Deluje prilično nelogično da toliko ljudi na svetu žudi za novcem, a da se tako malo njih interesuje za njegove tokove. Nije li to nesvesno saučestvovanje u onome što je – ako se ne varam Kejnz – sveo na slogan: “budale povremeno treba rastaviti od novca”. Ovoga puta je korisno imati u vidu da je u utorak (04.11.2014.) inaugurisana EBU – Evropska bankarska unija. To ukratko znači da ECB (Evropska centralna banka) stiče pravo kontrole banaka svih zemalja članica, te da one koje su sumnjivog poslovanja može oterati u stečaj ukoliko uprkos opomenama ne preduzmu ništa.
Danas sam u posjeti kod mog prijatelja Micka. Mi se uglavnom dopisujemo e-mailom ali danas je posebna situacija jer se Mick sprema da se preseli u Nigeriju gdje će sljedećih par godina biti direktor jedne velike mobilne telefonske kompanije. Mick je biznismen visokog nivoa ali za razliku od velike većine svojih kolega koji su isključivo zainteresovani za gomilanje para (i prikazivanje drugima koliko su ih nagomilali), on je intelektualac koji prati sva najnovija kulturna zbivanja, ide redovno na kulturne događaje kao sto su TED konferencije, SXSW u Teksasu i Burning Man u Nevadi. On je takođe čovjek koji je proputovao Indiju i Kinu na biciklu, ronio na velikom koralnom rifu u Australiji i obišao više od 100 zemalja. Ja i on uvijek razgovaramo o najnovijim događanjima, mega trendovima, politici, ekonomiji, solarnoj energiji, veštačkoj inteligenciji, itd.
Ovoga puta nije bilo drugačije, Mick je u kuhinji pravio neke od svojih čuvenih „tapas“ jela a ja sam prekoputa, mazim njegovog mačora i objašnjavam problematiku vanadijumskih baterija i njihove primene kod instaliranja solarne energije. I tada se Mick okrene prema meni i upita me: „Saša, kako se pravilno izgovara reč: Vukojebina“. Ja sam naučio da od strane Mick-a dolaze raznorazna pitanja, ali ovo nikada ne bih očekivao. Nasmejao sam se i upitao: „A otkud tebe to interesuje?“ Njegov odgovor me je još više zaprepastio: „Ja znam šta ta reč znači, sviđa mi se kako se značenje prenosi i hoću da je upotrebljavam u svakodnevnom govoru, pa mi treba da znam sa kojim naglaskom se izgovara“.
U 21-om stoleću je i u Holandiji svakodnevni govor preplavljen stranim izrazima iz raznoraznih jezika – rečima poput „Puntlich“ i „Überhuipt“ iz nemačkog ili francuskim rečima „après-ski“ i „s’il vous plaît“ kao i španskim „Mañana“ ili čak surinamskom reči „Roti“ i indonežanskom „Gado-gado”. Ali u 23 godine boravka ovde ja još nikada nisam naišao ni na jednu srpsku reč. Do sada, to jest.
Holanđani vole uvoditi nove reči: Svake godine prestižna izdavačka kuća „Van Dale Lexicografie“ koja objavljuje zvanični rečnik holandskog jezika proglašava „Reč godine“. U 2013-oj godini je reč godine bila engelska reč „Selfie“ (pravljenje svopstvene portret fotografije mobilnim telefonom sa ciljem deljenja putem društvenih medija). Međutim 2008. je reč godine bila holandska reč koja je nastala u Indiji: „Swaffelen“ (koja znači: udaranje objekta svopstvenim penisom).
Reč je nastala tako što je grupa holandskih tinejdžera bila na ekskurziji u Indiji i jedan od njih je napravio video dotične akcije kod Taj Mahala. Video je postavljen na YouTube i postao je senzacija u Holandiji i Belgiji – pogledan je preko 10 miliona puta (u zemlji sa 16 miliona stanovnika). Ta riječ, kao i dotična akcija su postali veoma popularni. To naravno nije izbjeglo pažnji vlade Indije koja je promptno pozvala holandskog ambasadora koji se morao duboko izviniti.
Naravno drugi holandski tinejdžeri se nisu dali obeshrabriti i mnogi drugi monumentalni objekti širom Evrope i sveta su dobili Taj Mahal „Swaffelen“ tretman. Živio YouTube!
Moje mišljenje je da su tinejdžeri uvijek bili takvi. Traženje granica prihvatljivog ponašanja i negiranje društvenih normi je dio odrastanja, pogotovo u Holandiji gdje je individualnost dovedena do umjetnosti. Ali možda je rešenje umjesto u zabrani prakticiranja „Swaffelen“ u kombinovanju sa rečju „Vukojebina“.
A što se “Vukojebine” tiče, konkurs za novu reč je i dalje otvoren.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
Holanđani su majstori individualizma. Jedna od prvih nezvaničnih lekcija koju sam naučio u Holandiji je da je “svako ko nosi uniformu majmun”. Došavši sa brdovitog Balkana gdje policija (a i drugi uniformisani predstavnici institucija) dolaze sa dobrom dozom poštovanja ili straha – ovo nije bila lagana lekcija. Naravno, postoje izuzeci kao npr. piloti, medicinske sestre i osoblje u Apple-ovim prodavnicama, ali to su ljudi koje uniforma čini izuzetno atraktivnim ili koji zaslužuju izuzetno poštovanje jer oni (kao u slučaju Apple Genius-a) odlučuju da li će iPhone koji ti je pao u WC šolju biti besplatno zamjenjen ili će ti popravka biti naplaćena 400 eura.
Ovaj poslednji primjer i nije toliko neobičan – moj dobar drug Timo koji radi kao „Genius“ (Apple žargon za servisere) u Apple prodavnici često mi je spominjao da su telefoni koji padaju u WC izuzetno česta pojava. E sad, u proteklih 20-tak godina života u Holandiji sam vidio dosta WC-a i jedna stvar je jasna: to je prostor u svakoj kući gde holandska individualnost dolazi do punog izražaja i gdje se obavljaju raznorazne funkcije koje nemaju nikakave veze sa originalnom namjenom tog prostora.
U 1985-oj u Sarajevu je moj dobar drug Igor instalirao telefonsku utičnicu u svom WC-u što je za ta vremena bilo revolucionarno. Igor je bio pionir pokreta koji je ovih dana masovna pojava – zahvaljujući i tome što su skoro svi telefoni bežični i što zabava koja je pričanje ili praćenje Fejsbuka ne mora da se plati sa 2 sata provlačenja kablova kroz pola kuće.
U 2014. u Holandiji su WC-i opremljeni raznoraznim dodatnim elementima. U tipičnom holandskom WC-u se može naći kolekcija časopisa – dizajn enterijera, putovanja, moda i Marvel stripovi su favoriti jer imaju puno finih slika a malo teksta, iako sam ja redovno znao naletiti na kolekciju knjiga sa izabranim radovima nekoliko pesnika i biografijama političara (iako nisam siguran da li je to praktična šala ili ne). Biljke su takođe veoma popularne, a tamo se čak i nađe mala tabla – sa pripadajućim flomasterima i magnetima za pravljenje bilješki.
Ali holandski WC ne bi bio holandski bez jednog veoma specifičnog elementa koji se nalazi svuda i koji je tipično holandski kao „hagelslag“ ili Gouda sir. A to je rođendanski kalendar. Rođendanski kalendar nije ništa drugo nego lista datuma u mjesecu (bez godine i bez imena dana – tako da se može neograničeno koristiti) – a pored svakog datuma je linija na kojoj se mogu upisati imena bitnih ljudi čiji je rođendan tog dana.
Ja sam veoma brzo otkrio da ovi kalendari imaju i sekundarnu funkciju: naime ako je tvoje ime upisano u kalendar u WC-u ti si dobar prijatelj, što je funkcija koju nije tako lako dobiti u Holandiji. U nekim retkim slučajevima ti se takođe može desiti da ti ime izbrišu – kao npr. kad se oženiš curom svoje najbolje prijateljice (što se u ovdašnjem žargonu naziva: „dupla izdaja“ i koja se kao i sve izdaje strogo kažnjava).
I tako sam se ja jednog finog dana u septembru našao kod Timoa. Timov WC nije bio izuzetak od holandskih pravila. S obzirom da je on Apple-manijak na zidu su bili citati Steve Jobs-a („Stay hungry – Stay foolish“) ali i utikač za punjenje iPhone-a. I naravno nisam mogao odoleti pa sam uzeo njegov kalendar i prevrnuo ga do jula i tamo je stvarno bilo moje ime! Timo me znači ipak smatra dobrim prijateljem! Moje ime je bilo pogrešno spelovano (Holanđani ne razumiju kukice i kvačice na slovima) ali značenje je kristalno jasno. Odahnulo mi je! Popravka razvaljenog ekrana mog starog MacBook-a koju sam već 2 sedmice odlagao će izgleda ipak biti kvalifikovana u „fabričku grešku“ a on će biti popravljen besplatno unutar Apple garancije!
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
Mi smo je naveli da farba lice i igra pred nama
Ako ne želi da bude rob, kažemo da nas ne voli
Ako je razumna, kažemo da je ko’ muško
Potiskujući je naniže, shvatamo da je iznad nas
(Džon Lenon)
Uljudni predsednik evropskog parlamenta, Martin Šulc (Schultz), nakon što je obavio inauguraciju nove evropske vlade (Komisije) prisetio se svoje socijaldemokratske[1] pripadnosti pa je jetko konstatovao: „Evropske institucije morale bi da reprezentuju sve građane. Neprihvatljivo je da u evropskoj Komisiji od 28 članova budu samo 4 žene. Koju poruku time dajemo građanima Evrope“. Korektno ali kasno. Eto povoda da problem izvučemo ispod tepiha i kad nema osmomartovskog muškog egzaltiranog jednodnevnog razumevanja. Evropa, ponosna na svoju slobodoumnost, daje još jedan dokaz nazadovanja. Naime, još 1792. godine, u vreme kada su prava građana obeležavala revolucije u Americi i Francuskoj, engleska feministkinja Meri Volstonkraft (Wollstonecraft) napisala je traktat „Osveta ženskih prava“ u kojem okosnica glasi: „Ne želim da žene steknu vlast nad muškarcima, nego nad samim sobom“. Ni danas u Evropi ta misao nije prevaziđena.
Moj drug Nikola iz Austrije mi redovno prosleđuje jedan od onih ogromnih e-mailova koji u sebi ima 15 stranica viceva. Oko 99% njih je naravno bezveze ali tu i tamo se nađe neki biser.
Jedan od tih viceva novog tipa glasi: Pitanje: “Kako ćeš da prepoznaš da živiš u 21-vom stoljeću?” Odgovor: “Pošalješ SMS “VEČERA” iz kuhinje deci u njihovu sobu a oni ti vrate SMS “A šta je za večeru”.”
Interesantna stvar je da su ljudi koji su predviđali budućnost veoma lako mogli predvidjeti neke stvari poput tankih televizora veličine pola zida, mobilnih telefona, internet kupovine, 500 kanala televizije na satelitu, a mi još uvijek možemo reći „Večeras nema ništa interesantno za gledanje“.
Međutim neke stvari nikakav futurolog ne bi mogao predvidjeti a to je da je moja mala samoposluga u malom selu na sjeveru Holandije jednog dana bila preplavljena Kinezima. Da, pravim pravcatim Kinezima koji govore kineski i ne znaju razliku između kovanica evra.
Da bi ovo shvatili vi, dragi čitaoci, morate znati gdje ja živim. Kada Holanđanima spomenete moj kraj prva reakcija je: „A gdje je to?“, druga reakcija je: „Pa to je tako daleko!“ a treća je: „Tebi sigurno niko ne dolazi u posjetu!“. To je bolna istina. Meni je, što se udaljenosti tiče, isti problem otići do Amsterdama ili do Kopenhagena (samo što tamo treba mjenjati pare jer su Danci bili pametni da kazu „NEJ!“ u 2000-oj godini). Kriminal u mom malom selu se svodi na tu i tamo ukradeno biciklo (zezanja radi – vrate ga nakon par dana) i tu i tamo svađe oko potkresane krošnje drveta na granici između dvoje susjeda. Lopovi i provalnici ne dolaze u moje selo jer je „to tako daleko“, a ako ukradu nešto onda se treba na putu nazad zaustaviti i natočiti gorivo što po cijeni od 1,95 eura po litru bitno smanjuje profit od krađe.
Dakle toga dana sam se čudom čudio gomili Kineza ispred i u samoposluzi koji su kolica pretrpavali isključivo jednim artiklom: zamjenskim mlekom za bebe. Ovo je jedno od onih prirodnih čuda kao kada u sred Sahare počnu da padaju ribe iz oblaka.
Elem, kako su brzo došli, tako su brzo i nestali ostavivši za sobom prazne police i prepune kase, zbunjeni personal i vlasnika koji nema pojma čemu da zahvali dupliranje svog dnevnog obrta. Jedan razlog smo odmah mogli odbaciti: nedostatak sinhroniziranog plesanja je značio da ovo definitivno nije bio flash-mob!
Naravno, 21-vo stoljeće takođe znači da svako od nas hoda naokolo sa mobilnim telefonima priključenim na internet i pre nego što sam dobiciklao kući na mom telefonu se pojavio „news-alert“: „Kinezi uplašeni aferom sa otrovanim zamjenskim mlekom za bebe masovno prazne samoposluge u Holandiji i šalju zalihe poštom familiji u Kini“.
Sutradan je na ulazu u samoposlugu osvanuo novi znak na kineskom “Zamjensko mleko za bebe: maksimalno 2 pakovanja po kupcu”.
Dobrodošli u 21-vo stoljeće!
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
Ljudi me često pitaju zašto i kako sam došao da živim u Holandiji. Moj odgovor je da je ovo Silicijumska dolina na polju društvenog razvoja. I kao što se u Kaliforniji dešavaju uzbudljive i nove stvari na polju elektronike – u Holandiji se dešavaju neke veoma uzbudljive i nove stvari na polju društvenog razvoja.
Ovo je zemlja koja je među prvima uvela mogućnost braka za istospolne parove, ovo je zemlja koja je već odavno legalizirala prostituciju (kako bi je država bolje kontrolisala i ubirala porez, naravno), gde su takozvane “mekane droge” kao npr. marihuana legalne i prodaju se u prodavnicama koje, kao i svaki drugi biznis, plaćaju porez i podvignute su regularnim kontrolama inspekcije.
Holandija je takođe zemlja koja ima nevjerovantno razvijenu socijalnu zaštitu. Ja sam se s tim prvi put susreo u dalekoj 1992. kada sam zajedno sa grupom od 25 ljudi – od kojih 4 profesora sa Slobodnog univerziteta u Amsterdamu – pokušao da napravim novi holandsko–srpski rečnik. Ukratko, taj projekt je ostao na pokušaju i nikada nije bio završen iz prostog razloga što je trebalo da bude namijenjen izbjeglicama sa prostora Balkana – dakle ljudima kojima su veoma bitne riječi kojima se opisuju raznorazni pojmovi iz socijalne pomoći. Elem, na kraju je ispalo da je to praktično nemoguće napraviti jer veoma veliki broj pojmova koje imaju posebne riječi u holandskom jeziku uopšte ne postoje kao pojmovi u srpskom jeziku. Slično kao što Eskimi imaju 50 riječi za snijeg a mi svega jednu (+ jos par pridjeva).
I tako smo došli do jednog finog sunčanog popodneva u junu 2011. Moj prijatelj Dirk, koji je dugo vremena bio advokat, a onda profesor na prestižnom Univerzitetu u Leiden-u i koji je poslednjih par godina u penziji, me je pozvao na “Cocktails with Friends” žurku kod njega kući u piktoresknom gradu Delft-u. Dirk je već dugo godina moj pravni savjetnik i dobar prijatelj i svaki put kada bismo se našli da odemo na ručak ili u neku od velikog broja galerija u Hagu i okolini to je uvijek bilo vreme samo za nas dvoje. Dirk je gospodin koji uvijek rezerviše vreme za svog gosta i posveti mu svoju kompletnu pažnju. Ovaj poziv je dakle bio neobičan.
Kada sam došao kod njega neobično je bilo veoma brzo zamenjeno misterioznim. Naime kod Dirka u kući je već bilo preko 50 ljudi!!! I čim sam ušao atmosfera je bila veoma interesantna – ljudi svih doba i profila: od nekoliko mladih ljiudi u 20-tim godinama, do vlasnika galerija, dva gradonačelnika i pola tuceta političara iz holandskog parlamenta. Ja znam da je Dirk imao dugu karijeru ali pozvati odjednom sve ljude iz svih faza svog života je nešto što on nikada ne bi napravio. Ovdje se nešto čudno dešava.
Dirk je čovjek u svojim 60-tim godinama, njegovo zdravlje je uvijek bilo loše jer je jedan od ljudi koji svoje telo tretiraju kao lični zabavni centar po principu: sex + drugs (alkohol, duvan i ostale supstance + rock ‘n’ roll. I ovoga puta se to dokazalo, nekoliko ljudi je posluživalo VEOMA skupa vina, propraćena nevjerovatno napravljenim sendvičima veličine jednog zalogaja, a na balkonu sam video i nekoliko ljudi kojima su ponuđene veoma ekskluzivno izgledajuće cigare.
Ja sam naravno iskoristio priliku da se upoznam sa nekoliko ljudi: od predsednika političke partije D66, do bivšeg ministra odbrane (koji je znao više o topografiji Bosne nego ja koji sam tamo rođen), do jednog sudije Ustavnog suda i jedne nevjerovatno lepe dame – vlasnice umetničke galerije u Hagu (za koju se kasnije ispostavilo da je jedna od 25 najbogatijih osoba u Holandiji a da je njena galerija samo hobi). Dirka sam na kraju krajeva uspio da vidim na 5 minuta i svaki put kad sam ga pitao šta se ovdje zbiva on mi je dao misteriozni osmeh.
I kad je došlo vreme da odem pozdravio sam se sa njim i on me je je žestoko zagrlio i rekao: “U životu uvek nosi osmeh i dobro odelo!”
U odlasku sam još popričao sa nekoliko ljudi sa žurke koji su takođe odlazili i kada sam im rekao da je ovo bila najčudnija žurka jedan od njih je rekao: ”Slažem se, ovo bi veoma lako mogla biti Poslednja žurka”. Šta je kog vraga “Poslednja žurka?” On se samo misteriozno nasmešio i rekao: “Ako sam u pravu videćeš uskoro”.
Meni je za jedan dan bilo dovoljno misterioznih osmeha i profetičnih izjava i nisam se dalje raspitivao, otišao sam da uhvatim svoj voz i odem kući.
Tačno tri dana kasnije poštom je stigla omotnica sa crnim rubom. Sa Dirkovim imenom i pozivom na sahranu. Dirk je uvek bio čovek koji je svoju sudbinu držao u svojim rukama i kada je njegov rak postao neizlečiv on je pozvao svog doktora sa zahtevom za eutanaziju. Ali ne pre nego što je sve svoje prijatelje još jednom pozvao na Poslednju žurku.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
Sećate li se one reklame za Kosmodisk – „izgleda šašavo, ali mene leđa ne bole“. Meni na to liči jedan od „finansijskih proizvoda“ koji se uhodava i kako se tvrdi već daje pozitivne efekte. Stvar se zove SIB – Social Impact Bonds (obveznice sa socijalnom funkcijom – uslovno prevedeno). Znamo da pojedini bogataši umeju da budu filantropi, da pomažu sirotinju, da daju čak ogromne pare kao na primer Bil Gejts i Voren Bafet (1), čija zajednička fondacija ima veći kapital nego adekvatna agencija OUN. Doskora nismo ni znali ni verovali da se finansijsko tržište može uposliti da deluje u korist onih sa samog dna društva. Onih kojima se nema šta uzeti.
Ima važnih ekonomskih ličnosti koje smatraju da svetu finansija ne pripada osećaj za čovekoljublje. Pol Volker, bivši guverner američke centralne banke (FED), skeptično je ocenio da je najveći humani domet finansijskog sektora u poslednjih 25 godina – ATM. ATM je skraćenica od Automatic Thanking Machine (mašina za automatsko zahvaljivanje), koju je humanizovala TD kanadska banka. Reč je o tome da su bankomati te banke podešeni tako da vokalno vrlo ljubazno komuniciraju sa klijentom i na kraju mu još, uz novac koji podiže daju i neki ljubak poklon. To je bio toliki šok i marketinški uspeh da se termin ATM preneo na muziku, internet, ušao u žargon, pa je u Americi sinonim za bankomat… O okrutnosti finansija nobelovac Pol Krugman je u jednom od svojih komentara napisao: „Teško je i zamisliti da neka finansijska ustanova učini nešto u korist društva“. Drugi nobelovac i ekonomista, Jozef Stiglic, komentaričući finansijske inovacije (2010. godine) u The Economistu rekao je: „jednostavno nije zamislivo da finansijski sektor počne da se bavi socijalnom funkcijom“. Međutim, pojavio se „proizvod“ koji nije pusta mašta nego nešto što može da ima perspektivu na tržištu.
Da bi se razumelo o čemu je reč najbolje je početi od konkretnog primera. Britanski ministar pravde, Džek Strou (Jacka Straw), lansirao je marta 2010. godine prvi SIB za finansiranje programa rehabilitacije 3.000 zatvorenika zatvora Piterboro (Peterborough). Učinio je to tako što je pustio hartiju od vrednosti sa ciljem da sakupi finansijske izvore na tržištu. Struktura te HOV je sa promenljivom kamatom. Ukoliko se do kraja 2015. godine postigne uočljivo smanjenje broja zatvorenika povratnika u odnosu na tadašnjih 7,5 odsto, obveznice donose prinos. Ukoliko se pritom smanje i dotadašnji troškovi rehabilitacije, prinos raste još više. Proračuni govore da bi srazmerno porastu uspeha socijalne intervencije prinos mogao stići do maksimalnih 12,5 odsto! Britanski ministar je smatrao da je njegov potez daleko bolji nego američki „perverzni mehanizmi preko kojih vlasnici privatnih zatvora stimulišu ’produkciju’ ilegalnih imigranata koje onda trpaju u zatvore da bi više zarađivali“.
Krajnje uprošćeno šema organizacije je sledeća: država određuje problem koji treba rešiti, rok za obračun efekata i eventualno svoj finansijski udeo; posao preuzima posrednik (banka) koji angažuje investitore (fondove) da prikupljaju novac i izvršioca (neprofitnu organizaciju) da obavi posao. Ako je posao uspeo investitori dobijaju premiju (kamatu) od strane države u srazmeri sa postignutim uspehom. Važan činilac je nezavisna stručna institucija koja će ustanoviti stanje na početku i na kraju akcije. Njena uloga je neprikosnovena. Država nema prava da se meša u tok i organizaciju posla. Vrsta poslova je gotovo neograničena. Do sada su, pored smanjivanja broja povratnika u zatvorima, preduzeti pokušaji rešavanja maloletničkog kriminala, problema beskućnika, borbe protiv pothranjenosti, ambijentalne zapuštenosti i sličnih društvenih boljki.
Talas se sa Britanije proširio prvo na Ameriku, gde je ograničen i sveden na ugovaranje socijalnih poslova između države i privatnika pa se i zove Pay for Success – (plati prema uspehu). Obamina administracija je 2012. u tu svrhu predvidela sumu od 100 miliona dolara. (2) U SAD postoje takvi projekti u 28 država i gradova. Dosledni eksperiment sa SIB su prihvatile Australija, Izrael, Italija, Belgija, Holandija … Sakupljen novac nije na nivou suma koje se obrću na berzama. Reč je o desetinama ili stotinama miliona dolara (evra), ne više, koje ipak, što je donekle neočekivano, prilično radoznalo podupiru velike banke. Umešane su Goldman Sachs, UBI, Merrill Lynch, Bank of America i druge institucije kao Rockefeller Foundation. Gejts fondacija je preteča koncepta povezivanja filantropije i tržišta jer trguje svojim osnovnim kapitalom na tržištu i praktično samo zaradu iz te trgovine plasira u dobrotvorne svrhe. Na taj način se obezbeđuje dugovečnost fondacije, jer bi se pare, kolike god da su, lako i brzo istopile s obzirom na beskonačne potrebe u svetu. Gejts fondacija se prvenstveno bavi ishranom, zdravljem i obrazovanjem dece u najnerazvijenijim zemljama sveta.
Ima li ceo poduhvat sa SIB smisla videće se krajem ove godine kada dolazi do prvog sabiranja rezultata na projektu Piterboro, sa smanjenjem recidvnosti zatvorenika. Kako se sada ceni projekat će gotovo sigurno biti obnovljen do 2016. godine, jer su rezultati povoljni, pa će prema tome i kamate biti privlačne. Naime, ovih dana je publikovana preliminarna analiza koja je pokazala da je: 1. pokušaj inovacije racionalnijeg trošenja državnih para jeste – uspeh; 2. pokušaj veće fleksibilnosti angažovanih – uspeh; 3. veća pažnja prevenciji – uspeh; 4. bolja povezanost države i izvršilaca (fondacija i neprofitnih organizacija) – uspeh i 5. nov princip investiranja u socijalne promene – potrebno je više vremena i veća razgranatost SIB da bi se dao decidiran odgovor. Analitičari završnu ocenu definišu ovako: „Ako se postavi pitanje da li SIB daje pozitivne rezultate što se postavljenog osnovnog cilja tiče, odgovor je – DA!!!“ Prva kontrolna grupa zatvorenika (njih 1.000) pokazala je pad povrata kriminalu za 11 odsto prema rastu povrata na nacionalnom nivou za 10 odsto. Ako je ovo tačno, kamate će biti izuzetno privlačne.
Ovu preliminarnu ocenu radili su neposredno zainteresovani, pa je prema tome podložna objektivnijoj kontroli. Ocena nezavisne komisije može donekle umanjiti egzaltiranost, ali ne i uspeh. Dakle, reč je o nečemu što iz osnova može da menja odnos kapitala prema socijalnim funkcijama,i unese efikasnost tržišta u funkcionisanje socijalnog segmenta države. Stvar više nije u filantropiji, ni u trickle down pricipu prelivanja od bogatih ka siromašnima, nego u poslu, u biznisu koji nosi rizike finansijskih transakcija kao i druge berzanske aktivnosti. Postoje samo dva detalja koja SIB ipak ne izjednačavaju sa pravim obveznicama. Prinos na SIB ne plaća tržište nego država iz poreskih para građana, sem toga ove HOV još nisu pokazale može li se i sa kakvim uspehom njima može trgovati (prodavati ih i kupovati na berzi) te hoće li dividende i u drugim poduhvatima biti primamljive kao u slučaju Piterboro eksperimenta.
Razlozi za dobrodošlicu takvom „finansijskom proizvodu“ postoje i vrede više nego napori policija, socijalnijh službi, vojski spasa itd. SIB su izvanredna domišljatost kako da se navedu kapitalisti da rade ono čemu su se najmanje nadali – da poboljšavaju socijalni položaj društvenog dna. Po principima socijalnog darvinizma to je čak intervencija koja kapitalizmu otupljuje oštricu, jer smanjuje „očiglednu nastavu“ kako može nisko pasti onaj ko se ne uključi u opštu trku ka uspehu. Utoliko je „revolucionarna“ i humana te unosi novinu u važeća pravila sticanja profita. Mnoge plemenite namere uništene su onoga trenutka kad su počele da pokazuju efikasnost drugačijeg pristupa problemima. Ubili su ih snažni vladajući interesi kojima promene ne idu u korist. No, kako jedna kolektivna mudrost, kojoj je pre mesto u Marfijevim zakonima glasi: Vreme će pokazati!
(1) Bill and Melinda Gates Foundation je najbogatija svetska fondacija koja je 2013. godine raspolagala sa 38,3 milijarde dolara. Osnovana je 2000. godine a 2006. joj je pristupio i drugi najbogatiji čovek na svetu Warren Buffett dotada najvećom donacijom od 10 miliona akcija njegove kompanije Berkshire Hataway u vrednosti od oko 1,5 milijardi dolara. Prošle godine je Bafet povećao svoju donaciju novim akcijama u vrednostti oko 2 milijarde dolara. Najveći udeo ima bračni par Gejts (27 milijardi $). Ostalo su donacije, kao i Bafetova, samo manjeg iznosa.
(2) Ako sam dobro izračunao to je 0,000.000.075 odsto vojnog budžeta, pa ipak valja pozdraviti jer će nekom nesrećniku učiniti život boljim.
Stvari stoje tako da su se geopolitički stručnjaci, generali i vojni markentigaši složili definitivno da Trećeg svetskog rata neće biti. Naime, ako bude, a sve je izglednije da hoće, biće to Prvi Globalni rat! Jaka misao, dostojna vojničke pameti. Ostaje misterija kako je moguće da vojska svugde u svetu kupuje najpametnije ljude, a povlači najgluplje poteze.
Eto ta formulacija „Globalni rat“ nije proistekla iz nečije mudrosti, analize, nego najverovatnije iz infantilije najviših vojnih starešina. Možda iz njihove strasti za istoimenu iPhone video igru, kojom se zamućene svesti o tome šta je pravi rat, a šta video igra, zabavljaju. Ili možda zbog ROH (Ring of Horor) „Global War“ – hrvačkog cirkusa… tek oblast napeto primitivnog komercijalizma za mase prepuna je te sintagme koja pali. U vesti, što i nas uključuje u temu, o kampu gde Ziloti SIPC uvežbavaju maloletnike u upotrebi oružja, najopakija je igumanija kojoj je cilj da odbije decu od kompjutera dajući im puške u ruke. Nastaje li to neka simbioza Arkana (od mladih navijača pravio je ubice) i vladike Filareta (u mantiji SPC sa mitraljezom pred Vukovarom). U kontekstu svetske eskalacije mržnje i ubijanja srpski topovski bejbi-bif ipak nije za ono: „Ma pusti budale“.
Iako naše domaće gluposti imaju veliku privlačnu snagu, valja temi pristupiti upotrebom širokougaonog objektiva. Znam da je po poruci cinična, netolerantna, gruba izreka da „kad se močvare meliorišu niko žabe ne pita za mišljenje“, ali malo-malo pa ne mogu da joj odolim, jer to je naša pozicija u svetu. Bojim se da čak ni sukobi na Bliskom Istoku, pretnja Ali Hamneija, vrhovnog verskog vođe Irana, da Izrael sprovodi geneocid u Gazi[1] te da će on naoružati Palestince, nije globalni izazov, mada i Izrael i Iran verovatno imaju atomske bombe. I ne samo bombe, nego i paranoike koji će sopstveni život žrtvovati olako.[2] Ipak odmeravanje globalnih nerava vodi se na drugim prostorima.
Iako sam se više puta zaklinjao nad „Teorijom zevere“ Jovana Bajforda, svejedno mi nije lako da shvatim postajem li njen plen kada, recimo, gledam statističke podatke o porastu proizvodnje škriljčanog gasa u Americi za 800 odsto od 2007. do 2013. godine, sa procenama da im je vek eksploatacije bar još 100 godina. Amerika mora da nađe kupca za taj gas koga već ima više nego što joj treba. Energetski proždrljiva Kina otkriva sopstvene rezerve iste vrste gasa, tako da nije mnogo zainteresovana za američki, a posebno, videće se to kasnije u tekstu, iz strateških razloga. Kao ozbiljno tržište preostaje jedino Evropa, odakle valja istisnuti Rusiju da bi se zauzelo njeno mesto.
Ukrajina, preko koje idu gotovo svi ruski gasovodi dobila je funkciju ventila na kojem će biti zavrnut ruski gas. „Južni tok“ i „Nabuko“, alternativni gasovodi, doživljavaju stravične opstrukcije u kojima se otkriva sramotna evropska inferiornost u igri. Da li su poubijani Ukrajinci i nesrećnici iz malezijskog aviona kolateralna šteta[3] u pokeru velikih igrača? Rusija elegancijom sibirske mečke brani svoje interese. Njena reanimacija carske veličine podrazumeva ortodoksno imperijalno otimanje teritorija – Krim, za početak. Naravno postoje i oni dublji, istorijski razlozi koji se lako upregnu, kad zatreba. Američke podmornice u Barencovom moru pokazuju da Amerika kompletira svoj obruč „čelika i ognja“ oko „totalitarnih“ režima (Rusije i Kine). Putin, (sa njim i mlohava Rusija) polako postaje gubitnik, a to jako kida nerve, kako će se videti i na američkom primeru. Dakle, pitam se sad da li me je to paranoja zavere uzela pod svoje ili je u pitanju ipak koliko-toliko razuman zaključak.
Koliko sam uspeo da razaberem samo je jedan čovek dobio Nobelovu nagradu posthumno – Kanađanin Ralf Seinman, za medicinu.[4] Nisam uspeo, međutim, da razaberem šta biva sa onim ko je dobio nagradu na lepe oči, pa to izneverio kad je trebalo da je opravda. Dakako reč je o američkom predsedniku Baraku Obami, prema kojem je Nobelov komitet učinio neverovatan presedan avansnog davanja nagrade u skladu sa opštim ispoljavanjem nade da će novi američki predsednik konačno pomeriti svet na bolju stranu. To sigurno nikada više neće uraditi.
Nisam jedini koji je navijao iz sve snage za Obamu, a sada se pita nije li Buš Mlađi manje tragična ličnost, za njega se od početka sve znalo. Prvo obećanje koje je Obama dao kao novoizabrani predsednik bilo je da će ukinuti sramni zatvor u Gvantanamu. On je već na sredini drugog mandata, a oni nesrećnici ili zločinci, u Gvantanamu bez ikakvog suđenja sede tamo i dalje. To je ružna činjenica i argument za neverovanje u američku famu o pravdi i pravosuđu.
Ako je ko pred svetom otkrio nemoć američkog predsednika onda je to Netanjahu, dakle Izrael. Odbivši ultimatume oko Gaze, prvo podpredsednika Kerija, a zatim i samog predsednika Obame, pokazao je da ta dvojica ne znače mnogo. I to je ružno saznanje. Bez ogromne američke podrške Izrael bi nestao sa lica zemlje. Bila bi to nepravda, ali je i činjenica. Znači li to da Izraelu podršku daje neko važniji? Može li se izbeći, imajući u vidu Gvantanamo i Izrael, utisak da neko drugi, a ne predsednik vlada Amerikom? Pritom nema argumenata da je to Kongres (republikanski), ili Senat (demokratski). Stanovnici South Side – crnačkog slama u Čikagu, proglasili su 13. jula Obamu najgorim predsednikom u istoriji SAD. Agencije su to kasnije potvrdile na većem uzorku. Razočarani zaljubljenici su uvek neodmereni.
Inače taj predsednik SAD okrnjenog ugleda otvorio je 6. o.m. samit predstavnika 50 afričkih zemalja u Vašingtonu. Na samit nije pozvan Abubakar Šehau, vođa Boko Haram, bilo bi previše, ali jeste predsednik Južnog Sudana, Salva Kiir, koji je u hodu do vlasti svojom privatnom vojskom od 15.000 ratnika, masakrirao 10.000 pripadnika plemena Nuer, svih uzrasta i polova. Možda mu je preporuka to što ne skida crni kaubojski šešir ni u krevetu, kao Džems Kegni (James Cagney) u „Oklahoma Kid“. Trljaju zbog Kiira Vašingtonu nos važniji od mene. Drugi ga kao brane tvrdnjom da je dotični Kiir već bio u (diktatorskoj, komunističkoj) Kini. Obama je već uveliko – „loser“ (gubitnik) što je najteže američko prokletstvo. Najgore je što gubi od Kineza koje i dalje nipodaštava, pa im u nedavnom intervjuu savetuje kako: „treba da prestanu da se zadovoljavaju ulogom proizvođača low-cost robe“. Prenebregava da je Kina već najvećim delom naučila ono što Amerika zna, ponegde ju je i tehnološki prestigla, te da je njen pravi problem hoće li umeti da gradi civilizovano, humano i miroljubivo društvo.
Londonski The Economist objavio je neki dan intervju sa Obamom državnički odmeren i dosadan. Ni trunke onog entuzijazma, slobodoumlja i šarma sa početka Obamine karijere. Ključne su dve izjave: „Pomoći ću mojoj Africi da promeni svet“ i „Peking gura sve dok ne naiđe na otpor: moramo se pripremiti da budemo mnogo tvrđi“.
Kampanju za „njegovu“ Afriku, pred kojom je budućnost, krunisao je obećanjem da će Američke kompanije investirati 14 milijardi dolara u Crni Kontinet. Kasno! Staf jednog predsednika morao bi da zna za „The Heritage Foundation Map of China Global investments“ sa koje se vidi da nema kontinenta koji je tako sistematski pokriven kineskim investicijama kao što je Afrika. Prema podacima Wilson Center Kina je prošle godine u Afriku investirala 40 milijardi dolara. U poslednjih pet godina prosečno je investirala 30 milijardi dolara godišnje. Kina je 2009. godine pretekla Ameriku ulaganjima u Afriku. Spoljnotrgovinska razmena SAD – Afrika iznosila je 2012. godine 99,8 miljardi, a Kina – Afrika 198,5 miljardi dolara.
Na političkom planu Obamu su takođe pretekli kineski lideri. Predsednik Si Đinping je inaugurisan u martu prošle godine, a već u aprilu je napravio turneju po Africi ističući tako da je Afrika najvažnija za Kinu. Pre njega su svi kineski predsednici odlazili gotovo svake godine, a premijeri i ministri po nekoliko puta godišnje. Afrika je izvorište sirovina i energije, ali i rastuće tržište za Kinu. Na njenom razvoju Kina gradi svoju sadašnjost i budućnost, zato relativno korektno posluje i obučava lokane kadrove za sve kvalifikovanije poslove. Afrikanci listom vole Obamu, ne vole Ameriku i duboko mrze njihove beskrupulozne kompanije. Na Kineze se sve više bezbolno navikavaju.
Da vidimo šta znači Obamina poruka da „prema Pekingu treba biti mnogo tvrđi“. Bojim se da je to ono kada se kaže da je vrag odneo šalu. U okviru kampanje obuzdavanja Kine koja je u spoljnoj trgovini, BDP, prisustvu u Africi… počela od Amerike da preotima primat, nađen je štit koji treba da obuzda Kinu i smanji njene mogućnosti napretka. Uz američki impuls i saglasnost agresivni primijer Japana, Šinto Abe, poslednjih dana jula uspeo je da obezbedi apsolutnu saglasnost svih ministara za promenu člana 9 japanskog ustava. Taj član, za koji se tvrdi da ga je izdiktirao pobednik, general Makartur, govori da Japan nikada više neće moći da ima prava na vojne operacije van svoje teritorije i naoružanje koje mu omogućava da napadne neku drugu zemlju. Kina je dobila razlog da naglo počne da prebacuje investicije iz mirnodopske proizvodnje za izvoz u još veću proizvodnju sredstava za ubijanje! Ne kažem da će ijedna od te dve strane početi agresiju, ali će nesumnjivo biti prinuđene da se povlače iz svetske ekonomije i time stvore prostor za američki izvoz, koji iz godine u godinu jenjava. Možda to nije namerno, ali je logično da tako bude.
Kako promene ustava svugde, pa i u Japanu, traže glasanje u oba doma parlamenta to Abe, da bi izbegao neizvesnost glasanja, pokušava promenu da podvede pod formu „ponovnog čitanja“ i kako agencije tvrde ima podršku više od polovine Japanaca! Ironija je u tome što je Amerika, prema mirovnom ugovoru koji je diktirala, dužna da vodi nadzor nad poštovanjem člana 9! U tokijskom metrou jedan mladić se polio benzinom, zapalio i dok je mogao vikao je u megafon: „Ne dajte član 9“. Kina i Južna Koreja[5] uložili su zajednički žestok protest. Te dve zemlje imaju najviše razloga za strepnju, jer su iskusile japansko ratničko ludilo. „Abe je upalio šibicu da bi osvetlio prostor u barutani“ /…/ „Hoće li Japan preživeti Abeove ambicije“ – piše The Japan Times. To međutim nije samo pitanje Japana, to mora da se tiče savesti celog sveta. Danas se ratovi ponovo vode po uputstvu koje je papa Inoćencio III godine 1208. dao krstašima pred pohod na katare, patarene i bogumile: „Ubijte svakoga na koga naiđete, a Bog će posle lako odabrati svoje“.[6]
Nisam nameravao da preskočim kineske aneksionističke poduhvate. Nisam đavolov advokat. Dok je Vijetnam ratovao sa Amerikancima, susedima i sam sa sobom, Kina je jednostavno iskrcala vojsku na nenastanjeni Paracel arhipelag u istočnom delu Južnog Kineskog Mora, oko 200 milja od Vijetnama. Bila bi to donekle komična ratna priča da se nije ispostavilo da tamo ima nafte i gasa pa su pretenzije pokazali sem Vijetnama, Filipini, Malezija i Japan. Kina zato jača svoju ratnu mornaricu (u gradnji su dva nova nosača aviona) i stvara pod nazivom „Biserna ogrlica“ savez sa Šri Lankom, Pakistanom, Bangladešom i Mijanmarom (Burmom) oko dobijanja pomorskih prioriteta za svoju ratnu mornaricu koja bi kontrolisala Indijski okean i Pacifik. Odgovor su „Blue Water“ mornarički manevri Japana, Indije i SAD na istom području. Valja uspostaviti ravnotežu zbog Malaka tesnaca kojim prolazi oko 40 odsto trgovine sa svetom i 80 odsto nafte namenjene Kini. O okupiranom Tibetu, koji je ekonomski i civilizacijski napredovao, ali jeste nesumnjivo okupiran, skoro da se više ne bi govorilo da nije egzotičnog Dalaj Lame, koji hoda golišav po svetu i propoveda slobodu za svoje sledbenike. I još nešto: Kina ima najfantastičniju potencijalnu „petu kolonu“ u svim zemljama sveta!
Prilikom bombardovanja Srbije Edvard Lutvak,[7] geostrateški savetnik predsednika Buša Mlađeg, na TV je izneo jednu šemu ustanovljavanja krivice za rat u Jugoslaviji, koju bih po sećanju i uslovno mogao svesti na sledeće: Prvo je izbio rat između Srbije i Hrvatske. Jedni su druge optuživali da su prvi počeli. Znamo da su i jedni i drugi skloni da lažu pa smo krivicu podelili po pola. Onda je izbio rat u Bosni i opet isti princip, pa na Kosovu. Kad to saberemo ispada da su Bosanci, Hrvati i Kosovari krivi po 50 odsto, a Srbi 150 posto. Dakle, jasno je koga treba bombardovati. Primenimo taj think tank aritmetički princip na konfrontaciju tri najjače zemlje u svetu. Vojni budžet Rusije za 2014. godinu iznosi 69,3 milijarde, Kine 131,5 milijardi[8] a Amerike 682,5 i sa sredstvima koja dodatno odobrava Kongres 756,4 milijarde dolara. Amerika izdvaja koliko 12 narednih zemalja ukupno! Lutvakova aritmetika bi očas pokazala ko je krivac, ne samo ako dođe do sukoba, jer tada je kasno, nego oko izazivanja opasne napetosti u svetu i guranja ljudi u globalnu mržnju, naoružavanje, siromašenje…
Stiven Volt (Stephen Walt), profesor međunarodnog prava na Harvardu postavio je pitanje „Da li Amerika pati od ratomanije?“ i dao 5 razloga zašto je odgovor „da“: 1. Jer joj se može; 2. Jer nema ozbiljnih neprijatelja; 3. Jer ima plaćeničku vojsku; 4. Jer joj je vojno rukovodstvo glupo; 5. Jer o ratu odlučuje Kongres. Beda današnje političke elite pogađa ceo svet, ne samo Ameriku. Možda se još jedino papa Francisko, iz tragičnih razloga stradanja hrišćana, ali i ličnog ubeđenja zalaže za mir i izdiže iznad ostalih. Prisetimo se Kenedija, Šumana, Miterana, Adenauera, Branta, Tita, Palmea, Gorbačova… borili su se za mir i budućnost u prijateljstvu. Oni su stvarali istoriju, a istorija je stvarala njih. Današnje političare stvaraju stručnjaci za marketing, spin doktori, mediji, centri moći i njihova lična neobuzdana volja za moći.
***
Sintagma „Globalni rat“ je prilično stara. Još 2001. godine šarmantno nabiflani Umberto Eko napisao je „Scenario za globalni rat“ tu zastrašujuću burlesku apsurda završio je naglašeno ozbiljnom rečenicom: „U eri globalizacije globalni rat nije moguć, jer bi doveo do poraza svih“. Nije li tu tračak optimizma koji nam nedostaje?
———–
1./ Zigmund Bauman, u intervjuu za italijanski dnevnik La Repubblica (5. avgust 2014.) pored ostaloga kaže: „Izraeleske vlade više se plaše mira nego rata. Nisu nikada naučile umetnost upravljanja u kontekstu mira /…/ potomci žrtava geta nastoje da pojas Gaze pretvore u geto /…/ Pre svega ne postoji nikakva „međunarodna zajednica“ o kojoj govore Amerikanci i Evropljani. U igri su samo koalicije definisane partikularnim interesima. Bauman je Jevrejin, dakako.
2./ Osnivač i ideolog Hamasa šeik Ahmad Jasin inspirator je talasa kamikaza tokom druge intifade, a izvršni organizator tog posla bio je Salah Džadalah, šef Hamasa za specijalne operacije. Njegovo je objašnjenje zastrašujuće racionalno – „Nemamo avione i tenkove, ali imamo patriote. Jedan kamikaza zajedno sa obukom i dinamitom košta 300 dolara. Tolike su naše mogućnosti“ Džadalah je bio zarobljen pa pušten iz izraelskog zatvora sa konstatacijom da je mentalno poremećen. Tvrdi se da je simulirao ludilo, nije lako poverovati.
3./ Niko nije ponudio ukrajinskim Rusima autonomiju u okviru Ukrajine, koliko god da je to moguće rešenje.
4./ Steinman je umro samo tri dana pre dodeljivanja nagrade pa je za njega napravljen izuzetak od pravila da nagradu dobijaju samo živi kandidati. ↑
5./ Postoje dokumenti da je Japan 12. avgusta 1945. godine u današnjoj Svernoj Koreji, oblast Hamheug, testirao neku rudimentovanu atomsku eksplozivnu napravu. Teško da su od tada sedeli skrštenih ruku.
6./ Milion mrtvih je posledica tog uputstva.
7./ Edvard Lutvak (Edward Luttwak) je osnivač i vlasnik vašingtonskog geostrateškog think-tank instituta, poreklom Jevrejin iz rumunskog Banata. Otac mu je, pored ostaloga, bio vlasnik novosadske fabrike sapuna Albus. Bar tako on tvrdi na relativno tečnom srpskom jeziku.
8./ Kina je jedina velika sila koja je procentualno smanjila svoj vojni budžet sa 2,3 na 1,6 odsto BDP za poslednjih pet godina. U nominalnom iznosu izdaci za vojsku ipak rastu ubrzano.
Silvio – kralj Sunce, a zemlja u g…
(Đorđo Boka, pisac i novinar)
Apelacioni sud u Milanu doneo je 18. jula presudu kojom se Silviju Berluskoniju, bivšem italijanskom premijeru, poništava prvostepena kazna od 7 godina zatvora zbog zloupotrebe funkcije i favorizovanja maloletničke prostitucije. Prva inkriminisana radnja glasi: da je u noći 27. jula 2010. telefonirao komandantu policije da pusti uhapšenu Karimu El Marog, zvanu Rubi – obmanuvši ga da je ona „rođaka egipatskog predsednika Mubaraka“ i da državni razlozi to nameću. Odbačena je zbog pogrešne definicije. U prvostepenoj presudi optužen je za „indukciju“ koja je izmenama zakona 2012. godine, kada je prvostepena presuda već postojala sa sve „indukacijom“, dopunjena uslovom da je „indukovano“ lice (šef policijske stanice) moralo imati neku ličnu korist od toga. Pošto takve koristi nema – nema ni krivice. Da je napisano „konstrukciju“ umesto „indukciju“ prvostepena kazna bi morala biti drugačija! Drugi inkriminisani deo: za maloletničku prostituciju, odbačen je sa obrazloženjem da „akt nije postojao“ da bi se kasnije u presudi konstatovalo da „akt ne predstavlja krivično delo“ – dakle je l’ postojao, pa nije krivično delo ili nije ni postojao dotični „akt“? Naime, nepostojanje „akta“ prema apelacionom sudu zasniva se na izjavama optuženog, koga je jedan od njegovih advokat pravnički definisao kao „krajnjeg korisnika“ i tadašnje lepe maloletne (17 godina i 4 meseca) Marokanke, koja je tvrdila da nikada nije imala nikakve odnose sa optuženim iako je masu puta boravila u njegovim vilama i telefonirala svojim prijateljicama, prostitutkama tvrdeći da je Silvio „izgubio glavu zbog nje“. Kraj. Proces je završen, ljaga na Italiji je neizbrisivo ostala.
Ko je i kakva je ličnost Silvio Berluskoni može se veoma detaljno saznati iz buldog-bloga o njemu, kojem i ovaj tekst pripada, međutim u najkraće, gotovo statitistički, vredi navesti sledeće: Bio je četiri puta predsednik vlade Italije; posle Musolinija je ličnost koje je najviše dana (3.340) sastavila na vlasti; nosilac je titule „Cavaliere del lavoro“ (u socijalizmu je to bilo Heroj rada) i Cavaliere di Gran Croce (posebno vojno priznanje); ima još 8 stranih odlikovanja, ali sve od zemalja kao Bugarska, Rumunija, Poljska… a nijedno od zemalja G 8; dva puta je menjao ime svoje privatne partije; mason; vlasnik je jedne finansijske, jedne medijske kompanije i fudbalskog kluba Milan; prema Forbes-u vredi 6,5 miljardi dolara; bliski prijatelj Vladimira Putina; za svoje vladavine doneo je 9 zakona „ad personam“ (za ličnu potrebu) i 12 drugih koji su mu donosili materijalnu korist. Postoji još jedan nezaobilazan podatak: suđeno mu je 31 put, od toga je samo jednom definitivno osuđen na 4 godine zatvora. Od ukupnog broja procesa 6 je otpisano zbog zakona „ad personam“ kojim se ukida krivično delo lažnog bilansa, 2 su okončana amnestijom, 10 oslobađajućim presudama, 9 arhvirano – zastarelo, 2 čekaju na definitivnu odluku suda i jedna je tek na početku. Još 2009. godine tvrdio je da je na advokate potrošio preko 200 miliona evra, od tada je račun mogao samo da raste.
Sticajem okolnosti upoznao sam u Americi jednog multimilionera, čak smo, supruga i ja od njega dobili karte za koncerte Čikaške filharmonije, za njegova mesta sa ugraviranim imenom na naslonu fotelje. Pričali smo o svačemu pa i o pravosuđu u SAD i u mojoj „komunističkoj“ domovini. Inače izuzetno liberalan i tolerantan gospodin Gordon rekao je tada da „američki sud ne bi trebalo da sudi bogatima, jer oni su stvorili ovu najuspešniju zemlju sveta“. Bio sam fasciniran „banalnošću“ tog stava – logikom, da se u zemlji u čijem zakonu piše Equal Justice for All (jednaka pravda za svakoga) najnormalnije smatra da postoji klasa na koju to ne treba da se odnosi kao što Amerika smatra da se međunarodno pravo, kojim svima trlja nos, na nju ne odnosi. Onome ko vlada ne može biti suđeno – imunitet za klasu i za zemlju bogatih. Nešto nisam pratio do kraja je li republikanski lobi uspeo da ukine Ministarstvu pravosuđa fond od 6,7 miliona dolara za obezbeđivanje advokata po službenoj dužnosti za siromašne. Znam da su se oko tog tringelta vraški tukli. Za desnicu to je pitanje principa – liberalizma! Bez buke i rasprava taj princip je, bar kada je Berluskoni u pitanju, na snazi u Italiji.
Nemam namere da se bavim krevetskim odnosima – uostalom i toga ima dosta u ranijim nastavcima bloga – interesuje me nedodirljivost bogatih, to je pravac kojem, na naš ruralni način, i mi uveliko stremimo hteli-ne-hteli. Čini li vam se normalnim za bilo koju zemlju, da pošto sud oslobodi lidera, 57 njegovih senatora (uključiv i one koji su ga napustili, pa bi sad da se vrate) napiše ljigavo pismo njemu, i javnosti, koje se završava rečenicom: „Ponosni smo što imamo lidera za narednih sto godina“. To je gluplje od proglašenja nekoga za doživotnog predsednika. Berluskoni ima 78 godina.
Oslobađajuća presuda za Berluskonija je toliko jednoglasno primljena „sa iznenađenjem“ od strane oslobođenog, njegovih advokata i pristalica, da neminovno nameće podozrenje. Vođa grupe advokata koji su ga branili, profesor Franko Kopi, čuvši presudu uskliknuo je: „Ovo prevazilazi naše najružičastije prognoze“. Pritom je desetak dana ranije iznebuha započeta žestoka hajka na istražne sudije i tužioce koji su „napakovali“ nesrećnom političaru i bogatašu. Ni to nije slučajno. Nešto treba razumeti: u Italiji nije ćaknut onaj ko veruje u teoriju zavere, nego onaj ko ne veruje. To je pravilo, kao što je pravilo da ni deseti deo publiciteta nisu dobili Berluskonijevi procesi zbog mita, korupcije, utaje poreza, koliko njegove bunga – bunga sudske avanture. Koje su etički, a neznatno pravni ili politički problem. Na primer, predstoji suđenje Berluskoniju za prekupljivanje senatora iz protivničke partije da bi oborio tadašnju vladu Romana Prodija. Senator De Gregorio, iz vladajuće koalicije, je paktirao i priznao da je primio 3 miliona evra da glasa tako da sruši vladu, i da je angažovan da regrutuje i ostale parlamnetarce koji bi za pare i funkcije da menjaju partijski blok. Taj težak politički kriminal ne pleni mnogo pažnje.
Berluskoni je punih 20 godina određivao sudbinu svoje zemlje, bez obzira da li je bio na vlasti ili u opoziciji. Postoji računica da je njegova vlada koštala Italiju 34 milijarde evra. To su puke bilansne cifre koje ne uzimaju u obzir individualne tragedije (preko 500 samoubistava iz ekonomskih razloga), etičko i kulturno nazadovanje naturanjem ultra komercijalnog modela TV i društva. Njegov ministar finansija izrekao je ono: „Kultura se ne jede“ i odsekao joj subvencije, a upravo su kultura, umetnost, način življenja ono što motiviše najveći deo turista koji dolaze u Italiju.
Svetska štampa je sa dozom nelagode, čak naglašenim žaljenjem što ta ljupka Italija nije u stanju da se distancira od sopstvene propasti, propratila sudsku odluku. Španski El Pais piše: „Sada će uslediti njegova osveta. Kako tvrde njegovi verni sledbenici – osveta će biti strašna“. Da će Silvio B. želeti ponovo da bude onaj žestoki borac, osvetoljubiv i beskrupulozan to je sigurno. Vraćaju mu se i oni koji su pobegli kad je brod počeo da tone. Međutim, hoće li on moći to što želi? Italijani imaju jednu zgodnu reč (zbog latinske osnove koriste je i lekari) a to je – marasma – staračka onemoćalost. Mnogi su otkrili da nije više onaj neuništivi, na njegovom mitu pojavile su se naprsline, a na plastično retuširanom licu duboke bore i izraz dosade. Svoj multi harem zamenio je samo jednom verenicom. Rušenje mita muškarčine teško se podnosi. Nešto glasova sentimentalnih precvetalih dama na nedeljnim anketama sigurno će dobiti, ali je njegova partija postala neminovno treća iza demokrata i Pokreta 5 zvezdica. Zato bi logično bilo da ambicije koncentriše na mesto Predsednika Republike, koje će dogodine biti upražnjeno. To se i bez većine u parlamentu može postići primamljivim ponudama poslanicima iz drugih partija. Silvio je zacrtao novi glavni zadatak – izmena zakona o nemogućnosti kandidovanja osoba koje su osuđivane. I rekao: „Lično ću o tome pregovarati sa Rencijem“. Takvo pregovaranje neugodno asocira na aktuelnu presudu. No ako je sadašnjem premijeru Renciju bio potreban kao partner za sprovođenje reformi, ne verujem da mu je potreban i kao protivnik u međusobnom otimanju oko vlasti. Mnogo tvrde da je Renci novi, mlađi i energičniji Berluskoni!
Sudbina je zapečaćena – dok je živ Silvio B. ipak neće Italiju ostaviti na miru.
Redovni čitaoci mojih članaka već znaju da su Holanđani ogromne cicije. I dok se u drugim zemljama ljudi hvale koliko puno su nešto platili u Holandiji je tema br. 2 na rođendanima (nakon razgovora o vremenu) koliko malo si za nešto platio – to ima i svoj naziv “koopje”, što je sinonim američkog “good deal”-a ili balkanskog “sirotinja”.
I pošto ja imam holandski pasoš i državljanstvo od 1995. (uključujući i pismo od tadašnje kraljice Beatrix) i ja sam poprimio neke lokalne navike.
Tog dotičnog petka 9. septembra 2011. sam kao i svakog dana tokom večere sa svojim partnerom gledao Dnevnik u 20 časova. Udarna tema: Odlukom Visokog suda u Holandiji tamošnje opštine ne smiju više naplaćivati izdavanje lične karte jer je vlada propisala da su one obavezne a po Ustavu vlada ne smije građanima nametati extra troškove. Kad smo čuli ovo, oboma su pale kašike na tanjir, zgledali smo se i bez izgovorene riječi otišli svako do svog novčanika i pogledali lične karte. Gledali smo se opet – nasmješili i nastavili jelo. Ovo nam je ulepšalo cijeli vikend! Zašto? Pa ličnu kartu treba ponovo izvaditi svakih 5 godina a cijena je €44 eura, što znači ako je obnoviš sada imaćeš za sljedecih 5 godina besplatnu ličnu kartu! To nije samo muzika u ušima svakog Holanđanina – to je NIRVANA!!
Dakle u ponedeljak smo otišli u zgradu opštine i tamo nas je dočekao red od 30-tak ljudi. Moja opština je mala, ima svega 20-tak hiljada ljudi i red od 30 ljudi na šalteru za izdavanje dokumenata je nevidjena gužva. Očigledno ima puno poštenih građana koji nemaju pametnija posla u ponedeljak ujutro nego da čekaju u redu ne bi li uštedeli 44 eura.
Naravno, trebalo je popuniti par formulara, napraviti nove slike (po EU standardu – gledati pravo u kameru bez smijanja) i sve to predati na šalter. Holandski šalterski radnici su po pravilu prilično efikasni i red je bio brzo smanjen. Kada sam ja došao na red predstavljen mi je printout mojih podataka iz opštinske dokumentacije i postavljeno standardno pitanje: “Molim potpišite da su ovi podaci ispravni. “
E sad, ovo nije prvi put da sam zatražio nove dokumente i da sam odgovorio na isti način: Moje ime (Saša) se pise sa slovom Š, ali pošto vaš kompjuterski sistem to ne prihvata ime je napisano sa S i to je ok.
“E to nije u redu, samo trenutak molim” – odgovori mi mlada radnica na šalteru i ode zabrinuta lica u kancelariju iza šaltera da konsultuje svog menadžera. Nekih 3 minuta kasnije se vratila sa drugim dokumentom. Ne samo da ona ne može da mi izda ličnu kartu – ona je AUTOMATSKI PONIŠTILA SVE MOJE DOKUMENTE (lična karta, pasoš i vozačka dozvola)!
U Holandiji je sve što ima veze sa bazičnom administracijom oko ličnih podataka veoma komplikovana stvar. Opštinska registracija stanovnika, registracija adrese a pogotovo pravilno upisivanje imena se vode ozbiljnije nego nuklearna elektrana. U Holandiji je nemoguće promjeniti prezime (osim kod udaje/razvoda) a za promjenu imena treba dozvola kraljice (čitaj: sporo, komplikovano i treba ti jako jako dobar razlog – kao na primer da su ti roditelji bili šaljivdžije pa su te nazvali “Traktor”).
Poništavanje svih mojih dokumenata je bila katastrofalna situacija. Dat mi je drugi formular koji treba ispuniti i priložiti zajedno sa originalnim izvodom iz matične knjige rođenih (iz Sarajeva) zajedno sa zvaničnim prevodom i stambiljom sudskog prevodioca, kao i po mogućnosti originalne dokumente (lična karta, pasoš iz bivše Jugoslavije). Prošla me je jeza kad sam samo zamislio kako ću sve ovo da skupim. Naravno onda kad to predaš treba tvoj zahtjev za korekciju pisanja imena da razmotri specijalna komisija koja se sastaje samo jednom mjesečno. A da ne pomenemo da su mi svi dokumenti poništeni!!!
Došavši kući sjetio sam se da mi je drug Wim (arhivar u provincijalnoj arhivi već 30 godina) pre par godina sredio svu moju dokumentaciju, i gle čuda: tamo sam uredno arhivirano našao sve potrebne dokumente. Kad te holandska birokratija zezne ona to uradi u potpunosti ali kad ti pomogne onda je usluga svjetske klase. Elem skočio sam na biciklo i zaletio se u opštinu pre nego sto zatvore šalter. Predao sam dokumentaciju i popunjen formular 3 minute pre zatvaranja.
I stvarno 14 dana kasnije sam dobio pismo gdje su me obavestili da sam sada u opštinsku administraciju upisan pod svojim pravim imenom: SAŠA.
Unaprijed predati zahtjevni formulari (sa slikama po EU standardu) su već bili kod njih, dokumenti su napravljeni i treba samo da dođem da ih pokupim.
Sretan, ostišao sam do šaltera i tamo me je dočekala dobra ali i loša vijest.
Dobra vijest: svi dokumenti su vec napravljeni i mogu da ih preuzmem sa mojim imenom napisanim sa slovom Š.
Loša vijest: U međuvremenu je poništena odluka Visokog suda da se lična karta ne smije naplaćivati. Totalni račun: 44 eura za ličnu kartu, 52 eura za pasoš i 65 eura za vozačku dozvolu. I još tome treba dodati 20 eura za slike. Dakle, platio sam 181 euro za slovo Š!
Ok, mislio sam kao pravi Holanđanin – platio sam dobre pare za to slovo Š – ali to nije problem ako ću od toga imati koristi. Dakle nazvao sam svoju banku i rekao da mi se ime sada drugačije speluje nego na njihovoj kartici a odgovor je bio: “Žao mi je, naš sistem ne podržava slovo Š!” Isti odgovor je bio i kod VISA i MasterCard kartice – “Nas sistem ne podržava slovo Š”.
Moje fino novo slovo (koje sam platio 181 eura) je izgleda bilo teže iskoristiti nego što sam očekivao. Neobeshrabren, nastavio sam da zovem sve moguće firme koje izdaju kartice.
Ispalo je da Holandske železnice podrzavaju slovo Š, ali na mojoj pretplatnog karti stoji samo inicijal imena – koji je još uvek nepromenjen. Ista situacija je za karticu zdravstvenog osiguranja, pretplatne kartice za muzeje, kartica organ donora, itd. Zahvaljujući starom dobrom holandskom običaju da se nikada ne piše puno ime nego samo inicijal, svi oni koji bi mogli da upišu moje novo skupo slovo Š nemaju potrebe da ga pišu! A oni koji bi trebalo da ga pišu – ne mogu! Mala utjeha je bila kad je na kraju dana moja trenerka na fitness-u čula ovu tužnu priču, otišla do recepcije, uzela flomaster i dodala rukom kvačicu na slovo S na mojoj članskoj karti.
Dva mjeseca nakon toga sam kupovao avionsku kartu kod KLM.COM za put u Glasgow i u rubrici “Ime” stajala je primedba: “Molim upišite svoje ime IDENTIČNO kao što stoji u vašem pasošu”. I tu sam se nasmejao. E konačno! Avionske kompanije su veoma stroge po tom pitanju! Konačno ću moći da iskoristim svoje skupo plaćene dokumente i ako ništa drugo da tokom sat i po leta ponosno gledam na boarding kartu!
Pun ponosa sam upisao svoje ime: SAŠA – samo da bi me docekala error poruka: “Naš sistem ne podržava slovo Š!”
U proteklih dvije godine sam došao do zaključka da se ovo dešava zbog toga što sam htio da profitiram na račun nekog drugog. Riječima moje klijentkinje Marije (vlasnica uspješne life-coaching prakse): “Saša, sometimes, karma is a bitch!”
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys