Posle 5

“S ovom predstavom dešavaju se drugačije stvari nego inače. Obično publika, po završetku igre, odlazi svojim kućama i nastavlja svoj svakodnevni život. Ali, posle ove naše predstave, mnogo smo puta imali prilike da vidimo kako posetioci, kad padne zavesa, nisu želeli da izađu. Ostali bi u zatvorenom prostoru u kojem se plesni komad odigravao, želeći da nastave komunikaciju s nama. U pitanju je suočavanje sa samim sobom, sa granicama koje nam nameće naša misao, život, ili zatvorski zidovi“. Ovako je koreograf Buba Landrij Čuda na konferenciji za štampu opisao predstavu “Šaputanja” koju plesna kompanija “Malka” iz Grenobla, u okviru 11. Beogradskog festivala igre, izvodi 1. aprila u 20h u Kulturnom centru u Pančevu. Beogradska publika imaće priliku da vidi ovu predstavu 2. i 3. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu.

… i postoje dobri izgledi da će se ponoviti.

Pre tačno pedeset godina, Veliki zemljotres na Aljasci opustošio je Pacifički Severozapad, usmrtivši više od 100 ljudi. Međutim, samo njih desetoro stradalo je od samog zemljotresa, a ostali su bili žrtve niza cunamija koji su pogodili obalu, od kojih je jedan bio visok čak 66 metara. Ali ima i viših. Godine 1958. u malom fjordu Lituja Bej na Aljasci zabeležen je udarni talas koji bio visok oko pola kilometra i, mada su njegovo trajanje i uzrok nastanka bili drugačiji od cunamija u Indoneziji 2004. i onog u Japanu 2011. zagrevanje atmosfere učiniće da obe vrste cunamija postanu sve češće.

Tačno u 22h 9. jula 1958. zemljotres jačine 8,0 stepeni po Rihterovoj skali uzdrmao je severnu obalu Aljaske i sručio između 30,6 miliona i 46 miliona kubnih metara stena i leda kojima je bio oivičen fjord Lituja Bej, sa visine od 3.000 metara pravo u duboke vode ispod. To je rezultiralo monstruoznim cunamijem koji je dostigao visinu od 524,26 metra i koji je brzinom od 161 kilometra na sat opustošio i u potpunosti izmenio sliku ovog fjorda. O tome je detaljno pisala i Suzan Kejsi u svojoj knjizi „The Wave: In Pursuit of the Rogues, Freaks and Giants of the Ocean“.

Zvuči neverovatno, ali četvoro ljudi je zapravo preživelo ovu kataklizmu, i to u dva broda koja je narastajući talas poneo kao da su surferi i „prebacio“ preko vrhova drveća na okolnim strminama. Lituja Bej je izgleda kobno mesto i ovakvi cunamiji uopšte nisu toliko retki: američki geolozi kažu da je ovu oblast iz istih razloga 1936. pogodio cunami visok 150 metara, a ruski geolozi kažu da se 1853. godine desio i jedan visine od oko 120 metara, mada su visine ova dva cunamija nepotvrđene.

Većina cunamija, ipak, nastaje zbog podvodnih seizmičkih aktivnosti, kao u Indoneziji pre deset godina. Pacifički vatreni pojas, poznat po čestim zemljotresima, generiše čak 80% zemljotresa na godišnjem nivou, koji rezultuju zapravo veoma čestim cunamijima (manjih visina) koji pogađaju obale Japana i Čilea. Klimatsko zagrevanje povećava šanse za nastanak cunamija obe vrste, kažu geolozi. Topljenje glečera globalno preraspodeljuje masu širom planete što za posledicu ima povećani pritisak na okeansko dno, samim tim i povećanje vulkanskih i seizmičkih podvodnih aktivnosti.

Izvor: Quartz

Švajcarska trupa Cimerman & De Pero nastupiće danas 31. marta u 21 čas i 1. aprila u 17 časova u Pozorištu na Terazijama, sa predstavom “Šija je bila vrat”. To je njihovo prvo gostovanje na Beogradskom festivalu igre i u Srbiji.

Da li vas je neko skoro pozvao na žur? Sigurno nije, jer je ta reč davno izašla iz upotrebe. Mladi danas ponekad kažu „žurka“, ali, to nije isto. Pre rata, bilo da ste bili tinejdžer ili odrasla osoba, svaki poziv na žur jako bi vas obradovao. Reč „žur“ dolazi od francuske reči „dan“ (proverio sam kod Joce Ćirilova) i znači skup društva bez određenog povoda. Nema veze ni sa rođendanom, ni sa imendanom, ni sa nekom godišnjicom ili praznikom. Jednostavno, skup društva radi priče, druženja i provoda.

U to vreme bilo je dve vrste žureva. Jedne su pravili odrasli, a jedne mi tinejdžeri. Udate beogradske dame iz građanskih porodica imale su obično jedan dan u nedelji kad se u kući (ne u kafani) okupljalo samo žensko društvo i to ne veliko (4–5 bliskih prijateljica). Obično bi se od pet do sedam sati po podne, služio čaj sa nekim slanim pecivom i kolačićima, nikakav alkohol. Nešto kao „five o’clock tea“.

Sećam se da je moja majka imala žur sredom. Tata bi, pošto bi gošće došle, izašao da ih pozdravi, i onda otišao svojim poslom u varoš ili kancelariju. Služavka obučena po propisu, u kecelji i s belom kapicom na glavi, unela bi na velikom srebrnom poslužavniku čajnik, šolje i kolačiće, a mama bi sama sipala čaj gošćama. Čaj se pio sa šećerom i limunom, nikad s mlekom (toliki Englezi baš nismo bili). Ne treba ni da kažem da su tad sve imućnije građanske beogradske porodice imale servise od najfinijih porcelana (Vedžvud, Rozental ili Majsen). Tada se pričalo o svemu i svačemu i uvek je bila na redu građanska beogradska hronika. Bilo je obično tema o nekim udajama, razvodima, kupovanju nove kuće ili automobila i slično. Žene tada nisu razgovarale o politici. Politika ih nije interesovala. Ta tema je bila ostavljena muškarcima, pre svega i zato jer političke promene nisu uticale na njihov život, kao što je to danas. Da li je na vlasti bio Stojadinović ili Cvetković, bilo im je savršeno svejedno.

Bilo je, razume se, i drugih vrsta žureva. To bi pre bio poziv na kartanje nego poziv na žur. Tada se služila kafa i sendviči, a žene su obično igrale remi ili kanastu. U vrlo otmenim društvima igrao se i bridž, ali malo, jer je ta igra bila prilično komplikovana. Ali, bilo je i žena kockara, koje su igrale i poker, no to je već nešto drugo.

Moja majka nije nikad pravila partije karata, jer ni sama nije volela da se karta, ali mislim da je tu bio presudan uticaj moje babe (dosta konzervativne stare gospođe) koja je prezirala žene kockare. Znam da kad bi se pomenulo eventualno da se udaje neka od bogatih beogradskih devojaka, baba bi rekla: „Jeste, dobra je i lepa devojka, ali ne daj bože da je na majku. Ta ne ispušta karte iz ruku“. Baba je smatrala da udate žene posle svojih porodičnih i kućnih obaveza treba da čitaju ili da štrikaju ili vezu.

Odrasli muškarci nisu pravili nikakve žureve. Oni bi se obično našli u gradu pred ručak i popili pivo ili neki aperitiv i porazgovarali. Obično su se nalazili kod „Moskve“, „Ruskog cara“ ili „Milanovića“ (danas „Kod konja“). Razume se, organizovale su se i partije pokera i tu su bili visoki ulozi.

Potpuno drugačiji su bili žurevi nas tinejdžera. Do male mature su se slavili samo rođendani. Bio je svečani porodični ručak, a popodne bi došli najbolji drugovi i bili posluženi rođendanskom tortom. Sećam se i danas „krokenbuš“ torte sa spolja glaziranim kestenom koju mi je mama pravila, a koju posle rata nikad više nisam jeo. Tek u višoj gimnaziji, kad nam je bilo petnaest godina, tj. kad smo iz kratkih pantalona uskočili u dugačke, na žureve su počele da dolaze i devojke. To su uglavnom bile sestre naših drugova ili ćerke naših porodičnih prijatelja i bile su mlađe od nas dve godine. Žurevi su se obično održavali u zimsko vreme i u kućama, uvek u prisustvu roditelja. Bila je to obično subota ili nedelja, a žur bi trajao od pet po podne do devet sati uveče. Posle toga se odlazilo kućama na spavanje da bismo mogli da se odmorimo i budemo spremni za školu sledećeg dana. Žurevi su najčešće organizovani u kućama Svete Šapera, Ivice Keniga, Bore Markovića i u mojoj kući. Po dolasku, gosti bi ušli u salon gde je bio i klavir, a kasnije bi bilo servirano posluženje, obično sendviči i neki kolač, a pili smo malinovac ili limunadu. Nikako alkohol. U početku bi sedeli muškarci sa jedne strane, a devojke s druge, a kasnije, kad bi počelo da se igra, pomešali bi se. Kod mene bismo tada prešli u trpezariju i tu pomerili sto i tepih, kako bismo oslobodili parket za igrački podijum. Ukoliko ste dolazili na žureve morali biste da znate da igrate okretne igre tog doba (tango, fokstrot, engliš vals i drugo). Ako niste znali dobro da igrate šanse da se dopadnete devojkama bile su vam male. U to vreme su postojale u Beogradu razne škole igranja (Pere Stajića, Raše Milutinovića, Jove Dimitrijevića, gde ste mogli da naučite razne okretne igre. Časovi su bili uz muziku s gramofona, a za kraj igračkog tečaja dolazio je i mali živi orkestar). Moja sestra Anuška, mada mlađa od mene pet godina, mala i vižljasta, znala je odlično da igra, pa bi nekad nas dvoje vežbali razne plesove. Na našim žurevima se igralo uz gramofon, a nekad i uz živu muziku koju je svirao naš školski džez orkestar: Rođa Milivojević harmoniku, Pavle Minh klavir, Predrag Knežević Kneža violinu i ja gitaru. Na kraju žura, negde oko devet sati, polako smo se razilazili. U to vreme nije se moglo zamisliti da se mlade devojke tako kasno vraćaju same kući, čak ako su i u susedstvu stanovale. Po njih bi obično dolazile majke, ukoliko su bile prijateljice naše majke, ili služavke koje bi nosile čak i kišobran u slučaju kiše. Takav je onda bio red. U to vreme, bar u centru grada, nije bilo bojazni od bilo kakvih izgreda siledžija ili manijaka, ali posle bi u školi prepričavali utiske sa žura. Tako su ta lepa druženja i lagodan život trajali do aprila 1941. a onda je počeo rat i sve se potpuno promenilo.

Istorija moga klavira

U našoj kući u ulici Majke Jevrosime br. 39 u trpezariji u prizemlju bio je jedan pijanino na kome je moja majka svirala. Mama je kao sve građanske devojke onoga vremena (po-četak XX veka) učila francuski i klavir i dobro je svirala. Negde oko moje dvanaeste godine počeo sam i ja pored mame da prebiram po dirkama. Kada je mama videla da me muzika interesuje uzela mi je nastavnicu klavira, gđu Dobrilu Mihajlović, koja je sjajno radila sa mnom, tako da sam posle godinu i po dana mogao da sviram lakše Šopenove valcere. Kada sam napunio četrnaest godina i završio malu mature, baba je rešila da mi kupi klavir. U to vreme (1938) najpoznatija muzička kuća bila je „Harmonija“ na Terazijama. Ako bi videli da ste ozbiljan kupac, donosili bi vam klavir kući i ostavljali dva do tri dana da probate, pa ako vam ne bi odgovarao doneli bi drugi. Mi smo odabrali jedan klavir marke „besendorfer“ i jedan „blitner“. Meni su tako, kao da sam lično Rubinštajn, doneli prvo „besendorfer“, ali mi je tastatura bila tvrda, pa sam se odlučio za „blitner“. Stavili smo ga u salon na spratu i ja bih vredno vežbao. Takođe smo pravili muzičke seanse kao i probe našeg školskog ork-estra. Bilo je to lepo i bezbrižno vreme.

Šestog aprila 1941. zazujali su nam iznad glava nemački avioni i počeli da bacaju bombe na grad. Mi smo odmah posle prvog talasa pokupili nešto najnužnijih stvari i krenuli u izbeglištvo. Stigli smo u Ripanj, selo nadomak Beograda gde je mom ocu, rezervnom ofi-ciru bilo zborno mesto. Drugog dana rata, 7. aprila uveče, počeo je da pada sneg i padao je pet dana. Seljaci su to smatrali božjom kaznom. Posle pet dana moj otac je otišao dalje u rat i bio zarobljen. Nemci su zauzeli Srbiju i mi smo se vratili kući u Beograd. U međuvremenu smo saznali da nam je 6. aprila oko dva po podne na kuću pala bomba. Zatekli smo strašnu sliku. Bomba je pala ispred samog glavnog ulaza i srušila pola kuće i to upravo onaj deo gde su bila oba klavira. Druga polovina kuće je za divno čudo ostala čitava. Počeli smo da raščišćavamo i da vadimo stvari ispod vlažnih ruševina. Posle dva dana moj drug Pavle Minh i ja ugledali smo ispod cigala, maltera i greda polomljen gornji poklopac klavira. Kriknuli smo od radosti i počeli da kopamo dalje, dok nismo došli do klavijature. Klavir je, za divno čudo, davao zvuk. Bila je to engleska mehanika. To je na neki način bilo i sim-bolično: engleska mehanika odolela nemačkim bombama! Noge i ostali delovi su bili polomljeni, ali je mehanika ostala čitava. Najzad smo uspeli da izvučemo celu metalnu kon-strukciju i klavijaturu i pokupili na gomilu parčiće poklopca i nogu. Posle mesec dana rada klavir-majstor Tomić uspeo je da ga sastavi. Kad smo ga polirali bio je kao nov. Ništa nije izgubio od tona. Posle rata sam se upisao na Muzičku akademiju i na njemu vežbao i spre-mao diplomski ispit. Kad sam diplomirao dirigovanje i video da mi klavir treba samo za rad i da nikad neću postati pijanista, rešio sam da ga prodam. Dobio sam 1956. godine za njega 450.000 dinara, a za 200.000 dinara kupio sam jedan odličan pijanino s engleskim meha-nizmom, koji i dan-danas imam. Teško se onda živelo, oženio sam se i dobio dete i taj novac mi je dobro došao. Setio sam se da mi je tetka iz Kruševca nudila klavir na poklon, a i da sam posle rata kao referent nastavnog odseka Narodne milicije mogao da iz magacina uzmem klavir koji je ostao od Nemaca folksdojčera. Znao sam da su mnogi klaviri bili uzeti iz jevrejskih kuća 1941. godine. Nisam hteo da uzmem nijedan i ni danas mi nije žao što sam tako uradio.

Negde krajem sedamdesetih došao sam u Zemun u muzičku školu i, gle čuda, u jednoj sam sobi ugledao svoj stari klavir. Bio sam veoma uzbuđen. Delovao je dosta staro, ali zaista je to bio moj klavir. Seo sam i počeo da sviram, ali sam ubrzo prestao pod naletom uspomena iz doba kad mi je baba kupila klavir. Onih koji su onda bili oko mene, više nema. Izašao sam iz sobe da kolege ne vide kako su mi oči suzne. Nikad se više nismo sreli, ja i moj klavir.

Opasni špijuni

Leto u Vrnjačkoj Banji 1940, poslednje leto pred rat, bilo je divno, sjatilo se pola Beograda. Udarna trojka mlađeg društva bili smo Bora, Kneža i ja. Pre podne smo lunjali po banji, vozili se fijakerom do Hladne Vode ili išli na bazen Klobuk da se kupamo. Po podne na matine-igranke u vilu Simić, a uveče s roditeljima u Koop i Švajcariju, ili smo sedeli u vili Florida i pričali razne dogodovštine. Tog leta smo upoznali i braću Todorović, Mitu i Miju, koji bi povremeno „ukrali“ od svog oca automobil i onda se vozikali po Banji i okolini, pravili se važni. Jednoga dana, kad je Bora morao da se vrati u Beograd, ispratili smo ga kolima do železničke stanice, a onda, kad je voz krenuo, produžili za vozom putem koji je išao paralelno s prugom i vikali i mahali Bori. Prestigli smo voz i sačekali ga na pružnom prelazu, a Kneža je izvadio prazan fotoaparat i tobož slikao Boru i putnike i davao cedulje da podignu slike. Kad se voz udaljio i kad smo već hteli da se vratimo u Banju, čuli smo iza sebe uzvik: „Stoj, ne mrdaj!“ i, na naše zaprepašćenje, videli vojnika s puškom uperenom u nas. Tada se iz stražarske kućice (za koju smo mislili da je železničarska) pojavio i jedan podoficir i poljskim telefonom pozvao policiju koja je odmah došla, uzela nam fotoaparat i sprovela nas u policijsku stanicu Vrnjačke Banje. Samo naše privođenje izazvalo je uzbuđenje okolnog sveta koji se sjatio pred stanicom i ja sam iskoristio priliku i jednom dečku rekao da javi mom ocu. Doveli su nas pred starešinu (policijskog pisara) koji nam je zatražio isprave. Dali smo mu svoje đačke knjižice i on je ćuteći dugo gledao knjižice i svakog od nas ponaosob. Ličio je na Jerotija iz Nušićevog Sumnjivog lica. Kad smo ga pitali zašto smo tu, rekao je da smo privedeni jer smo slikali voz, a to je vojni objekat. „Danas – nastavio je – kad se svakojaki špijuni motaju po našoj zemlji i slikaju, moramo biti na oprezu i svakog sumnjivog proveriti.“ „Kakvi špijuni – rekli smo – i počeli da se smejemo – ta pratili smo našeg druga.“ On se naljutio i kazao da to nije ništa smešno i naredio žandaru da otvori fotoaparat i izvadi film. Žandar je otvorio aparat i zbunjeno rekao: „Šefe, nema filma, aparat je prazan.“ Mi smo se opet zakikotali, a šef se stvarno razgnevio, jer mu je izmakao glavni dokaz protiv nas. Naredio je da nas pretresu, a kad ništa nisu našli, upitao je Knežu: „Pa zašto si slikao sa praznim aparatom?“ „Onako, iz šale“, rekao je Kneža na šta je šef načisto poludeo. Vikao je da je sramota što takve mangupe kao što smo mi uopšte drže u školi, da nas treba poslati u popravni dom i slično. Ko zna dokle bi sve to trajalo da nije naišao moj otac s našim rođakom Miloradom Vučkovićem, višim inspektorom Ministarstva unutrašnjih poslova. Tata je rekao policijskom pisaru da je to samo jedna neslana dečačka šala i, kad smo izašli iz policijske stanice, propisno nas je izgrdio. Knežu i mene su drugovi nadalje u šali zvali „nemačkim špijunima“.

Mnogo godina posle rata čitao sam da su Nemci po dolasku Hitlera na vlast zaveli takozvanu totalnu špijunažu. Svaki nemački građanin koji bi putovao u stranu zemlju bio je dužan da napravi izveštaj o svom putu sa fotografijama. Običan turistički dnevnik. Posle toga bi specijalne službe izdvajale razne važne podatke i sklapale ih u celinu. Na kraju bi imali sliku stranih gradova tako detaljno snimljenu kao da su ih pravili profesionalni špijuni. Pomislio sam tada da nije čudo što smo preterano revnosnom policajcu iz Banje bili sumnjivi.

Ali ben Abdu

U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka počele su u Beograd da stižu grupe rvača iz inostranstva i da priređuju male turnire u rvanju, koji su izazivali veliko interesovanje kod publike i to kod građanske publike srednjih godina. Takmičenja su se održavala u sali ili bašti bioskopa, tj. kafane „Kolarac“, koja je srušena u nemačkom bombardovanju 1941. godine, a koja se nalazila na uglu Poenkareove (danas Makedonske ulice) i današnjeg skvera ispred „Staklenca“ s desne, neparne strane. U to vreme najpopularniji sport je bio fudbal, pa onda laka atletika, odbojka (za košarku još nismo znali), zatim rukomet (zvali smo ga hazena, a igrale su ga samo žene), a od zimskih sportova klizanje, pa tek onda skijanje, jer nismo imali pravih terena. Igrao se i tenis, i to u dugačkim pantalonama, ali je to bio više mondenski sport. Mi mladi najviše smo voleli boks. Moji roditelji, koji nisu bili baš sportski nastrojeni, voleli su da idu na konjske trke na Hipodromu (koji i danas postoji). Svet je tamo bio vrlo elegantno obučen. Sećam se slike svojih roditelja odmah posle Prvog svetskog rata. Sve dame su nosile lepe, velike, ukrašene šešire, a muškarci žirado i to je bilo pravo mondensko mesto, naš Askot. Zato sam se čudio zašto moji roditelji i njihovi prijatelji, sa ženama, što nije bilo uobičajeno – dolaze na rvačke turnire. Shvatio sam da oni smatraju da je rvanje ne samo sportska nego i antičko-viteška borilačka veština, gde je sve čisto i gde pamet pobeđuje snagu, za razliku od boksa koji su smatrali prostačkim i grubim sportom, gde se borci besomučno udaraju, maltene kao u nekoj uličnoj tuči, i gde su se dešavale i ozbiljne povrede. Jednom sam i ja zaželeo da odem i shvatio sam da je to bio samo jedan dobro uvežban i režiran sportski šou. Nekad je to ličilo čak i na cirkus, gde bi se nekoliko nesimpatičnih, ružnih, crnomanjastih grmalja borilo protiv nekoliko plavokosih, simpatičnih i lepo razvijenih momaka. U početku bi obično vodio odvratni grmalj i publika bi negodovala, ali bi na kraju jednim veštim i elegantnim zahvatom onaj nežniji takmičar pobeđivao. Pobeda bi bila kada protivnika položite na pod ili kad on ne može da se otrgne od dva glavna zahvata „gvozdene kragne“ i „duplog nelzona“ (kad mu s leđa proturite obe ruke ispod ramena i spojite ih oko njegovog vrata). Te rvačke trupe su dolazile i odlazile i negde pred rat 1940. u poslednjoj trupi je bio i jedan ogroman dobroćudni džin, crni Arapin, visok skoro dva metra i težak najmanje 120 kila. Zvao se Ali ben Abdu, vrlo se fer borio i svima bio vrlo simpatičan. Kad je njegova grupa otišla, on je ostao u Beogradu. Bio je svojevrsna atrakcija jer je pored Rize, čistača cipela, bio jedini crnac u Beogradu u to vreme. Uvek je išao u kao sneg belom burnusu i stalno dolazio u poslastičarnicu „Alhambra“ koja se nalazila preko puta „Kolarca“. Ta kuća je srušena negde sredinom pedesetih. Mi, đaci Druge muške gimnazije kad smo želeli da jedemo orijentalne slatkiše išli bismo kod „Pelivana“, najbolje poslastičarnice te vrste u Beogradu, ali smo sad zbog Ali ben Abdua počeli da svraćamo u Alhambru. Gazda poslastičarnice je znao turski, a Ali ben Abdu je pored arapskog govorio i turski i često je sa gazdom dugo razgovarao. Govorio je i prilično srpski i mi bismo nekad s njim pričali o rvanju. U martu 1941, dan posle potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom, Ali ben Abdu je nestao. Nije više dolazio u Alhambru i niko ga nije nigde video. Posle 27. marta dečko koji je posluživao u Alhambri rekao nam je da je čuo da je Ali ben Abdu uhapšen i streljan kao nemački špijun.

Bilo nam je čudno i neverovatno da je jedan Arapin rvač radio za nemačku obaveštajnu službu. Dečko iz Alhambre nam je rekao da je Ali ben Abdu znao i nemački, što je na neki način potvrđivalo ovu priču.

Onda je došao rat i mi smo zaboravili i na rvače i na Ali ben Abdua.

Posle rata rvanje nije više bilo u modi, bar kod nas. Keč ez keč ken je tek počinjao. Svi mi mladi, obožavali smo boks. Svi najbolji tadašnji bokseri Dule Bogdanović, Miša Lazarević, Krona Ilić, Toma Hladni, Zoran Andrejević, kao i stariji, Luka Popović, Laza Džepina i Duško Dimić, bili su naši najbolji prijatelji i dolazili na igranke, kao i mi na njihove mečeve. Na boks je dolazio mlađi svet, pretežno muškarci, ali je bilo i nekih devojaka koje su vatreno navijale. Jedanput se videla i jedna starija beogradska gospođa pedesetih godina koja je bodrila Mišu Lazarevića. To je bila moja majka koja je posle mnogih Mišinih poziva, pristala da dođe na Mišin meč, zato što je Mišu, koji je stanovao kod nas, mnogo volela, jer je rano ostao bez majke. Godine 1949. kada je Miša polazio na turneju po Austriji sa bokserskim klubom „Milicioner“, sa svima nama se izljubio i dugo nas grlio, zahvaljujući za svu pažnju i gostoprimstvo koje smo mu pružili. Znali smo da se više neće vratiti. Nažalost, u inostranstvu nije produžio svoju boksersku karijeru.

Kako sam postajao stariji i sve više i više radio, prestao sam da se interesujem za boks, a na rvanje sam potpuno zaboravio. Danas ponekad kad vidim sumo rvače koji mi deluju degutantno, setim se onih predratnih rvačkih turnira i pomislim: „Šta li je, stvarno, bilo sa Ali ben Abduom?“

Nora, moj pas koga se i danas sećam

U našoj kući je, otkad znam za sebe, uvek bio neki pas. Prvi koga se sećam – bio sam još u osnovnoj školi – bila je jedna lepa keruša, rasni ptičar (poenter), braon, bež i bele boje i zvala se Bobika. Svi smo je voleli. Tada ljudi nisu držali pse po svaku cenu i iz mode kao danas. Sem pudlica i drugih manjih pasa, psi srednjeg i velikog rasta živeli su u dvorištima u svojim kućicama. Moj otac je bio veliki „kučkar“, i danas se sećam jednog uzbudljivog dana kada su šinteri uhvatili Bobiku koja je imala ogrlicu oko vrata, ali je nesmotreno sama izašla na ulicu. Šinteri su tada imali kola (u stvari veliki kavez), koja je vukao konj i pse su hvatali jednom motkom s omčom od žice na kraju. Današnjoj deci to bismo mogli najbolje da opišemo ako bismo rekli da su bili isti kao šinteri iz Diznijevog crtaća Maza i Lunja.

Kad su nam komšije javile da su šinteri uhvatili psa, tata, koji je onda imao već preko pedeset godina, istrčao je u kućnom kaputu napolje i zatražio da šinteri puste psa, a mi ćemo platiti kaznu. No, šinter se zainatio i hteo je da psa odmah vodi u kafileriju. Tata je ponovio molbu, ali je šinter ošinuo konja u nameri da ode. Tata je, međutim, kao stari konjanik, hitro uhvatio konja za uzdu blizu njegove glave i čvrsto je stegao, tako da ovaj nije mogao ni da se pomeri. Šinter, mlad i jak čovek, ljut, zapretio je tati bičem, ali ga je tata prostrelio pogledom koji je govorio: „Samo probaj.“ Taj nemi duel trajao je 5-6 sekundi i šinter je ustuknuo i, videvši tatinu odlučnost, a možda i iz obzira prema njegovim godinama, sišao je sa kola i pustio psa. Tata ga je, razume se, častio i sve se lepo završilo. Mama je tatu korila što se izložio opasnosti da ga šinter udari bičem, ali je tata rekao da nikad ne bi dozvolio da odvedu psa koji oko vrata ima ogrlicu. Ja sam se, razume se, divio tatinoj hrabrosti. Kad je Bobika uginula od starosti, bio sam na maloj maturi i tata me je obradovao vešću da nam je njegov prijatelj Mika Obradović, direktor Kovnice novca u Topčideru, ponudio na poklon jedno malo štene nemačke doge. „Taj će pas biti samo tvoj“, rekao je tata. Tada su doge čuvale Kovnicu, bilo ih je 10-15, i imale su svog specijalnog trenera. Doge su veliki i snažni psi i mogu da budu vrlo opasni. Dresirane su tako da eventualnog lopova zaustave i drže ga u mestu, lajući dok ne dođu stražari. Ukoliko bi lopov pružio otpor, doga bi mogla da ga rastrgne. Ta rasa nije mnogo inteligentna, tako da svakih šest meseci dresura mora da se obnavlja. Moj pas, mlada keruša, dobila je ime Nora i bila je, kao i sve nemačke doge, crno-bele boje, ali je imala jednu malu braon fleku na glavi, te zato nije mogla da se takmiči, mada je imala pedigre. Kad je napunila tri meseca morali su da joj iseku klempave uši i formiraju ih začuljene, kakve imaju dobermani i vučjaci. Sirota Nora, cvilela je i krvarila 2–3 dana, ali je sve ipak prošlo. Dreser ju je naučio i da hoda uvek vlasniku s leve strane, a glava da joj bude u visini vašeg kolena. Ukoliko vi stanete, stane i ona, kad se okrenete – okrene se i ona. Znala je i kad treba da sedne ili ustane. Ja sam tada paradirao s njom po ulicama i svi su mi zavideli. Išla je na stalne kontrole kod veterinara i, za pravo čudo, nikad nije bila bolesna, što se retko događa kod rasnih pasa. Sa mojom sestrom Anuškom, koja je onda imala osam godina, volela je da se igra, naročito po snegu. Oborila bi je na sneg i onda bi je kotrljala po njemu. Moja sestra je u svojoj beloj bundici ličila na veliku grudvu snega. Cikala bi od radosti i uživala u igri. Nora je porasla, postala je veliki pas i imala je svoju kućicu pored stražnjeg ulaza naše kuće. Primala je hranu samo od nas i uvek bi nas kratkim lavežom upozoravala kad je neko dolazio.

Prolazilo je vreme i negde posle 27. marta 1941. godine, kada smo svi znali da će doći do rata, počele su probe sirena u slučaju vazdušne opasnosti. Nora se tog zvuka plašila, skičala je i vrtela se ukrug. Morao sam uvek da je smirujem posle toga. Petog aprila uveče vratio sam se kući kasno posle jedanaest sati, probe sirena su već prošle, a Nora je bila nervozna, vrtela se ukrug i odjednom je počela da zavija. U mirnoj i tihoj aprilskoj noći to je bio pravi predznak nesreće. Dugo mi je trebalo da je smirim. Otišao sam da spavam i ujutru su me probudile bombe. Nemci su, bez objave rata, surovo bombardovali stambene delove grada. Odmah smo svi pošli u podrum, a ja sam se vratio po Noru i poveo je dole sa nama.

Bombe su padale blizu nas, bilo je strašno, svi smo bili uplašeni, a najviše Nora. Propela se na zadnje noge, pribila se uz mene, a glavu mi je stavila na rame. Drhtala je kao prut. Kada se bombardovanje završilo, odmah smo otac (koji je kao oficir morao da se javi na zborno mesto), mama, sestra i ja krenuli u bežaniju. Baba i naša njanja Dada nisu htele da napuste kuću i mi smo psa ostavili s njima. U drugom kratkom bombardovanju, u jedan sat, bomba je pala ispred samog glavnog ulaza u kuću, baš tu gde je bio podrum i prosto otkinula pola kuće. Da smo ostali, svi bismo bili na mestu mrtvi. Baba i Dada su se tada zatekle u drugom delu kuće i za pravo čudo ništa im nije bilo, sem što su pale na pod, gde ih je bacio vazduh od detonacije. Prava sreća u nesreći. Nora je, srećom, bila sa zadnje strane kuće.

Kad smo se posle deset dana vratili iz bežanije, Nore nigde nije bilo. U onoj opštoj gužvi i metežu pobegla je ko zna kud. Tada je strašno bilo. U međuvremenu je nekoliko dana padao sneg i sve što smo hteli da spasemo iz porušenog dela kuće propalo je. Tu se više nije moglo živeti i mi smo prešli u babinu kuću u Kosovskoj ulici.

Saznali smo da je tata pao u zarobljeništvo. Nemci su već propisali šta smemo da radimo. Od deset uveče do pet ujutru bio je policijski čas, škole nisu radile, teško je bilo i sa snabdevanjem. Sve nesreća do nesreće, a ja sam se ipak povremeno pitao gde je moj pas.

Jednoga dana te jeseni šetali smo sestra i ja po gradu i stali na uglu Poenkareove (Makedonske) i Dečanske ulice, kad sam odjednom ugledao jednog nemačkog avijatičkog oficira u plavom kožnom kaputu, kako prelazi ulicu, vodeći jednu dogu. Pogledao sam bolje i video da ima braon fleku na vratu. Povikao sam iz sveg glasa: „Nora!“ i pas se odmah okrenuo i pošao ka meni, ali ga je onaj oficir povukao za kaiš i zverski ošinuo bičem. Jadna Nora je počela da cvili. Oficir je malo zastao i uputio mi jedan ledeni pogled, koji je značio: „Znam da je to bio tvoj pas, ali je sada moj i ne pomišljaj da ću ti ga vratiti.“ Hteo sam da priđem da je makar pomilujem, ali me je sestra zadržala. Oficir se okrenuo i pošao, vukući Noru, a ona se povremeno okretala i gledala za mnom. Ne mogu nikako da zaboravim njene tužne oči, dok me je gledala odlazeći. Više je nikad nisam video.

Posle rata smo imali dosta pasa, ali nijedan nije bio kao Nora. Danas u Beogradu skoro i da nema doga, ali kad god ih vidim, makar na filmu, setim se Nore, iako su od onda prošle tolike godine. Nekad mi sećanje ode i dalje, pa se setim Nemaca, kako onog njihovog avijatičara, tako i njihovih aviona.

Na sudu kao bludnik

U maju 1946. godine trebalo je da se održi Prvi kongres narodne omladine Jugoslavije u Zagrebu. To je bila prilika da se prvi put posle rata sastanu svi omladinci naše zemlje. U radnom delu Kongresa trebalo je da delegacije svih republika postave osnovne smernice i ciljeve ove organizacije, a pored toga su bili predviđeni i razni kulturni programi (koncerti i slično). Srbiju je u tom delu predstavljao KUD „Ivo Lola Ribar“ sa svojim simfonijskim orkestrom, horom i folklorom. Dušan Skovran, dirigent orkestra, tražio je basiste, pa je pozvao mene i Milana Kotlića koji smo upravo završavali prvu godinu kontrabasa u Srednjoj muzičkoj školi pri Muzičkoj akademiji. Mi smo pristanak uslovili tražeći da pođe i naš prijatelj i kolega Laza Kalmić, takođe basista. Bilo je to i suviše basova, jer je bilo svega tri violončela, no Duško je pristao i tako smo pošli svi.

Pruge, razrušene od Nemaca u povlačenju, bile su dosta oštećene i tek delimično popravljene, pa smo od Beograda do Zagreba putovali skoro ceo dan. To nam nije smetalo jer smo se u vozu sjajno zabavljali izmišljajući razne neobične i blesave štosove. Bili smo vrlo mladi i posle dugih godina rata i okupacije željni ludiranja. Uveče, oko devet, na železničkoj stanici u Zagrebu je bio svečani doček, a zatim su nas naši domaćini iz zagrebačkog KUD-a „Joža Vlahović“ smestili po privatnim stanovima lokalnih aktivista.

Naša grupa iz orkestra bila je smeštena u zagrebačkom naselju „Trnje“ iza železničke pruge, skromnom radničkom naselju s malim prizemnim kućama. Moram priznati da smo izvanredno srdačno i drugarski dočekani od svih koje smo sretali. Tada smo bili sigurni da bratstvo i jedinstvo – danas oveštala i lažna fraza – stvarno postoji.

Sve je bilo lepo: svečani koncert je održan u Narodnom kazalištu i dok smo se nameštali za probu, primetili smo tri postarija čoveka nagnuta nad orkestarsku rupu. To su bili basisti iz opere na čijim je basovima trebalo da sviramo. Videvši naša bedna gudala, ponudili su nam svoja i mi smo ih sa zahvalnošću primili, ali smo im za svaki slučaj okrenuli leđa da nam baš ne gledaju u prste. Koncert je odlično prošao.

Nadalje smo lutali po Zagrebu, izlazili svuda, išli čak i na fudbalske utakmice na Maksimir, ali smo najviše vremena proveli sa našim kolegama zagrebačkim džez muzičarima Bubijem Švarcom, bubnjarom i Mikijem Kerblerom, koji je vodio jedan amaterski big bend.

Posle tri dana došlo je, nažalost, do jednog neprijatnog incidenta. Jedne noći, dok smo spavali u kući našeg domaćina, pred zoru nas je probudio neki šum. Videli smo kako se neka prilika šunja ka nama i iznad naših glava se pruža jedna ruka. Još bunovni (a verovatno i pod utiskom priča da u Zagrebu ima još skrivenih ustaša), skočili smo i čvrsto uhvatili za ruku tu priliku. To je međutim bio naš domaćin koji je pošao da zatvori prozor iznad naših glava da nam ne bi bilo hladno. Čovek se strahovito uvredio. Rekao je kako smo mogli pomisliti da on hoće neko zlo da nam učini, da je bio u partizanima sa Srbima i da nas je primio u svoj dom prijateljski i bratski, a mi se ovako ponašamo! Izvinjavali smo se, pokušavajući da mu objasnimo zašto smo se trgli i uplašili, ali to nije mnogo vredelo. Naš domaćin je bio do dna duše povređen i razočaran. Nekako smo na kraju uspeli da izgladimo stvar, ali je taj mučan utisak ostao.

U Zagrebu je tada studiralo dosta naših prijatelja iz Beograda, koji iz političkih razloga nisu primljeni na Beogradski univerzitet. Došli su u Zagreb i tu bili primljeni bez ikakvih problema. Dani su veselo prolazili. Pred sam naš povratak pozvani smo na veliku oproštajnu žurku koju su nam priredili drugovi iz KUD „Joža Vlahović“ u Vlaškoj ulici u jedan ogroman gospodski stan, verovatno stan nekog bivšeg bogataša. Bilo nas je dosta, sigurno tridesetak mladića i devojaka i divno smo se zabavljali. Kad smo videli u dnu sobe klavir, prišli smo odmah i počeli da sviramo džez. Polako je atmosfera počela da tone u neki splin. Bili smo popili i ne znam kako smo se našli ispod klavira Bobi Guteša sa trubom i Laza, Mića i ja. Pridružila nam se i jedna lepa Zagrepčanka koja je pevala džez, sećam se da se zvala Melita. Polako su se gasila svetla, parovi su igrali. Planule su razne simpatije, verovatno je bilo i poljubaca i zagrljaja, ali ništa više. Melita je bila pod dobrim gasom i mi smo pod klavirom zagrljeni pevali stari hit „I’m in the mood for love“, kad su se iznenada upalila sva svetla i u stan je upao partizanski oficir i odmah povikao: „Šta je to, je l’ se tako ponaša naša omladina!?“ Utom je primetio ispod klavira Melitu i oštro rekao: „Izlazi odatle“, a nama se obratio: „Sram vas bilo kako se ponašate. Primili smo vas drugarski i bratski, a vi ste ovde napravili bahanalije.“ Melita je bila njegova verenica i uplašena počela je da se pravda, bacajući krivicu na nas. Tada je ovaj oficir nastavio da nas grdi, tvrdeći da je sramota da smo mi uopšte u omladinskom društvu i da će ovo naše ponašanje prijaviti. Kad je već njegovo moralisanje prešlo svaku meru, poslali smo ga na kraju zna se već gde. Na to je on, vukući Melitu za ruku, rekao: „Videćete vi svog boga. Letećete iz narodne omladine!“ Žur se prekinuo i mi smo se već sutradan vratili u Beograd. Ovaj incident na žuru smo i zaboravili pošto je sve drugo u Zagrebu bilo lepo.

Posle nekoliko dana, na tabli u društvu „Lola Ribar“, bilo je istaknuto da će se tog i tog datuma održati pred Sudom časti suđenje drugovima Guteši, Simiću, Kalmiću i Kotliću. Optuženi smo bili za nedolično ponašanje u Zagrebu, uvredu koleginice iz KUD-a „Joža Vlahović“ i sramoćenje ugleda Narodne omladine Srbije, kao i društva. Nismo to shvatili mnogo ozbiljno, ali nas je moj drug Bora Simić upozorio da je to ozbiljna stvar i može da ima vrlo loše posledice po nas. Ako nas izbace iz društva, automatski će nas izbaciti i sa Muzičke akademije, pogotovu što nismo ni skojevci, a sviramo džez, tada ne baš omiljenu muziku režima, te će nam perspektive nadalje biti prilično mračne. „Zato, rekao nam je Bora, recite da ste krivi i da se kajete i da ćete se pismeno izviniti drugarici Meliti.“ Poslušali smo ga. Kad smo došli sledećeg dana, sala KUD-a je ličila na pravu sudnicu. Mi smo seli na klupu, a gore je na praktikablu sedeo sud za stolom. Članovi su bili Janez Vrhovec, Ljubivoje Aćimović, član Gradskog komiteta i Ðuro Kotur. Pošto smo saslušali optužbe, kao i pridike članova suda, uradili smo ono što nam je Bora Simić savetovao (pokajničkih lica). Srećom smo dobro prošli: dobili smo poslednju opomenu pred isključenje iz društva. Nadalje su nas svi u šali zvali: „Vi, bludnici!“

Ljubavna pesma br. 1 (jedan Uskrs u Kruševcu)

Već je bilo svanulo kad sam kroz prozor voza ugledao krajičak Zapadne Morave, a zatim celu reku i kroz vrbake onu staru vodenicu na desnoj obali koje se sećam još od pre rata kad sam svake godine tu prolazio. Bio je april, Veliki petak 1947. godine i prošlo je sedam godina kako nisam bio u Kruševcu. Sad sam išao da provedem Uskršnje praznike kod mog druga Nike, sina apotekara Ðoke Petrovića. Pošao sam veče ranije iz Beograda i voz je dugo putovao, jer pruge oštećene tokom rata još nisu bile definitivno popravljene. Kad sam stigao, mada je bilo rano, dočekala me je cela porodica Petrović, i prvo posluženje je bilo slatko od zelenih malih patlidžana sa bademom, koje još jedino Grci znaju da prave.

Pošto sam se malo odmorio, krenuo sam u posete, razume se prvo kod tatinih prijatelja. Kruševac je tokom ratnih godina preživeo strašne dane. Prvo nemačko streljanje za odmazdu, na Vidovdan 1943. godine, a zatim crveni teror Paneta Ðukića i njegovih oznaša. Tatini prijatelji, sve građanska imućna lica, loše su prošli. Neki su izgubili glave, neki su zaglavili na robiji, a mnogima su oduzeli svu imovinu. Bili su jako potišteni i, da ih malo utešim, ispričao sam i tatinu zlu sudbinu: kako su ga isterali iz advokatske komore i ostavili bez penzije posle skoro četrdeset godina advokatskog staža. Posle ovih malo tužnih susreta, krenuo sam u provod sa svojim društvom. Išli smo iz kuće u kuću na žureve, večere i ručkove, gde smo se uprkos teškoj situaciji, a i dosta hladnom vremenu, lepo provodili. Naročito su bile lepe muzičke seanse, jer su i Nika i njegova sestra Cana, kao i deca advokata Lučića, Anđelka i Borka, svirali violinu i klavir. Ja sam tada već bio poluprofesionalac, pa sam na seansama bio „glavni“. Uveče na Uskrs došle su u posetu kod Nikinih dve sestre, komšinice, kako je to bio red. Ja sam tad baš prebirao po Caninom klaviru, jednom divnom „bosendorferu“. Mlađa sestra, lepuškasta, smeđa devojka, sela je pored mene, ja sam joj svirao neke stvari koje je ona volela i dugo smo pričali. Nešto je prostrujalo između nas i ja sam jedva čekao da se ponovo vidimo. Sutradan smo opet sedeli zajedno pored klavira i društvo se ljutilo što se izdvajamo. Ali mi jednostavno nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Ta praznična atmosfera koja me je podsećala na detinjstvo i babinu kuću, kao i taj porodični građanski mir malog grada delovali su na mene i ja sam sav razdragan bio u nekoj egzaltaciji. Lebdeo sam u nekoj lirskoj sentimentalnoj nirvani i te večeri sam sklopio jednu kompoziciju, ili, bolje reći, improvizaciju samo za nju.

Sutradan sam morao da se vratim za Beograd i ona me je ispratila na železničku stanicu, a mislim da ne postoji ništa romantičnije od ispraćaja na železničkoj stanici. Samo smo se gledali i držali za ruke ništa ne govoreći. Ušao sam u voz. Dugo smo mahali jedno drugom, sve dok voz nije zamakao iza prve krivine. U vozu sam mislio samo na nju, dugo sam stajao u hodniku i gledao kroz prozor. Stanice su promicale jedna za drugom, a ja sam sanjario o nekom budućem zajedničkom životu s tom devojkom, u malom gradu, daleko od velegradske buke.

Ipak, čim sam stigao kući uhvatio me je beogradski tempo i razne obaveze (porodica, škola, svirke i jurnjava s mojim društvom). I uskršnja čarolija je polako počela da bledi.

Posle dva-tri dana ponovo sam se setio svega i onu moju kompoziciju malo doterao i zapisao. Nazvao sam je „Ljubavna pesma br. 1“. Prošlo je, međutim, skoro mesec dana kad sam najzad napisao pismo svojoj simpatiji. Bilo je to neko poluljubavno pismo. Na odgovor sam čekao skoro dve nedelje, a kad je stigao, bio sam malo razočaran. Pismo je bilo lepo i srdačno, ali sam osetio malu uzdržanost. To me je rastužilo i hteo sam odmah da odem do Kruševca i da je ponovo vidim, ali sam se zamislio i shvatio da sam ja, bez obzira na neke moje kvalitete i porodično zaleđe, samo jedan student bez posla koji svira džez na igrankama. Takođe sam se setio i da bih, s obzirom na svoj nemiran duh i nestalnu prirodu, kao i poneku neodoljivu želju za nekim neozbiljnim ili avanturističkim poduhvatima, svojim dolascima samo remetio onaj mir porodične građanske atmosfere malog grada. Rešio sam da ne idem. Nisam se više ni pismom javio. Tu devojku više nikad nisam video. Prolazilo je vreme. Ponekad sam mislio na nju i naš rastanak na železničkoj stanici, kao i na miris onog hladnog Uskrsa, ali sve ređe i ređe. Tada bih seo za klavir i svirao svoju „Ljubavnu pesmu br. 1“ koju, inače, nisam nikada javno izveo, niti ikome pokazao. Stajala mi je u fioci.

Prošlo je skoro pedeset godina i u međuvremenu sam čuo da je ona devojka kojoj sam napisao pesmu umrla u nekoj dalekoj zemlji. Jedne nedelje me je pozvao Minja Subota da gostujem u nekom „Nedeljnom popodnevu“. To je bilo 1997. godine. Pričali smo o svemu i svačemu i ne znam kako smo došli na tu moju pesmu. Ja sam tad ispričao tu davnu priču i Minja me je zamolio da sednem za klavir i da je odsviram. Za divno čudo – posle tolike pauze – dobro i tačno sam je odsvirao. Bila je to romantična balada, vrlo moderna za ono doba, a i danas „in fashion“. Čim sam se vratio kući zazvonio je telefon i javio se Bora Roković koji je sasvim slučajno to čuo. Jako mu se dopala kompozicija i tražio je da mu je pošaljem, jer bi hteo da je svira i aranžira. Kroz smeh mi je rekao da još nikad nije čuo da neko ljubavne pesme registruje pod brojevima, kao delovodni protokol. Napisao je divan aranžman za klavir i gudački orkestar i mi smo to izveli sa uspehom na dva simfonijska koncerta i snimili za moj dupli autorski CD. Bora je na koricama partiture napisao krupnim ćiriličnim slovima „LJUBAVNA PESMA BR. 1“, a onda dole na engleskom „composed by V. Simić 1947. arranged by B. Roković 1997“.

Godine 2007. išao sam, na Veliki petak, na celivanje u crkvu i, kad sam izašao u portu, setio se da je sada prošlo 60 godina od onog nezaboravnog uskršnjeg provoda u Kruševcu 1947. godine. Tada mi je proleteo ceo film kroz glavu. Setio sam se one devojke, Nike, Bore Rokovića i svih onih koji su tada bili sa mnom, a kojih danas više nema. Vratio sam se u Crkvu i zapalio sveću za sve njih.

Vojislav Bubiša Simić
SENTIMENTALNO PUTOVANJE (Sentimental Journey), Clio

Porinuvši u kiblu punu ‘Mahou’ piva i leda, Horhe Rodrigez i njegovi prijatelji izvalili su se u lokalnom baru Mesón Viña da bi sredom uveče uživali u fudbalskim prenosima. Za obližnjim stolom, neprimećen od ostalih, jedan par se mazio dok je konobarica iznosila omlete sa krompirom i druge porudžbine za večeru. Tada je počela utakmica. U deset uveče.

Što nije neobično. U vreme kada se ljudi u nekim zemljama pripremaju za odlazak na počinak, uobičajeno špansko veče tek se zahuktava: u deset, najčešće uz večeru i popularne TV emisije, a ne završava se sve do jedan iza ponoći. Istraživanja pokazuju da je skoro četvrtina Španaca zakucana za televizor između ponoći i jedan ujutru.

„Ovo je odlika španskog identiteta, jesti i spavati u neko drugo vreme“, kaže Rodrigez (36), koji je narednog jutra morao da ustane kako bi na vreme stigao na svoj bankarski posao.

Španija i dalje radi po svom satu i ritmu. Sada, međutim, pokušavajući da se oporavi od razorne ekonomske krize – a u nedostatku lakih rešenja – pokret koji se zalaže za što veću efikasnost tvrdi kako zemlja može postati produktivnija i usklađenija sa ostatkom Evrope ako usvoji satnicu primereniju ostalim Evropljanima.

Zašto svi ne bismo kao Španci?

Ipak, ono što možda zvuči logično je da bi oni koji nisu Španci trebalo da naprave fundamentalnu promenu u životu Španaca. Decenijama je ogromna većina Španaca odlazila na dugačku podnevnu sijestu – pauzu za ručak i dremku. Prema novom „rasporedu rada“, ova bi se pauza svela na oko sat vremena ili kraće. Televizijski programi bili bi pomereni sat ranije u odnosu na dosadašnju šemu. Elastičan španski radni dan bio bi zamenjen nečim što je više nalik radnom rasporedu od 9 ujutro do 5 popodne.

U osnovi predložene izmene stoji preporuka za pomeranjem kazaljke, i to vraćanjem časovnika jedan sat unazad, što bi Španiju izvuklo iz vremenske zone koja obuhvata Francusku, Nemačku i Italiju. Umesto toga, Španija bi se pridružila Portugalu i Britaniji u svojoj prirodnoj geografskoj niši – unutar Koordiniranog univerzalnog vremena, koje je savremeni naslednik merenja po Griniču.

„Želimo delotvornost“, rekao je Ignasio Bukeras, najglasniji zagovornik zamene španske satnice. „Španija mora raskrstiti s tim lošim navikama koje su se nakupljale u proteklih 40 ili 50 godina.“

Španska vlada za sada ovu kampanju uzima veoma ozbiljno. Parlamentarna komisija je prošlog septembra preporučila vladi da vrati časovnike sat unazad i uvede redovan osmočasovni radni dan. Ali, do sada, vlada još uvek nije preduzela nikakvu akciju.

Radni dan „presečen“ sijestama je španski kliše, mada ne i nužno ukorenjen u stvarnosti. Za razliku od ovoga, mnogi urbani Španci žale se na beskrajni radni dan koji počinje ujutro da bi, potom, bio prekinut tradicionalnom kasnojutarnjom pauzom a zatim i podnevnim ručkom. A kada se vrate na svoja radna mesta u četiri popodne (ručak počinje u dva), kako kažu mnogi zaposleni, svoj posao završavaju tek u poodmaklim večernjim satima, posebno ako gazda ima dužu pauzu za sijestu od njihove, nakon koje radi do kasno u noć.

„Ovakva radna satnica nije dobra po porodicu“, kaže Paula Del Pino, 37, advokat i majka dvoje dece koja kaže da bi radni dan od 8 ujutro do 5 popodne olakšao pritisak pod kojim su žene. „Špansko društvo je još uvek staromodno. I oni koji su na vlasti su staromodni, tako da ovde svi vole da ostane ovako kako je.“

Kakav je to ručak ako se guta na brzinu?

Današnji nacionalni raspored rada i satnica na snazi su još od Drugog svetskog rata, kada je španski diktator Francisko Franko pomerio satove unapred kako bi ih uskladio sa nacističkom Nemačkom, što se pre njih takođe dogodilo i u susednom Portugalu. Nakon Hitlerovog poraza, Portugalija se vratila Griniču ali Španija nije.

U to vreme Španija je bila mahom zemljoradnička a mnogi poljoprivrednici krojili su svoje radne i životne rasporede po kretanju sunca, a ne satova. Ručali bi i večerali kao i pre (uvođenja Hitlerovog tajminga), čak i pošto su satovi pokazivali jedan sat kasnije. Ali, kako se Španija industrijalizovala i urbanizovala, raspored vremena, rada i života postepeno su ovu zemlju udaljili od evropske norme. „Ljudi su se zaglavili u to vreme i satnicu“, rekao je ekonomista Havijer Dijaz – Himenez. „Na kraju su prevagnuli časovnici.“

„Onda bi svako išao u krevet i pravio decu“, kaže Rikardo Vaca, izvršni direktor Barlovento Komunikacija, madridskog medijskog konsultanta.

Do 1990-ih, tokom tranzicije od Frankovog režima ka demokratiji, takođe je počela da se rađa i jedna drugačija televizija. Vaca kaže da nove privatne mreže, željne profita koji im donose popularne emisije, počele da prave duže programe – tako su TV stanice gurnule udarni termin u rane jutarnje sate. Sada, dodaje on, istraživanja pokazuju da 12 miliona Španaca i dalje gleda televiziju barem do jedan ujutro.

Promena šeme udarnog televizijskog termina jedna je od preporuka paketa Ignasija Bukerasa, predsednika Udruženja za racionalizaciju španskog radnog vremena. Upada u salu za sastanke i odmah proverava svoj sat.

Bukeras tvrdi kako bi promena španskog rasporeda bila blagotvorna za zaposlene majke, obezbeđujući porodicama da više slobodnog vremena provedu zajedno, doprinoseći i ekonomskom oporavku Španije. „Ako bi Španija dobila racionalniji raspored rada, tada bi i naša zemlja postala produktivnija“, rekao je on.

U toku je žestok spor da li bi prethodna satnica, koja je postojala pre Franka, disciplinovala raspored španskog rada tako da se on može prevesti u veću produktivnost. Bukerasova grupa tvrdi da španski radnici provode više vremena na poslu od nemačkih radnika, ali obave samo 59% njihovih dnevnih zadataka. Merenje produktivnosti je neprecizna nauka; i, dok mnogi stručnjaci govore kako je španska produktivnost isuviše niska, Španija, zapravo, prevazilazi mnoge evropske zemlje po nekim proračunima (npr. prema Eurostatu, statističkoj agenciji Evropske unije).

„Ova tri časa za sijestu ne postoje“, kaže Karlos Anhulo Martin, koji nadgleda socijalne analize Nacionalnog instituta za statistiku u Madridu. “Ali, navike nisu uniformne da bi važile širom zemlje, pa su, recimo, u Kataloniji obroci i raspored rada usklađeniji sa ostalim evropskim zemljama.”

Marija Anheles Duran,vodeći sociolog španskog Nacionalnog istraživačkog saveta, skeptična je povodom stava da bi ova promena vremenske zone iskorenila nisku produktivnost, pripisujući je pre strukturi uslužno orijentisane privrede i zaostajanju u tehnologijama. Ona se, ipak, slaže da bi normalizacija radne satnice na državnom nivou pomogla ženama. U istraživanju koje je sprovela, a koje se ticalo žena i evropskog zakonodavstva, one su se žalile kako muškarci namerno zakazuju važne sastanke tokom ranih večernjih sati, kada su žene pod pritiskom povratka kući s radnog mesta.

„Za muškarce je ovo savršena strategija“, rekla je Duranova. „Stižu kući pošto su se deca već okupala! Radni raspored može se (zlo)upotrebiti) kao svojevrsno oružje.“

U baru Mesón Viña, Rodrigez i njegovi drugari razmatraju špansku satnicu. Jedan njegov prijatelj, Mihel Karbaho (26), bio je zgrožen idejom „ručka bez dremke“. Jedno je vreme radio kao pripravnik u Holandiji gde je s kolegama dolazio na posao u 8 a odlazio u 5, sa pola sata pauze koliko da pregrize sendvič za ručak – ovaj režim rada je, po njemu, skandalozan.

„Ukinuti vreme za ručak?“, pita se on, „Ne. Apsolutno sam protiv toga. Jedna je stvar jesti a druga gutati na brzinu. Naša kultura i običaji predstavljaju naš način života.“

Karbaho, ipak, priznaje, kako bi kraća dremka bila prihvatljiva. „Kažu da 20 minuta dremke (na radnom mestu) povećava produktivnost.“
(Ovaj članak Njujork Tajmsa je u Španiji izazvao kontroverze pošto sugeriše da ova zemlja ukida sijestu, prilagođavajući svoj radni dan i satnicu ostatku Evrope. Tekst je na dan objavljivanja (17. februara) došao na vrh liste tekstova poslatih mejlom drugim čitaocima, reprintovali su ga mnogi drugi sajtovi a medije u Latinskoj Americi je naveo da objave nekoliko svojih tekstova na sličnu temu, u kojima kritikuju NYT zbog zapadnjačkog pristupa temi i ohrabruju Špance da zadrže sijestu.)
M.L.

broj 105, mart 2014. 

Celovečernji balet španskog koreografa Alehandra Serude „Hiljadu delova“ u izvođenju  „Habard strit dens” čuvene baletske trupe iz Čikaga otvoriće danas u Sava centru 11. Beogradski festival igre.

„Pre nego što sam počeo da radim na ovom baletu, nisam mnogo znao o Šagalovom vitražu, ali kada sam video delo, osetio sam neverovatnu magiju boja i misteriju. Ipak, ne morate videti Šagalove prozore da biste razumeli predstavu, dovoljno je da se opustite i krenete sa nama na putovanje kroz emocije, izjavio je juče na konferenciji za štampu Sava centru koreograf Alehandro Serudo koji i nastupa u ovoj predstavi.

Pod sloganom  “Neverovatna moć ljudskog tela da ispriča priču”  11.Beogradski festival igre dovodi vrhunske baletske trupe na pozornice u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu i Vršcu.

Nepoznat čovek s nekoliko kaveza preko ramena, punih ptica, ide ulicom Haidži Ali u Bombaju. Jedan je posle ponoći. Iz taksija zaustavljenog kraj trotorara izlazi mlađi čovek. Kaže mu da želi da kupi sve ptice i pruža mu odgovarajuću sumu novca. Zatim opet ulazi u kola, dok trgovac odlazi ne pitajući ništa. U taksiju sedi devojka s licem balerine. Njih dvoje će potom zamoliti vozača da ih na trenutak ostavi same, nek ode da se prošeta, ili popije sok na njihov račun, zbog čega mu muškarac pruža novčanicu. Devojka posmatra kaveze sa raznobojnim pticama koje postaju uznemirene. Oboje proveravaju da li su svi prozori na automobilu zatvoreni. Svojim majušnim rukama, ona polako otvara vratanca na kavezima. Ptice izleću, sve do jedne, ispuštajući jezive krike koji odzvanjaju u unutrašnjosti vozila. Balerina svojim smehom pojačava taj haos i bodri svog kavaljera da ih uhvati. Dok se zabavljaju ovom surovom igrom, uzbuđeni ljubavnik pokušava da ščepa svoj pravi plen koji, kao i ptice, uzalud pokušava da mu pobegne. Ali se na kraju, baš kao i one, prepušta sudbini. Ubrzo se otvaraju vrata taksija i nekoliko, možda desetak, mrtvih ptica, izbačenih, završava na pločniku. Taksista se vraća i kola ponovo kreću zaputivši se slabo osvetljenim ulicama.

Suketu Mehta, autor jedne izuzetne knjige, City Maximum, koja je pre svega posvećena društvenom dnu ovog složenog grada, piše da novac, seks, ljubav, smrt i lakrdija, čine dominantne elemente njihovog svakodnevnog življenja. „Organizovan kriminal u Bombaju jedinstven je i neponovljiv. Prihodi bandi potiču od ucena kao usluga za zaštitu, reketiranja, pranja novca, kocke, krijumčarenja, finansiranja filmova, prostitucije na veliko i droge. U poslednje vreme, bande iz Bombaja uspostavile su kontakte s terorističkim organizacijama širom celog potkontinenta…“ Mehta nabraja mnoge vrste otmica. Kažnjavanje u jednoj vrsti otmice sastoji se u tome da se žrtva, za koju nisu uspeli da izvuku otkup, baca, s povezom preko očiju, u malu zemunicu prepunu zmija. Srećom da sam tu uznemiravajuću knjigu od skoro sedamsto stranica čitao nakon povratka s jednog od svojih poslednjih putovanja u Indiju. Pošto ne volim noć, teško da bih mogao upoznati jednu od tih hirovitih balerina i spustiti se do noćnog pakla tog megapolisa. Kada sam sleteo na međunarodni aerodrom Čatrapati Šivaji, grmelo je, a nebo je bilo bledosivo. Potom je počela da pada kiša. Beskrajne kapi vode raznosio je na sve strane blag, ali postojan vihor. Bio je mesec jul i monsun se razmetao svojom vladavinom. Tokom svih dana koje sam proveo u Bombaju, kiša je padala u krupnim gustim kapima, nalik na vodene zavese, na vodene svetove i univerzume. A ja sam, kao i mnogi drugi, zatečen tim nebeskim slapom, jedino mogao da posmatram vodu na svakom koraku. Nikada se nisam toliko nagledao kiše, neprestane kiše. Ipak, grad se nije praznio, naprotiv, ulice su i dalje bile prepune ljudi koji su tumarali bez zaustavljanja: bez kišobrana, u vodi do kolena i u potpuno mokroj laganoj, prozirnoj letnjoj odeći. Čovek je više bio mokar zbog vlage u toplom vazduhu nego zbog same kiše.

Na putu za hotel Tadž Mahal primetio sam jedno uznemiravajuće prisustvo, neku vrstu crnih gavranova, dugih kljunova i blistavog perja. Činilo se da su veoma dobro uhranjeni. Leteli su iznad Gateway of India, neke vrste trijumfalne kapije, podignute 1924. godine prema projektu arhitekte Džordža Viteta (1878-1926), povodom posete kralja Džordža V 1911. godine. Ispod nje su prodefilovale poslednje kolonijalne britanske trupe, da bi se ukrcale na brod Carica Australije. Hotel liči na palatu iz hiljadu i jedne noći. Moja soba gleda tačno na ovu kapiju, i na luku skrivenu iza bezbroj vodenih zavesa.

Nalazim se u četvrti Tauer, staroj britanskoj četvrti. Zgrade u Bombaju pod britanskom dominacijom, u trećoj dekadi viktorijanske epohe, odišu gotičkom arhitekturom. Ona nije imala nikakve veze s hrišćanskim osećanjima, nego sa otmenošću i dobrim ukusom. Neogotički stil pomešan sa autohtonim ukrasima daje joj veoma originalnu estetiku. Duž portika sa stubovima ispred viktorijanskih zgrada ove četvrti, odvija se nekontrolisan saobraćaj. Tu je i železnička stanica, terminal za Čatrapati Šivaji, tu su tribunali, univerzitet. Savremena arhitektura Bombaja ostavlja još mnogo toga da se želi. Sliku urbanog i dalje predstavljaju ove stare zgrade i ulice s palatama u evropskom stilu, od kojih su mnoge u tužno zapuštenom stanju. Ulazim u staru železničku stanicu Viktorija, sada preimenovanu u Čatrapati Šivaji, kojom je često šetao i Kipling sa svojim junacima; kiša unutra samo malo slabije pada nego na ulici. Sagrađena je osamdesetih godina XIX veka, od crvenog peščanog kamena. Barokno je ukrašena, kako njena fasada tako i unutrašnjost. U neogotičkom je stilu, s primesama tradicionalnih indijskih arhitektonskih stilova.

Godine 2004. postala je deo Uneskove svetske istorijske baštine. Međutim, i unutra pada kiša i sve je rasklimatano, prljavo i zaudara. Meni to ne smeta, jer se ne osećam kao turista već svako mesto u kojem se zateknem osećam kao svoje, kao da sam tu rođen. Unutra je na hiljade ljudi. I više je besposličara nego onih koji ulaze u stare vozove, skroz išarane, do krova. „U Bombaju, ako slučajno kasno kreneš na posao, pa stigneš na stanicu tačno kad voz kreće s perona, možeš da potrčiš prema krcatim vagonima i uvek će ti biti ispruženo mnogo ruku, raširenih na sve strane kao latice cveta, koje žele da ti pomognu da se popneš u voz. Dok tako trčiš uporedo s vozom u pokretu, uhvatiće te i oslobodiće za tebe majušni prostor na ivici otvorenih vrata, tek toliko da imaš gde da spustiš noge. Ostalo zavisi od tebe […]. I u trenutku kada te uhvate za ruku, oni ne znaju da li je ruka koju drže ruka Indusa, muslimana, hrišćanina, bramana ili se ne sme dodirivati, da li živiš na bregu Malabar, ili u Njujorku ili u Jogešvariju […]. Sve što znaju jeste da pokušavaš da stigneš u zlatni grad, i to im je dovoljno. ‘Penjite se’, kažu. ‘Napravićemo vam mesta’”, piše Suketu Mehta. Ova njihova urođena solidarnost pokazala se na delu već posle nekoliko dana nakon mog dolaska, kada su u nekoliko vozova eksplodirale bombe i poginulo stotine ljudi. Muslimanski terorizam potiče od starih indijsko-pakistanskih sukoba. Procenat muslimana u ovom gradu je 1,5 puta veći nego u ostalim delovima zemlje; muslimani ovde čine više od 17% stanovništva grada. U celoj Indiji muslimana ukupno ima sto dvadeset miliona, odnosno, oni čine 12% celokupnog stanovništva. To svrstava ovu zemlju na drugo mesto na svetu po broju muslimanskog stanovništva. Pola veka nakon razdvajanja, u Indiji i dalje ima više islamista nego u Pakistanu. Tenzije između hindu i muslimanske zajednice veoma su velike. Muslimani iz Bombaja – kao i oni iz ostalog dela Indije – pripadaju različitim sektama koje su između sebe takođe prilično nesložne: šiti, suniti, davudi borasi, ismailiti, deobandi, barelvije, memoni, moplaši, ahmedije i jedno dugo itd., itd…

Na staroj stanici Viktorija, osoba poput mene predstavlja besplatan spektakl. Grupe muškaraca, pošto žena gotovo da nema na javnim mestima, prati me u stopu. Ako dignem pogled ka svodu, i oni učine to isto. Ako zađem među perone, i oni zađu, otežavajući još više kretanje putnicima koji žure. Ako nešto pitam policajca, ili prodavačicu karata, onda ih i oni pitaju i odmah potom svi u glas mi govore svoje mišljenje. Ličim na glumca koga prati hor. U Bombaju se milioni ljudi svakoga dana bude, a da uopšte ne znaju zašto su se rodili. Siromaštvo ih nagoni da se potucaju na sve strane ne bi li nešto minimalno stekli i tako preživeli, rasipajući preostale sate u traženju nekakvog izuzetnog događaja koji bi ih izbavio od dosade. Neko mi kaže da svi ti sati koji su višak ovim masama silno nedostaju nama Zapadnjacima; kada bi se samo moglo zameniti njihovo vreme za naš novac, mi bismo živeli više, a oni bolje. Ali vreme se ne kupuje, vreme je nepotkupljivo. Unutra, u staroj železničkoj stanici, pada kiša. Nosim kišobran ali ga ne otvaram, jer putnici kišu ne primećuju, pa bi ta sprava bila uvreda za njih. Zato se moj kišobran pretvorio u štap. Kad sam zastao ispred mađioničara sa zmijama koji je svirao neku vrstu flaute, osetio sam kako bi moja sprava mogla da poprimi oblik reptila. Na stanici se svašta može događati, mada je bolje da se ništa ne događa i da ja nastavim da pričam svoju priču o Bombaju.

Molim svog vodiča da me odveze u jedan od tih hramova i on mi odgovara da je nemoguće posetiti ih; ali mi govori o Malabarskom bregu gde ima hramova i gde se nalaze Kule tišine. Breg je u stvari izuzetno prostrana šuma, čiji je jedan deo dostupan javnosti, dok je drugi deo u rukama Parsa. Skrećemo s druma i kola prolaze kroz neku kapiju na kojoj stoji velika tabla koja nas obaveštava o mestu u koje ćemo ući. Na njoj su takođe napisani i ovi stihovi na engleskom: „Nisu mrtvi, naši dragi koji su nas napustili. / Oni samo na kratko ne mogu videti naše oči. / Oni su dosegli svetlost, / Dok mi i dalje tumaramo u mraku, / U kojem ne možemo videti njihove osmehe. // Ali oni nam se smeše, vole nas i ne zaboravljaju nas niti se udaljuju. / Ne, oni nisu mrtvi, u njima je punoća živta. / Oni su pobedu i užitak izvojevali, dok mi / Moramo još čekati i boriti se, / U samoći i bolu. // Prepustimo im se da vas vode s nadom, i uzvratimo im osmehom / Osmehom jednim, dok čekamo. // Naše voljene srešćemo na kapiji na kojoj nas čekaju.“ Dok sedim u kolima, sa spuštenim staklom na prozoru, kako bih se oslobodio zapare od koje se ništa ne vidi, otežano prepisujem reči jer kiša upada unutra. Zaustavljena kola i otvoren prozor istovremeno privlače pažnju mladih žena s decom u naručju, i staraca, koji se bacaju na nas tražeći neku sitninu. Odugovlačim, jer zapisujem, i vozač me upozorava da moramo odmah krenuti. Ja ga molim da nastavimo put ka Kulama tišine. Prelazimo most na ulazu i krećemo jednom strmom uzbrdicom. Na njenom kraju nalaze se dva puta. Onaj desni vodi ka javnom parku, dok nas levi vodi ka Kulama.

Nastavjamo put, premda nas table sa upozorenjem u više navrata opominju da je zabranjeno ići dalje. Na kraju stižemo do malog kružnog trga na kojem se nalazi veliki krilati kameni lav. Taksista prilazi jednoj zgradi i zaustavlja se kraj njenog stepeništa. Otvaram vrata i, čim sam zakoračio na prvi stepenik, okliznuo sam se. Zahvaljujući tome što sam se dočekao na ruke sprečio sam da se snažno udarim, ali nisam uspeo da izbegnem bujicu vode koja me je preplavila i skroz pokvasila. U pomoć mi odozgo, sa stepenica, prilazi grupa ljudi, većina njih su mladi, svi isto obučeni. Imaju pantalone i košulju svetlo smeđe boje. Oni su ukopnici – mada njihov posao ovde nije baš da ukopavaju – i ovo zdanje takođe čini deo groblja Parsa. Ne razumeju dobro engleski, ali oni znaju moje namere i samouvereno mi daju do znanja da je to nemoguće. Zdanje je puno drvenih stolica na kojima sede i čekaju rodbina i prijatelji pokojnika. Zidovi su prekriven belim pločicama i sa njih vise slike sa svetim tekstovima i imenima porodica darodavaca. Suočeni s mojom upornošću, odvode me u jednu malu prostoriju u kojoj se nalazi maketa Kula. Svaka Kula je kružnog oblika i ima nekoliko stepenika. Posle niza obrednih činova, tela bivaju razgolićena i stavljena na to kamenje kako bi ih gavrani proždrali. Starci počivaju skupa, na jednom mestu, što važi i za žene, muškarce i decu. Kada od njih ostanu samo kosti, izlažu ih suncu da se ugljenišu, a onda ih bacaju u jamu gde postaju prah i tako bivaju sahranjeni.

Tu vidim i ostale paviljone u kojima se bdi nad pokojnicima i vrše obredi pre konačnog rastanka. Oko mene je najmanje trideset mladića koji ne skidaju oči s mene. I ja gledam njih, razmišljajući o njihovom groznom poslu. Kojim li kastama pripadaju? Oni prate svaki moj pokret i ja im, na kraju, zahvaljujem na gostoprimstvu. Sada pažljivo silazim niz stepenice; primećujem da kiša nije prestala. Kada sam ušao u kola, vozač me pita kuda ćemo dalje. Dok pravi manevar da bi se okrenuo i vratio nazad, nailazi na prepreku koja onemogućava da se nastavi put ka Kulama tišine. Odjednom se, ispred nje, pojavljuje nekoliko čuvara koji žestoko gestikuliraju. Krećemo nazad ka izlazu.

Kiša pada i na obližnjem ostrvu Elefanta. Od izmaglice se ne može videti čak ni njegova senka na horizontu. Ono što je nekada bila zajednica ribara sada je ograđeno dimom naftnih rafinerija i visokih postrojenja usidrenih u centru luke Bombaj.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović
Odlomak iz knjige Sesara Antonija Moline Gradovi u kojima umine bol, Arhipelag/NBS

Folklorno nasleđe zasnovano je na intuitivnoj matematici, odnosno oblicima i metrici koji izražavaju i prenose znanje o svetu koji nas okružuje. Svi poznati ornamenti, počev od praistorije, sačinjeni su na osnovu 17 matematičkih šema koje su prisutne i u savremenom dizajnu – od pločnika kojima hodamo do kompanijskih logotipa.

Najstariji žitelji Balija ne znaju matematičku definiciju tačke, ugla ili kruga, ali bez teškoća mogu da naprave savršeni krug od mladog palminog lišća, koristeći samo oštar štap i nož. Na severu Angole, kulturološki ideal plemena Čope je crtež koji se završava u jednom potezu, pomoću samo jedne krive. Kada član plemena priča priču svojim saplemenicima, obavezno je prati iscrtavanjem određene šare na pesku, koja najčešće ima motiv životinje ili biljke. Kriva se iscrtava po šematskom obrascu, oko određenog broja kamenčića poređanih u nekoliko redova. Osnovnom obrascu crteža mogu da se dodaju još neki estetski detalji, koji su uvek simetrični. Crtež mora biti povezan sa pričom, a budući vođa plemena se najčešće već u mladosti prepoznaje upravo po tome što je najvičniji u crtanju sadržaja o kojem u tom trenutku govori. Ono što crtaču omogućava da iz jednog poteza obiđe sve kamenčiće i ceo crtež oblikuje jednom krivom linijom jeste sistem tačaka (u vidu kamenčića), čije se stranice međusobno odnose kao dva prosta broja. Ovo, naravno, nije objašnjenje članova plemena Čope, već matematičara koji izučavaju – etnomatematiku.

Ovaj pojam je krajem sedamdesetih godina prošlog veka prvi upotrebio brazilski matematičar Ubiratan D’Ambrosio, kako bi objasnio veze između matematike i kultura različitih etničkih grupa, a na osnovu proučavanja folklornog nasleđa kao i još uvek živih tradicija izolovanih plemena, posebno na prostorima Južne Amerike, Afrike i Australije. Reč je o intuitivnoj matematici nastaloj iz praktičnih potreba a ne iz određenog sistema formalnog obrazovanja. Nalazi do kojih su došli arheolozi, antropolozi i matematičari pokazuju da sve kulture imaju osnovne sisteme brojanja, merenja, sortiranja i klasifikovanja, koji su se samostalno pojavili na različitim krajevima sveta. Istovremeno, ove studije su, kako je objasnila matematičarka Ljiljana Radović na predavanju „Etnomatematika i kulturno nasleđe“ u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, ukazale i na dvostruki karakter razvoja matematičke inteligencije. Sa jedne strane, folklorno nasleđe potvrđuje univerzalnu razumljivost matematičkog jezika, a sa druge da razvoj matematike ima svoje specifičnosti, jer bitno zavisi od kulture u kojoj se odvija.

17 šema za ceo svet

Možda je najupečatljiviji primer za to razvoj fazne logike, koja se bazira na tvrdnji da jedan iskaz istovremeno može biti i tačan i netačan, zavisno od konteksta odnosno okruženja. To je suprotno od istorije zapadne misli, pa time i logike na kojoj je razvijana matematika, prema kojoj je neki iskaz ili tačan ili netačan. Međutim, kada se krenulo u razvoj informacionih tehnologija i veštačke inteligencije, naučnici su shvatili da, u pokušaju da približe veštačku inteligenciju inteligenciji čoveka, jedan od najvećih problema bio upravo binarno razmišljanje. „Jer, logika ljudskog razmišljanja ne samo što je asocijativna i zasnovana na učenju iz grešaka, već počiva i na iskustvu da jedan isti iskaz, zavisno od okolnosti, može da bude manje ili više tačan. Zašto pominjemo faznu logiku? Zato što su njeni koreni u kulturi istočnih zemalja; u Indiji, Kini i Japanu filozofija i kulturološka sredina podsticale su razmišljanje da nijedna stvar sama po sebi nije crna ili bela, tačna ili netačna, već da to zavisi od konteksta“, objašnjava Radović.

Mada je uloga matematike da propiše jedinstvena pravila o načinu na koji funkcioniše stvarnost, koja će svi razumeti na istovetan način, o razlikama koje generišu drugačije kulture svedoče i istraživanja među decom predškolskog uzrasta. Na primer, kada im se zada da nacrtaju kuće, deca koja odrastaju u zapadnoj kulturi prevashodno crtaju kvadratne oblike izlomljenih linija, dok deca iz afričkih ili južnoameričkih plemena upotrebljavaju kružne linije – što potiče iz razlike u sredinama u kojima žive. Zato najnovije inicijative u obrazovanju podstiču ideju da etnomatematika treba da se uključi u nastavne programe, odnosno da se uočene kulturološke razlike u percepiranju okruženja uvaže u formalnom matematičkom opismenjavanju i razvoju matematičke inteligencije.

Premda je etnomatematika najuočljivija kroz različite sisteme brojanja u različitim kulturama, o najvažnijim društvenim vrednostima mnogo toga se može saznati kroz poseban vid komunikacije – matematičke obrasce koji su se prenosili vizuelnim putem, kroz geometrijske oblike u narodnom folkloru, posebno u ornamentalnoj umetnosti. Ona ukazuje da su mnogi oblici, šare i njihova metrika nastali pre svega da bi ljudi mogli da međusobno komuniciraju, a samim tim da izražavaju svoj doživljaj sveta koji ih okružuje. Mnogi izvorni oblici su zajednički, ali ima i onih koji su specifični samo za određene kulture. Matematičari su počeli više da se interesuju za ornamentalnu umetnost uporedo sa rastom značaja koji je teorija simetrije dobijala u matematičkoj nauci. Istraživanja su pokazala da je sve vrste poznatih ornamenata moguće klasifikovati kao matematičke šeme, a naučnici su utvrdili da postoji ukupno 17 takvih šema, na osnovu kojih su urađeni svi poznati ornamenti u svetu, ističe Radović.

Osnovne formule još iz praistorije

Posebno fascinira otkriće da su ornamenti još iz doba paleolita i neolita kreirani na ključnim matematičkim obrascima i logici. Prema rečima matematičara Slavika Jablana, iz tog perioda su pronađeni i matematički veoma složeni ornamenti, a najstariji primerak tzv. meandarskog ornamenta (23.000 god. p.n.e.) iz Ukrajine predstavlja neverovatan domet paleolitske umetnosti. Praistorijski ornamenti slede princip modularnosti, odnosno „ispoljavanje opšteg principa ekonomičnosti u prirodi: mogućnosti za bogatstvo i raznovrsnost struktura, koje se izvode iz konačnog i veoma ograničenog skupa osnovnih elemenata njihovom rekombinacijom.U svim takvim slučajevima, najznačajniji korak je početni izbor (prepoznavanje ili otkriće) osnovnih elemenata, koji su prisutni i u modernoj umetnosti, kao neka vrsta „ornamentalnih arhetipova“, navodi Jablan u analizi „Modularnost umetnosti“.

Najinteresantniji problem je objasniti način planiranja osnovnih elemenata još u praistoriji. Njihov izvor može biti neki radni postupak, kao što je pletenje, tkanje ili korparstvo, sa jednostavnim pravilima za dobijanje različitih rasporeda modula. Komparativnom analizom moguće je pratiti upotrebu nekih osnovnih ornamentalnih elemenata u različitim kulturama, njihove geometrijske i topološke promene u vremenu, kao i odnose među kulturama.

Radović, tako, navodi primere da se osnovne karakteristike ornamentalne umetnosti u vinčanskoj kulturi, pronalaze i u kulturama Grčke, Rumunije, Moldavije, Mađarske i Ukrajine iz istog perioda, ali i na daleko udaljenim teritorijama poput Meksika. Jedan od univerzalnih elemenata je i princip dualnosti, zasnovan na antisimetriji (crno-belo, muško-žensko, nebo-zemlja), a koji je prisutan od tkanina na ostrvu Fidži do Pirotskog ćilima u Srbiji. Ma koliko da su simboli izraženi u ornamentima tokom istorije menjali svoje značenje, oni do danas u sebi nose istu potku. Sa pojavom industrijskog dizajna u prošlom veku, dekorativna funkcija je umnogome potisnula simbolički značaj ornamentalne umetnosti. Ipak, napominje Radović, ukoliko pažljivije pogledamo stvari koje nas okružuju – od pločnika kojima hodamo do dizajna kompanijskih znakova, shvatićemo da su ornamenti svuda oko nas, poručujući nam da „tradicija nije obožavanje pepela nego prenošenje vatre“.

broj 104, februar 2014.

Pre neki dan je u Velikoj Britaniji zabeležen pokušaj samoubistva tinejdžera koji je besomučno slikao selfije (autoportrete) i koji je odlučio da presudi sebi jer mu fotografije „nisu dobro ispadale“. Da smo postali robovi tehnologije dokazuje i slučaj o kojem su juče malo južnije, u Španiji, mediji pisali – prvi zabeleženi slučaj „WhatsAppitisa“ – zavisnosti od pomenute društvene mreže za pametne telefone.

Naime, ova dijagnoza je uspostavljena kada se jedna trudnica u Granadi požalila svojoj lekarki na jutarnje bolove u zglobovima, i kada je utvrđeno da pacijentkinja prethodno nije imala preteranu fizičku aktivnost, kao i da nije reč o oštećenju živaca ili sindromu karpalnog tunela (bol u rukama tokom trudnoće).

Ispostavilo se da je ova trudnica za Božić gotovo šest sati preko WhatsAppa odgovarala na praznične čestitke, i da su joj zato zglobovi otekli.

Doktorka Injes Fernandez-Herero napisala je čak i naučni rad na ovu temu a novinarima je objasnila temu rada ovako: „Dijagnostifikovala sam joj WhatsAppitis, prepisala protivupalne lekove i preporučila potpunu apstinenciju od korišćenja telefona i slanja poruka“. Ona je WhatsAppitis uporedila sa nintendinitisom, koji se često javljao 90-ih godina kod najupornijih igrača Nintenda. Nintendinitis je bio poznat i pod nazivom Nintendo palac.

Izvor: healtherpeople.com

Preobražaj demokratije

Neki tvrde da je ono čemu svedočimo uspon postdemokratskog kapitalizma. Po mom mišljenju, verovatnije je da prisustvujemo nastajanju postpolitičke demokratije. To je politika u krizi. I dalje je istina da u kapitalističkim demokratijama vlade zavise od poverenja birača. Ali, priroda ove zavisnosti se promenila. Kada je reč o radu vlade, u Evropi u postkriznom periodu svedoci smo nastajanja čudne podele rada između birača i tržišta. Donošenje ekonomskih odluka metodički se izuzima iz demokratske politike dok se spektar prihvatljivih političkih izbora radikalno sužava. Politika je svedena na umetnost prilagođavanja imperativima tržišta.

U devetnaestom i dvadesetom veku slobode građana bile su štićene kolektivnom snagom pojedinaca da pokrenu promenu. Ljudi su sticali prava i čuvali ih zato što su bili dovoljno uticajni da mogu da ih odbrane. Danas su naše slobode štićene logikom tržišta a ne našom kolektivnom snagom kao birača. Tržište podstiče slobodne, autonomne pojedince sposobne za preduzimanje rizika i spremne za suočavanje s odgovornostima. Birači mogu da odluče ko će biti u vladi – njihovi glasovi i dalje „biraju“ pobedničku stranku. Međutim, sada tržišni uslovi diktiraju kakva će biti ekonomska politika vlade bez obzira na to ko dobija izbore. U žestokoj debati koja se danas vodi u Evropi o budućoj institucionalnoj arhitekturi evrozone, očigledno je da će nova pravila dodatno ograničiti moć birača da utiču na ekonomsko odlučivanje. Jednostavno rečeno, uslovi tržišta su takvi da se zahteva sigurnost da birači neće donositi nepromišljene odluke. U ekonomskim kategorijama to možda i te kako ima smisla, ali u političkim kategorijama to pokreće nelagodna pitanja. Da li ljudi i dalje imaju kontrolu? Da li moć još uvek pripada biračima? Nije li predstavnička demokratija postala nešto nalik prividu?

Uticaj tržišta takođe je bio u igri prilikom odlaska Silvija Berluskonija. Na dan njegovog pada, ulice oko predsedničke palate pulsirale su demonstrantima koji su skandirali, mahali italijanskim zastavama i otvarali boce šampanjca. Prizor je delovao kao nekakav revolucionarni trenutak. Ali, nije bio ni nalik tome. Zapravo je bio trijumf moći finansijskih tržišta jer nije volja birača oterala Berluskonijevu korumpiranu i nesposobnu kliku s dužnosti; poruka „Berluskoni mora otići“ potekla je od otvorenog povezivanja finansijskih tržišta s komandnim birokratskim vrhom u Briselu (i s vođstvom Evropske centralne banke u Frankfurtu). Takođe su baš ovi centri moći odabrali Berluskonijevog naslednika, bivšeg evropskog komesara i tehnokratu Marija Montija, na mesto italijanskog premijera. Ljudi na ulicama Rima imali su sve razloge da se istovremeno osećaju ushićeno i nemoćno. Berluskoni jeste otišao, ali je birač prestao da bude najmoćnija figura u Italiji razdiranoj krizom. Građani na ulicama nisu bili akteri već posmatrači istorije. Tržite je postalo glavni akter.

„Tržišta su glasačke mašine“, rekao je svojevremeno Volter Riston, izvršni direktor Sitibank. „Ona funkcionišu tako što održavaju referendume.“ Međutim, obzir tržišta prema uticaju birača nema istu težinu kao obzir prema uticaju klijenta. Ono u šta se u tržišnim uslovima ne veruje jeste pravo naroda i njegove vlasti da intervenišu onda kada prosude da su tržišta propala. Početkom devetnaestog veka u demokratskoj Francuskoj i Engleskoj samo je pet do deset procenata ljudi imalo pravo da glasa – obrazovani muškarci, vlasnici imovine odlučivali su o svim društvenim, političkim i vojnim pitanjima. Danas je pravo glasa neuporedivo rasprostranjenije. Pa ipak, svedoci smo da se o sve manjem broju pitanja odlučuje političkim procesom. Naime, sve se više pitanja, poput onog o tome koliki treba da bude prihvatljiv nivo budžetskog deficita u slučaju država evrozone, uklanja iz izborne politike.

U svojoj knjizi Paradoks globalizacije, ekonomista s Harvarda Dani Rodrik (Dani Rodrik, The Globalization Paradox) tvrdi da imamo tri mogućnosti za upravljanje napetostima između nacionalne demokratije i globalnog tržišta. Možemo da ograničimo demokratiju da bismo postigli konkurentnost na međunarodnim tržištima. Možemo da svedemo uticaj globalizacije u uže okvire u nadi da ćemo izgraditi demokratsku legitimnost u sopstvenoj zemlji. Ili možemo da globalizujemo demokratiju po cenu nacionalnog suvereniteta. Ali ne možemo imati u isto vreme hiperglobalizaciju, demokratiju i samoopredeljivanje. Pa ipak, to je upravo ono čemu vlade teže. Političke elite žele da ljudi imaju pravo glasa, ali nisu spremne da im dozvole da izaberu „populističku politiku“. Htele bi da spuste cenu rada i da ignorišu društvene proteste, ali ne žele da javno prihvate autoritarnu poziciju. Podstiču slobodnu trgovinu i međuzavisnost, ali žele da o odlučivanju o zakonima zemlje njihova reč bude poslednja. Tako, umesto da biraju između suverene demokratije, globalizovane demokratije ili autoritarnosti naklonjene globalizaciji, političke elite nastoje da redefinišu demokratiju i suverenitet ne bi li nemoguće učinile mogućim. Rezultat je demokratija bez izbora, suverenitet bez značenja i globalizacija bez legitimiteta.

Ukratko, birač je izgubio sposobnost i uticaj da uravnotežuje moć tržišta u ime zajedničkog javnog interesa. Današnja kriza demokratije ponajpre se može ponovo razumeti kao razočaranje onih koji zvanično imaju pravo i moć, a ne kao pretnja ličnoj slobodi ili kao rizik od povratka autoritarnog režima (iskreno, od suprotnosti demokratija/autoritarnost više uglavnom i nema koristi kada je reč o razumevanju zapadne politike). Birači ne veruju da je njihov glas uistinu bitan za upravljanje njihovom zemljom, čak i kada su saglasni s tim da su izbori slobodni i pošteni. Ljudi nalaze sve manje i manje razloga da glasaju. Ili, drugačije rečeno, smatraju da je sve više i više razloga da glasaju praznim glasačkim listićima. Glas građana pretvoren je samo u šum.

Ubedljiva većina praznih glasova (belih listića)

Bio je nezanimljiv izborni dan u maloj i, bar zvanično, demokratskoj zemlji negde na periferiji Evrope. Kiša koja je lila celo jutro zadržala je ljude u njihovim domovima i među političarima izazvala strahovanje – ili nadu – da će odziv glasača biti mali. U vazduhu nije bilo nagoveštaja krize. Vladala je opšta atmosfera dosade i etikecije. Očekivalo se da vlada dobije izbore a da opozicija doživi poraz. Sredinom popodneva kiša je najzad prestala da pada te su ljudi počeli da pristižu na biračka mesta da obave svoju građansku dužnost ili da iskažu svoju političku strast; a možda prosto da uživaju u spornoj trci. Na kraju krajeva, građani glasaju iz raznih razloga. Međutim, onda se desilo nešto neobično i zaista strašno.

Kada je glasanje završeno, pokazalo se da broj važećih glasova nije bio ni 25%, da je stranka desnice osvojila 13%, stranka centra 9%, a stranka levice 2,5%. Bilo je veoma malo nevažećih listića, i tek nekoliko opredeljenih za izbornu apstinenciju. Svi drugi glasački listići, više od 70% ukupnog broja glasova, bili su prazni. Vladajuća elita, u ovom slučaju vlast i opozicija, bila je uznemirena i zbunjena. Zašto su građani glasali praznim glasačkim listićima? Šta su želeli time da postignu? Kako su „beli glasači“ uspeli da se organizuju? Zašto su uopšte izlazili na izbore ako nije postojao niko za koga su želeli da glasaju? Zašto nisu glasali za opoziciju ako se gnušaju vlade? Zašto se nisu okupili ispred skupštine ili na juriš uleteli u zgradu pošte ako već preziru ovaj sistem, kako se čini?

Energična nastojanja vlasti da otkrije vođe zavere praznih glasačkih listića završila su se nezadovoljstvom i očajanjem. Pokazalo se da ovi glasači nisu imali ideologe ili organizatore. Ono što se desilo nije bilo ni planirano ni pripremljeno. O tome nije bilo traga čak ni na tviteru. Istraga tajne policije otkrila je da se pre ovog glasanja o ideji praznih listića nije čak ni javno raspravljalo, te da nije zabeležen nijedan razgovor – ni telefonski ni preko skajpa – tokom kojeg bi bila pomenuta ideja o belim glasovima. Jedino racionalno objašnjenje bilo je da je ovaj protest bio ili neka tajanstvena zavera, ili da je većina ljudi u isto vreme – i nezavisno jedni od drugih – došla na ideju da glasa praznim listićima. Stoga vlast nije imala nikoga s kim bi mogla da pregovara, nikoga koga bi mogla da uhapsi, čak nikoga koga bi mogla da ucenjuje ili kooptira. Ukratko, frustracija vlasti odražavala je frustraciju građana. Posle nedelju dana zebnje, izbori su ponovo održani. Ali, gle čuda, ovog puta 83% glasača je pribeglo praznim listićima.

Ovo je sažeta verzija priče o pobuni praznim glasačkim listićima. Iznenađujuće je što se sama pobuna nije dogodila u nemaštinom rastrzanoj Italiji ili u slomljenoj Grčkoj, u kojima, ako verujemo novijim anketama javnog mnjenja, samo jedan od petoro građana veruje da je njegov glas i dalje bitan za nacionalnu politiku. Nije se zbila ni u Rumuniji ili Bugarskoj, u kojima se stalno zbivaju čudnovate stvari, pa čak ni u Francuskoj ili Nemačkoj, gde se već po običaju i dešavaju stvari koje potresaju svet. Pobuna se nalazi u romanu nobelovca Žozea Saramaga, bivšeg staljiniste i zakletog anarhiste, njegovom klasičnom delu Ogled o lucidnosti (José Saramago, Ensaio sobre a Lucidez). Međutim, realno, pobuna praznim listićima mogla se desiti gotovo bilo gde u današnjoj Evropi. Ovde se vredi setiti starog vica iz perioda SSSR o čoveku koji stoji blizu Kremlja i deli letke. Pošto ga je konačno uhapsila, policija otkriva da su svi leci prazni. „Pa svi znamo šta ne valja, zašto bih onda to i pisao?“ kaže on. Ali, da li zaista znamo šta danas ne valja?

„Središte popušta“

Raspoloženje javnosti prema demokratiji u današnjoj Evropi najbolje se može opisati kao mešavina pesimizma i besa, nešto poput atmosfere u čuvenim Jejtsovim stihovima: „Sve se razliva; središte popušta; / . . . Najbolji ni u šta ne veruju, dok se Najgori nadimaju od žestine.“ V. B. Jejts, „Drugi Dolazak“ (W. B. Yeats, „The Second Coming“).

Ovakvo raspoloženje ogleda se u mnogim novijim istraživanjima. U aprilu 2012. godine, većina Evropljana bila je saglasna da je Evropska unija pristojno mesto za život, ali je njihovo poverenje u ekonomski učinak EU i u njenu sposobnost da igra važnu ulogu u globalnoj politici bilo smanjeno. Još više zabrinjava što skoro 90% Evropljana uviđa da postoji sve dublji jaz između onoga što javnost želi i onoga što vlade čine; samo trećina Evropljana veruje da je njihov glas važan na nivou EU, a svega 18% Italijana i 15% Grka je smatralo da je njihov glas bitan, i to samo na nivou njihove sopstvene zemlje. U drugom istraživanju, 76% Evropljana je reklo da je njihov ekonomski sistem nepravičan jer donosi korist samo malom broju ljudi na vrhu.

U SAD se može uočiti slična kombinacija besa i nepoverenja i prema elitama i prema javnim institucijama. Zbog rastućeg nezadovoljstva načinom funkcionisanja američkog političkog sistema mnogi sumnjaju u to da je ovo najbolje razdoblje Amerike. Protagonista popularne TV drame Redakcija (Newsroom, HBO) odražava ovo novo raspoloženje ogorčenosti i nezadovoljstva kada otkriva publici da je Amerika, mada o sebi voli da govori kao o najvećoj naciji na svetu, u stvarnosti „sedma u pismenosti, 27. u matematici, 22. u nauci, 49. po dužini očekivanog životnog veka, 178. po smrtnosti novorođenčadi, treća po prosečnim prihodima domaćinstva, četvrta po radnoj snazi i četvrta po izvozu. Mi predvodimo svet samo u tri kategorije: broju utamničenih građana po glavi stanovnika, broju odraslih ljudi koji veruju da su anđeli stvarni, i u troškovima odbrane, na koju dajemo više od sledećih 26 zemalja na listi zajedno.“ Demokratija je pretvorena u igru „kukavice“, u kojoj je sprečiti drugu stranu da upravlja važnije od upravljanja sobom. „Blokada“ je postala koncept koji najbolje opisuje kako Amerikanci doživljavaju svoj politički sistem. Od 2008. do 2012. godine republikanci su u Kongresu pribegli blokadi rada skupštine dugim govorima isto onoliko koliko se tome ukupno pribegavalo u periodu od sedam decenija, između Prvog svetskog rata i kraja Reganovog drugog mandata.

Stoga ne čudi što SAD, posmatrano iz Evrope, liče na disfunkcionalnu postkomunističku demokratiju u kojoj je politika igra s nultom sumom, nepodložna upravljanju; a iz američke perspektive, evropske demokratije liče na propadajuće poluautoritarne režime u kojima elite o svemu odlučuju iza leđa birača.
U određenom smislu, razlika između odgovora američkih i evropskih elita na ograničenja demokratske politike podseća na kontrast između holivudskih filmova i francuskog eksperimentalnog romana. Američki političari se nadaju da će kod glasača održati zanimanje za politiku držeći se tradicionalnog zapleta – i da izbor treba da bude sveden na crno ili belo. Evropski političari pak odbacuju zaplet i umesto toga nastoje da ubede glasače da se usredsrede na stil i prefinjenost pisanja. U SAD rizik predstavlja to da će glasači u jednom trenutku shvatiti da su njihovi politički predstavnici, premda se ne slažu gotovo ni oko čega, izuzetno saglasni oko ekonomske politike. Upravo u tom trenutku, ozlojeđenost protiv elita raste vrtoglavom brzinom i ljudi su spremni da prigrle radikalne platforme. U Evropi postoji rizik da će glasači prosto prestati da „čitaju“; drugim rečima, neglasači će postati protagonisti evropske politike.
Na kraju, Saramagov roman, objavljen pre gotovo jedne decenije, 2004. godine, u periodu pre krize, oslikao je stanje duha javnosti bolje od svake moguće političke analize. Autor romana razumeo je osećaj gubitka moći koji je zahvatio glasače – onu depresivnu spoznaju da građani žive u svetu prava, ali bez stvarne mogućnosti izbora.

Odlomak iz knjige S verom u nepoverenje, Ivana Krasteva

Prevela s engleskog Jelena Kosovac