Posle 5

Krajem septembra Univerzitet gastronomskih nauka iz Italije sa sedištem u Polencu kraj Torina i Kolornu pored Parme napustio je svoje aule. Više od 150 studenata krenulo je u veliku avanturu, na višenedeljni put duž reke Po sa idejom da je bolje razume i predstavi. To je najnoviji i ujedno najambiciozniji projekat ovog Univerziteta koji propagira multidisciplinarni pristup gastronomiji i ruralnom razvoju.

U skladu sa filozofijom „Slow Food“ pokreta koji je jedan od utemeljivača Univerziteta, na put se ne kreće autom ili bilo kojim brzim prevoznim sredstvom, već naprotiv – biciklom, jer nam omogućava da natenane prođemo nepreglednom dolinom Padanije. Ona se u poslednjih pedesetak godina transformisala u jedan od najrazvijenih regiona Evrope, ali po cenu devastiranja životne sredine i istrebljenja mnogih biljnih i životinjskih vrsta kojima je Po predstavljao prirodno stanište. Avantura duž reke Po, od njenog izvorišta na planini Monvizo pa sve do ušća u Jadransko more je za nas dozivanje nekadašnje prakse velikih putešestvija, ali istovremeno i inovativni način studiranja putem kojeg upoznajemo poljoprivrednu proizvodnju i industriju prehrambenih proizvoda ovog dela Evrope.

Zaboravljene priče, stari zanati i generacijama akumulirano znanje prisutni su u sećanju malog broja ljudi koji još uvek žive ritmom ove velike reke. Upravo zato je i ideja ovog istraživanja upoznavanje sa tradicijom i „pamćenjem“ vode čiji je uticaj na okolinu i život oko nje presudan. Krajnji cilj ovog naučnog poduhvata je prikupljanje banke antropoloških podataka, priča i kazivanja, ali i sagledavanje trenutnog ekološkog stanja i biodiversiteta reke Po.

Autohtoni proizvodi
Diversifikacija ekonomskih aktivnosti kroz turizam i ponudu čitavog paketa usluga, podrška upravljanju zemljom i zaštiti životne sredine, kao i podizanje konkurentnosti u poljoprivredi osnovni su ciljevi politike ruralnog razvoja Evropske unije za naredni period. Međutim, čak ni u zemljama članicama EU nije lako naći puno uspešnih primera, jer je proces reforme zajedničke poljoprivredne politike EU u toku.

Ta činjenica je posebno značajna za Srbiju, jer je u procesu pristupanja Evropskoj uniji poljoprivreda prva na udaru, odnosno mora jako brzo da se prilagodi novonastaloj situaciji i konkurenciji. To u praksi znači da je prekid između subvencija i proizvodnje definitivan, i da će pojedinačni transferi u budućnosti dominantno zavisiti od poštovanja standarda zaštite životne sredine, očuvanja zdravlja biljaka i životinja i jačanja veterinarske, sanitarne, fitosanitarne i kontrole zakona o ispravnosti prehrambenih proizvoda.

Potrebno je pre svega srediti statističke podatke, neophodne za registraciju poljoprivredne proizvodnje da nam se ne bi ponovila greška na koju nam ukazuju naši domaćini. Nije mali broj poljoprivrednih proizvođača, čak i na severu Italije, koji nisu bili u mogućnosti da primaju pomoć putem EU fondova koja dolazi po hektaru obradive površine, jer zemlju prethodno nisu uknjižili. Čak i kada kvalitet postoji, treba ga uoblikovati da bi ga drugi prepoznali. Jer i tamo gde poljoprivrednici poseduju adekvatno znanje i postoji relativno dobra saradnja proizvođača, prerađivača i naučnih instituta, važno je prvo apsorbovati sredstva EU za zaštitu zemlje i autohtonih vrsta i proizvoda.

Slikovit primer je beli luk iz opštine Vogiera u okolini Ferare, koji donosi ovom kraju mnogostruke koristi, a za koje je od suštinske važnosti bilo nekoliko preduslova: udruživanje proizvođača u kooperativu, tehnička i finansijska pomoć opštinske administracije u promotivnim aktivnostima i, što je najvažnije, u dobijanju marke geografskog (IGP), a zatim i zaštićenog porekla (DOP). Ove marke su u skladu sa dominantnim konceptom kvaliteta u Evropskoj uniji gde je pre svega važno gde se i kako proizvodi. Teritorija daje kvalitet i određuje karakteristike proizvoda (DOP), ili samo doprinosi njegovoj reputaciji (IGP).

U kooperativi nas upozoravaju da je proces dobijanja ovih marki izuzetno dug, i da obično potraje i više od pet godina, pa ga je poželjno započeti što ranije. Prva faza se realizuje na nacionalnom nivou, gde proces najčešće pokreću udruženja proizvođača ili prerađivača, da bi se, potom, na nivou Evropske unije omogućila procedura žalbe i osporavanja, što je pravo kako zemalja članica tako i država van EU, direktno ili putem Evropske komisije.

Za ovaj poduhvat neophodno je pripremiti seriju dokumenta na bazi naučnih istraživanja. To je pre svega tehnički izveštaj, sa detaljnim opisom samog proizvoda i procesa proizvodnje, njegovim specifičnostima i povezanošću sa teritorijom, zatim ekonomski  izveštaj koji analizira socio-ekonomske efekte proizvodnje na lokalnu zajednicu i istorijski izveštaj koji ilustruje poreklo i istoriju proizvoda, pri čemu je 25 godina najmanji period za koji treba pronaći dokaze o postojanju proizvoda na tržištu. Na kraju, sve treba predstaviti u obliku zbirnog dokumenta koji sadrži deset članova, od naziva i opisa proizvoda, preko limitiranja teritorije na kojoj se isključivo može proizvoditi i veze sa njom, do etiketure i logoa.

Vitalnost ruralnih područja
Bivša gradonačelnica mesta Vogiera, gospođa Barbieri, kaže da je celokupan proces u velikoj meri pomogla lokalna administracija, mada je 85 posto sredstava za istraživanje i vođenje procesa obezbeđeno iz EU fondova. Ona naglašava da DOP ne treba posmatrati kao cilj, niti da on automatski označava kvalitet, ali omogućuje da poljoprivredni proizvođači lakše nađu tržište i „pravu“ vrednost za svoje proizvode. Takođe, ima pozitivan uticaj na druge povezane aktivnosti zasnovane na proizvodu, što donosi diversifikaciju usluga i nova radna mesta, ali i indirektno predstavlja dodatu vrednost za ceo region kroz promociju grada, teritorije i kulturne baštine. Istovremeno, u Vogieri je preokrenut trend odlaska mladih sa sela, najviše zahvaljujući proizvodnji belog luka, pa je tako prosečna starost proizvođača udruženih u kooperativu 39 godina.

Ovakvih primera ima još, jer bez obzira da li se radi o udruženju ribara iz Polezina na samoj delti gde se gaje dagnje, radiću iz Treviza, udruženju „La Granda“ koje se stara o čuvenoj Pijemontskoj rasi goveda, beloj riži „Acquerello“, vinu „Barolo“ ili čokoladi, važno je podržati udruživanje proizvođača, staviti akcenat na sprečavanje napuštanja poljoprivrede u ruralnim područijima i isplatiti dodatne troškove za poboljšanje sigurnosti hrane i zaštitu zdravlja biljaka i životinja.

U staroj fabrici za mariniranje jegulja u gradiću Komakio koja je sada pretvorena u muzej, na obali čuvene lagune, domaćini nam kazuju da za vitalnost ruralnih zona nije potrebno mnogo. Dovoljno je samo „da se zaustavimo na trenutak i razmislimo u kojem smeru idemo. Jer, auto može ići dobro, ali je pitanje kuda ide’’…

Dok idemo etapu po etapu kroz regione Pijemont, Lombardiju, Emilija Romanju i Veneto smenjuju se slike i trenuci koji svedoče o radosti življenja. Oko nas su karte, stari zanati, običaji zaboravljeni u vlažnoj sobi naših baka, predmeti poput sita koje se koristi za spravljanje ulja od lešnika, stari ormari u gradskoj kući u Kremoni, miris knjiga u biblioteci Univerziteta u Paviji, cigle u podrumu vina, izbledeo divan u salonu Vitorija Emanuela u vili Kontesa Roza, zvono za krave, grejač za postelju, stari grombi ogrtač koji svaki na svoj način pričaju svoju priču.

Ko je ikada živeo pored reke, ima veliko poštovanje prema vodi koja diktira ritam življenja. „Vremena gladi i izobilja“, tako reku Po u vreme njegovog odrastanja opisuje jedan od starih alasa sa kojima se srećemo, za koje voda nije neprijatelj, već izvor neprocenjive vrednosti, nepresušni izvor života. Reka Po je vekovima značila život, ljubav između prirode i čoveka, i uprkos nebrizi u epohi ekonomskog buma kada su je mnogi zatrovali, ona i danas ima vitalnost koja uliva nadu i opominje da „zemlja nije nasledstvo koje nam ostavljaju naši roditelji, već je zajam koji nam daju naša deca“.

Pavle Golicin

broj 37, novembar 2007.

Koristeći neekonomične otpatke iz drvnoprerađivačke industrije, elektrana na biomasu Simering obezbeđuje električnu i toplotnu energiju za 48 hiljada domaćinstava a  grad Beč uvodi u svetske lidere u inovacijama u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora.

Početak XXI veka obeležile su velike promene u svetskom energetskom sektoru. Cene nafte su otišle u “nebesa”. Naučno je dokazano da je sagorevanje fosilnih goriva glavni krivac za gasove koji izazivaju efekat staklene bašte. Proizvodnja biodizela je izazvala veliku pometnju na globalnom tržištu hrane.

Doneti su i neki važni i dalekosežni međunarodni ugovori, pre svega čuveni Kjoto protokol, kojim su se zemlje potpisnice obavezale da smanje emisiju ugljen-dioksida. U Evropskoj uniji donete su i druge odluke kojima se predviđa da se do 2020. godine smanji emisija ugljen-dioksida za 20 odsto, dok je Austrija 2006. godine donela još “drastičniji” Zakon o zelenoj energiji kojim se predviđa da do 2010 godine u ovoj zemlji čak 78 odsto proizvedene energije bude iz obnovljivih izvora. Osim toga, po Kjoto protokolu, Austrija bi trebalo da smanji emisiju ugljendioksida za 12 odsto do 2012.

Sirovine rastu kao korov

Vlasti  Beča i stručnjaci iz gradskog preduzeća “Bečke elektrane” su, između ostalog, iz tih razloga odlučile da uz već postojeći “energetski miks” koji se koristi u Beču, a u koji spada energija dobijena iz mini hidrocentrala, solarnih i elektrana na vetar, kao i spalionica otpada i termalnih voda, ulože 52 miliona evra u izgradnju najveće evropske elektrane na biomasu – Simering. Elektrana je dobla ime po istoimenom kvartu u Beču, a lokacija nije slučajno odabrana jer ovaj deo grada povezuju dobre železničke, putne i brodske veze sa okruženjem. Iako veoma industrijski razvijena, Austrija je jedna od najpošumljenijih zemalja Evrope i oko 47 odsto njene teritorije pokriveno je šumama. Njima gazduje državno preduzeće “Austrijsko nacionalno šumarstvo” u kome, kako ističu, osnovne principe poslovanja čine održiva proizvodnja i potrošnja šumskog blaga i njegovo očuvanje za buduće generacije. Pri eksploataciji drveta ali i pri održavanju šuma, ostaje puno ekonomski neefikasnih otpadaka kao što su korenje, tanke grane ili panjevi. Korišćenje ovih otpadaka za dobijanje električne i toplotne energije već u samom startu predstavlja “win- win” situaciju, i svi ovi otpaci u radijusu od 100 kilometara od glavnog grada Austrije  sakupljaju se i transportuju u postrojenje za mlevenje drveta u luci na  Albern na Dunavu u predgrađu Beča, odakle se sirovina spremna za upotrebu – drveni briketi, transportuju u Simering.

Niže od dozvoljenog

Zahvaljujući najsavremenijoj Simensovoj tehnologiji koja se koristi u elektrani, postignuta je najveća efikasnost uz istovremeno najmanji mogući uticaj na životnu sredinu. Tako se, na primer, stvaranje azotnog dioksida, koji takođe doprinosi efektu staklene bašte, izbegava upumpavanjem vazduha u gorionik, a sav azotni oksid koji, ipak, nastaje, dodavanjem amonijaka u sistem gasa koji služi za potpalu, razlaže se na azot i vodu. Tako je postignuto da je emisija štetnih gasova u atmosferu mnogo manja od drugih elektrana na bio masu, kao i znatno manja od propisanih dozvoljenih vrednosti.

Ukupna proizvodnja energije (uključujući i toplotnu) procenjuje se na 167 GWh, a za ovu količinu energije bilo bi potrebno sagoreti, na primer, 72 hiljade tona kamenog uglja ili 47 hiljada tona nafte. Inače, sama izgradnja elektrane na neki način je urbana reciklaža, jer su iskorišćena i adaptirana postrojenja ranije elektrane na fosilna goriva. Iz ove elektrane su, naravno, preuzeti  iskusni i obučeni radnici tako da je to smanjilo troškove obuke personala i povećalo produktivnost radne snage.

Kako su nam rekli ljudi iz “Bečkih elektrana”, proizvodnja električne energije i energije za grejanje stanova od drvne biomase u skladu je sa suštinskim ekološkim principima, pre svega onima kojima se čuvaju rezerve fosilnih goriva i ostvaruju ciljevi za proizvodnju zelene energije koji neće uticati na klimatske promene, a u isto vreme dobija se stalan i pouzdan proizvođač energije i to na efikasan način.

Kada se posmatra panorama Beča vozeći se na čuvenom Praterskom točku, primećuje se da pejsaž ovog grada ne čine samo obrisi katedrala i palata iz slavne carske prošlosti, već i mnogobrojni dimnjaci i centrale u kojima se proizvodi energija. Činjenica da se energija u njima proizvodi na odgovoran i ekološki prihvatljiv način doprinosi utisku da se ovaj grad ponovo u nečemu ističe među svim drugim prestonicama bogate Evrope. Ovaj put je to, međutim, briga za obezbeđivanje višeg kvaliteta života svojih sugrađana i očuvanje životne sredine za generacije koje dolaze.

Dejan Zagorac

broj 43, maj 2008.

Ako uspevate da na godišnjem odmoru potpuno zaboravite na posao onda ste pravi srećnik, jedan od petoro kaže statistika, koji letovanje zaista ume da iskoristi za opuštanje i oslobađanje od stresa. Za većinu ostalih, godišnji odmor je novi izvor tenzija, bilo zbog toga što ne znaju šta bi sa slobodnim vremenom, ili što njihovi pretpostavljeni očekuju da i tokom odmora budu „na raspolaganju“ firmi.

Iscrpljujući rad bez odmora može dati rezultate u kratkom vremenskom periodu, ali na duži rok postaje kontraproduktivan, jer zaposleni gubi koncentraciju, pravi greške i uz maksimalni utrošak snage postiže minimalne rezultate. Dokazi o tome koliko je godišnji odmor važan za produktivnost nisu nepoznati menadžerima, ali većina se, uprkos tome, iscrpljuje besomučnim radom, ili to traže od svojih službenika.

Britanski Chartered Management Institute (CMI) ustanovio je da dve trećine britanskih menadžera svoje godišnje odmore ne koristi u potpunosti pa svojim firmama poklone 19 miliona dana, što u novcu iznosi oko 3,5 milijardi funti. Oni koji ne koriste odmor svesni su da im je potreban kako bi se lakše nosili sa stresom, ali ističu da imaju previše radnih obaveza (trećina ispitanih), odnosno zabrinuti su da li će ispoštovati rokove (četvrtina), dok ih 17 odsto tvrdi kako im je teško da se odvoje od svojih dužnosti. Skoro petina ispitanika kao razlog navodi uživanje u svom poslu, dok je najmanje onih (5 odsto) koji propuštaju godišnje odmore zbog lošeg planiranja.

Baza slobodnih dana
Zbog navedenih problema, u porastu je broj firmi koje svojim zaposlenima kao pogodnost nude veći broj dana za bolovanja i godišnji odmor, a pojedine stvaraju svojevrsnu bazu slobodnih dana, koje zaposleni mogu koristiti kada se osećaju previše iscrpljenima. Ovo se posebno odnosi na menadžere kojima je, naviknutim na brzi životni ritam, odmor, kada ga i koriste, često dosadan, a još češće stresan, jer strahuju da će ga na kraju „skupo platiti“: gubitkom posla ili pozicije u firmi, smanjenjem zarade, odlaskom klijenata kod drugog kolege… Na taj način se poslovna tenzija produžava i tokom sezone odmora, što ozbiljno može da ugrozi ne samo produktivnost, već i zdravlje ljudi.

Prema jednom od brojnih istraživanja „Working Conditions“, gotovo trećina zaposlenih Evropljana ima zdravstvenih problema zbog stresa na poslu. Zato češće odlaze na bolovanje, a mentalna oboljenja su razlog za trećinu odsustvovanja radnika. Tranzicija je posebno kritičan ambijent za očuvanje normalne dinamike rada i odmora, jer su prosečni žitelji ovih zemalja prinuđeni da rade dodatno, vikendom, pa čak i tokom godišnjeg odmora u firmi kako bi zaradili ekstra prihod, ili sačuvali radno mesto, s obzirom da je na tržištu mnogo više radne snage nego slobodnih radnih mesta.

Više rada, više bolovanja
Najnoviji rezultati istraživanja radnih uslova u zemljama EU koje svake godine objavljuje Evropska fondacija za poboljšanje životnih i radnih uslova, pokazuje da se najintenzivnije radi u Sloveniji, ali da ujedno u ovoj zemlji ima i najviše izostanaka zbog bolesti: u proseku devet dana godišnje, što je dvostruko više nego u ostalim zemljama Evrope. Gotovo polovina zaposlenih Slovenaca mora da radi prekovremeno, iako im to nije plaćeno, i to: 28 odsto radi šest dana u sedmici, 20 odsto ide na posao i nedeljom povremeno, a za osam odsto radna nedelja traje svih sedam dana!

Ispitivanje koje je sprovedeno u Hrvatskoj pokazalo je da polovina ispitanika nije zadovoljna brojem slobodnih dana, jer smatraju da im je potrebno više da bi se odmorili, dok samo jedan od sto anketiranih misli da dobija više slobodnih dana nego što mu je potrebno, te da to smanjuje produktivnost. Ovo istraživanje je pokazalo i da zaposleni u malim firmama (do 20 ljudi) imaju manji broj slobodnih dana, od onih koji rade u srednjim preduzećima ili velikim kompanijama. Dužina godišnjeg odmora, prema ovim podacima, srazmerna je veličini kolektiva.

Ipak, mnogo veći problem od broja slobodnih dana je način na koji odmor koristimo, a pogotovo da li možemo tokom tog perioda da zaboravimo na posao. Većina to nije u stanju, pogotovo menadžeri, komercijalisti, brokeri, i svi oni čiji posao zavisi od klijenata i prometa, kao i nekih drugih dnevno promenljivih parametara. Petina, od dve hiljade anketiranih u okviru istraživanja međunarodne firme za regrutovanje kadrova ’’Hudson’’, istakli su da pred polazak na odmor moraju da ostave kontakt telefone i adrese. Pre samo dve godine, procenat ovih radnika bio je 16 odsto, što znači da fenomen „kontrolisanog“ odmora raste, i to posebno među menadžerima. Više od trećine menadžera smatra da se od njih očekuje da i tokom odmora budu „pripravni“ i dostupni svom nadređenom. To se u mnogo manjoj meri očekuje do kolega na nižem rangu, tačnije samo njih 14 odsto je pomenulo ovaj problem. Istovremeno, svaki četvrti menadžer u ovoj anketi priznaje da se s odmora vraća pod većim stresom nego pre njega.

Ko je najvredniji?
Da je radnicima odmor preko potreban govori i podatak iz Hrvatske, da petina ispitanika između povišice i slobodnih dana radije bira ovo drugo. Međutim, znatno veći broj, njih 80 odsto ipak se opredelilo za povišice, što znači da su spremni da zanemare svoje zdravlje zarad finansijske koristi. Iako gotovo svi ocenjuju da im je broj slobodnih dana koji imaju nedovoljan – većina ih neće iskoristiti, jer smatraju da se to ne bi dopalo pretpostavljenom, ili zbog nagomilanog posla koji moraju da završe. U proseku 40 odsto godišnjeg odmora radnici u Hrvatskoj „poklone“ poslodavcu. Za Srbiju nemamo ovako preciznih podataka kao za zemlje u okruženju, ali je situacija možda još i nepovoljnija po zaposlene. Pogotovo ako se ima u vidu da u našoj zemlji, prema zvaničnim procenama, između 200 i 300 hiljada ljudi radi na crno. Pitanje je da li oni uopšte imaju i kako realizuju svoje pravo na odmor?

S druge strane, u razvijenim zemljama broj neradnih dana se iz godine u godinu povećava. Nemci na primer, iako važe za izuzetno vrednu naciju, na poslu provode samo 1447 sati godišnje, odnosno šestinu svog vremena. Oni imaju 30 dana godišnjeg odmora, plus 13 dana državnih praznika, što im sve skupa očigledno ne smeta da budu produktivni i jedna od najrazvijenijih zemalja sveta. Amerikanci rade nešto više, 1805 sati godišnje i imaju 23 dana odmora, a Korejanci čak 2447 sati tokom godine provedu na poslu. Danas retko ko može da priušti odmor u trajanju od mesec i više dana, pa se ljudi opredeljuju za češći a kraći predah od posla. To naravno ima svojih prednosti, pogotovo produženi vikendi tokom kojih se mogu „napuniti baterije“ za naredni period. Međutim, potrebno je bar jednom godišnje priuštiti sebi i malo duži odmor, jer se došlo do saznanja da je četvrtini zaposlenih potrebno bar sedam dana da se opuste, dok je trećini ispitanih dovoljno i par dana da zaborave na posao. Tek nakon što su se opustili, za njih počinje pravi odmor i oporavak, tako da je 10 do 15 dana optimalno, a neki stručnjaci smatraju čak minimalno vreme trajanja godišnjeg odmora.

Sanja Vasiljević,

broj #33/34, jul/avgust 2007.

Ustati vikendom u ranu zoru prkosi zdravoj logici, osim ako ne postoji neki pravedan razlog za to. Naš razlog je bila poseta 24. tradicionalnoj Kobasicijadi u malom bačkom mestu Turiji.

Zagolicani čestim bombardovanjem medija o kojekakvim -ijadama koje se održavaju po Srbiji, rešili smo da posetimo jednu od ovih manifestacija, nadaleko poznatu internacionalnu Kobasicijadu, čuvenu po najvećoj kobasici na svetu, dugačkoj čitava dva kilometra i dvadeset četiri metra. Svake godine joj se broj „meteri” povećava. Pre svega, raspitali smo se malo o Turiji i pomenutoj manifestaciji. Za to nam je pomogao simpatično urađen sajt Turija.co.yu, koji je orijentisan na samo mesto, ali i na Kobasicijadu kao važno mesno dešavanje. U dnevnim novinama su bile najave i pozivi za svetkovinu, ali definitivno smo prelomili kada smo videli event na sajtu Facebook. Turijanci su se pokazali veštim u marketingu i retko u Srbiji, vični elektronskoj komunikaciji sa potencijalnim posetiocima. Malo smo se raspitali o pojmu „najveće” kobasice i ispostavilo se da se radi o najdužoj kobasici na svetu, ali naši mediji uporno ponavljaju da se u turiji pravi najveća kobasica. Podaci o najvećoj kobasici su oprečni, bar što se interneta tiče, pa vas time nećemo ni zamarati. Međutim, neki od podataka do kojih smo došli su i da je najduža kobasica na svetu napravljena u mestu Baguilo na Filipinima i dugačka je pet kilometara, ali da li je ovaj rekord potvrđen, ne znamo.

Dvadeset četvrta Kobasicijada je trajala četiri dana, ali se najveća posećenost očekivala za vikend, zato smo i mi odlučili da baš odemo tamo u subotu. Krenuli smo “autoputem” ka Novom Sadu, a iz Beograda. Ovo čedo srpskih putara se može uporediti sa vožnjom bicikla po poligonu za testiranje granata, a kolaju i neproverene priče da NASA želi da svoje lunarno vozilo isproba baš na ovom putu. Šalili bismo se mi još nekoliko pasusa, da nas nije dočekao hladan tuš tek poskupljene putarine. Moguće je da srpski putari naplaćuju putarinu po rupi, jer što ih je više i putarina je skuplja. Dakle, 240 dinara za 240 rupa, lep biznis, a puno mušterija. Preživećemo i to, ipak smo krenuli na Kobasicijadu, a poznato je da je dobra kobasica lek za svaku frustraciju. Nama su konkretno trebale po dve kobasice, jer izgleda da su rupe u nekim delovima naše države skuplje, tako da 350 dinara na putu Novi Sad – Subotica ima itekako svoje opravdanje, ako cenimo po već navedenom gledištu. Ovih 500 dinara (10 dinara smo dali bakšiš jer nas je jedna rupa posebno obradovala, pa smo time zaokružili cifru) je otprilike metar i po kobasice, ali o tome kasnije.

Skrećemo sa puta u Srbobran, a nedaleko od njega je i čuvena Turija gde nas dočekuje veliki transparent sa natpisom dobrodošlice. Sitna kiša koja nas je zadesila usput, rominja i ovde, ali ubrzo prestaje, na našu sreću i sreću organizatora festivala. Parkiramo malo dalje od glavne bine, a vidimo registracije iz skoro cele Srbije, regiona, ali i evropskih zemalja. Dok lagano hodamo do centra, sa naše desne strane vrti se vo na ražnju, a miris roštilja nam puni nozdrve i kosu. Pošto smo došli pre zvaničnog programa na bini, koristimo priliku da posetimo izložbu likovnih umetnika opštine Srbobran. Ne, nisu slikane leteće kobasice kao odgovor Milićevim letećim balvanima, već zanimljivi portreti i pejsaži. Nakon toga, nastavljamo šetnju kroz ulice, a sa obe strane sunce nam zaklanjaju tezge na kojima se prodaju sve što se od mesa može napraviti. Peče se sve od mesa i tope se čvarci kao svojevrstan vid live acta. Vašarski deo, jer ovo je ipak vašar, nije potrebno posebno opisivati. Mi ćemo vam ipak dati neke ključne reči: piratski diskovi, oštrači za noževe, kineska odeća, suveniri. Oko podneva sedamo u improvizovanu kafanicu oksimoronskog imena – “Arilje”, Beograd. Naručujemo pljeskavice i kobasice da nahranimo našu dobru volju, a nekoliko minuta nakon toga počinje program na glavnoj bini, tj. njegov lajt motiv: dovoženje najduže kobasice na svetu. Ove godine ona je dugačka 2.024 metra, a kao takva se i prodaje i to po ceni od 300 dinara za metar dužni. Sada se vratite na onaj deo o putarini, pa sami računajte. Kobasicu je dovezao “Džundir” (traktor marke John Deere) koji je očigledno i bio sponzor manifestacije (tačnije njegovi uvoznici, ne sam traktor) i to u prikolici u kojoj je kobasica bila naslagana. Traktor je išao polako, a sa bine je veseli majstor turijskog protokola publiku zabavljao bećarskim šalama, a uz tamburice se pevala pesma “Turija je mala i šarena, tu se ne zna ko je čija žena”. Mnogobrojni novinari fotografišu sa bine ovo svetsko čudo, a i mi sa njima. Prisutne su i TV ekipe lokalnih televizija, sve deluje svečano. Silni narod se skuplja oko prikolice, a gospodin sa bine veselo im poručuje da uskoro počinje merenje kobasice i prodaje na metar pa da se spreme. Sav prihod ide u humanitarne svrhe.

Inače, vredno je pomena da je za ovu kobasicu bilo “utrošeno” 35 tovljenika, 50 kilograma soli, oko 20 kilograma paprike (slatke i ljute), šest kilograma bibera i pet kilograma belog luka u prahu. Impozantno. Vraćamo se u istu kafanu da dovršimo obed i da se sklonimo iz gužve, pošto smo već platili na mostu putarinu, na ćupriji smo pivo platili 200 dinara po komadu. Dok šetamo dalje, čujemo sa bine kulturno- umetnički program, a potom i proglašenje naj kobasice. Da je ova manifestacija važna i posećena, pored velikog broja ljudi koji su došli kao posetioci, vidi se i po njenom sajamskom karakteru. Naime, izloženi su i razni novi automobili i traktori na prodaju, dele se prospekti, ljudi se raspituju. Sa svih strana transparenti i letci nas pozivaju na Kupusijadu u Futog, Štrudlijadu u Novo Miloševo, Pasuljijadu u Temerin, a Udruženje stočara „Ovčar” iz Sakula nas poziva sloganom „Pa izvol’te u Sakule u Banatu”.

Taman kada se spremalo takmičenje u brzom jedenju kobasica i tombola, morali smo da krenemo dalje, u Novi Sad, naravno zaobilaznim putem. Na kraju, žao nam je što nismo imali vremena da duže ostanemo na ovom veselom festivalu. Propustili smo tombolu i proglašenje naj čoveka Kobasicijade. Taj naj čovek (piše se odvojeno) je ustvari najdeblji. Zaboravili smo i da pitamo kakav odnos imaju prema vegetarijanstvu.

Uroš Nedeljković

broj 41, mart 2008.

Dvanaest dana u u toj famoznoj Evropi je ono što se ne propušta. Iako je zvaničan naziv ovakvih ekskurzija „apsolvenetska“, status apsolventa u Srbiji može da traje i do deset godina. Uskoro se ovakav vid putovanja organizuje i za radničku klasu, a dotle ćemo se držati proverenog, apsolventskog, recepta.

Lepenski Vir, Novi Sad, Kuršumlija. Svi se sećamo čime su nas mučili u nižim stupnjevima obrazovanja. Iako ekskurzija mora da ima obrazovni karakter, mlade naraštaje pre svega zanima zabava, a kroz nju neminovno dođe i kulturno uzdizanje.

Koncept

Iako je broj agencija koje nude ovakav vid putovanja na srpskom tržištu velik, uglavnom sve opstaju, i sve nosi isti princip. Najpopularnija destinacija je Španija, tj. Barselona, ali put do nje nije posut svilom, već sve skupljom naftom. Dakle, put je dugačak, ali organizovan. Kroz Hrvatsku i Sloveniju do Italije, pa onda Monako, Francuska i na kraju Španija. U povratku se posećuje propušteno. Postoje i varijacije na temu, ali sve se svodi na isto. Mnogo ljudi, malo sna, puno sadržaja i druženje sa raznim ljudima. Kao u vojsci, samo što je ovde higijena na višem nivou. Nikada na put ne kreće samo jedan autobus, uglavnom ih je dvocifren broj.

Vožnje su uglavnom noćne, a to agencije računaju kao noćenje. Zavisno od agencije kojom se putuje, zabava može biti organizovana u nekoj od lokalnih diskoteka na periferiji. Agencija povede svog zabavljača, uglavnom u vidu DJ-a, koji svako veče završi sa „našim pesmama“, ako su uopšte naše. Ulazi u diskoteke, fakultativni izleti, posete muzejima i zoološkim vrtovima nisu uračunati u cenu, ali većina putnika se opredeljuje za ove dodatne aktivnosti.

Putovanje, smeštaj i iće

Za put su potrebne vize, a što se njih tiče, lekarski pregled nije potreban, za sada. Krv ne mora da se vadi, dovoljno je trošiti krvavo zarađeni novac, jer se viza plaća, kao i sve u životu, a to sve osnovnu cenu putovanja poskupljuje značajno. Svaki euro koje bi vi ili vaše dete dalo za sangriju ili bacilo u šopingu, moraćete dati nekom iz širokog spektra birokratske aparature željene EU članice.

Na put se kreće u večernjim časovima, da bi se ujutro stiglo u Veneciju i uverilo da ona ne smrdi. Putnicima je interesantno to što kada uđu u neku državu Šengen zone, nema više zadržavanja na granicama, a tvrdokornima je zanimljivo to što granica i nema. Vodič samo konstatuje da se trenutno nalaze u npr. Francuskoj, a svi dignu glave da vide tu Francusku, kao da je u njoj drveće drugačijeg oblika. Onda se noći, pa se ide u Monte Karlo i tako dalje, sve do dolaska u Barselonu. Barselona je širok pojam, jer se spava uglavnom u mestu pored. Putnici gledaju znamenitosti ovih gradova, sa manjim ili većim žarom. Mnogi od njih nemaju pojma gde se nalaze, neki nemaju potrebno predznanje, a velika većina njih bi samo da jede. Hrana je uopšte najveći problem na putovanju, pa iskusni nose hranu od kuće. Time štede pozamašnu svotu novca i dragoceno vreme koje se protraći u potrazi za nekim fast food-om. Zanimljvo je da bi neki pre jeli u restoranu brze hrane nego se popeli na tvrđavu sa koje se vidi panorama Kana.

Smeštaj je više nego solidan, a ionako služi samo da se prespava, jer su čitavi dani upotpunjeni kvalitetnim sadržajima. Dobro, možda bi neko pre gledao špansku televiziju u svojoj sobi nego veličanstvenu Sagrada Familia crkvu, ali ima nas raznih.

U Španiji se boravak zasniva na punom pansionu, ali treba do Španije stići. Dotle, glad se ublažava grickalicama i dobro upakovanim sendvičima iz Srbije. Kada autobus u gluvo doba noći napravi pauzu na benziskoj pumpi u nekoj evropskoj nedođiji, samo oni koje mori lavovska glad bi dali 5 eur za sendvič sa sirom.

U međuvremenu

Dok se putnici provode po belom svetu, na tržištu Srbije situacija je oštra. Konkurencija se otima za svakog putnika i to prospektima koji su sve šareniji, sa kojih se smeju mladi i veseli ljudi. Postoje mnoge varijacije na temu ove rute, sa krstarenjima, prevozom avionom, još nekih destinacija za posetu i slično. Možda je zanimljivo napomenuti, da je samo jedna agencija, Rapsody Group, koja u sebi sadrži tri brenda Rapsody Travel, Collegium i Modenu, u 2007. godini u inostranstvo povela preko 11.000 putnika. Pošto preko svojih partnera povezuje i sve bivše republike nekadašnje SFRJ, lako na proputovanju možete upoznati i vaše susede iz regiona.

Pomenuta agencija sličan koncept počinje da primenjuje i na druge kategorije stanovništva, ne samo na studente, dakle starije od 30 godina. Ruta je ista, ali prilagođena starijoj populaciji. Pored klasičnog načina prodaje, ostvaruje se i kontakt sa sindikatima, pa umesto polutke možete na rate uzeti Barseolonu. Vremena se menjaju.

Novac, pare i kinta

Zavisno od agencije, cena ovakvog vida provoda je u rasponu od 280 eur, pa do 310 eur, zavisno od tipa prevoza. Najjeftiniji je autobuski prevoz, a mnogi kažu da je i najbolji za ovakav vid putovanja. Otprilike, uračunavajući troškove vize, prevoda dokumenata i slično, može se proći sa 350 eur sve zajedno. Trošak zavisi od vaših ličnih afiniteta. Ovo je idealna tura za šoping pa možete poneti ušteđevinu pride, ali za osnovne stvari dovoljna je jedna i po prosečna srpska plata i dozvoljen minus na kartici za svaki slučaj (zlatna poluga u rancu ne bi škodila).

Dodatni izleti se naplaćuju kao i ulaz u muzeje, zoo vrtove i slično. Uostalom i cilj ovakvog putešestvija je širenje zgusnutih vidika. Onaj ko ode u Barselonu, a ne poseti Pikasov muzej bolje da je sedeo kući i igrao Tetris. To je ono što se pamti celog života, a hrani dušu. Izleti se zovu fakultativni jer se može bez njih. Lepeza je široka, od zabavnog parka do kulturno-umetničke sieste. Tu vam se lako može desiti da vam kuždravi rmpajlija sa bine peva pesme Plavog orkestra u sred Španije, samo da bi vam podigao raspoloženje u nadi da ćete piti sangriju od koje ima tal. Prosek cene izleta je oko 25 eur što je podnošljiva cena, pa je na vama da li ćete ceo dan provesti u nekom gradu ili ići na tobogan sa ostalom decom.

Opasnosti na putu

Obratite pažnju, dešava se i najboljima, a i onima što samo jedu. Prosečan sprski turista, spokojan i ušuškan u agencijske programe, čim se malo odvoji od grupe obično bude odžeparen. Ne dešava se baš svakom, ali je čest slučaj, pogotovu ženskom polu koji gledajući izloge zaboravi na sebe. Dalje, pošto se pijenje vode poslednjih nekoliko godina graniči sa manijom, srpskom turisti se može desiti da kupi greškom vodu za ispiranje stomaka i time uzrokuje dijareju, što nije lepo stanje kada se putuje autobusom, a i uopšte. Neki se opuste i prepiju, ne shvatajući da se sutradan menja lokacija, pa se često uspavaju i ostalima u grupi prave probleme. Mamurluk po krivinama Kosta Brave nije ono što ćete poneti lepo sa ovih putovanja. Najčešći problem je raspolaganje novcem, jer je poslenjih dana primetna njegova oskudica u celoj grupi, pa dok neki sede u restoranu, ostali ispred jedu čips. Mnogi ne znaju da su cigarete zlata vredne, jer su troduplo skuplje nego u otadžbini. Početničke greške.

Pouka

Ovakav vid putovanja je idealan za upoznavanje drugih nama, za sada, dalekih država. Nezavisno od dobi putnika, svi se vraćaju puni utisaka, jer se kroz druženje nešto i nauči. Uglavnom velika većina putnika prvi put ide u neku od ovih država Evrope, a svi se vrate sa željom da i ovde bude kao tamo. Organizovano, čisto i bezbrižno. Iako je ova slika idealizovana, možda bi država trebala da subvencioniše ovakve vidove putovanja, da pokaže da Zapad nije bauk, a da mi nismo Istok.

Možda za koje desetleće i mi budemo putovali bez viza po nekim Ujedinjenim Evropskim Državama i tada nam dođe iz gluteusa u glavu gde želimo da vodimo svoju decu i unuke.

Do tada ostaju nam razglednice, utisci, poneki putopis i želja da i mi budemo gospoda kao „oni“.

Uroš Nedeljković

broj 43, maj 2008.

Noćni uspon Kluba putnika Srbije sastoji se od postavljanja kampa blizu vrha, jedno osam do deset kilometara. Druženje traje do kasno u noć, a oko pola dva se kreće na uspon. Oko vas je mrkli mrak, a jedino što vidite je ono dokle dopire kineska baterijska lampa. Zanimljivo, a ume da bude i opasno. Lajtmotiv je gledanje izlaska sunca.

Iako treći, već je tradicionalan. Još prilikom dogovaranja drugog noćnog uspona odlučeno je da se tako zove. Prvi je bio uspon na Trem na Suvoj planini, a drugi na Midžor na Staroj planini. Ovog puta u pitanju je bila planina Željin. Ni sam nisam znao gde se to nalazi, ali kasnije je isplivala informacija da se planina nalazi blizu Vrnjačke Banje, da pripada kopaoničkim planinama i da je blizu Goča.

Ove godine smo imali prethodnicu, dakle ljude koji su mogli da dođu dan ranije i da se ulogore na improvizovanom kampu na fudbalskom terenu. Povratna autobuska karta iz Beograda beše povoljna, naravno, sa izmišljenim studentskim popustom. Drugi deo ekipe je trebalo da krene vozom iz Beograda u dva ujutro, ali srpske železnice promeniše red vožnje i svi su morali biti na stanici pet sati ranije nego što je predviđeno. Sve je to poremetilo osnovni plan i program, ali ljude dobre i čelične volje ništa nije moglo zaustaviti, čak ni sama država.

Prvi deo ekipe, to jest autobusdžije, stigao je do ove znamenite banje, a ja sa njima. Tamo nas je dočekala članica Kluba putnika Srbije u čijoj je režiji sve ovo i smišljeno, i odvodi nas do stadiona gde stadosmo podizati šatore. Reč dve o svemu, a uz svaku tu reč i po gutljaj medovače, pa zorovače, pa lincure, pa u krevet, to jest vreću, ako se uspe naći svoja i prethodnica je zaspala. U cik zore je došao ostatak ekipe, premoren od voza i presedanja. Svrha srpskog voza u 21. veku nije objašnjena, srećom ekipa je stigla dobro raspoložena. Svi rasprostreše vreće i legoše na zelenu travu. U šatore se ne može jer sunce topi plombe.

Po daljem planu, u 12 časova je promocija Kluba u Vrnjačkoj Banji, a nešto kasnije i otvaranje izložbe dokumentarne putničke fotografije. Promocija se sastojala od jednog mikrofona i okupljenih, a u koji su govorili istaknuti članovi Kluba koji nisu uspeli na vreme da pobegnu. Počelo je sa opštim mestima, a kasnije su neki članovi pričali anegdote sa putovanja i sve je delovalo simpatično entuzijastički, pogotovu ako se uzmu u vid zamuckivanja i trema. Prisutni su odobravali svaku reč i poneli se drugarski. Kasnije je otvorena i izložba, a masa je pohrlila. Zanimljive postavke i zanimljive teme, ali, to ne beše za nas već više za posetioce koji će u perspektivi doći na izložbu. Odlučismo da pomognemo Klubu kupovinom majice sa natpisom akcije. Lepa svetlo zelena majica. Toliko lepa da je sitni insekti obožavaju.

Za razliku od prethodnih uspona, ovaj je imao i pokrovitelje. Tu su opština, štamparija, autoprevoznik i drugi, ali ono što je najviše prijalo putniku entuzijasti je organizovani ručak u hotelu Breza, dakle sponzorstvo u vidu pasulja. U životu sam upoznao razne ljude: pametne, glupe, bogate i siromašne, lepe i ružne, ali najmanje sam upoznao ljudi koji ne vole pasulj. Punih stomaka penzionerski se izležavamo i čekamo autobus koji treba da nas preveze do mesta gde ćemo kampovati. Sa malim zakašnjenjem autobus dolazi i prekida tu gerijatrijsku idilu te negde oko pet popodne krećemo ka selu Rogavčevina gde je po planu trebao da se napravi kamp.

Sat vremena vožnje, a odatle još koji kilometar peške do tačke B i sve uz tegljenje glomazne opreme. U treću ruku smo stavili i dar lokalnog sponzora – mesare. Trideset kila mesa donacije na raspolaganju za nas šezdesetak i isto toliko hleba. U međuvremenu promiče kiša, kojoj se nismo nadali, ali smo je očekivali. Kiša kasnije prestaje, kamp se postavlja, a obuća propušta. Zanimljivo je napometnuti da obuća koju smo spremili za uspon nije odolela ni najobičnijoj rosi. Stoga, neko reče da stavimo noge u kese, a sve zajedno u patike. To naravno ništa nije pomoglo, osim da nam nateknu noge.

Na livadi, verovatno nečijoj, postavljamo kamp. Masa se skuplja oko ogromne logorske vatre, koja je suprotno svom nazivu postavljena daleko od logora da se plastični šatori ne bi istopili i nadimili. Svako peče na vatri ono šta je ima. Za to vreme, improvizuje se bend od jedne gitare, dve tarabuke, dve zvečke i didžiriduom, aboridžinskim drvenim duvačkim instrumentom, dugačkim oko metar i po koji prozivodi zvuk dubokog „nja“. Veoma melodično i u pratnji šezdesetak vokala peva se pesma „Buđav lebac“, andergraund grupe S.A.R.S. Poneka prepečena kobasica zaboravljena na vatri pita se ko smo mi, jer nigde nikog nema u radijusu od pet kilometara.

Negde oko pola jedanaest sam krenuo u šator u nadi da ću zaspati. Ustvari, već sam tada osećao umor, vreme nije mirisalo na lepo, a ja sam se premišljao da li uopšte da idem do vrha, ili da prespavam u kampu sa manjim delom ekipe. Odlučih da ako uspem da zaspim i probudim se u nekom pristojnom agregatnom stanju ipak krenem. Iako je u kampu bila graja i horsko zaplitanje jezicima, uspeo sam odremati nekih sat i po vremena. Skačem na noge nelagane, a moj saputnik kuva kafu, kasnije i sok od paradajza, koji mu je poslužio za trežnjenje.

Oko pola dva krećemo. Srećom, sa nama su bili momci iz lokalnog Eko kluba Željin koji znaju put, jer bismo se bez njih izgubili ili u najboljem slučaju uspinjali dvanaest sati. U početku bauljamo u mraku. Tempo je jak i teško se može pratiti, a i popilo se dosta šećeruše, pa neke drugi nose. Prva deonica uspona bila je mestimično kroz pašnjake i šumice, ali kako je put odmicao čulo se sve više psovki na račun onog ko je izabrao ovakvu maršutu. Ima i razloga. Preskakali smo potoke, trule balvane, kamenje, a onda smo se nekoliko desetina minuta probijali kroz gusto šiblje. Vetar duva, a mi mokri. Preznojavamo se dok koračamo, ali se smrzavamo kad je pauza, ako se dva minuta stajanja može nazvati pauzom, a ne može.

Otpilike oko pet stižemo na ogoljen vrh i radujemo se izlasku sunca i vetra koji nas probija kroz znojem natopljene majice. Sve psovke se zaboravljaju, a nivo sreće raste sa količinom sunčevih zraka koji padaju na naša namučena, ali ozarena lica. Gore smo proveli nekih sat vremena, sve dok se nije potpuno razdanilo. Krijemo se u zavetrini i doručkujemo darove našeg sponzora. Na 1785 mnv u principu i nema šta drugo da se radi, osim da se uživa u vidicima. Aparati škljocaju, radi i video kamera, a ja koristim priliku da napravim prelepe panoramske fotografije krajolika, zajedno sa izmaglicom koja liči na ogromno zaleđeno jezero. Jedan deo ekipe je istim putem pohitao nazad do kampa. Iskreno, ne može se ostati na vrhu dugo po jakom vetru, neispavan i mokar do gaća. Nas nekolicina najupornijih krenula je sat vremena kasnije nazad, ali zaobilaznim putem, predvođena momcima iz Eko kluba.

Prelepa priroda, potoci, ptičice i čist vazduh zamaskirali su osećaj jakog sunca, koje mi je izgorelo vrat, ruke i vrhove ušiju. Ovo je prvi put da su mi izgorele uši, a vrat mi je izgledao kao da sam kopao na njivi. Momci nam pričaju lokalne legende, kao i priču o Stojku, koji je obezglavljen od strane Turaka, „trč’o i tu leg’o“. Laganim hodom dalje, u kamp smo stigli premoreni nešto pre podneva. U morkim patikama (sa kesama), vlažnim pantalonama i teškim rančevima smo prešli oko 20 kilometara u nimalo naivnim uslovima, ali nam se sklapanje šatora ukupne težine 3 kilograma činilo kud i kamo teže. Pijemo poslednju kafu sedeći na travi, jer smo u podne trebali da krenemo nazad za Vrnjačku Banju, a odatle u svako u svoj porodični osinjak. Pošto je ekipa izmešana, neki idu za Novi Sad, neki u Niš, a mi u najveću kasabu u Srbiji. Međutim, odlučujemo da ostanemo u Vrnjačkoj Banji dva sata duže, jer smo imali povratne karte pa nam je bilo svejedno. Ovu pauzu iskoristili smo da odemo u rigoroznu inspekciju toaleta po lokalnim kafanama, san svakog kampera. Sve je čisto i uredno, bili smo zadovoljni.

U autobusu vrućina i tišina, a na stanici u Beogradu sve izgleda čudno, čak su i lica ljudi boje smoga. Kao da sam bio u paralelnom svetu.

Uroš Nedeljković

broj 44, jun 2008.

Iako nalaže poslovanje u skladu sa zakonom koji proističe iz islamske religije, islamska finansijska industrija postaje sve atraktivnija za zapadne banke, s obzirom da trenutno obuhvata tržište vredno 550 milijardi dolara i beleži godišnju stopu rasta od 15 procenata.

Početak ove godine obeležio je neverovatan rast cena nafte dostigavši rekordnih 100,09 dolara za barel. Istovremeno, astronomske zarade od petrodolara povećavaju interesovanje svetskog bankarstva za područje Bliskog Istoka. Ogroman rast koje to područje beleži poslednjih godina – ponajpre zato što bliskoistočni ulagači ’’recikliraju’’ goleme naftne profite, solidno razvijeni bankarski sistem i sve brojnija muslimanska populacija na globalnom nivou čine sve značajnijom i islamsku finansijsku industriju. Prema aktuelnim procenama, danas islamasko bankarstvo, poznato i pod nazivom ’’halal finansiranje’’, obuhvata tržište vredno 550 milijardi dolara i ostvaruje godišnju stopu rasta od 15 procenata.

Ključ za privlačenja tog novca je bankarski sistem u skladu sa islamskim zakonom koji, između ostalog, zabranjuje ubiranje kamate. Umesto toga banka i osoba koja uzima kredit uspostavljaju partnerstvo u kome obe strane preuzimaju rizik. Pored toga, islamski investitori kupuju akcije samo u poslovima čije aktivnosti i proizvodi nisu protivni učenju Kurana. Zabranjene industrije obuhvataju kocku, pornografiju, trgovinu oružjem, duvanom i alkoholom, kao i sve poslove vezane za svinjsko meso i njegove prerađevine. Na primer, stambeni kredit se realizuje tako što banka kupi kuću ili stan i proda ga klijentu po višoj ceni, koju klijent zatim otplaćuje u ratama. Na taj način izbegava se plaćanje kamata, a banka istovremeno ostvaruje profit od zajma.

Egipatski prvenac

Prvi pokušaj da se bankarstvo uredi po islamskim pravilima započet je u Egiptu 1963. godine. Ekonomista Ahmed al-Nadžar osnovao je banku-štedionicu, koja nije uračunavala kamate i nije uzimala procenat. Akumulirana novčana sredstva investirana su u trgovinu i industriju, a dobit su delili ulagači. Međutim, zbog tadašnje preovlađujuće političke klime u Egiptu, ova banka je ubrzo pretvorena u konvencionalnu, a rodonačelnik ’’halal-bankarstva’’ morao je da emigrira, najpre u Sudan, a potom u Saudijsku Arabiju.

Prihvatajući inovacije egipatskog ekonomiste, Saudijska Arabija ubrzo je postala svetski centar islamskog bankarstva, a njen primer počele su da slede i ostale islamske države. Takav trend je naročito ubrzala energetska kriza sedamdesetih godina prošlog veka, koja je zemlje Bliskog Istoka zasula ’’talasom’’ naftnih dolara. U početku se taj novac ulagao u zapadne banke, da bi odjednom islamske banke postale pravo otkriće za pobožne naftne magnate. Zemlje učesnice Organizacije islamske konferencije su 1975. godine formirale IDB (Islamic Development Bank) sa sedištem u Džedi u Saudijskoj Arabiji. Naknadno su otvorena i regionalna predstavništva u Rabatu u Maroku i u Kuala Lumpuru u Maleziji, a nedavno i Reprezentativna kancelarija u Almati u Kazahstanu. IDB je pozvana da pomaže islamske banke u svetu i zemlje u razvoju, propagirajući ideju islamizacije ekonomije. U tu svrhu godišnje troši više milijardi dolara, pri čemu se njena poslovna godina poklapa sa lunarnom hidžretskom godinom.

Iste godine formirala se i prva privatna islamska banka, ’’Dubai Islamic Bank’’. U Sudanu, ’’Faisal Islamic Bank’’ je prikupila 10 miliona dolara kao depozite na svoj prvi dan rada, a od svog osnivanja u 1977. pa do 1984. depoziti ’’Kuwait Finance House’’ udvostručavali su se skoro svake godine. Početkom ove godine, iz Dubaija je stigla vest o planovima za osnivanje najveće islamske banke, za šta će, zbog pojedinih akvizicija u Indoneziji, Egiptu i Velikoj Britaniji, biti potrebno najmanje milijardu dolara.

Reakcija Zapada

Skeptici su osporavali vitalnost šerijatskog bankarskog sistema zbog njegovog utemeljenja na naftnom bumu. Ipak, islamske banke su preživele sve padove cena nafte. Danas, od svih islamskih zemalja samo tri su odlučile da konvertuju zapadne u islamske finansijske sisteme. To su Sudan, Iran i Pakistan (u kojem sve domaće banke posluju prema propisima islamskog bankarstva, dok strane banke mogu da biraju zapadni ili islamski način). Sa druge strane, Malezija i Bangladeš, uz islamski primenjuju i konvencionalni bankarski sistem i kod nacionalnih banaka. Nakon što je Malezija 2002. izdala prve suverene islamske državne obveznice, to su učinili i Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Bahrein i Pakistan. Malezija je najveće svetsko tržište islamskih obveznica, zaslužno za dve trećine vrednosti ukupno izdatih islamskih obveznica u svetu. Islamski finansijski sistem danas uključuje hiljade različitih organizacija: banke i bankarski holding, osiguravajuće organizacije, lizing organizacije, računovodstvene kontrolne službe, konsalting firme… Njihov se broj uvećava vrtoglavom brzinom, pa se može govoriti o pravoj ekspanziji.

Islamski bankarski pokret nije bio ograničen samo na muslimanske zemlje. U Luksemburgu je 1978. godine osnovana banka pod nazivom ’’Islamic Banking System’’ (sada ’’Islamic Finance House’’), koja se smatra prvom islamskom finansijskom institucijom u Evropi. Ubrzo su osnovane i ’’Islamic Bank International of Denmark’’ u Kopenhagenu i ’’Islamic Investment Company’’ u Melburnu. Zapadne banke su bile aktivne u islamskom bankarstvu od samog početka, pre svega kroz uzimanje međubankarskih depozita od islamskih finansijskih institucija, prikupljenih od muslimanskog stanovništva u zemljama u kojima su delovale. Zapadne banke saglasile su se da koriste ta novčana sredstva u skladu sa islamskim principima, a neke od najaktivnijih do sada bile su ’’Chase Manhattan’’, ’’Societe General’’, ’’J.P. Morgan’’ i ’’Goldman Saks’’. Američka „Citibank“ osnovala je u Bahreinu banku-sestru „City Islamic Investment Bank“, a u Luksemburgu Investicioni fond, koji deluje po islamskim uzusima.

U poslednje vreme poseban interes iskazuju japanske banke, poput ’’Bank of Tokyo-Mitsubishi UFJ’’ koja je investirala u malezijsku investicionu banku CIMB, čiji je udeo u svetskom poslovanju sa islamskim obveznicama ili sukucima čak 30 posto. I japanski finansijski gigant ’’Sumitomo Mitsui Banking Corp.’’ podržao je izgradnju rafinerija u Saudijskoj Arabiji 2006. godine, a u Kuvajtu prošle godine, u sklopu svoje strategije uključivanja u finansijske tokove u islamskom svetu i ulaganja u petrohemijsku industriju i velike projekte na Bliskom Istoku. Danas se procenjuje da u 75 zemalja sveta posluje oko 300 islamskih banaka. Zanimljivo da je kao odgovor na prognozirani rast islamskog bankarstva, belgijska banka KBC kreirala ’’katolički fond’’, koji se u svojoj ulagačkoj politici ravna prema načelima katoličanstva.

align=“justify“ lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm;“>

Izvor: The Banker, novembar 2007. godine

Aleksandar Marković

broj 40, februar 2008.

KST-ov prednovogodišnji Maskenbal je već više od tri decenije jedan od zaštitnih znakova beogradskog noćnog života. Čudno je to, kada pomislite da izlazite na isto mesto gde su i vaši roditelji kad su bili mladi (što je još teže zamisliti). Događaj se održava u prostranoj i staroj univerzitetskoj zgradi, što mu daje aromu spektakularnosti. Npr. toliko je prostrano da ako se napijete teško ćete se snaći u onim lavirintima, i verovatno nećete naći binu ka kojoj ste se uputili, ali možda nabasate na nešto zanimljivije. Do sada su na Maskenbalu nastupali najznačajniji domaći muzičari, što prošle godine nije bio slučaj. Cena karte je bila manja nego obično, pa tako i poznatost izvođača. No, kao da ljudima više nije bitna muzika, koliko sam taj ludički element koji razbija monotoniju naših svakodnevnih života.

Zgradu ETF-a te noći posetilo je 4.000 ljudi. Otud silni metež i čekanje u redovima za ulaz, za garderobu, za piće… No, bolji dokaz popularnosti tradicionalnog KST-ovog maskenbala jeste amosfera koja vlada u okolini fakulteta. Iako se isti održava u sred zime, možete videti momke u suknjicama kako prkose hladnoći poput sponzoruša iz devedesetih. Naježeni i srećni oni drže svoje flašice s rakijom i slikaju se sa prolaznicima. Grupa mladića sa laticama na glavama idu kroz masu. Kad se čuje: „Cveće, staniiiii“, svi se poslušno zaustavljaju i gledaju u vrhovni Cvet. Oni su definitivno osvojili neka ženska srca. Cveće je bilo i ostalo dobro sredstvo za muvanje.

Jedna priča iz KST-a
Teče 29. decembar godine poznate kao 007. Suviše je rano za odlazak na žurku. Zaputili smo se ka pravoj srpskoj birtiji, jednoj od retkih koje su preživele transformaciju srpskog društva iz običnih lokatora u urbane klabere – solo drinkere. Ulazimo nindža, kaubojka, Indijanka, Začuđeni (sa jednom dignutom obrvom) i ja (Esmeralda). Stariji posetioci kafane nam se smeju. Svako drži svoju cigaru i pivo, i nalakćen na roze stolnjak šapuće nešto (tipa – gle kak’i su) „kolegi“. Konobar, glasa i stasa identičnog kao Taško Načić (samo što to njemu nije maska) nas ne registruje. Odmah pita šta ćemo da pijemo, s tim što njegovo pitanje nije zvučalo kao u Radovanu III, već mnogo pristojnije. Odjednom nam se otvaraju vidici. Dva stola od nas mašu nam hirurzi, a za susednim je grupa cigana čergara – nekoliko momaka sa minđušama i svetlucavim maramama. Našminkani i nakinđureni ljudi su okupirali kafane. Srednjovečni alkosi će imati o čemu da pričaju svojim drugarima, šta su sve videli… Naravno, retko ko će im verovati.

Ruzveltovom prolaze tramvaji puni maskiranih ljudi. Na ulicama se viore perike i haljine, i po koji trozubac kao upozorenje da zlo uvek vreba iz prikrajka. Posle nekih sat vremena čekanja u redu uspevamo da uđemo. Kakva gužva! Svake godine je KST domaćin ove manifestacije, ali ovo se retko viđa. Spuštanje cene karte je zaista bilo plodonosno. Ipak, ima toliko toga što vredi čuti. Nastupaju Električni orgazam, Travolta iz Borče Grede, So Sabi, ali ti su i brendovi KST-a: osamdesete i devedesete. Na opšte čuđenje, pesmom i igrom zabaviće nas i Tomislav Čolović, svima poznat po pesmi „Mali mrav“, i ničemu drugom (ovaj zanimljivi momenat možete naći na youtube-u). To je već previše, zar KST da ugosti takvog narodnjaka, pa čak i iz glupiranja? No, naravno, ništa od pomenutog nismo videli – gužva, zaboravnost, lavirinti… Sem Travoltinog najblaže rečeno čudnog nastupa. No, lik je pokupio gromoglasan aplauz, posebno zbog talenta za igranje kukovima.

Noć je prolazila u tumaranju hodnicima ETF-a, upoznavanju sa ostalim kreaturama i pokušajima da shvatim ko je iza koje maske. Upali smo u jednu učionicu očekujući poznate 90’s, kad ono – posttraumatski zaboravljene sprske devedesete! Kad je zagrmelo „Rodićeš mu sina, kralja kokaiiiina…“, ljudi poskakaše i počeše da pevaju. Ganulo ih. Ali samo paranoik poput mene može da poveže tada očekivane izbore sa ovim ludovanjem i povratkom u crnu rupu naše istorije. Ako dođe do toga – „Idemo na Mars, idemo na Mars!“. Pobegosmo na 80’s. Kuzma i Čipi zagrejali su već postojeću prednovogodišnju atmosferu hitovima poput „Heaven is a place on earth“, vrativši nas u normalno rapoloženje posle onih užasa. Zatim smo se dodatno oraspoložili gledajući s nevericom najveću zvezdu maskenbala – Travoltu koji je nešto pričao u mikrofon, hodao napred – nazad, i vrckao kukovima u ne zna se kom ritmu. Čovek je opušteno završio svoj „nastup“ kad je on hteo, tako da je ostala mala rupa u programu. Fenomenalno! U potrazi za ostatkom društva naišla sam na karaoke, i pobegla glavom bez obzira.

Lutajući hodnicima dođoh do Aleje uzdaha. Mračni hodnik, prepun svežih parova. Neverovatan prizor! Kao bahanalije u starom Rimu. Kao da je u toku neko takmičenje u ljubljenju. Kasnije, pišući ovaj tekst sam naišla na KST-ov forum, na kom jedna devojka postuje pitanje da li neko zna Tigra sa maskenbala. Svi joj odgovaraju da je trebalo odmah da upiše broj telefona, ili opisuju sve tigrove koje znaju (kojih ima u enormnim količinama), da bi ona na kraju napisala: „Greška, bio je leopard“. Jel to ljubav slepa? U svakom slučaju, okruženi srpskim farbanim Nigerijcima, zatim raznim demonima, francuskim sobaricama, patrijarsima, doktorima, zverima, seksi sadistkinjama i ostalim kreativnim ljudima dočekali smo jutro ne znajući zapravo šta nas je sve snašlo.

Šta smo slušali od planiranih bendova? Ništa. Da li smo sve bine obišli? Nismo. Valjda. Da li smo fotkali najbolje maske? Nismo. Da li su ljudi pogodili temu maskenbala: Put oko sveta za jednu noć? Nisu, a kad to i urade? Pa gde smo bili veći deo noći? Niko ne zna… To je tradicija, stari dobri KST.

Marija Dukić

broj 37, februar 2008.

Svet je pun potencijalnih opasnosti. Neko može da te gurne pod tramvaj, neki meteorit može da te udari u glavu i neki terorista može da otme avion u kome si, ali nije baš najpametnija ideja da svoj svakodnevni život zasnuješ na strahu da se tako nešto može dogoditi.“

(iz knjige Filozofija straha Laša Fr.H. Svensena, u izdanju Geopoetike)

Autor gornjeg citata je moderni norveški filozof, koji kao i mnogi drugi sociolozi današnjice, zastupa tezu da savremeno društvo počiva na kulturi straha. Ranije ideologije koje su nudili političari počivale su na vizijama kakav svet treba da bude i čemu treba da težimo. Danas, izgleda, ideologije odumiru, a političari se više ne pozivaju na pozitivne ciljeve koje treba dostići, već na negativne vizije za koje se svi slažemo da ih treba izbeći. Strah i pozivanje na opasnost i rizike koje nosi život savremenog čoveka postao je sveprisutan i prožimajući, od medija do politike, i kao takav sredstvo društvene moći. Onaj koji ima moć nad ljudskim strahom, u poziciji je da vlada ljudima.

„Baby, it’s cold outside”

Istražujući ovaj fenomen, pomenuti autor je analizirao novinske članke od 1996. do 2006. godine. Ustanovio je da se pojavljivanje reči „strah“ u tekstovima udvostručilo, dok je još upečatljiviji porast upotrebe sintagme „u opasnosti“ od neverovatnih devet puta. Iako statistika ukazuju da ljudi danas, posebno u razvijenijim državama, žive u bezbednijem svetu nego pre, istraživanja javnog mnjenja ukazuju da su ljudi sve više uplašeni i smatraju da su više okruženi potencijalnim opasnostima i rizicima nego generacije pre njih.

Mnogo je primera kako su mediji dramatičnošću izveštaja doprineli stvaranju popuno nesrazmernog straha od različitih pojava. Uzmimo za primer medijski „poznate“ viruse ptičjeg gripa, ebole i virus Marburg. Od njih se strepelo širom zemaljske kugle, a smatra se da je panika oko SARS-a (ptičji grip) koju su mediji izazvali koštala 25 milijardi evra. Od njega je umrlo 774 osobe, a Marburg je odneo 467 života (tokom šest epidemija), što je dva do četiri puta manje nego što godišnje prosečno u nekoj zemlji umre ljudi od infarkta. Da ne pominjemo koliko je ova brojka mala ako se uporedi sa crnom statistikom koja kaže da dnevno 35.000 dece širom sveta umre od siromaštva i izlečivih bolesti. Ipak, daleko od toga da nas mediji „bombarduju“ ovakvim podacima.

Ljudi danas imaju sve manje poverenje u lekare i bolnice, i to nije slučaj samo kod nas, a još veći broj oseća strah od upotrebe lekova i potencijalnih nuspojava. Činjenica da upravo ti lekovi leče bolesti od kojih se do pre sto godina masovno umiralo, izgleda da nije dovoljno upečatljiva. Strah od bolesti i smrti se povećava, iako su šanse za izlečenje i preživljavanje teških bolesti danas veće nego ikad ranije. Interesantan je primer jedne medijski izazvane panike koja je nastala 1998. godine kada je u poznatom medicinskom časopisu Lanset izašao tekst koji je tvrdio da postoji moguća povezanost između vakcine koja se daje novorođenim bebama i pojave autizma kod dece. Uprkos tome što je ovaj naučni rad ubrzo diskreditovan, a časopis se izvinio što je greškom objavio neproveren članak, mediji su nastavili da pišu o tome kako je vakcina opasna po zdravlje. To je rezultovalo time da su mnogi roditelji odbili da njihova deca prime ovu vakcinu, što je dovelo do povećanog oboljevanja dece od bolesti koje su odavno iskorenjene.

Uopšte gledano, konstantno smo zatrpani vestima koje izazivaju strah – lekovi koji škode, opasni virusi, teroristički napadi koji se mogu dogoditi bilo gde i bilo kada (statistika kaže da je šansa da se umre od terorističkog napada toliko mizerna da ju je teško brojčano izraziti), ekološke katastrofe, zaražena hrana, inflacija, islamski ekstremisti, i slično. Pitanje koje se postavlja je kakvu funkciju ovakva vrsta straha igra ili treba da igra u životima ljudi danas. Psihologija kaže: strah ima motivaciono dejstvo koje se svodi na sledeće: bori se ili beži.

Cilj opravdava sredstva

Ruku pod ruku sa medijima, koji su „otkrili“ da strašne vesti povećavaju tiraž, a emisije sa temama iz crne hronike magnetski privlače ljude ekranima, politika je pronašla zastrašivanje kao novog keca u rukavu. Strah postaje moto koji ujedinjuje ljude, a svest o potencijalnim rizicima opravdanje mnogih postupaka državnih institucija. Na primer, strah od terorizma, medijski predimenzioniran i iskrivljen, postao je opravdanje ne samo za ratove koji se vode protiv nekoliko zemalja (takozvani „rat protiv terora“), već i za ograničavanje velikog broja građanskih sloboda državljana Amerike, Engleske, Australije… Pozivajući se na državnu bezbednost, američke vlasti su zabranile osnivanje sindikata zaposlenih na aerodromima i lukama, a Nacionalni biro za bezbednost (NSA) slobodno prisluškuje telefonske linije, za šta više nije potrebno da ima dozvolu suda. U Australiji, recimo, jedna od antiterorističkih mera je novi Zakon protiv pohvalnog govora o terorizmu. Jasno je da ovakav zakon stavlja „amandman“ na slobodu govora građanina demokratskog društva, ali takođe je činjenica da građanstvo ovih država prihvata ova ograničenja slobode kao legitimna, u borbi protiv „zla čiji je cilj da ugrozi naše temeljne vrednosti i način života“ (iz dokumenta „National Strategy for Combating Terrorism“ iz 2003.). Kao što nobelovac Dž. M. Kuci u jednom svom eseju o terorizmu kaže: „…BBC-jev dokumentarac zastupa tezu da američka administracija, iz nekih svojih razloga, svesno održava u životu mit o Al Kaidi kao moćnoj terorističkoj organizaciji i namerno preuveličava opasnost po građanstvo… Ne sumnjam uopšte da su postavke tog dokumentarca tačne. Kad bi zaista postajala neka tako dijabolična organizacija sa mrežom agenata širom sveta, rešena da demoralizuje stanovništvo zapada i uništi zapadnu civilizaciju, ona bi dosad svakako zatrovala sve moguće vodovode, ili poobarala masu putničkih aviona, ili zapatila kakve god ogavne klice – sve teroristički činovi koje nije naročito teško izvesti.“ (iz romana „Dnevnik loše godine“, Paideia)

Nije na odmet pozvati se ponekad na statistiku i napraviti izvesna poređenja. Godine 1999. u terorističkim napadima širom sveta poginulo je 233. ljudi, od toga petoro Amerikanaca. U 2000. godini je ubijeno 405 ljudi, a među njima 19 američkih državljana. Kada se uzmu zajedno poznati teroristički napadi u Tokiju (1995.), Madridu (2004.) i Londonu (2005.) ukupan broj žrtava je 259. Napad sa najužasnijim posledicama odigrao se već čuvenog 11. septembra 2001. godine. Tada je poginulo oko 3.000 ljudi. Iste godine u Americi 18.000 ljudi (šest puta više) stradalo je kao žrtve pijanih vozača.

Čovek je čoveku vuk

Mnogi savremeni istoričari i sociolozi ističu da je od kraja dvadesetog veka predstava o ljudskom zajedništvu počela manje da se zasniva na optimizmu povodom ljudske sposobnosti za dobro, a više na strahu od ljudske sposobnosti za zlo. Društvene, a posebno političke, debate se danas vrlo često koncentrišu oko teme koji bi rizik (po društvo, ekonomiju, čovečanstvo…) trebalo da nas najviše brine.

Još 1744. filozof Đambatista Viko (u delu Nova Nauka) je izneo tezu da cela ljudska civilizacija i sve što okružuje ljude – kuće, oružje, zakoni, društvene institucije i religije, počiva na strahu koji ih je ujedinio. To je strah od nečega čemu svi možemo biti izloženi i koji stoji izvan nas. Kod Hobsa i Makijavelija javlja se nova ideja – nije zajednički strah ujedinio ljude, već strah jednih od drugih. Čovek je čoveku vuk, a zlo, brutalnost, pohlepa i kompetitivnost su u ljudskoj prirodi.. Država je sazdana da zaštiti svoje državljane, kako od napada građana drugih država, vojne sile ili terorista, tako i od drugih opasnosti koje vrebaju – od bolesti, katastrofa i slično. Država zato mora da pokaže da je sposobna da ispuni ovu svoju ulogu, a da bi to pokazala ona mora da ukaže ljudima koje su zapravo sve te opasnosti od kojih ih štiti. Tu na scenu stupaju mediji, iznoseći, najčešće preuveličano i iskrivljeno, rizike i potencijalne opasnosti, koristeći se poznatom psihološkom sklonošću čoveka da više pažnje obraća na negativne nego na pozitivne događaje. Sledeći korak je da država preduzima različite akcije a svoje postupke opravdava upravo tim istim izvorima straha.

Kao što je jednom prilikom rekao indijski mislilac Krišnamurti (1895. – 1986.): “Svet kakav je danas, sa svom svojom tugom, sukobima, destruktivnom brutalnošću i agresijom, izgradio je čovek, još uvek isti kao što je uvek bio – brutalan, nasilan, posesivan i kompetitivan, u skladu sa tim osobinama. (izvor: američki underground dokumentarac “Zeitgeist 2”)

Lana Vučićević – Miladinović

broj 49, novembar 2008.

IREX, međunarodna neprofitna organizacija koja se bavi medijima, obrazovanjem, internetom i građanskim društvom, objavila je indeks održivosti medija (MSI) u 21 zemlji Evrope i Evroazije. IREX formuliše MSI u saradnji sa američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID). MSI se razrađuje sedam godina na osnovu pet pokazatelja – profesionalizam, sloboda izražavanja, pluralizam izvora informisanja, upravljanje medijima koje dopušta nezavisnost uređivačke politike i podrška države nezavisnosti medija.

Generalno, jugoistočna Evropa prednjači u napretku na osnovu pet indikatora, zahvaljujući šargarepi članstva u EU. Od četiri moguće kategorije približava se trećoj – blizu je održivosti medija. Međutim, kako kažu autori studije – prelaz iz treće u četvrtu – kategoriju održivih medija je najduži korak.

Prema rezultatima istraživanja, napredak medija zavisi podjednako od unutrašnjih političkih i ekonomskih promena, te vanjskih faktora: ekspanzije EU i obnove ruskog uticaja u centralnoj Aziji.

Profesionalizam, sloboda izražavanja i mnoštvo izvora informisanja su najslabije prošli u analizi. Dve komponente MSI – dobro upravljanje medijima i podrška države najviše su napredovale od 2001. godine.

U Bosni i Hercegovini nacionalistička retorika i dalje guši političku agendu, a netrpeljivost etničkih grupa se, osnažena, prenosi u medije. „Sve dok nikog ne zanima šta novinari govore i pišu, oni su slobodni“, ocenjeno je u „Nezavisnim novinama“. Uvreda i kleveta su dekriminalizovane u BiH, a teret dokazivanja je na leđima uvređenog. Uprkos tome, premijer RS Milorad Dodik se usudio da Bakiru Hadžiomeroviću, uredniku federalne televizije dva puta javno kaže da će ga „premlatiti ako se pojavi u Banjaluci“, a ombudsman BiH da novinar i urednik javnog servisa „zaslužuju metak u čelo“. Pobunilo se samo nešto nevladnih organizacija, a društvo je ostalo uvereno da novinari zaslužuju ponižavanje. Prema istraživanju sarajevskog Mediacentra, cenzuru i autocenzuru u medijima uvode ne samo politički, već i komercijalni interesi vlasnika medija i oglašivača.

I pre ubistva zagrebačkog novinara Ive Pukanića u hrvatskim novinama su objavljivane umrlice živih novinara, tajkun optužen u novinama za silovanje je u sudnicu pred novinare bacio vreću sa goveđim kostima uz povike „Ovo je za vas, krvoločni šakali“, a novinar-istraživač je proveo noć u zatvoru osumnjičen da je objavljivao tajne dokumente. U decembru 2007. je urednica ekonomskog nedeljnika dala ostavku jer nije više htela da objavljuje plaćene hvalospeve koje su pisali novinari nedeljnika pod maskom objektivne informacije.

„Sve dok se novinar i urednik kažnjavaju jer su citirali izjavu političara ili javne ličnosti, zakon ne valja“, kaže Neven Šantić, urednik riječkog „Novog lista“. Godinama je država odolevala zahtevima Hrvatskog novinarskog društva da smanji porez na dodatnu vrednost na novine. Inicijativa je uspela nekoliko nedelja pre parlamentarnih izbora, što zamućuje njenu iskrenost. Advokat Emil Havkić je utvrdio da u Hrvatskoj nema politički motivisane autocenzure, već autocenzuru podstiče savez urednika i onih koji nabavljaju oglase za medij. Taj savez utiče na sadržaj medija. Gabrijela Galić, predsednica novinarskog sindikata kaže da „novinari zavise od urednika, urednici od vlasnika medija, a vlasnici o najvećim oglašivačima“. „Studentima žurnalistike sam dao spisak najvećih oglašivača u Hrvatskoj i zamolio ih da u arhivama potraže da li je neki medij u prethodnih pola godine objavio kritički tekst o njima. Nisu našli ni jedan takav tekst“, kaže Davor Glavaš iz Hrvatske radio mreže. U Hrvatskoj ne postoji „prosečna novinarska plata“. Plate su u rasponu od 600 do 15.000 dolara mesečno. Međutim, ni visoka plata nije garant nepotkupljivosti.

Ono što razlikuje Hrvatsku od ostalih zemalja bivšeg jugoslovenskog regiona je što ima razvijeno privredno novinarstvo, pa i poslovni, jedini regionalni TV kanal Kapital koji emituje 24 sata. Druga hrvatska posebnost je što medijsko oglašavanje čini više od jedan odsto DBP, što je blizu standarda visoko razvijenih zemalja. Sa 14 dnevnika čiji je dnevni tiraž 550.000 primeraka, Hrvatska je takođe, od pet zemalja bivše SFRJ, najbliža evro-atlantskoj budućnosti.

Na Kosovu sa dva miliona stanovnika se, što je takođe impresivno, štampa osam dnevnih listova, postoje četiri novinske agencije, a 28 odsto domaćinstava ima internet. Istraživači koje je anketirao IREX su utvrdili da političke odluke oduzimaju finansijsku i uređivačku nezavisnost javnom servisu RTK koji opslužuje 39 odsto stanovnika Kosova. Uprava Kosovske energetske korporacije (KEK) na čijem je čelu ministar energije i rudarstva je odlučila da RTK ne može sakupljati pretplatu preko računa KEK-a i tako je ministar javnom servisu uskratio izvor finansiranja. Odluka je kasnije preinačena.

Utvrđeno je da autocenzura jača u većini kosovskih medija, naročito posle nemira u martu 2004. kada su mediji optuženi da su podsticali etničko nasilje.

Mifail Bitići sa TV Prizren koji smatra da sve etničke grupe na Kosovu moraju biti predstavljene u medijima, dodaje da se „na kosovske Srbe utiče iz Beograda. Kada je ekipa prizrenske TV htela da napravi prilog iz lokalne pravoslavne crkve, ekipi je rečeno da crkva mora da traži dopuštenje Beograda“, kaže Bitići.

Na Kosovu postoje tri štampana medija na srpskom jeziku. Samo je „Građanski glasnik“ nezavisan. Većina novina na srpskom jeziku stiže iz Srbije na Kosovo kombijem OEBS-a.

U Makedoniji trećina domaćinstva ima internet. Štampani mediji plaćaju porez na dodatu vrednost od pet, umesto uobičajenih 18 odsto. Kleveta i uvreda su krivično delo, teret dokazivanja je na optuženom, a ako optuženi dokaže istinitost tvrdnje, to ne znači da se odbranio. Robert Popovski, predsednik makedonskog udruženja novinara kaže da njegovo članstvo samo sebi uvodi cenzuru ne iz straha, nego iz oportunizma. Autocenzurisani napreduje u službi, a možda postane i predstavnik za medije državnog činovnika. Za razliku od Hrvatske, novinarska plata u Makedoniji je u rangu sa ostalim platama: oko 250 eura. Tako plaćeni novinari su podložni podmićivanju. Zakon garantuje nezavisnost Makedonskoj RTV, ali to joj ne smeta da, umesto da pokriva ceo politički spektar, šest puta emituje isti intervju sa makedonskim premijerom. Država je najveći pojedinačni oglašivač na makedonskom tržištu i time suptilno podmićuje medije.

U Crnoj Gori se najozbiljnije pretnje medijskoj slobodi godinama potiskuju, a kad su novinari u pitanju tužilaštvo i sudstvo restriktivno tumače zakone. Kazne za uvredu i klevetu su do 14.000 evra, a prosečna novinarska plata je 400 evra. Ako nemaju za kaznu, novinari moraju u zatvor, a zatvorski dan košta 40 evra. Prema tome, crnogorski zatvorenik je svakodnevno dragoceniji od novinara.

U Srbiji se i Republička radiodifuzna agencija meša u uređivačku politiku kada naređuje RTS-u da u celini prenosi skupštinska zasedanja. Zakon ne favorizuje javne medije, ali je uvijeno povlađivanje kada premijer (Vojislav Koštunica u vreme analize, opaska T. K.) daje intervjue samo novinarima državne agencije, iako Srbija ima tri novinske agencije. Sudije se pasivno opiru da kažnjavaju za tužbu i klevetu. Lane je u Beogradu bilo desetak tužbi, uglavnom političara za klevetu, a ni jedne presude. U čitavoj Srbiji je bilo pedesetak tužbi. Goran Vladković iz OK radija u Vranju kaže da državi ne smeta što u novinarstvo stiže sve više amatera, jer tako ima slabijeg protivnika. Sve vrste medija u Srbiji je zahvatila „tabloidizacija“, iako su oba medijska udruženja prihvatile etičke kodekse slične evropskim. Možda zato većina novinara u Srbiji ne želi da deca nastave njihovim putem.

Studenti TV novinarstva u Srbiji utvrdili su da je sadržaj vesti u različitim medijima među sobom veoma sličan. Veruje se da su pravi vlasnici medija u Srbiji sakriveni iza formalnih vlasnika. To dokazuju sinhronizovani napadi medija sa različitim formalnim vlasnicima na neku stranku ili političara. Neke TV sa nacionalnom frekvencijom imaju više vremena za opozicionu SRS nego za stranke na vlasti. Stvar se nastavlja i sa metamorfoziranom SRS. Osnivački kongres Srpske napredne stranke prenosilo je krajem oktobra šest televizija. Ni jedna nije naznačila da su naprednjaci platili prenos.

Tamara Kaliterna

broj 49, novembar 2008.