Posle 5

Isključivo vezivana za seoski ambijent, danas sve više postaje gradsko zadovoljstvo. Vekovima odraz našeg karaktera, tek od skoro dobila je status brenda.

Rakijom se nazdravlja u najsrećnijim trenucima i leči duša u najtežim. Ona je univerzalna, jer pije se uvek i svuda, ujutru, u podne i uveče, pre i posle jela, i ogledalo je domaćinske kuće.

Rakija na Balkansko poluostrvo stiže sa Turcima u 14. i 15. veku i pored zabrane Islama da se piju alkoholna pića. Sam naziv je arapskog porekla – „al-rak“ u prevodu znači znoj i kada se zna procedura pravljenja istog, ime potpuno odgovara. U svetu postoji mnogo alkoholnih pića koja se nazivaju rakijom i uglavnom se dobijaju od voća. Prednost naše u odnosu na svetske rakije je u specifičnoj aromi i punoći ukusa koja se pre svega dobija zahvaljujući kvalitetnom voću i tradicionalnom načinu pečenja. Srbija od 19. veka postaje prepoznatljiva po proizvodnji rakije. Krajem sedamdesetih godina 19. veka filoksera je uništila dobar deo vinograda u zemlji pa je zbog smanjene ponude vina naglo porasla ponuda rakije na tržištu. Zanimljivo je da se kod nas prvo pila rakija medovača a etnografi beleže činjenicu da se u Šabačkom i Požarevačkom području vino nikada nije ni pilo već samo rakija. Najpoznatija domaća rakija, šljivovica, proizvodi se destilacijom komine, smese zrelih, zdravih plodova šljive koji su prošli kroz proces fermentacije u trajanju od najmanje tri nedelje. Kroz proces destilacije prolazi dva puta, pri čemu se posle prve dobija takozvana meka rakija, a posle druge prepečenica. Meka rakija se koristi za kuvanje a prepečenica kao piće. Za rakiju je značajan i proces starenja ili odležavanja. Ona se presipa u hrastovu burad u kojima ostaje od dve do 12 godina, a ponekad i duže. Za to vreme dolazi do razvijanja ukusa, arome i boje određene vrste rakije. Zbog gnječenja i vrenja kojima se voće podvrgava, šljivovica se često u narodu naziva mučenica. Ona zapravo pravi ukus stiče pečenjem i mučenjem što i jeste prerada voća u jako piće.

Nekada je svako seosko domaćinstvo peklo rakiju a danas se taj trend prenosi i u grad. Oni koji žive u kućama i imaju dovoljno prostora mogu da razvijaju sopstvene manufakture. Uz to je potreban i dobar recept kao i dosta slobodnog vremena jer proces proizvodnje zahteva dug i mukotrpan rad. Recepti se kao tradicija prenose sa kolena na koleno i uglavnom su strogo čuvana tajna, dok se broj proizvođača rakije kod nas ne može utvrditi s obzirom na to da je pojedina domaćinstva proizvode samo za sopstvene potrebe.

Godinama unazad rakija je prisutna kao specifično srpsko piće ali ništa nije učinjeno na njenoj afirmaciji. Devedesetih godina prošlog veka propuštena je prva prilika da se od nje napravi prepoznatljiva robna marka ali je to konačno učinjeno u septembru 2007. godine kada je srpska šljivovica i zvanično postala nacionalni brend. Od Evropske unije je dobijen sertifikat da se rakija od šljiva, sa zaštićenim imenom i geografskim poreklom zove „srpska šljivovica“. Time je Češkoj, koja je prva proizvodila rakiju pod imenom „šljivovica“, oduzeto to pravo, a sve rakije će morati da imaju oznaku geografskog porekla. Donet je i zakon o jakim alkoholnim pićima koji predviđa registraciju svih proizvođača rakije, pa i onih koji je proizvode samo za svoje potrebe. Evropska unija ni jednoj članici neće zabraniti proizvodnju alkohola ali će standardi morati da budu usklađeni sa evropskim. Upravo to i jeste jedan od najvećih strahova domaćih proizvođača jer je u Srbiji sve još uvek na niskom tehnološkom nivou. Većina nema ni najosnovnije uređaje za prozvodnju, pri čemu se kazani za destilaciju pozajmljuju međusobno. Oprema za fermentaciju i destilaciju stara je po više decenija a preko 70 odsto proizvođača nema ni uređaje za punjenje. Suvišno je onda i govoriti o tome da veliki broj nije ni registrovan, rakija se prodaje nelegalno i bez ispitanog kvaliteta.

U celoj pometnji sa statusom ovog pića našao se i neko ko je shvatio da može da poveže lepo i korisno. U srcu Beograda je u leto 2006. godine otvoren prvi Rakia bar a za njim i drugi, na Vračaru. Dobra ideja je sprovedena u delo, a sve u cilju afirmacije tradicionalnog srpskog pića na malo savremeniji način. Enterijer bara je vešto uređen kao spoj istoka i zapada što u najkraćem i definiše istoriju Srbije i Beograda. U ponudi je više od 130 različitih vrsta srpskih ali i inostranih tradicionalnih pića koja predstavljaju regione iz kojih dolaze. Svaka rakija se služi uz drugačiju vrstu mezetluka koje pojačava njen ukus. Na meniju je i tradicionalno srpsko buđenje – kafa, slatko, voda i rakija, ali i ekskluzivitet u vidu nekoliko vrsta rakija koje se mogu probati samo u ovom baru. U letnjem periodu tu su kokteli pravljeni od različitih kombinacija rakija, dok je u toku zime specijalitet kuvana rakija. Posećenost lokala dovoljno govori o uspešnosti ove zamisli, kao i činjenica da se sve više u kafićima pa i klubovima rakija nalazi na karti pića. U različitim oblicima ona se može kupiti i u takozvanim gift shop-ovima koji su prave male riznice gurmanske kulture jer kulturu jednog podneblja određuje i kultura ishrane. To su mali pokloni, izvorno srpski ukusi, čija je samo forma prilagođena savremenosti. Medovača u flaši od pečene zemlje, bukulji ili čokanju, šljivovica „excellentia“ u luksuznom staklenom pakovanju, dunjevača, malinovača, ekskluzivna čokolada sa rakijom, specijalne travarice i mnoge druge stvari.

U našoj svesti se menja mišljenje o rakiji pa ona nije više samo obična brlja rezervisana za srpskog seljaka koji teško živi. Nije više ni nedostižan mit koji se opeva generacijama. Još odavno Englezi i Škotlanđani imaju viski, Francuzi konjak, Grci metaksu a Meksikanci tekilu, pa je konačno došlo vreme da se i Srbi definišu. Da li će neko od svog pića stvoriti evropski ili svetski brend zavisi isključivo od države i proizvođača. Jedno ne može da se ospori, domaći kvalitet nema konkurenciju.

Jasna Ljubojević

broj 52, februar 2008.

Čileanci često zovu svoju zemlju zovu Sur del Mundo, jug sveta. Sama reč Čile potiče iz jezika Kečua indijanaca i označava nešto hladno, snežno ili smrznuto. To je sasvim razumljivo, jer se zemlja sa jedne strane graniči Andima čiji kordiljeri, vrhovi, dostižu i šest do sedam hiljada metara visine i nalaze se pod večitim snegom, a sa druge strane je Tihi okean sa hladnom morskom strujom i temperaturom od 12 do 14 stepeni. Naravno, ima plaža, ali je kupanje lepše u bazenima ili jezerima.

Ako jednog dana budete u dilemi kako najbolje da stignete do Čilea, znajte da je najbolje iz Njujorka, sedam sati avionom do Lime, a zatim još tri sata do Santjaga. Tako leti odlična kompanija LAN Chile (Lineas Aeroplanes Nationales). Izuzetno prijatni letovi, a od Lime vidite skoro 1.400 km Čilea iz vazduha, jer je to neobično izdužena zemlja, sa celih 3.800 km dužine i prosečno svega 180 km širine. Tokom leta posebno je lepo što, ako želite vino, imate na raspolaganju celu bocu od 0,7l izvrsnog čileanskog vina. Putnici u avionu su u najvećem broju južnoamerički gastarbajteri koji se iz SAD-a vraćaju u svoje zemlje na odmor.

Glavni grad Santjago de Čile ima moderan aerodrom odakle se brzo stiže do centra grada i to podzemnim autoputem sa po pet traka u oba pravca. On je dugačak šest km i nalazi se kompletno ispod reke Mapočo koja protiče kroz grad!

Od oko 15,5 miliona stanovnika zemlje, šest miliona živi u glavnom gradu. Veliki grad je još i Valparaiso, glavna luka, koji sa Vinjom del Mar, gradom za uživanje, ima više od milion stanovnika i nalazi se na okeanu, oko 120 km od Santjaga.

Etnički, stanovništvo najviše vodi poreklo od Španaca, oko 15 odsto je Indijanaca (Kečua, Mapuče, Jagane…), a zatim Nemaca, Arapa, Jevreja, Hrvata, Italijana i Švajcaraca! Govori se španski, a mnogi znaju engleski.

Naš vodič je rođeni Čileanac, otac mu je Amerikanac a majka Francuskinja! Ima francusko ime, Žerom, a veliki je ljubitelj i poznavalac veoma privlačne čileanske muzike, kako one tradicionalne tako i savremene, ponajviše instrumentalne, tako da smo vrlo uživali slušajući njegov izbor. Nikada nije vodio ni sreo Srbe, a na kraju je izjavio da je vrlo prijatno iznenađen našom malom grupom.

Sa brda San Kristobalpuca fantastičan vidik na Santjago pod nama,kao i na visoke planine koje okružuju grad sa belim snežnim kapama na visini od oko četiri km, dok smo mi svi u majicama i bermudama. To je vrlo posećeno mesto, sa mnoštvom izletnika i raznim zabavnim sadržajima. U momentu naše posete, brdo je na mnogo mesta prošarano divnim žutim cvećem, nama nepoznatim, engleskog imena golden nail finger. Tu je i prelepo drvo, vrste Araucaria.

Nekadašnja kovnica novca, Kasa Moneda, sedište je Vlade i predsednička palata, ispred nje je omanji trg, sa ministarstvom pravde i spomenikom Salvadoru Aljendeu. To je obavezno mesto za slikanje. Na Placa Italija održavaju se sve manifestacije masovnijeg karaktera, a najvažnija ulica nosi ime generala O’Higinsa, očito irskog porekla, koji je 1.818. odlučujuće doprineo dobijanju nezavisnosti od Španije. U 19. veku Čileanci su ratovali sa Peruom i Bolivijom i osvojili Ariku i Antofagastu, što im susedi ni danas ne zaboravljaju. U velelepnoj katedrali, u centru grada, čuvaju se u keramičkoj posudi četiri srca čileanskih vojnika iz tog doba, kao najveća svetinja.

Čile je strogo katolička zemlja, u potpunosti oslonjena na SAD ali i njihov glavni oslonac u Južnoj Americi. Poput Izraela, tvrde susedi. Crkva ima ogroman i često odlučujući uticaj na sve događaje u zemlji, veliki je zemljoposednik, a ima i svoj univerzitet. Vredi spomenuti da i ovde postoje crkve od drveta, znatno većih dimenzija od naših, a 16 njih se nalazi pod zaštitom Unesco-a.

Prosečna mesečna zarada je oko 750 američkih dolara, a za normalan život je potrebno nešto preko 1.000 dolara. To se rešava dodatnim radom, kao i svuda u svetu. Na zaradu preko 50.000USD porez je 30 odsto. Cena kvadratnog metra stana iznosi od 1.000 do 1200 USD.

Santjago je divno sređen, moderan grad, pun i širokih ulica i delovima grada sa privatnim vilama u zelenilu i cveću. Ima i starijih, boemskih četvrti, gde lako možete zamisliti da ste u Zemunu. Nove stambene i poslovne zgrade nisu previsoke, imaju često šest do osam spratova. Najviše se voze uvozna, japanska vozila, prosečne cene od oko 10.000 USD. Carine nema.

Čile živi od bakra, molibdena, zlata, srebra, lososa… Imaju Odlično vino, koje sve više izvoze, ali i maline, koje ozbiljno konkurišu srpskim na svetskom tržištu.

Čileanci vole konje i hipodrome, priređuju i jednu vrstu rodea, a nisu im strane ni borbe petlova! Na gradskim ulicama,u vrevi i na trgovima, lako možete sresti „čičinjerose“, odrasle muškarce ili decu sa velikim bubnjem na leđima u koji besomučno udaraju rukama i nogama, uz pomoć specijalno konstruisanih udaraljki. Pri tome se brzo vrte oko svoje ose. A zatim, kako i dolikuje, sledi šešir…

Zanimljivo je da poznato Uskršnje ostrvo, iako udaljeno 3.760km od obale, pripada Čileu. Na njemu se nalaze čuvene „moais“, skulpture od kamena vulkanskog porekla i grandioznih dimenzija. Najpoznatije su 15 skulptura na samoj obali. Turisti dolaze i zbog zanimljivih plesova, odeće, neobičnog jezika, te prirodnih lepota vulkanskih padina i plaža. O tajanstvenom poreklu skulptura govori se samo još u pričama za turiste. Utvrđeno je da su domoroci poreklom Polinežani, doplovivši na ostrvo pre oko 2.000 godina, uspeli da razviju visoku kulturu i uspešnu poljoprivredu sa verom u svoje bogove, današnje „moais“. Međutim, napravili su kardinalnu grešku posekavši vremenom sve drveće, pa su ptice prestale da dolaze, došlo je do ekološkog poremećaja i nestašice hrane pa su dramatično nazadovali i zaboravili svoje dotadašnje bogove. Nove generacije živele su u bedi i borbi za goli život, zaboravivši prošlost. To je istina o Rapa Nui, kako na svom jeziku zovu sebe i svoje ostrvo još svega dve stotine ljudi.

Ovde se ceni i jedrenje, surfovanje, paraglajding, kajak na divljim vodama, krstarenje brodovima po razuđenoj, donjoj trećini obale, skijanje, planinarenje. Najviši vrh, Ojos de Salado, visok je 6.893m, a istovremeno je i najviši vulkan na svetu! Flora i fauna su izuzetno bogate i dobrim delom nama potpuno nepoznate.

Ovo je retka zemlja za koju nam nije potrebna viza, a nemamo ni diplomatsko predstavništvo. Međutim, ipak nas pomalo znaju i pamte. U ovoj zemlji je Jugoslavija 1964. osvojila četvrto mesto na svetskom prvenstvu u fudbalu, ali, to nije sve…..

Posetili smo i jednu od uglednih vinarija koja se zove Konča i Toro, što je porodično prezime koje znači Školjka i bik! Stara porodična kuća sa kraja 19. veka sada je sjajan muzej sa podrumima i prodavnicom. Okolo su nepregledni vinogradi i park, sve na oko 70 hektara. Tu nas je prošetala lepa Karolina, ili kraće, Karo, koja je, čuvši odakle smo, oduševljeno uskliknula: „Dobrodošli! Tako se radujem!“ Na najčistijem srpskom jeziku, a na zaprepašćenje svih ostalih stranaca, koji su odmah otišli u drugi plan. Zabavljala se nekad sa sinom našeg diplomate.

Čile je jedina zemlja na svetu koja nikad nije stradala od filoksere! Ta bolest vinove loze je nekada u 18. i 19. veku, u više navrata, desetkovala evropske vinograde, pa tako i one na Fruškoj gori. Zato se ovde i sada sade nekalemljeni čokoti, a očuvana je i loza tipa carmenere, poreklom iz Bordoa. U ovoj vinariji najviše proizvodesovinjon.Vina iz Čilea uglavnom imaju 13,5% alkohola, a zriju u buradima od 6 do 18 meseci., na temperaturi od 15 stepeni i sa vlažnoću vazduha od 75 odsto. Burad su od čileanskog hrasta koji ima jak uticaj na miris i boju. Ova se vina, s obzirom na veći procenat alkohola, uvek serviraju na sobnoj temperaturi. Odavde u Beograd, odskora, stiže kupirano vino „Casillere del Diablo“ – „Đavolov ključar“ , koje se sada i kod nas rado pije.

A u gradu, naš vodič Žerom, koga smo „kupili“ i pozvali kao gosta na večeru, naučio nas je i kako se ovde nazdravlja i kuca čašama, na čileanski način: Nazdravite i kucnetese sa onim desno od sebe, on sa sledećim desno od sebe i tako redom, dok se krug ne zatvori.

Stevan Buković

broj 52, februar 2009.

Posle dva meseca iskonske borbe sa prirodom i pomeranja granica sopstvenih mogućnosti, devetočlana alpinistička ekspedicija iz Srbije uspela je da se popne na «krov sveta», 8.848 metara visoki Mont Everest.

Prvi put (zvanično) Mont Everest su osvojili Novozelanđanin ser Edmund Hilari i njegov Šerpa Tensing Norgaj, sa britanskom ekspedicijom u maju 1953. godine. Zastrašujući vrh, nadnet nad nepalskom provincijom Tibet, od tada je odneo skoro dvesta života alpinista iz čitavog sveta, adekvatno obučenih i spremnih za pohod. Ćudi planinskog diva – manjak kiseonika, izuzetno niske temperature, «bela smrt», zlokobni vetrovi i nagib – samo su neke prepreke sa kojima hrabri planinari moraju da se suoče na svom velikom putu.

Zahvaljujući redovnom i veoma uzbudljivom izveštavanju vođe ekspedicije, Dragana Jaćimovića, čitavu avanturu osvajanja najvišeg planinskog vrha na svetu mogli smo da pratimo svakodnevno preko njegovog Internet «bloga». Jaćimovićevi izveštaji su bili veoma slikoviti u početku, posle sletanja u Katmanduu, napuštanja poslednjeg naseljenog mesta Tingrija i odlaska do baznog kampa, na visini od 5.170 metara nadmorske visine. Međutim, kako se ekipa bližila vrhu i uspon zahtevao sve više napora, izveštaji su postajali sve kraći i napetiji, u iščekivanju poslednjih dana i velikog događaja. Štedeli su laptop i satelitski telefon, na temperaturi koja je dostizala minus 41 stepen. Tek posle više od mesec i po dana pažljivog aklimatizovanja u kampovima na različitim visinama, poslednji uspon je mogao da počne.

Poslednje sate, koji su bili «dugi kao večnost», navijači su mogli da prate i iz centra Beograda, gde je bio organizovan direktan onlajn prenos. Jaćimović je iz kampa bio u vezi sa penjačima, pun entuzijazma bodrio svoje drugove, posmatrače kraj ekrana, ali i sebe, i isticao neophodni timski duh: «Svi za jednog i jedan za sve!» Nestrpljenje je bilo veliko, pošto su alpinisti morali prilično sporo da napreduju, usled nedostatka kiseonika. Za svaki načinjeni pokret, morali su da udahnu i izdahnu po pet puta

Napokon, dvadesetog maja ove godine u 08:45 po lokalnom vremenu, prva ekspedicija iz Srbije osvojila je Mont Everest. Dragan Petrić, Basar Čarovac, Ilija Andrejić i Petar Pećanac bili su prvi koji su došli do vrha, a sat vremena kasnije i Dragana Rajblović, Miloš Ivačković, Gligor Delev i Šerpasi Lakhpa Tarke i Sonam. Dragana Rajblović time je postala i prva žena sa Balkana koja je osvojila ovaj vrh. Posle kraće stanke, neizbežnog fotografisanja, divljenja i urezivanja neponovljivog prizora u sećanje, ekipu je tek tada čekao najopasniji deo – silazak.

Zbog predugog zadržavanja na vrhu, većina je ostala bez kiseonika po dolasku u kamp C3 na 8.300m. Prema Jaćimovićevom pisanju: “čine klasičnu grešku koja je opisana u svim udžbenicima ekspedicijskog alpinizma, ulaze u šatore i zbog velike vrućine unutra, dehidracije i umora, istog trenutka svi spavaju!” Jaćimović radio vezom objašnjava Petru Pećancu i Šerpi Sonamu da po svaku cenu moraju da probude i pokrenu ekipu ka kampu C2 na 7.800 metara, gde će imati dovoljno kiseonika. Kada se i ova epizoda uspešno završila, neustrašivi momci i jedna devojka mogli su da odahnu, nasmejani i željni da se vrate kući, da prepričavaju prijateljima i rodbini veličanstvenu avanturu, čiji su bili deo.

Marko Miladinović

broj 32, jun 2007.

La Rioja je mala autonomna oblast južno od Baskije. Predeli između planina raspoređeni u obliku češlja ispunjeni su brežuljcima i dolinama reke Ebro. Kao da se ceo pejzaž prilagodio stvaranju vina… Klima, zemlja i geografski uslovi stvorili su okolnosti za uzgajanje a vekovima duga tradicija usavršila je proizvodnju. Godišnje se proizvede 250 miliona litara vina od sedam sorti grožđa. Danas kada u Španiji kažete Rioha, prvo pomislite na vino…

U zemlji sa najvećom površinom pod vinovom lozom, ne proizvodi se najviše vina. Uvedeni su standardi kvaliteta koji štite proizvodnju. Još u 17 veku zabeležena je zabrana prolaska kočija pored vinskih podruma „iz straha da vibracije od ovih kola mogu uticati na sok i sazrevanje našeg dragocenog vina“. Razvoj Riohe, od sredine 19 veka, kada su prepoznati istinski potencijali proizvodnje izvanrednog crnog vina, prate dinamične promene. Značajna istorija regiona tokom srednjeg veka je ono što je danas konfiguracija španske države. To je region koji pokreće napred u svim oblastima. U svakom njegovom elementu ističe se važnost i svi se oni koriste za savremen život. Industrijska revolucija navela je stare porodične vinarije da se organizuju kao preduzeća. Vinarije se razvijaju sa industrijskim karakterom i uvode nove medote čuvanja vina i tu počinje istorija velikog prestiža.

Kraljevskim dekretom iz 1902. godine zaštićeno je poreklo vina Riohe, 1926. osnovan je kontrolni odbor, sa misijom da definiše granice regiona i da sprovede pravne mere zaštite vina sa poreklom „Rioha“. Od 1990. vlada Riohe, koristi GIS (geografski informativni sistem) i GPS (globalni pozicioni sistemi) tehnologiju za upravljanje i prikupljanje podataka. Implementacija tehnologije ostvarena je sa namerom da se svim građanima omogući pristup potpunim geografskim informacijama i da se ohrabri upotreba novih tehnologija u razumevanju i proučavanju regiona. Tako se razvija kultura podstaknuta novim tehničkim dostignućima.

U Riohi veruju da evolucija dolazi od kreativne inteligencije. Ako nešto razlikuje ljudsko biće onda je to sposobnost da napreduje. Rioha je produktivna oblast, region povezan sa inovacijom i stvaranjem, sa otvorenim duhom koji želi promene, koji želi da se suočava. Tokom devedesetih vizionari su počeli da shvataju da je vinova loza vezana za zemlju i da je njen proizvod. Time je istorija Riohe ponovo dobila svoj značaj. Kultura stara vekovima je prihvaćena kao mogućnost za moderni razvoj. Napravili su odlučujuću promenu kada su pored vina počeli da prodaju i poreklo. Turstima su ponudili čitavu oblast, autentičan identitet Riohe. Restauracijom napuštenih srednjevekovnih dvoraca i osnivanjem muzeja osnažen je novi koncept turizma: spoj kulture i vina! Koncentracijom emocija i informacija ostvarena je puna ekonomska dobit!

Zadovoljni posetioci se pretvaraju u verne klijente. Trebalo je pokazati lepe slike bačvi, čiste vinarije, trebalo je probuditi emocije, ispričati stvari koje se ne vide, pustiti posetioce da uživaju u celokupnom procesu nastajanja vina…U transformaciju ambijenta Riohe uloženo je mnogo novca, ali od početka su bila potrebna nova rešenja. Vizionari su stalno tražili inovaciju i našli su je u arhitekturi verujući da kreativnošću obeležavamo kulturu i društvo našeg trenutka. Vlasnici su rešili da naprave vinarije koje mogu da ponude nešto posetiocima. Moderna arhitektura ostvarila je sjajne rezultate. Vinarije su uspešno integrisane sa terenom u spektakularnim rešenjima, a adaptacijom unutrašnjih prostora uspostavljena je termička i akustička ravnoteža… Gosti uživaju u posetama, uče o kvalitetu vina i tehnikama ispijanja. Sve je podređeno vinu i uživanju. Popularne su vikend posete ili višednevne ture sa smeštajem u srednjevekovnim selima iznad vinograda koje uključuju obilaske muzejima, brojnim vinarijama i imanjima. Ovakve turističke destinacije, koje se vrlo planski razvijaju, namenjene su pre svega turistima koji žele da uživaju u hrani i lepom pogledu, izbegnu gužve i da se sa svojih putovanja vrate obogaćeni novim iskustvima i po nekom flašom odličnog vina. Izmenjeni koncepti turizma sve više privlače upravo ovkave turiste. Selektivna ponuda i vrhunska usluga izdvajaju Riohu u sami vrh poželjnih destinacija.

Aleksandar Pavlović

broj 38/39, decembar 2007./januar 2008.

Upravljanje ljudskim resursima (Human Resource Management) se, pod ovim imenom, javlja u organizacionoj teoriji i praksi s početka devedesetih godina dvadesetog veka. Menadžment ljudskih resursa je deo sfere rukovođenja, a zasniva se na teorijsko-praktičnim znanjima iz oblasti psihologije rada. Pitanje koje se često postavlja jeste da li je ova grana organizacionih nauka samo novo carevo odelo, to jest novi naziv za nekadašnju službu kadrovskih poslova.

Mnogi humanistički orijentisani kritičari savremenih trendova i globalizacije ističu da postoji dublji smisao u samom nazivu ove grane menadžmenta, koji oslikava jedno specifično, novo tretiranje čoveka kao nosioca rada. Činjenica je da se po prvi put ljudi, profesionalci i stručnjaci iz različitih oblasti, nazivaju resursom – sirovinom koja se upotrebljava u procesu proizvodnje. Ne može se zamisliti poslovanje bilo kog preduzeća bez odgovarajućih proizvodnih resursa, a ljudi, sa svojim sposobnostima i ukupnim psihofizičkim kapacitetom, predstavljaju jedan od tih resursa – verovatno najvažniji. Danas se više ne postavlja pitanje usavršavanja instrumenata proizvodnje – mašina i alata, već pitanje kako povećati efikasnost čoveka.

Novotarija ili ne?

Proučavanjem istorijata psihologije rada nalazimo podatke koji dokazuju da pitanja, koja se danas postavljaju i rešavaju u okvirima menadžmenta ljudskih resursa, nisu ni najmanje nova. Još od šesnaestog veka pojavljuju se radovi koji se bave problemima profesionalne orijentacije, tipičnih bolesti rudara i zanatlija, studije zamora, proučavanja pokreta, prirode umora itd. Osnivačem psihologije rada smatra se čuveni Hugo Minsterberg i njegovo pionirsko delo Psihologija i industrijska efikasnost (1913). Ova grana psihologije konačno se utemeljuje kao nezavisna disciplina, sa proširenjem polja svog interesovanja na psihološke probleme čoveka u svakoj radnoj situaciji.

Osnovni cilj psihologije rada definiše se kao ostvarivanje optimalnog radnog efekta – produktivnosti, ali uz maksimalno poštovanje radnog čoveka i njegovog zadovoljstva, očuvanje njegovog zdravlja i poštovanje njegove ličnosti. Ovaj cilj se ostvaruje kroz dva komplementarna procesa – prilagođavanje čoveka radu (industrijalizacija čoveka) i prilagođavanje rada čoveku (humanizacija rada).

Psihološki faktor

Koliko su ljudi bitan ekonomski faktor svake radne organizacije i svake države uopšte, pokazuje podatak da u zapadnim zemljama troškovi radne snage čine 20-30% ukupnih troškova, negde čak i do 50%. U zemljama u tranziciji, zbog nižih cena radne snage, ovaj procenat je nešto manji, ali i dalje nije zanemarljiv. Ljudski resursi raspolažu znanjem, inovatorskim potencijalom, intelektualnim i fizičkim kapacitetom. Ljudi su ti koji kreiraju i proizvode i usluge, koji kontrolišu kvalitet, plasiraju proizvode, upravljaju procesom proizvodnje i finansijama, utvrđuju strategiju i ciljeve kompanije. Bez ovog resursa, svaki rad bio bi nemoguć.

Efikasno upravljanje ljudskim resursom zahteva određena teorijska znanja, kao i specifične metode i strategije kako bi se pun ljudski potencijal iskoristio. Upotreba i razvoj ljudskih resursa primarno je usmeren na realizaciju ciljeva preduzeća, ali je nemoguće ostvariti efektivnost i efikasnost ljudi bez uzimanja u obzir njihovih interesa. Onoliko koliko se ljudi koriste za ostvarivanje ciljeva kompanije, toliko i ljudi rad koriste za ostvarenje svojih interesa. Pored zarade, tu spadaju i već poznati drugi ljudski motivi – afirmacija, iskustvo, rad sam po sebi, postignuće, samoaktuelizacija, socijalne potrebe i slično. Činjenica da je zadovoljstvo ljudi poslom i radnom oganizacijom od ključnog značaja za interese preduzeća, shvaćena je odavno, a među prvima su to isticali psiholozi Abraham Maslov i Daglas Mek Gregor, čija se imena pominju u svim varijantama teorije i prakse menadžmenta ljudskim resursima. Zadovoljan radnik je produktivan radnik.

Teorije o zadovoljstvu poslom i njegovom efektu na motivaciju i produktivnost zaposlenog su mnogobrojne. Izgleda da u odnosu na ovo pitanje postoji značajna razlika između istočnjačkog i zapadnog pristupa. Po mnogim procenama, japanski sistem menadžmenta ističe se kao daleko napredniji, bolji i efikasniji od zapadnog. Ono što ga razlikuje je potpuno drugačiji pristup čoveku, za koji se smatra da potiče iz same istočnjačke kulture. Upravo zato ga je jako teško implementirati u evropske i američke kompanije. Osnova japanskog pristupa je vizija zajedništva kompanije i zaposlenog koja počiva na komplemetnarnosti njihovih interesa. Ne podstiče se međusobna kompetitivnost zaposlenih, niti se potreba za novim profilom ostvaruje putem zapošljavanja novog kadra, već se u postojeći kontinuirano, tokom celog radnog veka ulaže – dodatnim obrazovanjem i prekvalifikacijama. Osnovni moto je da se radnik oseća zaštićenim i da prihvata ciljeve kompanije kao svoje lične, što kompanija uzvraća na isti način.

Princip efikasnosti

Jedan od osnovnih zadataka menadžmenta ljudskim resursima je selekcija kandidata za određeni posao. Na današnjem tržištu rada, pronalaženje prave osobe za posao je izazov sa kojim se suočava svaka radna organizacija. U većini preduzeća se, kao deo procesa zapošljavanja, podrazumeva uključivanje stručnjaka sa odgovarajućim psihološkim instrumentarijumom sa procenu kandidata. Neka preduzeća se opredeljuju za organizovanje sopstvenog odeljenja za ljudske resurse, koji ima jednog ili više stručnjaka zaduženog upravo za selekciju kandidata (recruitment specialist). Druga koriste usluge specijalizovanih HR agencija, koje čitav proces primanja novog zaposlenog preuzimaju na sebe, od osmišljavanja odgovarajućeg oglasa za konkurs, preko detaljne procene (assesment-a) svih kandidata koji su se javili. Konačna odluka, naravno, i dalje leži na rukovodstvu preduzeća. Ono što podrazumeva jedan konzistentan i efektivan skup tehnika za procenu, su psihološki instumenti za procenu sposobnosti i inteligencije, kao i testovi specifinih ciljanih osobina ličnosti. Svakoj selekciji prethodi detaljna analiza radnog mesta, na osnovu koje se utvrđuju poželjne osobine i kompetencije potrebnog kadnidata. Ova analiza se ne svodi samo na utvđivanje potrebnih stručnih kvalifikacija, već se traži odgovarajući profil osobe – idealnog kandidata, koji podrazumeva skup ponašajnih obrazaca osobe, sposobnosti mišljenja, ličnih osobina, interesovanja i okupacija. Neki podaci pokazuju da upotreba ovakvih metoda procene prilikom zapošljavanja povećava uspešenost izbora prave osobe od tri do pet puta, i da rezultira većom produktivnošću, dužim zadržavanjem na radnom mestu i uopšte većim zadovoljstvom zaposlenih.

Najnoviji podaci ukazuju da postoji izuzetno visoka povezanost između globalne intelektualne sposobnosti i uspešnosti u svakoj vrsti posla. Takođe, među izuzetno stabilne i valjane prediktore uspeha na poslu spada emotivna stabilnost, koja se, između ostalog, očituje u realnoj proceni sopstvenih kapaciteta, zdravom samopouzdanju i visokoj toleranciji na stres i osujećenja. Ovakav pristup u selekciji, karakterističan za zapadnu kulturu, polazi prvenstveno od zahteva radnog mesta, pa se na osnovu tih zahteva biraju kandidati koji im najbolje odgovaraju. Postavlja se pitanje da li je ovakav pristup dobar na duge staze, i neće li on konačno u perspektivi ugroziti osnovna načela humanosti, slobode izbora i vizije beskonačnih ljudskih mogućnosti za rast, promenu i razvoj. i ovde uočavamo razliku između istočnog i zapadnog sistema menadžmenta. Zapadni karakteriše strogo uklapanje kadrova u unapred definisane zahteve i planove preduzeća, dok je istočni mnogo više globalno, a manje specifično selektivan, i insistira na zapošljavanju osoba koje imaju potencijalne sposobnosti za dalje obučavanje i usavršavanje.

Budućnost već sada

Odeljenje za ljudske resurse u okviru kompanije u idealnom slučaju trebalo bi da sadrži: tim stručnjaka, najčešće profila psihologa, za proces analize radnih mesta, selekciju kandidata, obuku novozaposlenih, orijentaciju i prekvalifikaciju radnika, zatim pravnu službu, kao i HR tim koji bi trebalo da fukncioniše kao oči, uši i glas svih zaposlenih. Međutim, mnoge kompanije odlučuju se za varijantu angažovanja specijalizovanih agencija za ljudske resurse, koje su danas u upadljivoj ekspaniziji. Poznatih firmi ovog tipa kod nas ima mnogo, a o njima možete više saznati na sajtu http://poslovi.infostud.com/predstavljamo/hr-agencija/.

Današnji trendovi idu u pravcu aktivnog traženja posla, pa tako mnoge agencije rade ne samo za klijentelu kao što su velike firme, već i za pojedince, tražeći odgovarajućeg poslodavca prema željama i mogućnostima kandidata. Svi oni koji ovih dana traže posao po prvi put ili menjaju dosadašnji, verovatno su se do sada susreli sa nekom od oviih agencija, ili su već postali deo velike baze podataka – baze ljudskog resursa.

Lana Vučičević

broj 38/39, decembar 2007/januar 2008.

Sa dve kocke leda ili sa zelenim čajem, ovo piće postalo je simbol za luksuz u dvadesetom veku. Ken Lindzi, putujući ambasador Čivasa, objasnio nam je da, iako može da se proizvede bilo gde na svetu, pravi viski može da se nađe samo u Škotskoj.

Ken Lindzi: Ime ovog viskija dolazi od osnivača kompanije, braće Džejmsa i Džona Čivasa, koji su osnovali svoju nadaleko čuvenu bakalnicu u Aberdinu, na severu Škotske, daleke 1801. godine. Počeli su da šire svoje poslovanje na distribuciju tzv. fine robe, luksuznih proizvoda poput vina i bombona, a vrhunac su doživeli pravljenjem sopstvenog visoko kvalitetnog viskija, tokom druge polovine 19. veka. Marka Čivas Regal prvi put je ugledala svet 1909. godine i zato je naredna godina nama toliko važna – ipak je u pitanju značajan jubilej.

Prvu polovinu 20. veka obeležile su turbulentne godine i prohibicija u Americi. Upravo nakon rata i velike krize, Čivas je na neki način postao simbol za opuštanje i bezbrižnost. Sada je vodeći među škotskim luksuznim viskijima i prodaje se u 200 zemalja na svetu.

B&F: Zahvaljujući čemu je Čivas postigao prvo mesto među luksuznim pićima? Koliko je na uspešan rezultat uticao marketing?

K. Lindzi: Način na koji je Čivas promovisan tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bio je pionirski i veoma provokativan, u periodu kada se razvijao moderan marketing. U tim reklamama, po mnogima kultnim, korišćeno je i dosta humora.

Jedna od poznatijih pokazuje čoveka koji ulazi u restoran sa izuzetno zgodnom plavušom i u njemu zatekne sopstvenu ženu u društvu naočitog muškarca. Supruga se okrene ka svom pratiocu i kaže: „On mi nikad nije kupio Čivas.“ To je bilo sasvim u duhu tog vremena.

Životni vek jedne pažljivo osmišljene reklamne kampanje je otprilike pet godina. Toliko je taman dovoljno za određeni način marketinga da uđe u svest pojedinaca, bez potrebe za velikim promenama u oglašavanju. Masovno koristimo sve vidove komunikacije sa potencijalnim kupcima: bilborde, novine, tv i internet.

Sada beležimo veliki rast prodaje u Aziji: u Kini je Čivas na prvom mestu među luksuznim pićima, a prilično je jak i u Japanu i Koreji. Kinezi ga čak piju mešanog sa zelenim čajem. U Evropi i Americi je odavno među vodećima. Ranije tokom ove godine postigli smo apsolutni rekord u prodaji od 4,5 miliona kutija (40,5 miliona litara), što je samo dokaz da tržište i dalje raste i da još ima ljudi koji otkrivaju naš brend. Lansirali smo i Čivas 18 i 25, koji dodatno potkrepljuju priču o luksuzu i odležalom viskiju.

B&F: Po čemu se predstojeća kampanja razlikuje od prethodnih?

K. Lindzi: Ova kampanja nastala je nakon mnogo istraživanja tokom 14 meseci kreativnog rada i usmerena je, pre svega, na privlačenje nekih novih kupaca. U mnogim zemljama prepoznali smo potrebu ostvarenih muškaraca, koji su ipak naša primarna ciljna grupa, za povezivanje u svojevrsna bratska društva. Takvo povezivanje najviše podseća na članove sportskog tima ili poslovne ljude koji slave zajednički uspeh. Za razliku od reklama koje su namenjene pivopijama, naše imaju za cilj pojedinca koji se povezuje u grupu, ali ne i samu grupu. Više se radi o načinu života koji podrazumeva lojalnost, integritet, poštenje i učtivost. To donekle podseća na vremena kada su muškarci bili galantniji i otmeniji, sa jasnim kodeksom časti.

Ideja je da se promoviše moderno viteštvo i razumljivo je da to neće funkcionisati baš na svakom jeziku (na engleskom je to uspešna igra rečima: viteštvo = chivalry, što podseća na Chivas Regal). Zamislili smo to kao kulturnu akciju, šaljemo poruku „Živite svoj život kao vitez, postanite ta osoba koja ste oduvek želeli da budete.“

Žene vole da se prema njima ophode kao prema damama, da im neko povremeno otvori vrata, izvede ih na večeru u luksuzni restoran, pozdravi ih sa osmehom. Poslednjih decenija, kako su žene postajale poslovno i finansijski moćnije i nezavisnije, neki muškarci su postali nesigurni koju ulogu imaju u društvu. Ovo je neka vrsta podsećanja, kulturne preporuke. To je izazov za modernog muškarca.

B&F: Kakvi su to muškarci koja su vaša primarna ciljna grupa? Ne mislite li da i žene piju Čivas?

K. Lindzi: Ma naravno da i žene vole da uživaju uz Čivas, ali bojim se da ćemo našu ciljnu grupu još dugo tražiti prevashodno među muškom populacijom. Usmereni smo najviše ka mladim profesionalcima, poslovnim ljudima koji vole i mogu da priušte finije stvari, da se časte kvalitetnim proizvodom.

B&F: Kako usklađujete svoje oglašavanje u zemljama koje imaju zakone kojim ograničavaju ili zabranjuju reklamiranje alkoholnih pića?

K. Lindzi: U balkanskim zemljama nije nam dozvoljeno da na taj način promovišemo naš proizvod, i baš zato smo osmislili „Nedelju viteštva“ tokom koje će mnoge dame u nevolji potražiti pomoć na ulicama Beograda. Biće to sitni problemi poput kvara na kolima ili pocepane kese iz samoposluge, a naše promoterke, glumice, trudiće se da privuku što više džentlmena. Uz malu dozu zabave promovisaćemo naš brend, ali i pokušati da dokažemo da postoje vitezovi i u 21. veku. Naravno, kroz teaser-e u medijima, skrenućemo pažnju da Čivas stoji iza kampanje. Plašimo se samo da muškarci ne počnu masovno da pomažu damama kad shvate da je Čivas organizator njihovih „nevolja“?

B&F: Zašto je sav dobar viski na svetu povezan isključivo sa Škotskom i Irskom, kad sastojci mogu da se proizvedu u skoro svim zemljama?

K. Lindzi: Možete viski da destilujete bilo gde, baš kao i šljivovicu, ali u Škotskoj su idealni uslovi: ječam, čista voda i idealna klima za sazrevanje u buradima. Mnogo različitih varijabli utiče na konačni proizvod. Takođe, postoji i tradicija pripremanja, duga više od 500 godina. U Srbiji se neguje kultura rakije i vina, baš kao što se kod nas neguje kultura viskija. Birajući iz mnoštva različitih ukusa u četiri regije proizvođača viskija, u mogućnosti smo da napravimo idealnu mešavinu (blend) i ponudimo je potrošačima. Praćenjem kvaliteta sastojaka i odnosa različitih viskija u stanju smo da napravimo piće koje će imati istu boju, miris i ukus u svakoj boci. Znamo da je verovatno prvi viski bio napravljen u Irskoj, pre sedam vekova, ali danas je Škotska sinonim za ovo piće („scotch“).

B&F: Koliko različitih vrsta viskija ima u jednoj boci Čivasa i kako izgleda proces njegovog nastanka?

K. Lindzi: U Čivasu ima između 30 i 40 singl malt viskija iz Spejsajd regiona, za koga važi da je najbolji. Iz najstarije destilerije Sprejsajda dolazi jedna specifična sorta, stratajla viski (strathisla), koja predstavlja srce svake boce Čivasa.

Naš master blender odabira najbolje singl malt viskije, ali i nekoliko viskija od žitarica, odležalih najmanje 12 godina. Napravljenu mešavinu on odlaže u kvalitetne hrastove bačve u kojima će da sazreva još neko vreme. Broj viskija u mešavini može da varira, jer svaki viski vremenom poprima drugačiji karakter pa je zadatak blendera veoma zahtevan i suptilan, poput tvoraca parfema ili vina. Gospodin Kolin Skot je naš master blender i ispod sebe ima tim od nekoliko ljudi koji mu godinama pomažu da napravi vrhunski kvalitet.

B&F: Da li postoji neka akademija na kojoj se može postati master blender?

K. Lindzi: Gospodin Skot je blender već 35 godina, a veštinu je naučio od svog oca, tako da mislim da je ovo jedan od onih starih zanata kojima se može ovladati samo ako prođe izvesno vreme, uz svo poštovanje tradicije. To je nalik nekoj dinastiji, u kojoj se znanje prenosi s kolena na koleno. A da ne govorim da se master postaje posle više od 20 godina šegrtovanja. Tokom tog perioda blender mora da razvije fantastičnu memoriju mirisa, pošto će mu se tražiti da razlikuje skoro 200 vrsta singl malta. Zamislite samo čitav taj spektar različitih ukusa koje on može da opiše.

Marko Miladinović

broj 50/51, decembar 2008/januar 2009.

Radio dramatizacija romana „Rat svetova“ postala je školski primer kako masovni mediji mogu da oblikuju javno mnjenje. Marsovci danas izgledaju bezazleno u poređenju sa globalizacijom, korporativizmom, monopolizmom ili terorizmom.

Radio-drama Rat svetova nastala je na osnovu istoimenog naučnofantastičnog romana britanskog pisca Herberta Džordža Velsa. Emitovana je na CBS-u kao specijal za praznik Noć veštica, 30. oktobra 1938. godine. Režirao ju je Orson Vels koji je tada imao samo 23 godine, ali ono što je usledilo potom izvuklo ga je iz anonimnosti. Drama je ušla u istoriju medija zahvaljujući načinu na koji je izvedena – bio je to direktan prenos invazije Marsovaca na Zemlju. Odrađena je tako verno, uz vrhunsku glumu i posebne efekte, da je izazvala ogromnu paniku kod velikog broja slušalaca širom Amerike. Mnoge je nagnala na beg iz domova a telefonske mreže su bile blokirane.

Velsov roman govori o invaziji Marsovaca u okolini Londona krajem 19. veka. Napisan je u prvom licu, sa aspekta pripovedača koji je učesnik u tim događajima. U adaptaciji romana i pisanju scenarija radnja je prebačena u Grovers Mil kod Nju Džersija u aktuelno vreme. Dramatizacija je urađena tako da sve zvuči kao direktan radijski prenos događaja. Veći deo emisije sastojao se od lažnog radio prenosa prekidanog vestima, izveštajima i saopštenjima zvaničnika. Ovakav pristup je prvi put korišćen u radio-dramama, što je najverovatnije uzrokovalo paniku u tim razmerama. Oko 50 minuta je trajao pravi pakao u kome se bića sa druge planete spuštaju na Zemlju pustošeći sve pred sobom. Oni ispuštaju otrovne gasove i bacaju zrake smrti, od kojih na kraju strada i sam reporter. Braneći se od brojnih kritika koje su usledile nakon svega, Orson Vels je govorio kako je na početku i kraju obavestio slušaoce da se radi o prazničnoj šali čiji je cilj bio da ih zabavi i pomalo zastraši. Međutim, pokazaće se da su mnogi slušaoci jednostavno ignorisali tu najavu ili su se kasnije uključili u program. Još jedan razlog zbog koga slušaoci nisu čuli najavu jeste i to što je u isto vreme na konkurentskoj radio stanici NBC emitovan mnogo popularniji šou trbuhozborca Edgara Berdžena, „Čarli Mekarti šou“. Oko dvanaestog minuta u Berdženovoj emisiji puštena je operska numera, pa se pretpostavlja da je tada veliki broj slušalaca okrenuo skale svojih prijemnika kako bi potražili nešto zabavnije. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se sve odvija neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u atmosferi rastuće napetosti, pa su ljudi jednostavno pomislili da se radi o informativnom programu.

Sve ostalo je istorija: ova radio-drama ušla je u mnoge udžbenike kao primer uticaja koji mediji mogu imati i zloupotrebe moći koja iz toga može proisteći. Mesec dana po emitovanju emisije objavljeno je oko 12.500 novinskih tekstova kao reakcija na istu. Radio je tada bio još uvek relativno nov medij, mnogo atraktivniji nego što je nama televizija. Imao je i veći kredibilitet, za razliku od televizije koja je najviše osporavani medij današnjice. Tadašnja zabrana, da se najava „prekidamo program zbog važnog obaveštenja“, ne sme koristiti u dramske svrhe, danas je višestruko prevaziđena.. Godinama unazad mogu se čuti teorije po kojima je Rat svetova zapravo bio specifičan psihološki eksperiment vezan za strah od rata. Smatra se da je Fondacija Rokfeler finansirala radio-dramu, analizirala nastalu paniku i sastavila izveštaj koji je bio dostupan samo malom broju ljudi. Postoje i spekulacije da je ta panika samo podstakla zvaničnike da prikriju dokaze o postojanju NLO, kako bi se izbegla još veća panika. To je već zalaženje u polje teorija zavere, ali svakako smo svedoci činjenice da smo u nekom trenutku poslužili kao zamorčići u medijskim eksperimentima. Ponegde se tvrdi da su vesti o japanskom napadu na Perl Harbur u američkoj javnosti primljene prvo sa nevericom, kao posledica Velsove radio-drame. Ova drama je takođe u nekoliko navrata bila adaptirana, sa promenjenim lokacijama koje se u njoj pominju, i ponovo emitovana na drugim radio stanicama, gde je postigla slične efekte kao originalna. 1944. godine emitovana je u Santjagu, Čile, gde je izazvala paniku a guverner je naredio mobilizaciju, dok je 12. februara 1949. godine emitovana u Kitu, Ekvador, i uspaničila je desetine hiljada ljudi. Besni zbog obmane kojoj su podlegli, nekolicina je zapalila radio-stanicu i prostorije vodećih prestoničkih novina El Comercio, kada je poginulo 20 ljudi.

Povodom izvođenja Velsove drame oglasio se čak i Hitler, rekavši da je panika koja je nastala „dokaz dekadencije i iskvarenosti demokratije“. To je izgovorio čovek čija je desna ruka bio Jozef Gebels koga nazivaju ocem savremene masovne komunikacije. Krajem prve polovine 20 veka mediji imaju takav intenzitet da omogućavaju neverovatnu propagandnu manipulaciju. Bez obzira na intenzivne propagandne aktivnosti Amerike, Velike Britanije ili Rusije, pre i za vreme Drugog svetskog rata, nemačka propaganda je ostala najupečatljivija.

Sedam decenija kasnije pišu se neki novi udžbenici. Danas se nalazimo u prostoru veoma razvijene globalne infosfere. Postoji nebrojeno mnogo kanala kojima se kreću poruke do svojih krajnjih korisnika. Internet, radio, televizijski i kablovski kanali, mobilna telefonija, samo su neki od njih. Naša realnost je kreirana medijskim porukama. Od oglašavanja najrazličitijih proizvoda, političkih kampanja ili aktivističkih ideja, preko informacija o vremenskoj prognozi, terorističkom napadu ili modnom trendu, do distribucije znanja i religijskih dogmi. Ogromnu moć medija često osećamo na sopstvenoj koži ali smo bez obzira na to nezasiti primaoci poruka. Istina je u takvoj situaciji postala potpuno prevaziđena kategorija. Postoji samo ogromno tržište poruka u koje uglavnom verujemo bez ikakvog neposrednog iskustva i provere. Već pomenuti propagandni mag rekao je: „dovoljno puta ponovljena laž postaje istina“. Verujemo da nas sve može iznenaditi i da više ništa nije iznenađenje. Okruženi šarenilom slika i zvukova, suvereno vladamo vasionom, pretnja možemo biti samo sebi samima.

Godišnjica emitovanja ove radio emisije obeležena je na različite načine, između ostalog i ponovnim čitanjem dramatizacije. Snimak je i dalje veoma aktuelan i može se u originalnom izvođenju naći na internetu.

Jasna Ljubojević

broj 50/51, decembar 2008/januar 2009.

Kad listate jedan od najpoznatijih dnevnika na svetu, neminovno se nađete u situaciji da ga uporedite sa domaćom štampom. Evo nekoliko vesti koje su bile posebno interesantne tog dana.

Već na trećoj strani London Tajmsa koji je izašao u subotu, šestog oktobra, možete naći još jedan primer trgovačke snalažljivosti. Preko čitave strane novinar ispituje ispravnost kampanje renomiranog engleskog lanca robnih kuća kozmetike, famoznog Butsa, prilikom izbacivanja na tržište jednog novog i potpuno jedinstvenog preparata za negu lica koji, ne samo da «nežno obnavlja kožu i čini je mekšom, već sa sigurnošću ne izaziva alergijske reakcije». Dotični preparat košta 3,99 funti za 125 ml, odnosno 31,92 funti za litar. I sve bi bilo savršeno u redu, da jedan jedini njegov sastojak, za one koji uspevaju da pročitaju sitna slova ispisana na poleđini ambalaže, nije – obična voda.

Glasnogovornici Butsa priznali su da je proizvod zaista stoprocentno destilovana voda («piješ vodu kao vo, ne znaš šta je ha-dva-o!»), upakovana sa izuzetno finim raspršivačem, kao i da prilikom njenog plasmana na tržište nisu prekršili nijedan zakon. I stvarno, prema Zakonu Saveta Notingemšajerske oblasti, gde je sedište Butsa, kaže se da su «mušterije slobodne da plate robu koliko im savest nalaže, sve dok je njen sastav uredno označen».

Bunt potrošača bio je uzaludan, a njihova radoznalost uspešno je naplaćena. U istom broju novina, nekih četrdeset strana kasnije, nalazi se veliki oglas Butsa, sa slikama najnovijih i najekskluzivnijih preparata, među kojima je i ozloglašeni «magični sprej».

Ljuta kraljica i neodgovorni tata

Ipak, afera koja je digla najviše prašine tih dana i zbog koje je i jedan od urednika prvog kanala televizije BBC časno dobio otkaz, tiče se kraljice lično. Bivši tv producent Piter Finčam pustio je u program netačno montiran materijal kraljičinog razgovora i fotografisanja sa novinarkom Ani Lajbovic. Naime, na kraju priloga «krunisana glava» je prikazana kako ljutito odlazi sa fotografisanja, okružena svojim ađudantima. Međutim, zbog zgusnutog rasporeda, ona je žurila da stigne na vreme na zakazani intervju. Da li se zaista desila greška prilikom montaže, pa još slučajna ili namerna, nije više ni toliko bitno. Jedna glava je pala, i to urednikova, odmah nakon žustre reakcije kraljičinog osoblja zaduženog za odnose sa javnošću. Posle ovog nemilog događaja kolege gospodina Finčama davale su izjave u njegovu korist, kako je radan i vredan, kako je odan i častan, i kako bi svi oni na njegovom mestu postupili na isti način i povukli se sa svog radnog mesta jer, uprkos svemu, tradicija mora da se poštuje pa neka bog sačuva kraljicu.

Najneverovatnije od svega tek dolazi, posle stranica posvećenih poslednjem danu Dodija Al Fajeda i princeze Dajane, a pre čitavog dodatka ispunjenog najraznovrsnijim oblicima sudokua i ukrštenih reči – vesti iz crne hronike. Njih skoro i da nema. Odnosno, tu je jedan naslov, koji glasi: «Muškarac je šetao decu pored železničke pruge». Pored kratkog teksta objavljena je i mutna slika koju je napravio neki slučajni prolaznik. Na njoj se vidi čovek sa rancem na leđima kako drži za ruke dve male devojčice i vodi ih skoro dva metra pored tračnica. Iako ste možda već pomislili da je neki pedofil u pitanju, deca su mirna, a čovek na slici je skoro sigurno njihov otac. Narednik Dejv Menion iz Britanske policije transporta izjavio je tom prilikom kako je ponašanje ovog roditelja izuzetno neodgovorno i da je potraga za njim uveliko u toku. Kazna za prelazak preko pruge na neoznačenom mestu iznosi okruglo hiljadu funti. I sad, čovek mora da se zapita. Koliko god ova situacija podseća na totalni nadzor, velikog brata i orvelovsku utopiju, ipak bismo voleli da naša crna hronika makar jednom bude takva.

Marko Miladniović

broj 37, novembar 2007.

Danas kada vidite da pored neke pesme stoji „in dub“, znajte da to znači „remiksovan originalni snimak sa umetničkim izrazom“, ali zapitajte se kako je sve počelo i kome sve dugujemo muzičku šarenolikost koja postoji

Dab (dub) kao muzika je nastao iz regea (reggae), krajem šezdesetih godina prošlog veka. Sastoji se iz superiorne bas deonice i jakih eho efekata, oskudnih vokala i žestoke, ali spore i moćne ritam sekcije. Ne može da ga sluša svako, ali niko ne spori njegov uticaj na ostale pravce današnje muzike, što gitarske, što elektronske. Mnogi današnji renomirani bendovi su radili pod uticajem daba, a kasnije, dab je uslovio direktnu pojavu sasvim novih muzičkih pravaca kao što su techno, jungle, drum’n’bass, trip-hop, ambiental, a pre svega new wave.

Sve je počelo pukom slučajnošću, kada su greškom izostavljeni vokali sa jedne numere, davne 1968. godine u gradu Kingstaunu, Jamajka. Tada je deejay „pričao“ preko ritma i to se nazvalo toasting. Ti momci, a sada dede od sedamdeset i kusur godina, nisu znali da su stvorili istoriju i muziku koja je internacionalno imala najveći uticaj na sve što je posle toga došlo, jer ovakav način opštenja sa muzičkim ukusom publike ubrzo postaje veoma popularan. Sve je i dalje bilo oskudno: četvorokanalne miksete i primitivni zvučni efekti. Pravac ubrzo evoluira i dobija svoju definitivnu formu albumom Blackboard Jungle Dub, 1973. godine izdatog od strane tadašnjeg producenta Lee Perry-ja, pod simpatičnim nadimkom „Scratch“. Ubrzo, Perry otvara novi studio Black Ark u svom dvorištu u kom producira mnoge bendove od kojih je najpoznatiji Bob Marley and The Wailers.

Nekako uporedo sa Perry-em i King Tubby daje svoj pečat ovakvom načinu produciranja i postaje proznat kao jedan od osnivača pravca. Ono što se zbilo posle nije istorija, već revolucija. Skoro svi rege singlovi su na svojoj B strani su nosili i dab verziju pesme, a pravac se širi do Britanije i dobija svežinu u Mad Professoru i popunjava prostor koji je pank ostavio iza sebe.

Pod uticajem daba tada stvaraju i bendovi kao što su The Police i The Clash, a na ovim prostorima novotalasni bendovi Šarlo Akrobata i Električni Orgazam na svom albumu Lišće prekriva Lisabon.

Revolucija koja je počela deceniju pre, reformiše i stvara nove pravce, ali ne jede svoju decu, već pravi novu. Ona je otvorila vidike mnogim umetnicima i producentima. Devedesetih dobija zamah u Massive Attack-u, Tricky-ju, Thievery Corporation-u i srodnim bendovima, a sve elektronske forme svoje poreklo duguju dabu. Repovanje je nastalo iz toastinga, remiksovanje iz daba, celokupna kultura disk džokeja je nastala iz ovog pravca, sa izuzetkom što u rege/dab muzici onaj koji drži mikrofon se zove DJ, a onaj koji „vrti ploče“ je Selector, a svi zajedno se zovu Sound System.

Dab bendovi su i najzanimljiviji u celoj ovoj priči. Bubanj i bas, gitara i klavijatura, ali netipičan element je melodika. Sa zvukom se eksperimentiše i na bini pomoću mnoštva efekata i perkusija, a zvuk ni u jednom momentu nije prazan i jednoličan, već oplemenjen do najsitnijih detalja, što posetioca ovakve vrste koncerata ne ostavlja ravnodušnim.

Današnja scena je najjača u Francuskoj i predvode je High Tone, Kaly Live Dub, Zenzile i drugi koji rade pod uticajem kao što su La Phaze ili Le Peuple De L’Herbe. Naravno, ne treba zanemariti ni druge delove zemaljske kugle, pa ni Srbiju i Hrvatsku koji sa svojim Black Ark Crew i Radikal Dub Kolektiv staju rame uz rame uz svetske dab izvođače. Interesantan je i bend Sopot Project koji stiže iz Banja Luke sa svojim neskrivenim balkanskim uticajem.

Revolucija i dalje traje. Inicirana sa siromašne Jamajke, prihvaćena od zemalja prvog, drugog i trećeg sveta, ne obraća se ovom poslednjem kao što to čini rege, ali ne krije da je od njega potekao. Pravac je za sebe koji konstantno stvara i menja druge pravce, uvodeći svežinu u svaku melodiju, neki novi instrument, novi ritam ili efekat.

Kada sledeći put budete čuli Gorillaz, Paket aranžman, Stinga ili Bob Marlija znajte da iza svega toga stoji dab. Iako ga ne slušate direktno, on je tu, tiho menja postojeće i pravi novo. Dab je revolucija koja traje skoro četrdeset godina i kojoj se kraj ne nazire.

Uroš Nedeljković

broj 37, novembar 2007.

Krajem septembra Univerzitet gastronomskih nauka iz Italije sa sedištem u Polencu kraj Torina i Kolornu pored Parme napustio je svoje aule. Više od 150 studenata krenulo je u veliku avanturu, na višenedeljni put duž reke Po sa idejom da je bolje razume i predstavi. To je najnoviji i ujedno najambiciozniji projekat ovog Univerziteta koji propagira multidisciplinarni pristup gastronomiji i ruralnom razvoju.

U skladu sa filozofijom „Slow Food“ pokreta koji je jedan od utemeljivača Univerziteta, na put se ne kreće autom ili bilo kojim brzim prevoznim sredstvom, već naprotiv – biciklom, jer nam omogućava da natenane prođemo nepreglednom dolinom Padanije. Ona se u poslednjih pedesetak godina transformisala u jedan od najrazvijenih regiona Evrope, ali po cenu devastiranja životne sredine i istrebljenja mnogih biljnih i životinjskih vrsta kojima je Po predstavljao prirodno stanište. Avantura duž reke Po, od njenog izvorišta na planini Monvizo pa sve do ušća u Jadransko more je za nas dozivanje nekadašnje prakse velikih putešestvija, ali istovremeno i inovativni način studiranja putem kojeg upoznajemo poljoprivrednu proizvodnju i industriju prehrambenih proizvoda ovog dela Evrope.

Zaboravljene priče, stari zanati i generacijama akumulirano znanje prisutni su u sećanju malog broja ljudi koji još uvek žive ritmom ove velike reke. Upravo zato je i ideja ovog istraživanja upoznavanje sa tradicijom i „pamćenjem“ vode čiji je uticaj na okolinu i život oko nje presudan. Krajnji cilj ovog naučnog poduhvata je prikupljanje banke antropoloških podataka, priča i kazivanja, ali i sagledavanje trenutnog ekološkog stanja i biodiversiteta reke Po.

Autohtoni proizvodi
Diversifikacija ekonomskih aktivnosti kroz turizam i ponudu čitavog paketa usluga, podrška upravljanju zemljom i zaštiti životne sredine, kao i podizanje konkurentnosti u poljoprivredi osnovni su ciljevi politike ruralnog razvoja Evropske unije za naredni period. Međutim, čak ni u zemljama članicama EU nije lako naći puno uspešnih primera, jer je proces reforme zajedničke poljoprivredne politike EU u toku.

Ta činjenica je posebno značajna za Srbiju, jer je u procesu pristupanja Evropskoj uniji poljoprivreda prva na udaru, odnosno mora jako brzo da se prilagodi novonastaloj situaciji i konkurenciji. To u praksi znači da je prekid između subvencija i proizvodnje definitivan, i da će pojedinačni transferi u budućnosti dominantno zavisiti od poštovanja standarda zaštite životne sredine, očuvanja zdravlja biljaka i životinja i jačanja veterinarske, sanitarne, fitosanitarne i kontrole zakona o ispravnosti prehrambenih proizvoda.

Potrebno je pre svega srediti statističke podatke, neophodne za registraciju poljoprivredne proizvodnje da nam se ne bi ponovila greška na koju nam ukazuju naši domaćini. Nije mali broj poljoprivrednih proizvođača, čak i na severu Italije, koji nisu bili u mogućnosti da primaju pomoć putem EU fondova koja dolazi po hektaru obradive površine, jer zemlju prethodno nisu uknjižili. Čak i kada kvalitet postoji, treba ga uoblikovati da bi ga drugi prepoznali. Jer i tamo gde poljoprivrednici poseduju adekvatno znanje i postoji relativno dobra saradnja proizvođača, prerađivača i naučnih instituta, važno je prvo apsorbovati sredstva EU za zaštitu zemlje i autohtonih vrsta i proizvoda.

Slikovit primer je beli luk iz opštine Vogiera u okolini Ferare, koji donosi ovom kraju mnogostruke koristi, a za koje je od suštinske važnosti bilo nekoliko preduslova: udruživanje proizvođača u kooperativu, tehnička i finansijska pomoć opštinske administracije u promotivnim aktivnostima i, što je najvažnije, u dobijanju marke geografskog (IGP), a zatim i zaštićenog porekla (DOP). Ove marke su u skladu sa dominantnim konceptom kvaliteta u Evropskoj uniji gde je pre svega važno gde se i kako proizvodi. Teritorija daje kvalitet i određuje karakteristike proizvoda (DOP), ili samo doprinosi njegovoj reputaciji (IGP).

U kooperativi nas upozoravaju da je proces dobijanja ovih marki izuzetno dug, i da obično potraje i više od pet godina, pa ga je poželjno započeti što ranije. Prva faza se realizuje na nacionalnom nivou, gde proces najčešće pokreću udruženja proizvođača ili prerađivača, da bi se, potom, na nivou Evropske unije omogućila procedura žalbe i osporavanja, što je pravo kako zemalja članica tako i država van EU, direktno ili putem Evropske komisije.

Za ovaj poduhvat neophodno je pripremiti seriju dokumenta na bazi naučnih istraživanja. To je pre svega tehnički izveštaj, sa detaljnim opisom samog proizvoda i procesa proizvodnje, njegovim specifičnostima i povezanošću sa teritorijom, zatim ekonomski  izveštaj koji analizira socio-ekonomske efekte proizvodnje na lokalnu zajednicu i istorijski izveštaj koji ilustruje poreklo i istoriju proizvoda, pri čemu je 25 godina najmanji period za koji treba pronaći dokaze o postojanju proizvoda na tržištu. Na kraju, sve treba predstaviti u obliku zbirnog dokumenta koji sadrži deset članova, od naziva i opisa proizvoda, preko limitiranja teritorije na kojoj se isključivo može proizvoditi i veze sa njom, do etiketure i logoa.

Vitalnost ruralnih područja
Bivša gradonačelnica mesta Vogiera, gospođa Barbieri, kaže da je celokupan proces u velikoj meri pomogla lokalna administracija, mada je 85 posto sredstava za istraživanje i vođenje procesa obezbeđeno iz EU fondova. Ona naglašava da DOP ne treba posmatrati kao cilj, niti da on automatski označava kvalitet, ali omogućuje da poljoprivredni proizvođači lakše nađu tržište i „pravu“ vrednost za svoje proizvode. Takođe, ima pozitivan uticaj na druge povezane aktivnosti zasnovane na proizvodu, što donosi diversifikaciju usluga i nova radna mesta, ali i indirektno predstavlja dodatu vrednost za ceo region kroz promociju grada, teritorije i kulturne baštine. Istovremeno, u Vogieri je preokrenut trend odlaska mladih sa sela, najviše zahvaljujući proizvodnji belog luka, pa je tako prosečna starost proizvođača udruženih u kooperativu 39 godina.

Ovakvih primera ima još, jer bez obzira da li se radi o udruženju ribara iz Polezina na samoj delti gde se gaje dagnje, radiću iz Treviza, udruženju „La Granda“ koje se stara o čuvenoj Pijemontskoj rasi goveda, beloj riži „Acquerello“, vinu „Barolo“ ili čokoladi, važno je podržati udruživanje proizvođača, staviti akcenat na sprečavanje napuštanja poljoprivrede u ruralnim područijima i isplatiti dodatne troškove za poboljšanje sigurnosti hrane i zaštitu zdravlja biljaka i životinja.

U staroj fabrici za mariniranje jegulja u gradiću Komakio koja je sada pretvorena u muzej, na obali čuvene lagune, domaćini nam kazuju da za vitalnost ruralnih zona nije potrebno mnogo. Dovoljno je samo „da se zaustavimo na trenutak i razmislimo u kojem smeru idemo. Jer, auto može ići dobro, ali je pitanje kuda ide’’…

Dok idemo etapu po etapu kroz regione Pijemont, Lombardiju, Emilija Romanju i Veneto smenjuju se slike i trenuci koji svedoče o radosti življenja. Oko nas su karte, stari zanati, običaji zaboravljeni u vlažnoj sobi naših baka, predmeti poput sita koje se koristi za spravljanje ulja od lešnika, stari ormari u gradskoj kući u Kremoni, miris knjiga u biblioteci Univerziteta u Paviji, cigle u podrumu vina, izbledeo divan u salonu Vitorija Emanuela u vili Kontesa Roza, zvono za krave, grejač za postelju, stari grombi ogrtač koji svaki na svoj način pričaju svoju priču.

Ko je ikada živeo pored reke, ima veliko poštovanje prema vodi koja diktira ritam življenja. „Vremena gladi i izobilja“, tako reku Po u vreme njegovog odrastanja opisuje jedan od starih alasa sa kojima se srećemo, za koje voda nije neprijatelj, već izvor neprocenjive vrednosti, nepresušni izvor života. Reka Po je vekovima značila život, ljubav između prirode i čoveka, i uprkos nebrizi u epohi ekonomskog buma kada su je mnogi zatrovali, ona i danas ima vitalnost koja uliva nadu i opominje da „zemlja nije nasledstvo koje nam ostavljaju naši roditelji, već je zajam koji nam daju naša deca“.

Pavle Golicin

broj 37, novembar 2007.