Posle 5

Da li treba da se prilagođavamo dirigovanim zahtevima tržišta ili da stvaramo svet nade i saradnje otvorenog srca?

Zbignjev Herbert, jedan od najvećih svetskih pesnika XX veka, pisac je neprevaziđenih knjiga esejističke proze o Grčkoj, Holandiji i Veneciji. Kralj mrava, knjiga objavljena u izdanju Arhipelaga u izvrsnom prevodu Biserke Rajčić, jedina je Herbertova knjiga proze.

11. Beogradski festival u ponedeljak zatvara „Zapisnik sa lica mesta“ , baletski komad koji se bavi onim trenucima u našem životu u kojima sudbina u potpunosti menja njegov tok. Ovaj komad premijerno izveden 2010. godine, beogradska publika moći će da pogleda u ponedeljak, na sceni Opere Madlenianum. 

Gledaoci se već vekovima identifikuju sa junacima o čijim doživljajima čitaju ili čije doživljaje gledaju. Do pojave video igara ta identifikacija je bila pasivna i nastajala je kao rezultat emotivnih procesa koji su se odigravali negde duboko u nama. Video igre emancipuju gledaoca u heroja, prepuštajući mu u velikoj meri odgovornost za moralne i druge izbore, dozvoljavajući mu da ne bude samo svedok događaja već njihov aktivni učesnik. Tolika sloboda plaši cenzore.

Večeras će posetioci zemunskog Madlenijanuma uživati u audio vizuelnom koreografskom spektaklu u kome 8 muških igrača nastoji da ukroti svoju impulsivnu prirodu. Andonis Fonjadakis i njegova francusko-grčka plesna Kompanija učestvuje u neizmerno moćnom, a istovremeno nežnom rukopisu ovog atinskog koreografa, koji je inspiraciju potražio u načinu na koji japanska umetnost tretira vreme, bez pokušaja da ga reprodukuje. Zahvaljujući iskustvu dugogodišnje saradnje sa koreografom Saburom Tešigavarom, Fonjadakisov rad je utemeljen na tehnici, osećaju za trajanje i ideji osavremenjavanja japanske umetnosti, čiju čistoću i preciznost on zahteva od svojih igrača.

Delo je inspirisano klasičnim japanskim umetničkim formama: kabuki pozorištem i haiku poezijom. Radnja podseća na klasične igre iz kabuki tradicije, kao i na brojne haiku poetske forme koje koriste opise prirode kao retorički uređaj za snimanje ljudskih emocija. Projekat se ne temelji na ponovnom stvaranju tradicionalnih klišea, već ima za cilj da uhvati smisao vremena, prefinjenost, snagu i stilsku gustinu ove umetnosti. “Wisteria Maiden” pokušava da stvori originalnu, savremenu fikciju, koja redefiniše mešavinu različitih kulturnih uticaja u savremenoj igri. Trodelna dinamika haiku poezije otkriva najmanje uočljive, pažljivo sakrivene pokrete duše i prevodi složene fraze u pokret. Suočena sa jezikom tela, poezija je uvek više sugestija nego izvesnost, a još je manje pogled na svet. Ona je svet u svojoj najzagonetnijoj i neosetljivoj dimenziji. Muški glumci koji igraju ženske uloge u kabuki teatru, takođe su inspiracija za ovaj komad. Onagate su otelotvorenje prirodnog, filozofskog i estetskog rafirmana, kroz zapanjujući spektar vekovima starih praksi.

Vaši svesni napori da budete prijatni čine vas neprijatnim. I što više sebe uveravate, dok se krećete na sceni, da je ovo zaista odlučujuc?e vreme i mesto da igrate ženu, sve muževnije zapravo izgledate …To je razlog zašto niko nikada ne može biti nazvan dobrim Onagatom, osim ako ne živi kao žena i u svom privatnom životu… U silnom nastojanju da predstaviš ženu, iako si muškarac, jeste prva prepreka: moraš se posvetiti vežbanju volje i moraš živeti kao žena. Onagata ne može napredovati ukoliko teži da kreira još jedno telo na sceni pored svog sopstvenog. Ono što je potrebno jeste proces oduzimanja: čovek mora biti uklonjen, zajedno sa snagom i energijom koja je po prirodi njegova. Želeti da prikažeš ženu, znači postati svestan razlike, odnosno postati svestan muškog tela, tako da ga možeš savladati u potpunosti, i zatim negovati svoju nežnost. Tokom procesa, još jedna gramatika pokreta će biti otkrivena, ženski privid pomeren daleko od ideja o ženstvenosti…
Kabuki glumac Yoshizawa Ayame (1673-1729), u slavu Onagate, pozorišne forme u kojoj glumci igraju ženske likove

Andonis Fonjadakis je odrastao u Jerapetri, na Kritu. Svoje igračko obrazovanje stekao je u Školi Niki Papadaki u rodnom gradu, i kasnije u Državnoj baletskoj školi u Atini. Na kraju školovanja, dobio je stipendiju Fondacije Marije Kalas, i nastavio svoje usavršavanje u Bežarovoj školi u Lozani. Kao igrač, bio je angažovan u Baletu Morisa Bežara, Baletu Opere u Lionu, kompaniji Sabura Tešigavare, i svojoj kompaniji Apotosoma. Tokom plesne karijere, imao je priliku da se sretne sa koreografima poput Magi Maren, Jiržija Kilijana, Vilijama Forsajta, Nača Duata, Matsa Eka, Morisa Bežara, Ohada Naharina, Frederika Flamana, Bila T Džonsa, Tera Sarinena, Sabura Tešigavare… Nakon nekoliko postavki za Bežar Balet i Balet u Lionu, 2003. godine u Lionu osniva svoju kompaniju Apotosoma, čije je naslove ubrzo videla publika Kuće igre i Bijenala igre u Lionu, Džojs teatra u Njujorku, londonskog teatra The Place, Festivala igre u Kalamati i Atinskog Festivala.

Kao slobodni umetnik i koreograf, sarađivao je sa Baletom Ženeve, Baletom Liona, Nacionalnom plesnom kompanijom Velsa, kompanijom Sociedade Masculina, Plesnom kompanijom Helsinkija, Nacionalnim baletom Grčke, Nacionalnim teatrom Severne Grčke, Kompanijom Benžamina Mijepjea, Vašington baletom, Bežar Baletom, Mladim baletom Ženeve, Helenskom plesnom kompanijom, Baletom iz Firence, kompanijom Ceder Lake, Baletom Sao Paola, kompanijom Dansgroup Amsterdam… Godine 2012., dobio je italijansku nagradu Danza e Danza za najboljeg koreografa, i to za postavku „Svadba“ u izvođenju trupe Maggio Danza. Od 2003. godine, sa svojom lionskom kompanijom Apotosoma, niže uspehe na gostovanjima u Francuskoj, Grčkoj, Italiji, Finskoj, Luksemburgu, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama.

Andonis Foniadakis zadužen je za umetničku direkciju i koreografiju, dok je dramaturgiju potpisala Nasja Fortuni. Svetlo je dizajnirao Sakis Birbilis a kostime Tasos Sofroniju scenografiju Eva Manidaki postavila je scenografiju, dok je dizajn zvuka Žilijen Taride.

Ovo je svetska premijera komada Wisteria Maiden.

igraju: Nican Avraham Margaliot, David Di Pretoro, Igal Žerom Cur, David Esing, Georgios Kocifakis, Pjer Magendi, Armando Disanto i Žoan Verkutere

U svetlu najnovijie političke drame vezane za Rusiju i Ukrajinu, EU nastoji da u najkraćem roku iznađe što efikasnije načine eksploatacije alternativnih izvora energije, piše EurActive.  EU se, u tom smislu, zalaže za komercijalno iskorišćavanje energije okeana, a za to je, opet, potrebna tehnologija koja, po težini investicije, vredi 500 miliona evra u razvojnom periodu do 2020. Ovaj nacrt treba postaviti u okvire koordinata zajedničkog evro-plana, tu je javno-privatno partnerstvo i, u idealnom slučaju,uvođenje feed-in tarife kojima se investira razvoj tehnologija za obnovljive izvore energija, kaže  Remi Gruet, direktor za politika i operativu evropske Asocijacije za energiju okeana. Ali, po njemu, prednosti energije okeana mogle bi prevazići sva ulaganja.

EurActiv: Kakav je politički napredak kada se radi o evropskom Energetskom akcionom planu za eksploataciju energije okeana?

R. Gruet: Sasvim mali, evropska Komisija za energiju okeana radila je zajedno sa svim bitnim igračima u realizaciji energetskog foruma 2016. godine, na način koji bi Komisiji i industrijama EU članica omogućio da identifikuju osnovna pitanja i rešenja za energetski sektor, kao i način za njeno sprovođenje. Imamo dva susreta – jedan je bio u Briselu u petak, 4. aprila, a drugi će biti u Dablinu 11. juna; na njima će se okupiti zainteresovane strane, predstavnici industrija, akademici, tink tenkovi, države članice i Komisija.

Šta je svrha evropskog energetskog Foruma ?

R. Gruet: Forum je zacrtan u Akcionim planom EU. Njegov je cilj prepoznavanje osnovnih problema i njihovih rešenja. Bitno je uočiti koje su tehnologije, nakon faze njihovog razvoja, najprimenljivije u praksi, najefikasnije, najčistije i najjeftinije, i kako da se „zelena energija“ okeana rasporedi na tržištu. I, na kraju Foruma, nadamo se da ćemo čuti i inicijative od strane EU industrija. Ako uspemo da dostignemo taj nivo, to će biti uspeh. Forum će obuhvatiti tri ranije definisana radna polja – tehnologiju, tržišta i finansije, kao i infrastrukturne i ekološke probleme.

EA: Kakvog je uticaja vaša aktivnost imala na dosadašnje investicije?

R. Gruet: Pitanje investicija doći će na kraju Foruma. U ovom trenutku, problem investiranja biće vođen od strane zvaničnika EU članica, koji treba da podrže pozitivne politike u evropskom energetskom sektoru. Cilj saopštenja ove Komisije nije utanačivanje investicija, koliko podizanje svesti i stavljanje pravih ljudi na funkcije, koji bi, potom, trebalo da rade na obezbeđivanju investicija.

EA: Kako bi mogla izgledati inicijativa od strane industrija?

R. Gruet: Još je malo prerano govoriti o tome. Cilj nam je da iskoristimo 500 miliona evra do 2020, kao i koncipirati plan za sprovođenje ovog cilja. Nadamo se da ćemo pridobiti sve evropske članice, kako bi se dogovorile o praktičnim okvirima za podršku eksplotaciji okeanske energije. To treba da bude usaglašeno među njima, tako da imamo veoma dobar rezultat na evropskom nivou, a tu imamo i rivalitet u svim zemljama koje su zainteresovane za ovaj sektor. Ono što nam treba jeste dosledno sprovođenje jednog okvira plana u svim zemljama, tako da kompanije i industrije ne „skakuću“ iz jednog okvira u drugi, a i da bi imali bolji pristup projektima nego u ovom trenutku. Proceduralni deo Foruma je takođe važan. Postoji mnogo praktičnih pitanja oko uključivanja ovog plana i strategije, kao i vremena potrebnog za dobijanje saglasnosti svih učesnika. Sve ovo utiče na krajnju cenu okeanske energije. Oni napredniji postupci i metodi imaće lakši pristup finansijskim izvorima, a samim tim, očigledno, u perspektivi i nižu cenu struje.

EA: Od kojih bi se segmenata okeanske energije moglo imati najviše koristi – plime, stepena saliniteta ili toplotne energije?

R. Gruet: Očekujemo da će sve tehnologije biti korisne. Postojeća rešenja imaju tendenciju fokusa na plime i talase, jer su, u ovom trenutku, i svojim napretkom u razvoju najbliži tržištu, iako želimo da idemo dalje od toga, obuhvatajući sva ostala tehnološka rešenja koja mogu biti o koristi.

EA: Kakvi su vam ciljevi i agenda kada je u pitanju sektor industrijskog razvoja u 2016. godini?

R. Gruet: Cilj je proizvoditi 100 gigavata okeanske energije do 2050. godine – ovo naša vizija je na duži rok nego postojeća, koja je oročena do 2025. godine. U planu za dugi rok razrađujemo i tržišni pristup ovom izvoru energije. Do 2015, očekujemo da će neke od tih tehnologija biti dovoljno pouzdane da bi se na njih moglo računati u elektrodistributivnoj mreži. Do 2020. očekujemo da postignemo što jeftiniju proizvodnju dok ujednačenost i stabilnost cena treba da osvojimo do 2025, kada očekujemo da ćemo i započeti s prvim troškovno konkurentnim komercijalnim farmama okeanske energije.

Radili ste u Evropskoj agenciji za energiju vetra, kakve se sličnosti i razlike mogu uočiti kada poredimo energiju vetra sa onom dobijenom iz okeana?

R. Gruet: Postoji zaista važna sličnost. Vrlo je verovatno da će se ove tehnologije razvijati i graditi u Evropi, i to od od strane evropskih kompanija. Ako pogledate vetro-sektor, preko 90% svih turbina instaliranih u Evropi prodaju evropske kompanije – uključujući 100% proizvodnje ofšor (morskih) turbina. To je zbog sličnosti i kompatibilnsoti sa vrstama uređaja o kojima govorimo – glomazni uređaji koji su teški i zahtevaju specifične investicije i visok nivo poznavanja načina na koji se ovom tehnologijom rukuje. Ovo nisu solarnii paneli na krovu. Ovo su glomazne komponente, za koje morate imati dizalice i brodove kako biste ih postavili tamo gde želite. Zbog sličnosti, očekujem da će EU tržište biti pod kontrolom od strane igrača EU, što je gledano kroz perspektivu ekonomske krize i dešavanja u evropskoj industriji dobra stvar. Po meni, ključna je stvar paralelno raditi na razvoju eksploatacije kako energije vetra tako i okeana. Ovo već možete videti i na tržištu – Alstom, Siemens, GDF-Suez i komunalni sektor su potpuno ušli u ovu stvar, pa čak i manje kompanije kao što je Aquamarine Power, koja razvija turbine za proizvodnju struje iz morskih talasa – i oni su takođe evropski igrači, koji takođe isprobavaju i ugrađuju nove zelene tehnologije. Baš kao što to rade i velike korporacije.

Da li se rad na javno-privatnim partnerstvima oko okeanske energije dešava ispod radara ?

R. Gruet: Dosta se diskutuje oko inovativnog finansiranja u ovom sektoru. Istorijski gledano, sektor se oslanjao na donacije, ali su, takođe, u poslednjih sedam godina i kompanije ulagale puno – preko 600 miliona evra u tom periodu. Procenjujemo da je došlo i do priliva 80 miliona javnih sredstava uloženih u poslednjih nekoliko godina. Privatno finansiranje u ovom trenutku daleko je obimnije od državnog, a jedna od ključnih oblasti našeg Foruma razmatra i moguće načine za iskorišćavanje privatnih finansija koje koriste javne fondove, tj. državni novac – dakle, ne samo u privatnim donacijama, već i kroz kredite ali i kroz podelu rizika, sredstava i objekata itd.

EA: Kakvi su izgledi za korišćenje energije okeana u odnosu na raspravu o klimatskih ciljevima do 2030, i kakav je trenutni ishod?

R. Gruet: Veoma je jasno da su planom zacrtani ciljevi da 2020. pomogli državama članicama da odluče kakav „miks“ obnovljivih izvora energije žele da razviju. Čak i sa manje razvijenim tehnologijama, kao što okeanska energija, možete jasno uvideti da su se ovi ciljevi trajno uselili u dnevni red i agendu EU. Trenutno je teško uočiti na koji način bi sadašnji plan iskorišćavanja okeanske energije mogao ostati nepromenjen predlozima EK za Akcioni plan do 2030, za koji smo primetili da mu nedostaje ambicioznosti. Međutim, takođe je teško i kvantifikovati tj izmeriti efekte koje bi ovaj sektor imao na duge staze.

Kako biste reagovali na izjave nekih vaših kolega iz sektora obnovljivih izvora, koji kažu da je razvoj okeanske energije „diverzija“ koja finansijska sredstva skreće od „glavne teme i problema“: od, recimo, „preko potrebnih“ sredstava za oblasti kao što solarna i energija vetra, „koje bi mogle da smanje trenutnu emisiju CO2“?

R. Gruet: Za početak, naša tehnologija već radi. Ovo su dokazani koncepti. Potrebno je da se investira u iskorišćavanje vetra i sunca, naravno, ali nam je takođe potreban i niz drugig tehnologija koje bi doprinele da se se vetar i sunce integrišu u distributivnu mrežu. Okeanska energija je daleko predvidljivija i manje podložna promenama od energije vetra ili sunca, a na ove prednosti svakako da moramo računati. Klimatske promene više ne podstiču razvoj obnovljivih izvora energije – možda je tako bilo u 2005/6, ali ne i danas, kada zavisi od industrijskog razvoja i izgradnje novog energetskog EU sektora. Sa najnovijim razvojem situacije u Rusiji, ide takođe i zabrinutost oko energetske sigurnosti i nezavisnosti. Stoga, moramo koristiti resurse koje imamo kod kuće, osiguravajući tako situaciju kada smo u stanju da obezbedimo stoprocentnu isporuku energije za evropsko tržište. Za to nam je potrebna mešavina tehnologija koje se oslanjaju obnovljive izvore. Ne možemo se osloniti samo na dva izvora koja u ovom trenutku dominiraju – ugalj i rečne vodotokove.

Kako energija okeana doprinosi u raspravi o konkurentnosti i radnim mestima?

R. Gruet: Samo što nismo započeli izgradnju novog industrijskog sektora za EU. Ja lično ne znam mnoge sektore gde evropske kompanije imaju kontrolu nad 90% tržišta – avio industrija mogla bi biti jedna od grana, ali automobilska to svakako nije – a tu imamo i vetroenergiju s kopna i mora, on-shore i off-shore eksploataciju, koja je takođe u prevashodno državnim rukama – pa mislim da možemo imati isti status od strane EU članica kao i oni stariji, tradicionalniji izvori zelene energije.

euractiv.com

(M.L.)

Posedovanje oldtajmera je „društvena pasija“ – za vlasnika je presudno da svoju ljubav podeli sa familijom, jer će auto biti njen punopravni član, kao i da nađe široko društvo istovrsnih hobista. Za razliku od sakupljanja markica, novčića ili umetničkih predmeta koji su samotnjačke discipline, članovi udruženja oldtajmera međusobno razmenjuju informacije, vežbaju mehaničarske veštine, a povremeno organizuju i porodična vikend okupljanja u zemlji i inostranstvu. Publika ima prilike da zaviri u njihov svet svakog  aprila.

Marko Ilić, potpredsednik udruženja „Buba Beograd“ i sekretar „Oldtajmer kluba Beograd“, u svojoj garaži, svojevrsnom muzeju posvećenom njegovoj velikoj strasti, pokazuje nam sve dosad osvojene automobilističke trofeje. Poseban deo na policama zauzimaju nagrade koje je osvojila njegova supruga. „Kako bi neko postao vlasnik oldtajmera od presudne je važnosti da tu svoju ljubav podeli sa čitavom svojom porodicom, jer auto kojim će se baviti postaće njen punopravni član. To je ubitačna ljubav koja takođe zahteva puno slobodnog vremena, ali i stalno odvajanje novca iz kućnog budžeta“, i  upravo iz tog razloga, kaže naš sagovornik, ljubitelji i vlasnici oldtajmera najčešće su finansijski ostvareni stariji pojedinci. 

Centralno mesto u Ilićevoj garaži-muzeju zauzima blještavi folksvagen karman, odnosno „sportska buba“, kako kažu poznavaoci, a ispred garaže je najčešće parkirana i jedna podjednako očuvana prava buba. To je u ovom „sportu“ prava sreća jer se delovi za ta dva automobila mogu relativno lako naći na našim prostorima.

Oldtajmeri se retko mogu videti na ulicama – njihovi vlasnici ih najčešće voze prilikom prigodnih okupljanja i parada koju organizuju članovi nekog od dvadesetak udruženja ljubitelja starih automobila u Srbiji. Ipak, neprestano doterivanje i održavanje „u formi“ ovih ljubimaca na četiri točka podrazumeva i pronalaženje najpovoljnijih neophodnih delova i najboljih majstora. U tom smislu, udruživanje u klubove ljubitelja donosi velike pogodnosti. „Bavljenje oldtajmerima je „timski hobi“, za razliku od sakupljanja markica, novčića ili umetničkih predmeta. Članovi udruženja pomažu jedni drugima za sve neophodne informacije, a mnogi među njima su i sami vremenom razvili mehaničarske veštine. Osim toga, članovi se skupljaju i zbog međusobnog druženja, pa se često dogovaraju pravi porodični vikend-skupovi na različitim mestima u zemlji“, naglašava Ilić. 

Folksvagen Karman Marka Ilića

Registracija (ni)je bauk

Domaći zakon „istorijskim vozilima“ smatra sve automobile starije od 1. januara 1971. pa ova klasifikacija pomaže jedino kod olakšica prilikom uvoza takvih vozila u zemlju. Starosna granica proglašena je još pre nekoliko godina, ali njena mana je što je fiksna, odnosno nijednom nije revidirana daljim protokom vremena. Država ne pomaže ni tamo gde je najpotrebnije – dažbine za jedan „muzejski automobil“ obračunavaju se kao i za bilo koje drugo drumsko vozilo.

„Ogromnu energiju smo uložili da promenimo način na koji domaći zakonodavci tretiraju oldtajmere, da se ugledamo na evropsko iskustvo i neke zemlje u okruženju, poput Hrvatske ili Slovenije. Nije da mi očekujemo da pitanje oldtajmera bude prioritet u aktuelnom političkom i ekonomskom trenutku u kome se država nalazi, ali bi barem njihov istorijski značaj trebalo da bude prepoznat od strane relevantnih ljudi.

Mi registrujemo oldtajmere u Srbiji kao da su bilo koja druga kola, i imamo jako velike godišnje izdatke zbog veće kubikaže i starosti vozila, a pogotovo ako se uzme u obzir da većina vlasnika oldtajmera tek jednom ili dvaput godišnje izveze svoje ljubimce iz garaža. U Švajcarskoj je ovaj problem rešen tako što vlasnik ma kojeg broja oldtajmera registruje samo jednu tablicu godišnje, i to u subvencionisanoj kategoriji, pa je stavlja samo na ono vozilo koje izlazi na ulicu“, žali se Ilić. Sa njim se slaže i Nebojša Đorđević, predsednik srpskog UIA (Udruženja istoričara automobilizma): „Visoke dažbine su i jedan od razloga što se na ulicama u Srbiji može videti ukupno tek nekoliko stotina oldtajmera, za razliku od demografski znatno manje Slovenije, u kojoj su zakoni adekvatno prilagođeni pa ima i više hiljada ovih vrednih starih automobila. Oldtajmeri nisu isto što i obični automobili, pa i definicija FIVA (Fédération Internationale des Véhicules Anciens) kaže da taj pojam isključuje ona vozila koja su u svakodnevnoj upotrebi.“

Nacionalna klasa

UIA svake godine u aprilu organizuje najveći skup oldtajmera u Srbiji, kada se parking i plato ispred Saobraćajnog fakulteta u Beogradu u potpunosti ispune automobilima, motorima, pa čak i autobusima i traktorima starim po nekoliko decenija. Taj skup je međunarodnog karaktera pa obuhvata i celodnevni program predavanja o istorijatu motorizacije u Srbiji.

U radu UIA posebni značaj zauzima auto-industrija iz Kragujevca, nekada krunskog dragulja domaće proizvodnje, koja je u najboljim danima prodavala više od 200.000 automobila godišnje. Đorđević je inače i ponosni vlasnik jednog fiće sa kontra-vratima, „prvog automobila koji je podigao domaću auto-industriju na noge, i svojevremeno omogućio celoj naciji da nauči da vozi“. Sledeće godine „nacionalna klasa“, Zastavin model 750, kako mu je zvanično ime, obeležava 60 godine od početka proizvodnje.

„Za fiću je lako pronaći sve delove, osim novih guma. Međutim, interesantno je da su fiće proizvedene pre 1968. veoma tražene u inostranstvu, pogotovo u zemljama zapadne Evrope, gde postižu veće cene nego u Srbiji“, ističe Đorđević. Te „izvozne“ cene dostižu i po nekoliko hiljada evra za fiću u koga tek treba ulagati sredstva za obnovu. Od domaćih automobila posebnu pažnju još izaziva zastava AR-55 campagnola, odnosno džip kampanjola, takođe rađen po licenci FIAT-a od 1953. godine. „Skockana“ kampanjola na našem tržištu postiže cenu veću od deset hiljada evra. Naravno, oldtajmeri strane proizvodnje i veće starosti dostižu daleko veće cene, u zavisnosti od starosti modela, očuvanosti i njegovog broja „na tržištu“.

Blago iz otpada

Oldtajmere strane i domaće, kao i njihove delove, moguće je pronaći na najneobičnijim mestima. Ponekad mali auto-otpadi sakrivaju neke zaboravljene modele, ali se dešava i da prava mala blaga isksrsnu u porodičnim zaostavštinama, ostavljena da rđaju u dvorištima ili garažama i po pola veka. Naravno, tu je i internet, sa odgovarajućom ponudom na sajtovima koji se bave prodajom automobila i auto-opreme. Za kompletno renoviranje jednog oldtajmera obično treba nekoliko godina – od mukotrpne nabavke delova, njihove ugradnje, sređivanje limarije, pa do najfinijih detalja preuređivanja enterijera i presvlačenja sedišta… „Najviđenije“ i najstarije primerke u zemlji – ford A i oldsmobil, prve citroene i fiate, ali i fiće i bube, zainteresovani mogu da vide na godišnjim defileima ulicama Beograda i Novog Sada i drugih gradova u Srbiji. 

„Po količini oldtajmera i broju ljudi koji se njima bave mi smo još uvek mala sredina. Međutim, poslednjih desetak godina primetan je veći kvalitet prikazanih vozila i uopšte veće interesovanje za stare automobile. Kada bi standard stanovništva bio veći i odgovarajuća regulativa prilagođena vlasnicima bez sumnje bi se ta slika i dodatno popravila“, zaključuje Nebojša Đorđević.  

Tekst objavljen u martovskom broju #105 časopisa „Biznis & Finansije“

Ako žalite što nemate novca da provedete leto ili prolećne praznike na najatraktivnijim evropskim destinacijama, znajte da do nekih od njih ne morate putovati više od nekoliko sati jer se nalaze u našem okruženju. Naime, američki časopis Hafington post (Huffington post) napravio je listu 15 najzanimljivijih evropskih mesta koje turisti još nisu otkrili i na njoj se nalazi čak pet odredišta iz zemalja koje se graniče sa Srbijom.

Na prvom mestu liste je albansko seoce Porto Palermo sa zamkom iz 18. veka izdvojenom na poluostrvu i prelepom obalom okruženom zelenilom.

Na četvrtom je crnogorski gradić Kotor sa svojim prirodnim i arhitektonskim lepotama, kaldrmisanim ulicama, tvrđavom ali i zanimljivim spojem planine i mora.

Tri mesta posle Kotora na ovoj listi našlo se makedonsko selo Smolare koje obiluje lepom i čistom vodom u raznim oblicima – u jezerima, vodopadima i sl. Takođe, u ovom selu možete videti zanimljive građevine iz doba Vizantijskog carstva.

Odmah posle Makedonije, na osmom mestu našlo se rumunsko mesto Sibiu, namenjeno ljubiteljima istorije sa dobro očuvanim utvrđenjima i rustičnom arhitekturom.

Hrvatsko ostrvo Korčula zaslužilo je 10. mesto zbog svojih lepih plaža i uvala ali i činjenica da je ovo rodno mesto Marka Pola i da njegova kuća privlači mnogobrojne turiste cele godine.

Foto: Visit Korcula

Dakle, za putovanja koja ćemo pamtiti se ne mora uvek odvajati mnogo vremena i novca, nekad je samo potrebna dobra ideja i predznanje.

Beogradski festival igre će svim ljubiteljima plesne umetnosti 9. i 10. aprila predstaviti nemački Balet Augzburg i njihov komad „Igra senki“. Osim nastupa u zemunskom Madlenijanumu u sredu, ova svetski poznata nemačka trupa igraće i u četvrtak uveče, i to u vršačkom Narodnom pozorištu „Sterija“.

“Igra senki” je omaž posebnoj vezi između Baleta Augzburg teatra i poznatog izraelskog koreografa, Itzika (Jicaka) Galilija. Galili poredi početak svake nove predstave sa sastankom na neviđeno. „Na početku uvek postoji ideja, a onda, kada uletite u posao, shvatite da se atmosfera razlikuje od one koju ste očekivali, stavovi i razmišljanja su drugačiji“… Fokusiran na upotrebu umetničke individualnosti i posebnog korišćenja rasvete, njegov rad poprima patinu koja je postala nadaleko prepoznatljiva. „Svetlost je poezija. Ona može definisati ličnost, napraviti razliku između hladnoće i toplote, istovremeno određujući prostor.“
svetska premijera u martu 2014.

Ballet Augsburg je neo-klasična/savremena trupa, koja deluje kao stalni ansambl Augzburg Teatra iz Nemačke. Internacionalni sastav savremenih, a klasično obučenih igrača, poznat je po izvornom atleticizmu i raznovrsnosti stilova, čime inspiriše koreografe za nova dela. U prethodnih šest godina, Rober Kon je, kao umetnički direktor, uvrstio u repertoar više celovečernjih programa, odnosno radove preko 40 koreografa među kojima su Icik Galili, Kristijan Špuk, Mauro Bigonceti, Edvard Klug, Vilijam Forsajt, kao i neki od najpoznatijih stvaralaca nove generacije, sa posebnim fokusom na originalne kreacije.

Ovaj „vizuelno zadivljujući balet je referentno delo za bilo koju trupu“, prenosi svoje utiske o Baletu Augzburg strana štampa. „Nerazdvojni izazovi akrobatske i nemilosrdne fizikalnosti, vođeni bombastičnom numerom perkusionističke grupe, impresivno su opipljivi i privlače publiku prema svetlosti pozornice, kako bi iskustvo podelila sa umetnicima“.

Itzik (Jicak) Galili, koji je proveo dvadeset godina radeći u Holandiji, kasno se susreo sa igrom. Nakon završetka vojnog roka u Izraelu, razmišljao je da studira psihologiju, ali mu je igra privukla pažnju. Godine 1991. preselio se u Holandiju, gde je osnovao sopstvenu kompaniju. Holandsko Ministarstvo kulture ga je 1997. godine nominovalo za umetničkog direktora nove trupe NND/Galili Dance, sa sedištem u Groningenu. Godine 2009, preselio se u Amsterdam, na poziv novoimenovane gradske kompanije za savremenu igru: Dansgroep Amsterdam (DGA), deleći poziciju umetničkog direktora sa Kristinom de Šatel. Njegov opus podrazumeva preko 60 naslova, a kreirao je za mnoge kompanije kao što su Balet Sao Paola, Balet Monte Karla, Kompanija Batševa, Balet Minhena, trupa Cisne Negro, Diversions Dance Company, Holandski nacionalni balet, Balet Gulbenkian, Veliki kanadski Balet, Holandski plesni teatar II, Kraljevski balet Finske, Balet Vinipeg, Skapino balet i Štutgart balet. Dobitnik je mnogih važnih koreografskih nagrada i priznanja, dok je 2006. godine zavredeo titulu Viteza Kraljevskog reda Doma Oranž-Naso u Holandiji.

Ovo delo sastavljeno je iz pet celina: Ili, Mona Liza, Kauč, Ke Lo Ya, i Roze kao Višnja i Belo kao cvet jabuke. Koreografiju je Galilijeva a kostime je osmislila Natasja Jansen. Muzika je, takođe, po Galilijevom izboru, a njeni originalni autori su Tom Vejts, Perez Prado, Tomas Hefs i  tandem ‘Percossa’ (Nils van Horn/Janvilem van der Pol)