Prostor možda zamišljate kao crno prostranstvo između zvezda koje vidite kada u hladnoj zimskoj noći podignete pogled prema nebu. Ili, možda vidite prazninu između Zemlje i Meseca kroz koju jezde kosmičke letelice zamotane u zlatnu foliju, okićene zvezdicama i prugama, a kojima na putu veličanstvene usamljenosti upravljaju na ćelavo ošišani istraživači s imenima kakvo je Baz. Vreme može biti otkucaj sata koji nosite na ruci ili opadanje lišća sa stabala kada se zbog okretanja Zemlje oko Sunca severna polulopta pomeri prema senci po petmilijarditi put. Svi imamo intuitivan osećaj za prostor i vreme. Oni su utkani u suštinu našeg postojanja. Dok vreme teče, mi se pomeramo kroz prostor na površini našeg plavog sveta.
Zvaničnici Hamasa su uzeli od jednog ribara „neprocenjivu“ statuu tešku 500kg. Ribar je kip izvadio sa morskog dna i ponudio na aukciju preko eBay-a.
Izgubljena vekovima, bronzana statua grčkog bog Apolona „isplivala“ je na najpoznatijem sajtu za internet aukcije, eBay-u. Lokalni ribar iz Gaze tvrdi da je prošlog avgusta sa morskog dna izvukao pola tone tešku statuu i magarećim taljigama ih preneo do svoje kuće, nesvestan velikog arheološkog (i finansijkog značaja) svoje lovine. Statua se nakratko pojavila na eBay-u sa početnom cenom od 500.000 američkih dolara, za koju zapadni mediji procenjuju da je daleko ispod njene prave vrednosti. U međuvremenu, Hamasova policija je preuzela antikvitet i o njemu se zasad gubi svaki trag. Predstavnici Hamasa nisu nagovestili kada će vredna statua biti prikazana javnosti niti gde se sada nalazi, a na internetu sada kruže samo njene retke slike sa eBaya, na kojoj se vidi kako je položena na peškir za plažu sa crtežom Štrumpfova.
Izvor: Guardian, Reuters
Vlasti australijske države Novi južni Vels lansirale su turističku kampanju u bolivudskom stilu radi privlačenja indijskih turista u Sidnej i druge delove zemlje.
Ovaj reklamni spot živahnih boja sa nezaobilaznim pevanjem i igranjem u indijskoj nošnji režirao je bolivudski reditelj Anupam Šarma, a reklama poziva turiste u Australiju naj “happi vreme”, odnosno u prevodu – vreme za grljenje.
Novi južni Vels se na ovaj potez odlučio zbog brzog rasta indijske populacije mladih i srednje klase, zbog čega je kampanja u punom jeku – osim video spota, ona obuhvata i reklame u štampanim medijima i na bilbordima.
Paralelno sa ovim Air India je ponovo uvela direktne letove ka Sidneju i Melburnu kako bi se skratila dužina putovanja sa presedanjima. Zbog svega ovoga očekuje se da broj indijskih turista u Australiji do 2020. dostigne 300.000.
Izvor: Gardijan
Hitno menjanje svesti o mogućnostima i značaju 3D štampanja neophodno je kako bi se revolucionarni potencijal ovakvog načina proizvodnje građevinskog materijala iskoristio na najbolji mogući način umesto da planetu preplavi novi talas plastičnog otpada, piše Rejčel Armstrong u svom osvrtu na Architectural Review.
Norman Foster planira da gradi baze na Mesecu štampajući kvadratne panele od šest metara u dužini uz pomoć 3D štampača. Dosad razvijeni sistemi 3D štampanja omogućavaju brzinu proizvodnje od dva metra po satu, uz naznake da će uskoro biti dostignuto i 3,5 metra po satu, što bi omogućilo štampanje čitave omanje zgrade za samo nedelju dana. Program ContourCrafting omogućava štampanje materijala koji strukturno i oblikom najviše odgovara površini i okolnom okruženju, uz pomoć Geographic Information System-a (GIS) koji šalje najpotpunije podatke o kvalitetu zemljišta, njegovom izgledu i nagibu. Kompanija Stratasys je najavila novi pomak u vidu štampača koji će moći da odjednom štampa proizvod načinjen od nekoliko različitih sirovina…
Ovi revolucionarni koraci u tehnologiji gradnje zvuče gotovo magično, ali koja bi mogla da bude njihova druga strana medalje? Uz isticanje smanjenje troškova transporta i izuzetno privlačnu ideju „kućne“ proizvodnje uz pomoć jedne jedine mašine, mediji koji glorifikuju 3D revoluciju poput BBC, Forbes-a ili Harvard Business Review nisu se ozbiljnije pozabavili ekološkim i ekonomskim aspektima ovakvog načina proizvodnje građevisnkog materijala.
Imajući u vidu da „sirovinska platforma“ u 3D štampanju u ogromnoj meri u povoju ove tehnologije počiva na plastici, teško da bi se metod 3D štampe sada mogao nazvati „ekološkim“, što ne znači da to neće postati kasnije kako tehnologija bude napredovala. Nije zanemarljiv ni uticaj plastičnog otpada na izumiranje određenih morskih životinjskih i biljnih vrsta, koje posredno utiče i na klimatske promene. Takođe, u potpunosti je nejasno koliki su zapravo celokupni troškovi ovakvog načina proizvodnje, od nabavke sirovina do energetske potrošnje. Ukoliko će nam ovaj metod zaista doneti promene u vidu još jeftinijeg, brže dostupnog i kvalitetnijeg materijala – to će dovesti do potrebe za promenom čitavog našeg sistema vrednosti: moglo bi se reći da 3D štampanje još uvek nije revolucija, sve dok se ne reši fundamentalni problem 21. veka – preispitivanje materijalnosti, i to kako u građevinskom, tako i potrošačkom smislu.
Američka istoričarka Linda Rozencvajg tvrdi da je dvadesetih godina dvadesetog veka počela da se javlja nova kultura emocija, naročito u Sjedinjenim Državama, u okviru koje je prijateljstvo – posebno prijateljstvo među ženama – gubilo važnost usled pojave heteroseksualne bliskosti. Ona tvrdi kako je, uprkos tome što je „viktorijanski” model ljubavi i otvorenog ispoljavanja emocija među ženama koji je postojao tokom devetnaestog veka trajao sve do Prvog svetskog rata, sve veći značaj uspešnih heteroseksualnih veza – zajedno sa povećanjem javne osude homoseksualaca – doveo do raspada homosocijalnih mreža. Na izvestan način su svi oni prijatelji koje je moderna devojka sticala u srednjoj školi i na koledžu počeli da služe jednom jedinom cilju: dostizanju popularnosti koja će povećati njenu privlačnost suprotnom polu. Priručnici za uspešan brak i popularni stručnjaci u toj oblasti govorili su muškarcima da treba da stvaraju brakove pune razumevanja, u kojima će žene biti i emotivno i seksualno zadovoljene, i da prijateljstvo ima još važniju ulogu u tome da brak učini još uspešnijim za oba pola. Tokom dvadesetih godina dvadesetog veka broj udatih Amerikanki je porastao, a istovremeno su sklapale brak u sve mlađim godinama. Isto tako, među pripadnicama srednje klase ono što se naziva prvom seksualnom revolucijom delom je rezultiralo opadanjem broja prijateljstava. Tokom dvadesetih i tridesetih godina povećalo se nepoverenje prema bliskim prijateljstvima među ženama, koje je delom poteklo od sve snažnijeg uverenja da su usedelice, čak i ako su lezbijke, u izvesnom smislu ugrožene zato što odbijaju da se udaju i zato što nemaju „zdrav” seksualni život.
Naravno, priručnici za srećan brak i brojni eksperti nisu uvek direktno uticali na promene u stvarnom ponašanju ljudi. Prema tvrdnjama Rozencvajgove, ova promena ravnoteže između druženja među pripadnicima istog i različitog pola u najvećem broju slučajeva javljala se kod mlađih žena; starije žene su i dalje istovremeno gradile čvrsta prijateljstva i iznosile veoma značajne lične primere bliskosti i zadovoljstva koje donosi prijateljstvo sa drugim ženama. Koliko god da im je brak bio pun razumevanja, udate žene su se i dalje oslanjale jedne na druge i uživale u međusobnom prijateljstvu, kao i prijateljstvu sa rođakama i članovima uže porodice. Jedan od najvažnijih pokazatelja za to je podatak da su žene u ulozi potrošača u potpunosti promenile način reklamiranja telefonskih aparata u periodu pre 1940. godine. Iako je na početku predstavljen kao sprava koja služi u poslovne svrhe, telefon je početkom dvadesetih godina počeo da nosi ženski predznak, i zahvaljujući tome druženje, bliske porodične veze i prijateljstva postali su dominantna tema u reklamama za telefon.
Čak je i idealizovanje heteroseksualnih odnosa u popularnoj književnosti i holivudskim filmovima – u koje spadaju i manje ili više smešni likovi žena koje se takmiče u osvajanju muškarca – uvek ublaženo prijateljstvima između ženskih likova koja su ukazivala na to da postoje stvari koje muškarci ne mogu da urade umesto njih. U filmu Vrata pozornice (Stagedoor, 1937), na primer, junakinja Teri koju tumači Ketrin Hepbern, upravo zahvaljujući prijateljstvu i podršci koju joj pružaju druge glumice početnice (koje, među ostalima, igraju Džindžer Rodžers, Iv Arden i Lusil Bol) istovremeno uči da glumi i da se odupre muškim mahinacijama. Na temu ženskog savezništva snimljene su i mnoge komedije: ovaj žanr, koji će dostići svoj vrhunac u filmu Muškarci više vole plavuše (1953), bio je popularan i tokom tridesetih godina dvadesetog veka. U filmovima o devojkama koje traže samo bogataše, glumice i „devojke koje se dobro provode”, kao i popularne zvezde komedije poput Vini Lajtner, koja je igrala u filmu Život družine (The Life of the Party, 1930), obično su prikazivale kako, iako je ženi muškarac potreban za isvesne stvari, ipak nijedan od njih ne može da zadovolji sve njene potrebe. Ipak, prema tvrdnjama Džanin Bejsinger, američki popularni filmovi su, naročito posle usvajanja Hejzovog kodeksa 1934. godine, slali donekle dvosmislenu poruku publici: jedini legitimni ciljevi kojima žena treba da teži ticali su se muškaraca, braka i materinstva, ali putovanje do te krajnje destinacije često je podrazumevalo zabavu, glamur i prijateljstvo sa drugim ženama.
Neke žene su osporavale i uvrežena negativna tumačenja života usedelica. U Britaniji su u periodu između dva svetska rata, na primer, naučnice poput Ester Harding i Lore Haton počele da razvijaju feminističku kritiku na temu stereotipa koji postoje o usedelicama, naglašavajući značaj prijateljstva sa drugim ženama kao način da se zadovolje sve emotivne i seksualne potrebe. U svojoj knjizi Takve su sve žene iz 1933. godine, Hardingova, na primer, tvrdi da „ovakav odnos između prijateljica nije zasnovan na ličnoj koristi već na uzajamnoj ljubavi, i zato će njihov zajednički život u skladu sa tim biti bogat, trajan i stabilan, poput života u braku” . I Vinifred Holtbi je iste ove argumente prikazala u svojim romanima, posebno u Prepunoj ulici (1924), u kojoj glavna junakinja Mjurijel odbija da se uda posle svoje prijateljice Dilije: „Da vidimo … u životu postoje i druge stvari. Ja zapravo posedujem i ukus, i razne sklonosti i ličnost.” Prijateljstva među ženama su takođe imala značaj koji je prevazilazio ličnu ostvarenost: „U poslednjih nekoliko decenija”, piše Hardingova, prijateljstvo među ženama je počelo … da zauzima najvažnije mesto u svakoj zajednici … [i] celoj civilizaciji kojoj pripadamo … možemo biti uvereni da će ishod toga biti veća solidarnost među ženama, koja će dovesti do razvijanja potpuno novog tumačenja vrednosti koje se tiču osećanja i međuljudskih odnosa.
Zanimljivo je primetiti i sve veću popularnost književnosti za decu, čija je radnja smeštena u škole i u okviru koje Elsi Oksenam, Elinor Brent-Dajer i Dorita Ferli-Brus pišu romane u nastavcima u kojima je reč o bliskim i dugotrajnim prijateljstvima adolescenata.
I dok su njihovu dinamičnost i snagu u nekim slučajevima prepoznavali tek biografi sa kraja dvadesetog veka, neka ženska prijateljstva iz tridesetih godina dvadesetog veka bila su odmah primećena kao pokušaji da se optimizam Ester Harding pretoči u stvarnost. Nedavno načinjene studije o Elenor Ruzvelt u Sjedinjenim Državama pomogle su nam da shvatimo značaj koji su udruženja žena – koja često vode poreklo od pokreta naseljavanja, kancelarija za brigu o deci, Nacionalne lige potrošača i političkog delovanja sifražetkinja – imala u okviru politike Nju dila. I dok je danas najpoznatiji njen dugogodišnji blizak odnos sa Lorenom Hikok, za prijateljstva gospođe Ruzvelt sa Moli Djuson, koja je postala predsednica Ženskog odeljka Nacionalnog komiteta Demokratske stranke, zatim sa Franses Perkins, koja je bila prva žena članica Savezne vlade, kao i sa drugaricama i aktivistkinjama poput Marion Dikerman i Nensi Kuk, sa kojima se družila do kraja života, može se reći da su imala podjednako važnu ulogu u oblikovanju Nju dila kao i šire političke kulture tridesetih godina u Americi.
Za Britanke, Amerikanke i Australijanke je mobilizacija koja je pratila ratove, naročito Drugi svetski rat, imala značajniju ulogu u jačanju prijateljstva među njima. Poslovi medicinskih sestara i volonterki privukli su još mladih žena koje su pomagale u toku rata i ujedno ih odveli u svet; one koje su radile u fabrikama i u proizvodnji municije, koje su zamenjivale muškarce na raznim drugim poslovima ili su radile u Armiji zemljoradnica i sličnim organizacijama u Americi i Australiji, ostvarile su, kao i svi drugi, veliki broj kontakata, budući da se rat proširio na ceo svet. Isto to je važilo i za žene koje su se pridružile Ženskoj kraljevskoj mornarici, Ženskoj pomoćnoj vazduhoplovnoj jedinici u Ujedinjenom Kraljevstvu ili američkoj Ženskoj pomoćnoj vazduhoplovnoj jedinici, Ženskom vojnom korpusu i članicama Dobrovoljne jedinice za pomoć pri vanrednom stanju, koje su upravljale avionima, radile na dekodiranju šifara, zatim kao obaveštajci ili su učestvovale u organizovanim pokretima otpora. U Sjedinjenim Državama je oko dvesta pedeset hiljada žena činilo ženske vojne snage, dok ih je u Ujedinjenom Kraljevstvu bilo i više od pola miliona.
Za većinu žena poklanjanje sve veće pažnje seksualnoj bliskosti i privlačnosti među polovima nije automatski isključivalo prijateljstvo, koliko ga je privremeno koristilo u svrhu udvaranja. Ova činjenica, zatim stalno prisustvo raznih reformatorki u javnosti, kao i suprotstavljanje neudatih žena shvatanjima o tome da su usedelice navodno ugrožene, načinile su prijateljstvo među ženama veoma važnim činiocem privatnog života, kao i javnih rasprava koje su se dvadesetih i tridesetih godina vodile sa obe strane Atlantika. Primeri prijateljstva među ženama u profesionalnom životu i tokom napredovanja u karijeri, kao i u emotivnom i privatnom životu nakon braka ili izvan njega, i dalje su se uklapali u tvrdnju iz 1907. godine o tome da su žene, za razliku od muškaraca, sposobne da stvaraju trajna prijateljstva. Put savremene žene prema ostvarenosti bio je put koji je prelazila zajedno sa svojim prijateljicama.
Na prijateljstva među muškarcima je snažno uticalo pitanje granica između zdravog druženja i požude koja se smatrala nezdravom, naročito nakon što je širok krug ljudi bio upoznat sa Frojdovim tvrdnjama vezanim za nesvesne seksualne nagone. Muškarci su i dalje govorili o prijateljima, ortacima i drugarima, i nastavili su da, poput žena, svom snagom učestvuju u novoj dokoličarskoj potrošačkoj kulturi, naročito u periodima adolescencije i rane mladosti, u kojima se tragalo za zadovoljstvima – i ženama – zajedničkim snagama. Odrastanje muškaraca i održavanje veza sa drugim muškarcima često se odvijalo u institucijama u kojima nije bilo žena, poput raznih bratstava, masonskih loža i dobrotvornih udruženja u kojima se kroz zakletve i obrede inicijacije ženama otvoreno zabranjivao pristup. Istovremeno je pak dužnost da se postane i ostane muškarac postala veoma složena, budući da se muškost i dalje vezivala za nepobitno razdvajanje heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Početkom dvadesetih godina odnosi između muškaraca počeli su da izazivaju zabrinutost, a u akademskim krugovima su se sve više uočavale razlike među polovima kada su u pitanju bliske veze sa drugima, u koje je spadao i način na koji muškarci razgovaraju sa svojim prijateljima.
Ova činjenica nije zadavala brige samo stručnjacima, psiholozima i teoretičarima kulture. U svojoj fascinantnoj studiji o fotografijama muškaraca u Americi, na primer, Džon Ibson ukazuje na očiglednu promenu u načinu na koji su predstavljani muškarci tokom dvadesetih godina. Umetnički portreti s kraja devetnaestog veka prikazuju muškarce koji se drže za ruke i naginju glave jedni prema drugima. U drugoj deceniji dvadesetog veka fotografije sportskih timova prikazuju mlade sportiste koji se bacaju jedni preko drugih, grle se i drže za ruke. Počev od dvadesetih godina nadalje javlja se sasvim nova vrsta rezervisanosti u ponašanju, i muškarci počinju da se razdvajaju, delimično i zato što su se plašili kako njihov kontakt može biti protumačen. Slično tome, organizacije poput Hrišćanske asocijacije mladih, koja je nekada podsticala održavanje bliskih prijateljstava i mentorstava među muškarcima, postale su veoma zabrinute i izrazito precizne pri definisanju prikladnih i neprikladnih „bratskih osećanja”. U priručniku koji su sačinile američke i kanadske vođe raznih pokreta 1892. godine „posebnom kvalifikacijom koju ovaj posao zahteva” smatrala se „snažna ljubav prema mladićima i spremnost da se [njihovoj dobrobiti] posveti čitav život”. Već 1927. godine su idealne vođe u okviru odnosa sa drugima morale da pokažu „pravilno rasuđivanje”, da budu „prijateljski nastrojene, ali ne i previše prisne”, kao i da svoje saradnike „biraju veoma pažljivo”. Između dva svetska rata, zajedno sa usedelicama, i neženje na najvišim funkcijama muških udruženja i bratstava bile su predmet opšte zabrinutosti; liderima Hrišćanske asocijacije mladih se savetovalo da ne sklapaju „snažna prijateljstva” jer se strahovalo da će takvih odnosa biti sve više zato što su se aktivnosti ovog udruženja odlikovale oštrom polnom segregacijom.
Odlomak iz knjige Istorija prijateljstva Barbare Kejn u izdanju kuće Clio
Mogli bismo očekivati da bi kultura kao što je naša, okrenuta promenama, osnažila izglede za napredovanje. U najboljem slučaju, skratilo bi se vreme posedovanja, kao u proizvodnji. Politička javnost bi se globalno proširila, kao u investiranju. U prethodnoj deceniji zaista je bilo trenutaka kad sam, tokom razgovora s vrhunskim menadžerima, bio gotovo ubeđen kako bi novi ekonomski uslovi mogli stvoriti progresivnu politiku. Reč je o mladim poslovnim vođama koji su bogatstvo stekli u oblasti tehnologije i sada novac ulažu u civilno društvo, naročito zarad očuvanja životne sredine i za programe prekvalifikacije. Veruju da je novi ideal poslovnog čoveka model za osnaženog građanina, za ono što građanin u socijalnom kapitalizmu nije bio: aktivan, a ne poslušan.
Namera nam je da u ovoj knjizi opišemo Ajnštajnovu teoriju prostora i vremena na najjednostavniji način za koji znamo, ali da istovremeno otkrijemo njenu svekoliku lepotu. To će nam na kraju omogućiti da dođemo do njegove poznate jednačine E = mc2 koristeći matematiku koja nije teža od Pitagorine teoreme. I ne brinite ako se ne sećate te teoreme – objasnićemo i nju. Što je jednako važno, želimo da svaki čitalac koji pročita ovu knjigu do kraja sazna kako savremeni fizičari promišljaju o prirodi i grade teorije koje postaju duboko korisne i na kraju menjaju naše živote.
Tri fotografa iz Srbije našla su se u različitim kategorijama u okviru takmičenja Sony World Photography. Stručni žiri Svetske fotografske organizacije objavio je imena takmičara koji su učestvovali u jednom od najprestižnijih foto konkursa iz oblasti međunarodne savremene fotografije i ušli u uži izbor za Sony World Photography nagradu za 2014. godinu. Ova nagrada se tradicionalno dodeljuje već sedmu godinu zaredom najboljim fotografima u profesionalnoj, otvorenoj i omladinskoj kategoriji.
Sociolog Dejvid Or postavlja pitanje: „Kakav je značaj vode?“ Odgovor stiže od mašinerije razvijenog sveta: voda je postala strateško dobro, podeljeno uglavnom između državnog i privatnog vlasništva.
Ali Or i sam odgovara na svoje pitanje: „Isto tako možemo sebi postaviti pitanje zašto su ljudi značajni. Odgovor leži u našem odnosu prema vodi, majci života.“ Takva konjunkcija može nam čudno zazvučati, ali za indijansko pleme Hopi iz sušne severoistočne Arizone, voda je definišuća esencija njihove kulture. Oni žive u toj sirovoj, suvoj zemlji od 800. godine, ali postoje mnogo stariji dokazi o bavljenju poljoprivredom na tom tlu. Hopi nikad nisu uzimali zdravo za gotovo vodu koju uglavnom crpe iz izvora što se napajaju iz ogromne izdani. Oni znaju da izvori zavise od retkih padavina i prolećnog kopnjenja snega. Da bi iz neba izmolili kišu, oni imaju svoje rituale, među njima i ples kojim prizivaju kišu, „zazivaju i slave vodu, silu koja daje život“.
Retke vode iz prirode Hopi koriste za navodnjavanje terasastih njiva na kojima gaje ljute papričice, pasulj, kukuruz, luk, rotkvice i voćke. Ali ne mole se oni samo za dovoljno vode za navodnjavanje i piće, jer znaju da od vode zavisi sve što je u njihovoj okolini, ceo njihov svet. „Mi se molimo da padne kiša, pa da imaju šta da piju i sve životinje, ptice, bube i druga živa bića.“ Tako kaže jedan Indijanac iz tog plemena. Za njih su svi izvori (paahu) sveta mesta, svetilišta Palokvangua, Pernate vodene zmije, zaštitnice vode na nebu i na zemlji. Hopiji veruju da postoji nekakav magnetizam između vode i njenih predstava u pesmi i ritualu, tako da ritualno nabrajanje imena izvora proizvodi imitativnu magiju i privlači vodu. Budući i sveti i presudni za život, izvori su, koliko kulturni, toliko i geografski međaši: označavaju rute po kojima su se selili klanovi i određuju dokle dopiru njihova prava.
Za čelnike u Peabody Western Coal Company, kompaniji koja eksploatiše ugalj na Crnoj mesi tek nešto severnije od zemlje Hopija, voda ima drugačije značenje. Kompanija vadi vodu iz akvifera ispod Crne mese, meša je s ugljem pa tu mešavinu kroz cevovod transportuje u Nevadu. Tamo se taj ugalj koristi u termoelektranama iz kojih se strujom snabdevaju Las Vegas, Feniks i južna Kalifornija. Peabody Company je najveći privatni proizvođač uglja na svetu. Deo je britanske Energy Group plc koja je nastala u okviru multinacionalne kompanije Hanson Industries. Rudnik Black-Mesa-Kayenta potroši godišnje preko četiri miliona tona pitke vode iz akvifera za transport mlevenog uglja iz Crne mese.
Izvori iz kojih vodu uzimaju Hopi, naseljeni pedesetak kilometara južnije od rudnika, počeli su da presušuju. Indijanci smatraju da su za to krivi eksploatatori uglja. Kompanija to poriče i nema blagu nameru da promeni nešto u svom radu. Čak su rukovodioci kompanije tvrdili kako vade vodu iz pliće izdani, a sami Indijanci previše izrabljuju svoju izdan i uz to je klima postala sušnija, pa zato izvori presušuju. Zbog modernizacije naselja Hopija i susednih zajednica Navahoa – na primer, u kuće se uvode vodovod i kanalizacija – te se svakako povećala potrošnja vode. Ali klimave su tvrdnje rudarske kompanije da njihova delatnost ne ugrožava vode Hopija. Tu skoro, kompanija je priznala da se služi vodom iz drugih izdani, pa i iz one koja napaja hopijske izvore. Osim toga, izveštaji Američke agencije za geološka istraživanja pokazuju kako se malo zna o hidrologiji tog područja i ne može se pouzdano pokazati kako će crpljenje iz donje izdani uticati na gornju. Njihovi podaci iz 1995. godine pokazuju da bi se kao uzročnik do dve trećine opadanja nivoa vode u izvorima iz te oblasti mogle navesti rudarske delatnosti. U studijama Agencije stoji kao zaključak izjava da će do 2011. godine neki od glavnih hopijskih izvora sasvim presušiti.
Za Hopije su svi ti argumenti o akviferima i hidrologiji nesuvisli. Njima je svaka voda i sveta i svetinja. To da se vadi toliko mnogo vode pa se još ona meša sa ugljem i povrh svega prenosi u Nevadu, čista je uvreda za sva njihova verovanja. Oni smatraju kako je božanstvo Maaso upravo njima dalo da se staraju o svoj zemlji i svim njenim bogatstvima, pa se plaše da će se desiti kataklizma ukoliko zanemare svoje čuvarske dužnosti. Kad se zemlja malo zatrese zbog sleganja tla izazvanog eksploatisanjem ruda, starešine iz plemena Hopi odmah u tome vide znak da su zapostavili svoju duševnu stranu.
Ali njihov položaj je delikatan. Pleme je, uzmu li se u obzir zapadnjački standardi, vrlo siromašno. Oni ostvaruju osamdeset procenata svog prihoda od provizije koju dobiju od kompanije za iskopani ugalj i naknade za trošenje vode. Zato se hopijsko plemensko veće ne buni protiv eksploatacije uglja – a šta bi im vredelo i da se bune. Oni se žale na to što rudnik naprosto fenomenalno traći vodu te zemlje. I američka Agencija za zaštitu životne sredine protivnik je metode transporta koju kompanija primenjuje, ali ko njih šta pita. Situaciju još komplikovanijom čine međuplemenski odnosi: pleme Hopi smatra da pleme Navaho dobija veću naknadu, te je zato naklonjenije rudniku.
Na kraju krajeva, ovde je reč o različitim stavovima prema vodi, prema njenoj važnosti i primerenom korišćenju. Pomenuta situacija nešto je više od rasprave između bogatih i jakih na jednoj strani i siromašnih i nemoćnih na drugoj strani, jer tu postoji kulturna dimenzija – Hopiji s pravom pobožnošću poštuju vode iz prirode. Ukoliko voda nestane iz njihove zemlje, iščileće i njihov kulturni identitet. Istih priča ima još po Severnoj Americi. Indijansko pleme Lumi koje živi na obali države Vašington, tik ispod granice s Kanadom, dugo se bori da osigura za sebe prava nad slatkom vodom reke Nuksak. Jedan im je motiv da sačuvaju kvalitet vode, a drugi da sačuvaju dovoljnu populaciju lososa, jer je ribolov centralni deo njihove kulture. Pomenuću i narod Krik iz zaliva Džejms u Kvebeku. Oni tradicionalno žive od lova u porečju i ugroženi su otkako je tok reke Istman izmenjen zarad izvođenja ogromnog hidroelektričnog projekta u tom zalivu. U svakom slučaju, izgleda da se ozbiljno razilaze potražnja za vodenim resursima u okviru takozvanog razvijenog načina života i potrebe krhkih autohtonih zajednica da se očuva čista voda iz njihovog okruženja i ekosistemi u kojima obitavaju.
Dug put nikuda
Sve i da nije kulturnih razlika, ne bi se lako zagladili konflikti između različitih potrošača vode. Već duže od jednog veka, žedne države na jugozapadu Sjedinjenih Država bore se za prevlast nad vodom svojih reka. Istoričar Donald Vorster sažeto je opisao taj problem:
Američki Zapad je pravo pravcato moderno hidraulično društvo, što znači da se njegov društveni poredak zasniva na intenzivnom, sveobuhvatnom manipulisanju vodom i njenim produktima na jednom sušnom području.
Nema mnogo toliko sušnih područja kao što je Arizona, koja decenijama puca od zavisti na bujnost i bogatstvo države što se prostire između nje i Pacifika. Kaže se da stanovnici Arizone boluju od ljubomore prema Kaliforniji, a zapatili su je razvivši stav da je njihova država samo vrela, suva prepreka izobilju Zapadne obale.
Moćna reka Kolorado, kao kakva linija raseda, krivuda između tih besnih komšija. Ona odnosi vode iz sedam država: osim iz Arizone i Kalifornije, još i iz Kolorada, te Vajominga, Jute, Nju Meksika, i Nevade. U svim tim državama sve više rastu gradovi i sve više žude za vodom te reke, ali su Arizona i Kalifornija najalavije. Ko će je dobiti?
Zapravo, pitanje glasi: koliko vode mogu da izvuku uzvodni potrošači pre nego što onima nizvodno stigne samo tanak mlazić? Arizona i Kalifornija leže u najnizvodnijem američkom delu te reke; odatle ona prelazi u Meksiko i uliva se u Meksički zaliv. Ali ove dve države su najveći potrošači, pa je borba za reku Kolorado uglavnom dvoboj između njih dve.
Ta reka gotovo polovinom svoje dužine protiče kroz Arizonu. Kalifornija je uvek bila politički moćnija i zato je, misle Arizonci, sve bilo onako kako Kalifornija hoće – često uz velike troškove, povremeno uz alarmantne posledice.
Krajem 19. veka na sušnom Zapadu bezvodna zemlja bila je bezvredna. Otuda izreka da će irigacija učiniti da „pustinja procveta“. Na prelasku iz 19. u 20. vek, inženjer Čarls Rokvud, uz novčanu potporu investitora Džordža Čefija, krenuo je da ostvaruje krupnu zamisao: pretvaranje suve doline Solton Sink u Kaliforniji u raskošnu, bujnu rajsku baštu. Izgradio je kanal Alamo i kroz njega skrenuo u dolinu deo protoka Kolorada. Već 1904. godine plodnu zemlju u dolini obrađivalo je preko sedam hiljada farmera. Čefi je predložio da joj promene ime u Imperijalna dolina. Obrazlažući svoj predlog, kazao je: „Voda je kralj. Ovde je njeno kraljevstvo.“
Ali iste godine kanal se napunio muljem i pokidala se poljoprivredna žila kucavica. Špekulanti su silne pare uložili u građenje kanala i ostali su bez sredstava. Zato su odabrali najjeftinije rešenje problema: iskopaće drugi kanal za onoliko para koliko je ostalo. Još su rešili da se kockaju, misleći da će uštedeti, pa su se odvažili na rizični postupak: neće da naprave ustavu za regulisanje protoka. I preračunali su se. Sledećeg proleća je Kolorado dovaljao silnu bujicu i novi kanal se izlio. Tada je dolina Solton zaista postala kraljevstvo vode: unutrašnje more duboko 22 metra, razliveno preko skoro 400 kvadratnih kilometara. Ovo skretanje rečne vode stvorilo je vodopad u rečnom kanalu koji je postepeno počeo da utiskuje svoj put nazad, uzvodno. Vodopad je do 1907. bio visok trideset metara i pretila je opasnost da će zauvek skrenuti donji deo reke. Katastrofu je sprečila kompanija Southern Pacific Railroad; utrošila je tri miliona dolara na podizanje brane na reci.
Ostavimo po strani sve te divlje poduhvate. Glavni fenomen s početka 20. veka bio je rast Kalifornije, države koja je trošila najviše rečne vode, a iz koje se u reku slivalo najmanje vode. Prema američkom zakonu o vodama, važi pravo prvenstva: ko prvi upotrebi vodu za nešto od opšte koristi, automatski stiče pravo da ubuduće troši istu količinu vode. Ukoliko nastane oskudica, prvenstvo imaju oni s najstarijim pravom na vodu. U junu 1922. američki Vrhovni sud doneo je presudu da taj zakon važi i van saveznih granica. Odmah su se države kroz koje protiče Kolorado prepale da će Kalifornija, koja se upravo naglo razvijala, steći pravo prvenstva i tako zaustaviti njihov napredak.
Pred kraj 1922. godine postignut je istorijski sporazum koji je trebalo da odagna zebnju. Po ugovoru, polovina voda Kolorada pripala je državama iz „gornjeg basena“ – Vajomingu, Koloradu, Juti i Nju Meksiku – a druga polovina državama iz „donjeg basena“: Kaliforniji, Arizoni i Nevadi. Tačkom razdvajanja proglašena je oblast Lis Feri u severnoj Arizoni. Arizona, budući sumnjičava prema koristi koju će izvući, potpisala je ugovor, ali ga nije ratifikovala.
Arizonci su se naročito sekirali zbog planova da se podigne brana na pola Kolorada. U principu, to je smišljeno da bi se poštenije podelila voda iz donjeg basena, ali građani Arizone su mislili da će ta brana označiti pobedu Kalifornije, pa će lakše krasti arizonsku vodu. Buknula je burna politička debata, ali ipak je 1930. godine počela gradnja brane. Ime će dobiti po predsedniku Herbertu Huveru, i biće tad najviša brana na svetu. Iz rastuće napetosti umalo nije izbio oružani sukob. Bendžamin Mer, guverner Arizone, poslao je 1934. godine arizonsku Nacionalnu gardu da spreči radove na brani Parker, dalje niz Kolorado. Smatrao je da je to još jedna buduća pretnja po prava Arizone na vodu.
Ali od četrdesetih godina Arizonu su sa svih strana sve više nagonili da ratifikuje Ugovor o reci Kolorado. Arizoni je bio potreban sistem kanala za dopremanje svog dela vode u južni region države, za potrebe i poljoprivrednika i gradova Feniks i Tuson koji su postajali sve veći. Državnim vlastima bilo je jasno da će dobiti podršku za taj projekat ukoliko ratifikuju ugovor, pa se to i dogodilo 1944. godine. Odmah potom krenuo je rad na planovima za Projekat srednje Arizone (Central Arizona Project, CAP).
Namera je bila da se rečne vode skrenu iz akumulacionog jezera Havasu i sprovedu kroz pustinju kanalom dugim oko 700 kilometara. Tako bi se omogućila irigacija i napojila bi se dva najveća grada u Arizoni. Izrada projekta nije mogla da bude privedena kraju dok Arizona ne okonča neprekidnu raspravu s Kalifornijom o svom delu vode iz donjeg basena Kolorada. Tek posle borbe pred Vrhovnim sudom koja je počela 1952. i razvukla se na jedanaest godina, projekat se mrdnuo s mrtve tačke. Lindon Džonson je odobrio sredstva 1968. godine i počela je izgradnja.
Kako je počela gradnja kanala, troškovi su rasli. Godine 1968. bilo je procenjeno da će se utrošiti 832 miliona dolara, a na kraju je ispalo da je potrošena 4,1 milijarda. Taj projekat, uvek izložen kontroverzama, stalno je bio na ivici da sklizne u nagli prekid radova. Pred kraj sedamdesetih godina administracija Džimija Kartera bila se namerila da obustavi gradnju. Dalje komplikacije proistekle su iz planova da se u CAP skupe i vode drugih arizonskih reka. Onda je predloženo da se u svrhu sprečavanja poplava podigne brana na sutoku reka Solt i Verde. Ali pošto bi se tako poplavio rezervat indijanskog plemena Javapi, Karter je stavio veto.
Kako se vrtoglavo uzdizala cena tog kanala, tako je rasla i cena vode koja njime stiže. Postalo je izgledno da ta voda više neće biti ekonomična za narod koji je trebalo da ima vajde od nje, naročito za poljoprivrednike. Kad se voda preobrazi u ekonomsko dobro, izgubi univerzalnu vrednost: svaki izvor postaje tržišna roba i nadmeće se s drugim izvorima. Čak je i u Arizoni koju sunce prži voda iz CAP-a postala skuplja od vode vađene iz akvifera. Ironični obrt desio se 1993. godine, kad je kanal dugačak 540 kilometara napokon stigao do Tusona. Situacija s vodosnabdevanjem u tom gradu odavno je bila krajnje osetljiva. Za razliku od Feniksa, Tuson je skoro sasvim zavisio od podzemnih voda, a taj izvor nije mogao da opsluži grad koji stalno raste. U gradu se trošilo mnogo vode – dnevna potrošnja po stanovniku dostigla je sedamdesetih godina 800 litara – i zato su gradske pumpe presušile 1974. godine. A onda je željno iščekivani CAP stigao – i grdno se nasukao. Putujući kroz oštećene cevi načete korozijom, voda je postala toliko slana i zagađena da bukvalno nije bila za piće. Građani Tusona doneli su odluku da se ta voda ne koristi u domaćinstvima. Posle okončanog dugog i mukotrpnog putešestvija, CAP je otkrio da je neželjen.
Jezivo je i zamisliti na šta mogu izaći sporovi zbog voda Kolorada. Bez obzira na to što se duž reke grade baseni za čuvanje vode, naiđe li poduža suša, sigurno će se ponovo raspiriti ogorčene rasprave između država, jer uopšte nije jasno ko, i pod kakvim uslovima, ima prioritet. Nisu definisana ni prava na vodu indijanskih plemena koja su zavisila od te reke davno pre nego što su formirane države. Uz to, Sjedinjene Države moraju da se dogovore o podeli vode s Meksikom, kroz koji Kolorado teče i gde se uliva u Pacifik. Zbog branâ, reka skoro presuši dok stigne u deltu, a zbog toga su nastale nepopravljive štete u lokalnom ekosistemu.
Sveta voda
Ima li koga da sumnja kako se dugotrajna agonija na Bliskom istoku uglavnom vodi zbog zemlje i kulture? Kad su Ujedinjene nacije 1947. rasekle Palestinu da stvore državu Izrael, krenule su ogromne seobe Palestinaca, pretežno poljoprivrednika. I tako se rodilo neprijateljstvo. I doseljeni Jevreji i pretežno muslimanski Palestinci imaju jednu zajedničku odliku svoje verske i kulturne tradicije: obe strane čvrsto veruju kako je baš njima njihov bog podario Palestinu. Zato se stvorila i zato opstaje pat-pozicija u pregovorima o pravima i granicama.
Ali prošlih decenija izbio je na videlo još jedan snažan faktor: pitanje ko kontroliše vodu. Današnji Izrael upečatljiv je primer onoga što se zbiva kad se zapadnjačke želje i životni stil sukobe s krajnje ograničenim resursima vode. Zbog punjenja bazena i zalivanja vrtova – doseljeni Izraelci su doneli urbana očekivanja, ponikla iz života po evropskim i severnoameričkim gradovima – oskudni vodeni resursi u toj oblasti zapali su u užasno stanje. Priobalne izdani sve su zasoljenije. I zagađene su, a to je rezultat udruženog dejstva slabih zakona te intenzivne poljoprivrede u kojoj se koristi mnogo hemijskih sredstava. Otuda je počela da se javlja dizenterija i učestale su bolesti bubrega.
Za mnoge Izraelce Palestina je divlja pustara koja se mora pobediti modernim poljoprivrednim metodama i intenzivnom irigacijom. Cionistički vođa David Ben Gurion kao da je bukvalno ponovio moto pionira sa Američkog zapada kad je objavio kako mu je ambicija da učini da pustinja procveta. Palestinskim seljacima koji su u toj zemlji živeli vekovima, Palestina je i lepa i plodna – u njoj rađa pšenica i voće i masline. Ipak, i Palestinci u poljoprivredi sve više koriste sintetička hemijska sredstva, pa tako i pesticide (na primer, DDT) zabranjene na Zapadu. Prema izraelskim zakonima, država ima pravo da prisvoji zemlju koja se aktivno ne obrađuje i naseli je. Otuda su arapski poljodelci prestali da ostavljaju njive da se ugare, što im je bila davnašnja praksa, i zemlja je postajala sve neplodnija. Pošto nisu imali alternativu, počeli su da koriste veštačko đubrivo i ostale hemikalije koje u agrikulturi upotrebljavaju zapadnjaci.
Otkako su članovi cionističkog pokreta početkom 20. veka žudnim okom gledali Palestinu da bi na njoj formirali državu, bilo im je jasno da će voda odigrati krucijalnu ulogu. Kad su Ujedinjene nacije 1947. godine dale zeleno svetlo za stvaranje države Izrael, vlada nije gubila vreme. Odmah su krenuli da restrukturiraju izvore vode u regionu. Najvažnije im je bilo da sprovedu vodu sa severa na jug. Na severu je Galilejsko jezero (zvano i jezero Kinaret), koje vodom pune kiše i snegovi što padaju na Golansku visoravan, a na jugu pustinja Negev. Kroz akvadukt Kinaret–Negev, već do osamdesetih godina je iz Galilejskog jezera i jezerske okoline na jug svake godine dostavljano od 420 do 450 miliona kubnih metara vode. Slatkovodno jezero Huleh u Galileji do 1957. godine već je bilo presahlo. U ritovima oko Galilejskog jezera ranije su živeli Arapi, koji su od trske i trava iz močvare pleli korpe. Ritovi su isušeni i danas su uglavnom naseljeni izraelskim Jevrejima – mada je prema podeli iz 1947. godine ta oblast pripala palestinskoj državi. Jezero, čuveno po biblijskoj legendi, postaje sve slanije i uz to, zbog intenzivne eutrofikacije, dvaput godišnje pokrivaju ga slojevi procvalih algi. Sušenje područja Galileje izazvalo je nepovoljne efekte na snabdevanje vodom u okolnim zemljama. Posledice su se osetile u Libanu, Jordanu i Siriji, a u reku Jordan slile su se vode iz slanih izvora.
U regionalnim sukobima zbog vode najeksplozivnija tema je pitanje ko ima prava da koristi vode reke Jordan i njenih pritoka. Ta reka izvire na Golanskoj visoravni, teče na jug do Galilejskog jezera, a odatle i dalje na jug, i uliva se u Mrtvo more. Većim delom svoga toka reka Jordan teče duž granice između Jordana i Izraela, uključujući i okupiranu Zapadnu obalu. Izrael danas na svoju stranu skreće najveći deo njegovog toka. Krajem pedesetih godina država Jordan je rešila da podigne niz brana na pritokama reke Jordan i tako omogući bolje navodnjavanje. Prvo se krenulo u građenje brane na Jarmuku, velikoj pritoci koja izvire u Siriji i teče sirijsko-jordanskom i jordansko-izraelskom granicom. Izrael se na to zabrinuo: hoće li imati ikakva prava na vode te reke, tim pre što Jordan nije davao nikakve garancije. Stoga je Izrael 1964. godine poslao avione da bombarduju gradilište. I tako je i formalno ispaljen prvi metak u arapsko–izraelskom ratu za vodu. Godine 1967, u Šestodnevnom ratu Izrael je zauzeo Golansku visoravan i tako preuzeo gradilište planirane brane. Pošto je istovremeno osvojio i oblast u južnom Libanu gde izvire Jordan, Izrael je stekao kontrolu nad skoro čitavim gornjim tokom te reke. Pošto je od tada Jordancima ograničen pristup vodi, oni, gledano po glavi stanovnika, troše manje vode nego stanovnici ostalih bliskoistočnih zemalja, što iznosi jedva trećinu količine vode koju utroše Jevreji u Izraelu.
Bez obzira na to koliko napreduju mirovni pregovori, pristup vodi još uvek izaziva napetost. Od izrazito sušnog leta 1990. godine često se navodi čuvena izjava jordanskog kralja Huseina da bi Jordan samo zbog vode mogao da krene u rat protiv Izraela. Ipak je učinjen pozitivan pomak: godine 1994. sklopljen je jordansko-izraelski mirovni sporazum. Ali Palestinci se žale da su izraelski zakoni o vodi diskriminatorski, jer jevrejskim Izraelcima omogućuju skoro neograničen pristup, dok drugima ostavljaju jedva dovoljne količine. Palestinski poljodelci plaćaju visoke poreze na vodu koju troše za navodnjavanje.
U gradskim područjima na okupiranoj teritoriji palestinski Arapi troše prosečno sedam puta manje vode od izraelskih Jevreja, a u nekim palestinskim gradovima potrošnja po glavi stanovnika još više padne u letnjoj sezoni. Na zapadnoj obali odavno je ovakva situacija: 1,2 miliona Palestinaca ima pristup samo jednoj četvrtini akvifera u tom regionu, a 100.000 Izraelaca ima neograničen pristup. Ima i tu pomaka nabolje. Svetli primer je izraelsko–palestinski Privremeni sporazum iz 1995. godine. Ali kad se pomisli na buduće nestašice vode, neizvesni su rezultati tih pregovora.
Naravno, žalbe Palestinaca ukazuju na nepravdu u svakom pogledu, ali nju izrazito doživljavaju muslimani, jer voda za njih ima versku konotaciju. Kroz ceo Kuran provlači se motiv vode i njenih ospoljavanja: mora, izvora, kiše, oblaka. Muslimani čvrsto veruju u pročišćujuću snagu vode, i to se već vidi i po obaveznom ritualnom pranju pre molitve. Zato su, prema islamskoj tradiciji sprečavanje pristupa vodi i zagađivanje vode, ozbiljni zločini. Stoga vernici smatraju da izraelske vlasti krše i građanska prava i svete zapovesti. Ne treba posebno isticati kako je sve to navođenje vode na mlin fundamentalistâ.
Još se vode debate o tome koliko je presudna uloga vode u arapsko-izrealskom sukobu. Ima onih koji procenjuju da je to tek samo komplikacija koja će se ukloniti inženjerskim poduhvatima. Spleli su se u tom sukobu istorijski, politički i kulturološki porivi, pa ne može da se proceni koji preteže. U svakom slučaju, iz te situacije izvući ćemo destilat pitanja o vodi koja će, kako im je pisano, postajati sve prominentnija u globalnoj areni. Tu spadaju sporovi zbog vlasništva nad vodom (interni i međudržavni), komplikacije zbog prirasta stanovništva u sušnim oblastima, pripisivanje odgovornosti zbog zagađivanja, sukobljavanje kulturnih stavova u vezi s upotrebom vode, određivanje koliko je važan razvoj a koliko zaštita životne sredine, uspostavljanje prave mere primene tehnoloških rešenja na probleme s vodom. Za sve navedeno nema lakih rešenja, ali je ukazivanje poštovanja vodenim resursima u prirodi esencijalan preduslov.
Smisao vode
U ovoj knjizi mahom sam govorio o tome šta voda jeste i šta ona čini. Zbog neusaglašenih stavova prema korišćenju vodenih resursa, vreme je da se upitamo: šta je smisao vode? Čak i ako naučimo sve o fizici, hemiji, geologiji i biologiji vode, steći ćemo tek delimičnu predstavu o njenom smislu. Insistiranja da se vodi vrati status elementa, za šta se, na primer, zalagao pomenuti Viktor Šauberger (videti stranu 314), po naučnim merilima izgledaju apsurdno. A opet, ma koliko takve ideje bile netačne, pokazuju nam kakav odnos prema vodi leži izvan granica nauke. Ljudima voda jeste elementarna, ona je integralni deo civilizacije, ona je rudimentarna supstanca i ne sme se zanemariti ta dimenzija vode. Ekolozi će se elokventno zalagati za važnost što većeg čuvanja voda u prirodi od zagađenja, ali presudno je da marimo za to. Neki iznose argument da ćemo zaštititi vodu koju nam priroda daruje ukoliko je pretvorimo u robu, odredimo joj ekonomsku vrednost i prilepimo etiketu sa cenom. Možda bi baš tako valjalo postupiti. Samo ako se vodi postavi cena, i to takva da odgovara bar ceni nabavke, ustaliće se navike da je trošimo štedljivo. Međutim, to ne može da bude jedini princip za upravljanje vodom. Kad odredimo koliko nešto košta, onda mu vrednost zauvek postaje relativna. Šta ako se ispostavi da je polucija najekonomičnija opcija? Zar će one koji reše da zagađuju vodu odvratiti strah od novčane kazne? Povrh svega, za vodu, kao za bukvalno svaku robu, važi pravilo: ko može da plati, dobija je; ko ne može, ostaje bez nje.
Sandra Postel odlično pokazuje kakva je mana gledanja na vodu kao na ekonomsko dobro:
Suočavamo se s rizikom […] da će ekonomske funkcije vode nadmašiti njene životodavne funkcije, pa tri stuba održivosti – efikasnost, jednakost i zaštita ekosistema – ne bi bila podjednako važna.
I sve se gotovo svodi na odluku o tome u kakvom svetu želimo da živimo. Samo što ja verujem da je bitno spoznati prirodu supstance o kojoj sam govorio. Ukoliko sam vas ubedio da tu supstancu možemo rastaviti, razdvojiti je na H i O, raskinuti mrežu njenih molekula i pratiti je po čitavoj vasioni, a pritom održati i, nadam se, pojačati poštovanje prema njenom mitskom otelotvorenju – onda sam ispripovedao priču vrednu truda.
Odlomak iz knjige Filipa Bola „Biografija vode“ u izdanju Heliksa i Centra za promociju nauke
Između predstava o brdima pečenja pod kojima se lome stolovi i neprekidnog gladovanja, istina o ishrani u srednjem veku je negde na sredini: u proseku se jelo dovoljno, ali loše. Ključna namirnica je bio hleb, ostala hrana se tretirala kao „ono što se jede uz hleb“, a vino se pilo od jedne do tri litre po osobi dnevno, uključujući žene i monahe!
Krkanlija, zemlja gde se neograničeno jedu i piju najukusnija jela i pića bila je jedna od najpopularnijih „urbanih legendi“ u 12. veku, u čije postojanje su verovali oni gladnih stomaka, a koji su činili ogromnu većinu stanovništva na evropskom kontinentu. U svetu skromne tehnologije, i dalje teško savladive prirode, nedovoljne trgovačke aktivnosti, praznih ambara i previše gladnih usta, neobuzdano ždranje i opijanje postali su sinonim za raj na zemlji. Ali naše uobičajene predstave o nestašici hrane u srednjem veku nisu sasvim tačne. Uporedne analize arheoloških nalaza – od stanja kostiju i skeleta, preko kuhinjskog oruđa do sačuvanih pisanih dokumenata o nabavci hrane pa sve do propisanih medicinskih terapija – svedoče da se u srednjem veku u proseku jelo dovoljno, nekada i previše, ali veoma loše. U poređenju sa savremenim čovekom, za kojega je nauka utvrdila da mu je u zavisnosti od pola, godišta, vrste posla i klimatskih uslova neophodno dnevno da unese 2.500 do 4.000 kalorija, nalazi iz srednjeg veka potvrđuju da je dnevni unos kalorija u proseku iznosio oko 4.000 pa i do 6.000 u slučaju onih koji su obavljali teške fizičke poslove. Zašto se, onda, glad tako često vezuje za ovaj period, a otpornost organizma na bolesti je bila tako slaba? Pre svega zbog jednolične ishrane, objašnjava francuski istoričar Rober Fosije u svojoj knjizi „Ljudi srednjeg veka“.
Osnovna namirnica u to vreme je hleb, koji se trošio od kilogram i po do dva dnevno po osobi, a sva ostala hrana tretirala se kao „ono što se jede uz hleb“. Preovlađujući meni bile su pogače, pogačice, vekne, krofne, ali i hleb pomešan sa kašom, sa čorbama, sa raguom… Hleb je na vrhu lestvice, i to beli, mnogo više nego što se uobičajeno misli. Raž bije loš glas, a i ječam se koristi retko, najviše za guste čorbe na severozapadu Evrope i na mediteranskom priobalju: saksonski poridž, arteški gomel, italijanska palenta, griz u Magrebu. Tamo gde zemlja ne pogoduje uzgajanju žitarica, upotrebljava se suražica, mešavina pšenice i raži. Kada su u pitanju testenine (rezanci,makarone, lazanje), one su u upotrebi od najranijeg srednjeg veka, ali je i tu reč samo o naročitom načinu prerade brašna. Skrob dominira i kroz upotrebu povrća koje ga sadrži u velikim količinama (bob, groarica, grašak, sočivo), koje raste usred klasja i zbog čega ga zovu „malo žito“. Hleb je toliko značajan za ishranu, da predstavlja jedini proizvod o čijoj ceni, koja varira prema uspešnosti žetve, brine i odlučuje lokalna vlast.
Meso? Koje meso?
Što se tiče životinjskih proteina, osnovnog izvora snage, uprkos tradicionalnim i neverodostojnim slikama srednjovekovnih stolova na kojima caruju pečeni veprovi i ogromne šunke, meso se retko viđa na trpezi. Od istine su daleko i predstave da velikaši jedu samo divljač, buržoazija samo teletinu, seljaci svinjetinu, a studenti ovčetinu. Svi jedu sve: to dokazuju arheološke iskopine kuhinjskog smeća i računa za nabavku hrane. I sve prolazi u jelovniku, konjsko i pseće meso takođe. No neke životinje su bile omiljenije od drugih, u zavisnosti od prirodnog okruženja, običaja i lokalnog ukusa, pa i od godišnjeg doba: zimi se jede zasoljena ili prerađena svinjetina, leti se kolju ovce, koje su, inače, bile uzgajane pre svega zbog vune, teletina se jede svuda, u visini do 20% ukupnog unosa mesa. Kada je u pitanju divljač, nakon 10. veka, isključujući oblasti intenzivnog šumskog lova, u pronađenim kostima zastupljena je sa 5%, i to najviše srneća divljač. Sve je to obezbeđivalo u proseku 80 do 100 grama mesa dnevno po osobi, navodi francuski stručnjak. A zečetina, jarebice, jaja? U tekstovima se, doduše, pominje silna živina, kokoške i jaja kojima se plaća porez, ali po arheološkim nalazima ovi proizvodi su se daleko manje koristili nego što se misli, dok su paunovi i fazani bili prisutni isključivo na trpezi malobrojnog sloja bogatih.
Ostaje još riba. Novo razočarenje. Iako se opatije svađaju oko poreza koji im pripada po toj osnovi, mada sporovi oko jezera i reka, oko ribarskog alata i ribarskih tezgi preplavljuju evropske arhive, ribe je veoma malo na jelovnicima gozbi, a na seljačkoj trpezi o njoj skoro da se i ne govori. Povrh toga, skoro da uopšte nema tragova ribljih kostiju u arheološkim iskopinama. Da li je to stoga što su usoljavanje i dimljenje ribe još uvek osrednjeg kvaliteta i dovode do truljenja ostataka? Kako god, u tom pogledu, gotovo jedini pronađeni dokazi su liste nabavke hrane po manastirima: grgeč, šaran, jegulja, štuka, ili sleđ, oslić, losos i bakalar. Usput se tu i tamo pominju dagnje ili ostrige, ali mnogo manje nego u antičko doba, a kao novina puževi i žabe.
U srednjem veku holesterol verovatno nije bio naročito zastupljen, budući da su u jelovniku izrazito preovladavala kuvana jela nad prženim. Mleko je predstavljalo kompletan obrok, ali bilo da je reč o kravljem, kozijem ili magarećem smatralo se teškim i unosilo se samo kao usireno, proceđeno ili pomešano sa čorbom. Naravno, od mlečnih prerađevina na ceni su bili sirevi, sa kojima se uspešno trgovalo, a neki već počinju da bivaju posebno cenjeni: bri, holand, čester, parmezan. Međutim, jedu se samo uz jutarnju užinu. Što se tiče putera, budući da se čuva isključivo u ćupovima, brzo se užegne. Više se koristi svinjska mast ili biljno ulje, kao što je maslinovo u zemljama bliže Mediteranu, ili orahovo i makovo bliže severu. Osim ako se neki kit, umoran od života, ne bi nasukao na sprud, što je seljacima obezbeđivalo salo i meso za celu godinu. Ali, takav iznenadan poklon dolazio je retko.
Hej, haj, vinca…ca
Od bilja se koristilo sve što se moglo uzgajati ili brati u šumi, a što se i danas koristi, izuzev paradajza i krompira, koji su doneti sa druge strane Atlantika.
Grožđe se uglavnom jelo na trpezi velikaša, jer je najveći deo završavao u muljari za pravljenje vina. Vino se može naći kod svih staleža i skoro svuda je isto. Razlika među sadnicama i regionima, nama danas toliko bitna, tek počinje da se nazire u Francuskoj, a proizvodila su se najviše bela vina. Ona egzotična, kao što su orijentalna malvazija, italijanski muskat ili portugalski granaš, teško je naći u seoskim kućama. Najzad, to i nije vino koje mi danas poznajemo, objašnjava Fosije. Prema dostupnim dokazima, njegov procenat alkohola, usled još uvek rudimentarne tehnike pravljenja, ne prelazi 7 do 10 gradi a u drvenim buradima obloženim smolom čuva se najduže godinu dana. Na kraju, ali možda i najvažnije, količina vina koje se pije je ogromna: od jedne do tri litre po osobi dnevno, uključujući žene i monahe! Neverovatna količina, verovatno podnošljiva jedino zahvaljujući skromnoj jačini vina.
A pivo? Tragovi vode do antike, a pravi razvoj i uspon dostići će u 13. veku. Ni pivo nije isto kao danas: keltsko i saksonsko prave se na bazi fermentisane zobi, opore i smeđkaste; dok germansko svoju svetlinu duguje ječmu i dodatku hmelja, barem na kraju srednjeg veka. Ali pivo se pije pre svega na severu kontinenta gde vinova loza, uprkos upornoj sadnji i brižnom uzgajanju, daje samo nekoliko kapljica kiselog soka. U to vreme najviše ga piju u Škotskoj, u Friziji i na obalama baltičkog mora.
U koje vreme se obedovalo? Izuzimajući ograničenja u nordijskim zemljama, usled surove klime i hladnoće, u ostalim delovima Evrope poštuje se antički običaj koji, uostalom, ima najviše smisla, ocenjuje francuski stručnjak. Nakon buđenja, između 6 i 8 sati, u zavisnosti od godišnjeg doba, prekida se noćni post i uzima se komad sira i čaša vina („radi živosti tena, pravdaju se gospe“). Glavni obrok jede se prilično rano, između 11 i 13 sati, nakon prve polovine radnog dana, a večera je između 16 i 19 časova. Nakon tog vremena, teško se može obedovati čak i u krčmama.
Biznis & finansije 102/103