nije čuo, morao ih je videti, jer nema uniformisanog lica na Zapadu, naročito u filmovima, a da svoj neodoljivi izgled ne podupire tim naočarima. Ukratko, vlasnik je Leonardo Del Vekio (Vecchio), svojedobno gastarbajter u Švajcarskoj. Radnici ga zovu „Nono“ (Deka) i na „ti“ su sa njim. Njegovo lično bogatstvo se ceni na 15 milijardi evra. Najniža plata početnika u toj firmi je 1.250 evra. Godišnja stopa rasta je oko 10 odsto, a preko 90 odsto zaposlenih se deklariše kao „ponosni što rade u toj kompaniji“. Nono ima samo jedno pravilo: „Moj radnik mora biti bar za jedan evro bolje plaćen od drugih“. Deca radnika dobijaju besplatno udžbenike, a fabrička biblioteka, njima na raspolaganju, spada među najsnabdevenije. Deci radnika na studijama kompanija plaća školarinu. Najproduktivniji i najiventivniji radnici dobijaju srazmerno uvećanu platu. Svaki radnik ima prava da ponudi novi dizajn ili tehničko usavršavanje proizvoda ili procesa proizvodnje i za to biva plaćen isto kao i spoljni saradnici.

Meni lično je najprivlačnija kompanija Cucinelli. Njen vlasnik, Bruno Kućineli, radničkog je porekla. Imao je smisla za dizajn, ali i za biznis pa se opredelio da proizvodi luksuzne odevne predmete od kašmira. Po bogatstvu nije na nivou prethodnih velikana, njegovu firmu procenjuju na 1,5 milijardi dolara. No kada je prošle godine rešio da izađe na berzu, vrednost akcija je u startu skočila za 40 odsto u odnosu na nominalu. Za sebe je zadržao 65 odsto vlasništva, a izašao je na berzu kako bi imao dodatni poriv da se još žešće bori. Svoju ideju vodilju formulisao je: „Kvalitet ne stvaraju loše plaćeni radnici“. Svoje radnike početnike obučava (uz platu od 800 evra mesečno) kao što su se nekada radnici obučavali. Kad završe obuku svečano dobijaju diplomu – priznanje da su postali „Radnik“ – velikim slovom, i početnu platu od 1.200 evra. Jedna starija radnica, upitana na TV kolika joj je plata, odgovorila je da njena rođaka radi u sličnoj firmi, ima iste godine staža, ali platu manju za 260 evra od njene! Zaposleni dobijaju beskamatni kredit za kupovinu stana i drugih važnih stvari. Mala deca imaju besplatno obdanište, starija besplatne udžbenike i stipendije za šklovanje. Vlasnik se dva puta godišnje sastaje sa stipendistima firme i potiče ih da budu što kreativniji. Veliki je pristalica Pape Franciska, uz objašnjenje da se Papa „bori za dstojanstvo rada, a on za dostojanstvo profita“. Kaže: „Jesam bogat i ne stidim se toga, žao mi je što su mnogi drugi bogatstva sticali tako da bi zaista trebalo da se stide“. Stekao je kolekciju od 24 značajna priznanja – 4 puta američku nagradu za kvalitet „Best of the Best“, počasni doktorat iz etike u međuljudskim odnosima, vitez rada (Cavaliere del Lavoro) i kako sam kaže veliko poverenje svojih radnika i poslovnih partnera – kao najvažnije od svega.

***

Da li je to kapitalizam? Dakako da jeste. U sva tri slučaja sredstva za proizvodnju i kapital su privatni. Da li su, iako ne štede na radnoj snazi, konkurentni? Dakako, sve tri kompanije spadaju u sam svetski vrh svoje grane po produktivnosti i profitabilnosti, te nikada nijednog radnika nisu otpustile kao višak. Da li su na državnim jaslama pa im to omogućava da budu “humane”? Ne, nijedna od tih kompanija nije nikada dobila ni cent državnih para ili bilo kakve beneficije. Ipak su te kompanije u Italiji, koja je jedna od najzaduženijih zemalja u Evropi. One su među najuspešnijima u svetu, možda baš zato što se nisu polakomile kao one što propadaju. Da li delokacijom eksploatišu jeftinu radnu snagu iz zemalja Trećeg sveta? Ne, sve tri imaju proizvodnju i u drugim zemljama i svi njihovi zaposleni imaju podjednake uslove rada kao i u Italiji. Šta suštinski razlikuje taj od kapitalizma koji se srevira kao jedini moguć? Odsustvo pohlepe!

Ne mogu da odolim da ne navedem još dve zgode u prilog prosvećenom kapitalizmu. Porodica Rokfeler (Rockefeller) saopštila je 22. septembra, u trenutku kada se cena nafte vrtela oko 100 dolara za barel, da se u skladu sa svojom proekološkom orijentacijom, povlači iz finansiranja proizvodnje fosilnih goriva, iako je na nafti stekla najveći deo bogatstva. Nije li to pobeda ekologije i razuma nad apsolutizmom profita? Profit se podrazumeva, ali ne i njegova dominacija nad ljudima.

Najveći i najuticajniji svetski granski sindikat, IgMetall u Nemačkoj, prvi je u svetu sugerisao vlasnicima Folksvagena da na vrhuncu krize ne otpuštaju radnike, nego da svima skrate radno vreme i adekvatno umanje plate. Sada je, preciznije 11. oktobra, sindikat ponudio upravi automobilskog kolosa, svoj plan kako smanjiti troškove proizvodnje za 5 milijardi evra. Uprava je konstatovala da je Folksvagenova stopa profita upola niže nego kod Mercedesa, pa je glavni menadžer, Martin Vinterkorn, najavio žestoka kresanja kako bi se uštedelo pomenutih 5 milijardi. Sindikat je predložio da se pričeka sa odlukom dok oni ne sprovedu svoju akciju. Zatražili su od svih radika da sugerišu šta se u njihovom sektoru može uštedeti. Kada je sve sabrano ispalo je čak i nešto malo više od zahtevane sume. Konstatovalo se da samo Golf ima 60 različitih tipova volana – apsurdno. Uprava je, dakako, prihvatila plan sindikata i proklamovala „Folksvagenov zakon“ – nikada više ne donositi mere bez konsultovanja ili uz protivljenje IgMetall sindikata. Da li je tu u pitanju samoupravljnaje u kapitalizmu – ne znam. Prevagu je odneo razum (prosvećenost) na obe strane.

Tekst je iz decembarskog broja časopisa Biznis i fiannsije koji će se uskoro naći na kioscima

[1] Izvanredno prikazano u filmu Kabare, kada mladi nacisti na izletištu počinju da pevaju, a ostali jedan po jedan staju na noge i prihvataju pesmu. Identična scena postoji u znatno starijem, ako se ne varam filmu Puriše Đorđevića, kada koliko se sećam Neda Arnerić počinje da peva “Sa Ovčara i Kablara” a svi, čak i ranjenici ustaju i prihvataju pesmu.

[2] “Horst Wessel – marš” (https://www.youtube.com/watch?v=NWyK_JU-100) pored “Marša sa popmom” Edvarda Ealgara (https://www.youtube.com/watch?v=Vvgl_2JRIUs) čini sam vrh tog muzičkog roda, ako se ima u vidu da je svrha marša ista kao i “budnica” onda je Štrausov “Radecki” (https://www.youtube.com/watch?v=Ug9_MAIhW7g) čist kič.

[3] Широка страна моя родная – https://www.youtube.com/watch?v=_u41b_TM2R4

[4] Doslovan prevod bi glasio “bašmebrigizam”, pravac koji proklamuje totalno nipodaštavanje ne samo politike nego i svake druge forme kolektivnog angažovanja.  

[5] Marko Aurelio je u drugom veku skovao izreku, koju rado koristim, da je “porez cena civilizacije”.

[6] Gianduja je  naziv za jednu masku u commedia dell’arte. Vrsta čokolade je često kopirana u raznim i nama znanim proizvodima. Na primer Eurokrem, bajadere, a ima je i pod originalnim imenom kao Đanduja kuglice, tortice, poljupci…

Deluje prilično nelogično da toliko ljudi na svetu žudi za novcem, a da se tako malo njih interesuje za njegove tokove. Nije li to nesvesno saučestvovanje u onome što je – ako se ne varam Kejnz – sveo na slogan: “budale povremeno treba rastaviti od novca”. Ovoga puta je korisno imati u vidu da je u utorak  (04.11.2014.) inaugurisana EBU – Evropska bankarska unija. To ukratko znači da ECB (Evropska centralna banka) stiče pravo kontrole banaka svih zemalja članica, te da one koje su sumnjivog poslovanja može oterati u stečaj ukoliko uprkos opomenama ne preduzmu ništa.

Danas sam u posjeti kod mog prijatelja Micka. Mi se uglavnom dopisujemo e-mailom ali danas je posebna situacija jer se Mick sprema da se preseli u Nigeriju gdje će sljedećih par godina biti direktor jedne velike mobilne telefonske kompanije. Mick je biznismen visokog nivoa ali za razliku od velike većine svojih kolega koji su isključivo zainteresovani za gomilanje para (i prikazivanje drugima koliko su ih nagomilali), on je intelektualac koji prati sva najnovija kulturna zbivanja, ide redovno na kulturne događaje kao sto su TED konferencije, SXSW u Teksasu i Burning Man u Nevadi. On je takođe čovjek koji je proputovao Indiju i Kinu na biciklu, ronio na velikom koralnom rifu u Australiji i obišao više od 100 zemalja. Ja i on uvijek razgovaramo o najnovijim događanjima, mega trendovima, politici, ekonomiji, solarnoj energiji, veštačkoj inteligenciji, itd.

Ovoga puta nije bilo drugačije, Mick je u kuhinji pravio neke od svojih čuvenih „tapas“ jela a ja sam prekoputa, mazim njegovog mačora i objašnjavam problematiku vanadijumskih baterija i njihove primene kod instaliranja solarne energije. I tada se Mick okrene prema meni i upita me: „Saša, kako se pravilno izgovara reč: Vukojebina“. Ja sam naučio da od strane Mick-a dolaze raznorazna pitanja, ali ovo nikada ne bih očekivao. Nasmejao sam se i upitao: „A otkud tebe to interesuje?“ Njegov odgovor me je još više zaprepastio: „Ja znam šta ta reč znači, sviđa mi se kako se značenje prenosi i hoću da je upotrebljavam u svakodnevnom govoru, pa mi treba da znam sa kojim naglaskom se izgovara“.

U 21-om stoleću je i u Holandiji svakodnevni govor preplavljen stranim izrazima iz raznoraznih jezika – rečima poput „Puntlich“ i „Überhuipt“ iz nemačkog ili francuskim rečima „après-ski“ i „s’il vous plaît“ kao i španskim „Mañana“ ili čak surinamskom reči „Roti“ i indonežanskom „Gado-gado”. Ali u 23 godine boravka ovde ja još nikada nisam naišao ni na jednu srpsku reč. Do sada, to jest.

Holanđani vole uvoditi nove reči: Svake godine prestižna izdavačka kuća „Van Dale Lexicografie“ koja objavljuje zvanični rečnik holandskog jezika proglašava „Reč godine“. U 2013-oj godini je reč godine bila engelska reč „Selfie“ (pravljenje svopstvene portret fotografije mobilnim telefonom sa ciljem deljenja putem društvenih medija). Međutim 2008. je reč godine bila holandska reč koja je nastala u Indiji: „Swaffelen“ (koja znači: udaranje objekta svopstvenim penisom).

Reč je nastala tako što je grupa holandskih tinejdžera bila na ekskurziji u Indiji i jedan od njih je napravio video dotične akcije kod Taj Mahala. Video je postavljen na YouTube i postao je senzacija u Holandiji i Belgiji – pogledan je preko 10 miliona puta (u zemlji sa 16 miliona stanovnika). Ta riječ, kao i dotična akcija su postali veoma popularni. To naravno nije izbjeglo pažnji vlade Indije koja je promptno pozvala holandskog ambasadora koji se morao duboko izviniti.

Naravno drugi holandski tinejdžeri se nisu dali obeshrabriti i mnogi drugi monumentalni objekti širom Evrope i sveta su dobili Taj Mahal „Swaffelen“ tretman. Živio YouTube!

Moje mišljenje je da su tinejdžeri uvijek bili takvi. Traženje granica prihvatljivog ponašanja i negiranje društvenih normi je dio odrastanja, pogotovo u Holandiji gdje je individualnost dovedena do umjetnosti. Ali možda je rešenje umjesto u zabrani prakticiranja „Swaffelen“ u kombinovanju sa rečju „Vukojebina“.

A što se “Vukojebine” tiče, konkurs za novu reč je i dalje otvoren.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Holanđani su majstori individualizma. Jedna od prvih nezvaničnih lekcija koju sam naučio u Holandiji je da je “svako ko nosi uniformu majmun”. Došavši sa brdovitog Balkana gdje policija (a i drugi uniformisani predstavnici institucija) dolaze sa dobrom dozom poštovanja ili straha – ovo nije bila lagana lekcija. Naravno, postoje izuzeci kao npr. piloti, medicinske sestre i osoblje u Apple-ovim prodavnicama, ali to su ljudi koje uniforma čini izuzetno atraktivnim ili koji zaslužuju izuzetno poštovanje jer oni (kao u slučaju Apple Genius-a) odlučuju da li će iPhone koji ti je pao u WC šolju biti besplatno zamjenjen ili će ti popravka biti naplaćena 400 eura.

Ovaj poslednji primjer i nije toliko neobičan – moj dobar drug Timo koji radi kao „Genius“ (Apple žargon za servisere) u Apple prodavnici često mi je spominjao da su telefoni koji padaju u WC izuzetno česta pojava. E sad, u proteklih 20-tak godina života u Holandiji sam vidio dosta WC-a i jedna stvar je jasna: to je prostor u svakoj kući gde holandska individualnost dolazi do punog izražaja i gdje se obavljaju raznorazne funkcije koje nemaju nikakave veze sa originalnom namjenom tog prostora.

U 1985-oj u Sarajevu je moj dobar drug Igor instalirao telefonsku utičnicu u svom WC-u što je za ta vremena bilo revolucionarno. Igor je bio pionir pokreta koji je ovih dana masovna pojava – zahvaljujući i tome što su skoro svi telefoni bežični i što zabava koja je pričanje ili praćenje Fejsbuka ne mora da se plati sa 2 sata provlačenja kablova kroz pola kuće.

U 2014. u Holandiji su WC-i opremljeni raznoraznim dodatnim elementima. U tipičnom holandskom WC-u se može naći kolekcija časopisa – dizajn enterijera, putovanja, moda i Marvel stripovi su favoriti jer imaju puno finih slika a malo teksta, iako sam ja redovno znao naletiti na kolekciju knjiga sa izabranim radovima nekoliko pesnika i biografijama političara (iako nisam siguran da li je to praktična šala ili ne). Biljke su takođe veoma popularne, a tamo se čak i nađe mala tabla – sa pripadajućim flomasterima i magnetima za pravljenje bilješki.

Ali holandski WC ne bi bio holandski bez jednog veoma specifičnog elementa koji se nalazi svuda i koji je tipično holandski kao „hagelslag“ ili Gouda sir. A to je rođendanski kalendar. Rođendanski kalendar nije ništa drugo nego lista datuma u mjesecu (bez godine i bez imena dana – tako da se može neograničeno koristiti) – a pored svakog datuma je linija na kojoj se mogu upisati imena bitnih ljudi čiji je rođendan tog dana.

Ja sam veoma brzo otkrio da ovi kalendari imaju i sekundarnu funkciju: naime ako je tvoje ime upisano u kalendar u WC-u ti si dobar prijatelj, što je funkcija koju nije tako lako dobiti u Holandiji. U nekim retkim slučajevima ti se takođe može desiti da ti ime izbrišu – kao npr. kad se oženiš curom svoje najbolje prijateljice (što se u ovdašnjem žargonu naziva: „dupla izdaja“ i koja se kao i sve izdaje strogo kažnjava).

I tako sam se ja jednog finog dana u septembru našao kod Timoa. Timov WC nije bio izuzetak od holandskih pravila. S obzirom da je on Apple-manijak na zidu su bili citati Steve Jobs-a („Stay hungry – Stay foolish“) ali i utikač za punjenje iPhone-a. I naravno nisam mogao odoleti pa sam uzeo njegov kalendar i prevrnuo ga do jula i tamo je stvarno bilo moje ime! Timo me znači ipak smatra dobrim prijateljem! Moje ime je bilo pogrešno spelovano (Holanđani ne razumiju kukice i kvačice na slovima) ali značenje je kristalno jasno. Odahnulo mi je! Popravka razvaljenog ekrana mog starog MacBook-a koju sam već 2 sedmice odlagao će izgleda ipak biti kvalifikovana u „fabričku grešku“ a on će biti popravljen besplatno unutar Apple garancije!

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys