Posle 5

Higijena

Predsednik Tadić je u uskršnjoj poseti manastiru Bukovo okupljenoj dečici konstatovao da su oprala kosu na praznik, da su se baš doterala. Malo ljudi je u vestima primetilo ove predsednikove reči, ili su pak primetili ali više ne reaguju na sve brzoplete izjave naših političara.

Evropejci

Kako Blic saznaje iz sebi bliskih izvora, nagradu za Evropljanina godine, koju dodeljuje Prva evropska kuća, dobiće ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Za sledeću godinu neka se spremi Tomislav Nikolić.

Jovanča

Na naslovnoj strani besplatnog beogradskog dnevnog lista osvanuo je veliki naslov: “Srbin za godinu dana posetio 46 zemalja”. Da narod ne bi bio u nedoumici, tu je i slika srpskog ministra inostranih poslova Vuka Jeremića i tekst koji narodu prezentuje zvanične podatke Ministarstva spoljnih poslova da se ministar Jeremić tokom 2009. godine sastao sa 84 šefa diplomatije, osam puta je posetio sedište UN u Njujorku, 40 puta je putovao u zemlje članice EU, 21 put je službeno putovao u zemlje regiona, a tri najčešće destinacije su Njujork, Brisel i BiH. Dalje se navodi da je neumorni ministar u vazduhu (valjda u avionu) proveo 6 dana, da je 152 sata leteo do Njujorka i nazad, da je tri puta obišao planetu leteći do Njujorka – sve u svemu, prešao je 116.369 kilometara. Statističari tvrde da trećinu godine prespavamo, ako nam za ostale neophodne radnje – hranu, higijenu i slično, treba još pedesetak dana, ministar je imao jedva 200 dana za ubeđivanje Azerbejdžana, Južne Afrike, Hondurasa, Kube, Nigerije, Gabona i ostalih da ne treba priznati Kosovo, ali je 11 neposlušnih, od ukupno 130 zemalja koje su priznale Kosovo, to ipak uradilo u 2009. godini.

Borba sa vetrenjačama

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava bilo je u centru pažnje medija prošlog meseca jer je državni sekretar iz ovog ministarstva, Marko Karadžić, odlučio da podeli sa novinarima informaciju o nepotizmu i o radnom učinku određenih zaposlenih u ovoj instituciji. Ono što nama bode oči u vezi sa pomenutim događajem je pitanje kako je moguće da postoji diskriminacija unutar ministarstva koje se bori protiv diskriminacije. Predstoji nam još samo da Ministarstvo ekonomije počne da se bori protiv ekonomije, mada neki veruju da se to već dešava.

Sirotinja sirotinji

Vakcine protiv novog gripa sigurno neće biti bačene, a jedna od mogućnosti je da višak poklonimo nekom siromašnijem od nas, kaže ministar Tomica Milosavljević. „Pošto takvog u Evropi nema, potražićemo ga u Africi i na drugim kontinentima, a o tome će odlučiti Vlada Srbije“, rekao je ministar zdravlja Tomica Milosavljević za „Novosti“. On je upozorio „da vakcinacija zvanično još traje“ iako je na terenu praktično zamrla – od 850.000 uvezenih doza plaćenih po 799 dinara, utrošeno je 154.000. A mi svaki dan slušamo da je Srbija lider u regionu, ovako, može neko da pomisli da je lider u siromaštvu, daleko bilo.
Srčani problemi

Prve informacije o zemljotresu na Kosovu dobili smo sa Tvitera i Fejsbuka. Pisalo je: S ozbirom na lokaciju zemljotresa, Srbija je upravo imala aritmiju.

Strast

Pevačica Ksenija Pajčin i maneken Filip Kapisoda nađeni su mrtvi u njenom stanu, a ispostavilo se da je ljubomorni Kapisoda prvo ubio Kseniju, a potom sebe. Mediji su se utrkivali da prikažu ovu tragediju kao romantičnu sagu o nesrećnoj ljubavi, a ako ste čitali između redova shvatili ste  da nemate strastvenu vezu sem ako vas partner ne ubije.

Sankcije prema Iranu

Obama, Sarkozi i mnogi drugi državnici su se složili da treba pooštriti sankcije Iranu jer je bezobrazan. Ahmadinedžad kaže da će sankcije samo ojačati Iran, ali švedski standard, za sada, ne pominje.

Sajber-MUP

Prema rečima Dragana Jovanovića, zamenika odeljenja za visokotehnološki kriminal u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, “Fejsbuk i druge socijalne internet mreže interesantne su policiji jer danas skoro svaki kriminalac na njima ima profil, pa se praćenjem tih naloga neretko može olakšati istraga i prikupljanje dokaza”. Nema šale, kad-tad će MUP “provaliti” domaće socijalne mreže kao što su Delije, Srpski nacionalisti, Stormfront….

Sizifov posao

U martu smo saznali da je govornica u kuršumlijskom lokalnom parlamentu visoka 170 cm, i da se odbornici koji su niski rastom zato ne javljaju za reč. Zamenik predsednika opštine Kuršumlija, Dejan Milošević, skratio je govornicu za 40 centimetara kako bi ona bila po meri nižih odbornika. Međutim, time je nastao drugi problem – skraćenu govornicu sada ne mogu da koriste odbornici viši rastom. Šta bi Sizif rekao na probleme iz  našeg političkog teatra?

Reformista

Barak Obama napokon je izboksovao zakon o reformi zdrasvtvene zaštite, a sa tim i pretnje smrću koje su tradiocionalno svi američki reformistički predsednici dobijali. Od početka borbe za reformu nekoliko potencijalnih atentatora je uhapšeno, ali Obama mora biti na oprezu jer “menja iz temelja američki način života”. Ovaj novi američki način života omogućiće pravo na lečenje za više od 30 miliona siromašnih Amerikanaca, pa ne vidimo šta tu nije “američki”.

Problemi

Guverner NBS, Radovan Jelašić, dodao je svojoj funkciji prefiks “bivši”. On je treći funkcioner iz redova G17 plus koji je nedavno dao ostavku; izgleda da se među članovima ove partije širi neki virus koji uzrokuje “lične probleme”.

Prodaja Telekoma

Zlatna koka ili državno preduzeće koje, gle čuda, ne posluje s gubicima, biće prodato putem tendera ove godine. To je najavila Vlada Srbije. Ministarka Jasna Matić je dala nekoliko veoma dobrih argumenata pa ljudima tek sada nije jasno – zašto se prodaje Telekom. Zanimljiva je teza oko povećanja konkurentnosti tamo gde je Telekom monopolista.

Gazda Jezda

Ministarstvo pravde Srbije zatražilo je ekstradiciju Jezdimira Vasiljevića iz Holandije 8. aprila prošle godine, četiri dana posle hapšenja po Interpolovoj poternici, ali na izručenje se čekalo godinu dana zbog prava žalbe na prvostepenu odluku suda. “Gazda Jezda” je sada u Srbiji, proverava kako funkcioniše reformisan pravosudni sistem tj. koliku će mu kamatu zbog kašnjenja obračunati.

Eurosong

Goran Bregović je prevazišao sam sebe i dokazao da definitivno koristi kompjuterski program za generisanje nasumičnih stihova u pesmama.

Ko peva zlo ne misli

“Ljubiš me k’o balavica, nije te sram, Beograd, Beograd, ja bezobrazan…. Ovo je Balkan, come on, hop, hop, hop, ovo je Balkan, come on, hop, hop, hop, ovo je Balkan, come on, hop, hop, hop ovo je Balkan, come on, hop, hop, hop” – to su stihovi pesme koje su udruženim intelektualnim snagama smislila tri istaknuta estradna umetnika. Naslutićemo kako bi bilo da je samo jedan od njih pisao tekst – ili bi ceo tekst bio reč “Balkan” ili “hop”. Da nisu tako istaknuti, možda bi tekst bio samo slovo “h”. Čak i to bi imalo više smisla.

Čorba

Gorivo u Srbiji sve je skuplje i skuplje. Doduše nije ni najskuplje u Evropi, ali ako se u strukturu cene unese i njegov kvalitet, onda je definitivno najskuplje, s obzirom da haba automobile gore do sirćeta. Ne zaboravimo da je NIS prodat pod istim argumentima kao što će i Telekom, a koliko će NIS biti konkurentan 2011. kada mu se ukine monopol – videćemo.

Četrdeset godina Studija B

Radio stanica koja je obeležila svakodnevni život Beograđana je zašla u zrele godine. Čestitamo kolegama.

Pun kufer

Tri i po godine posle podizanja optužnice, suđenje za „aferu kofer“ počelo iz početka. Iako je proces doveden do samog kraja i očekivalo se zakazivanje ročišta na kome bi bile iznete završne reči, ono je vraćeno na početak zbog promene članova sudskog veća. Pet meseci nakon što je predsednik sudskog veća Omer Hadžiomerović završio dokazni postupak i bio pred zakazivanjem iznošenja završnih reči na suđenju za aferu kofer, bivši viceguverner Dejan Simić i funkcioner SPS-a Vladan Zagrađanin, koji su optuženi za uzimanje mita, našli su se pred novim sudskim većem i proces je počeo iz početka. Simić i Zagrađanin uhapšeni su 11. januara 2006. godine u stanu bivšeg viceguvernera NBS u Beogradu, gde je policija pronašla torbu sa 100.000 evra. Ko misli da su sudovi spori, vara se: Dejan Stojadinović koji je 5. februara ove godine pesnicom apelovao na poslanika Velimira Ilića, brzometno je dobio dve godine zatvora.

Vo vjeki vjekova
Od 1. marta izvodi iz matičnih knjiga važe doživotno. Konačno nećete imati problema da dokažete da ste živi i da niste Feniks koji se iznova rađa svakih šest meseci.

Poskupljenje
Sto dinara je jedan evro. Tako je lakše računanje.

Bronhi
Prema „Indeksu ekoloških performansi“ koji sastavljaju stručnjaci sa univerziteta Jejl i Kolumbija, međ’ 163. države, Srbija (sa Crnom Gorom) je na 29. mestu. Ovo podseća na poznati grafit iz osamdesetih: „Ulice u Sovjetskom savezu su čiste jer građani nemaju šta da bace.“

Sudovi
Početkom februara saznali smo da je najveći problem sudova u Srbiji nedostatak prostora i računara. To je mnogo bolji problem od onoga koji smo pretpostavljali.

Napredak
Po izveštaju Svetske banke i Svetskog ekonomskog foruma, zdravstvo i osnovno obrazovanje u Srbiji zauzelo je 46. mesto na listi od 133 zemlje. Čim smo krenuli da se čupamo za kosu, ministar zdravlja nas je ohrabrio rečima da je to dvostruko bolji rang u odnosu na makroekonomsku stabilnost, infrastrukturu i tržišnu i poslovnu efikasnost zemlje. Hvala Tomici Milosavljeviću što još imamo bujne kose.

Imovinske karte
Neki funkcioneri su odbijali da daju podatke za imovinske karte iz straha da ih ne ostave supruge. Kada su shvatili da taj problem ne rešava Agencija za borbu protiv korupcije već bračni savetnik, odlučili su da daju pogrešne podatke. Sumnju u date podatke je izazvala tvrdnja pojedinih ministara da nemaju ni dinara ušteđevine, uprkos dobro poznatoj praksi srpskih političara da javnu fuknciju koriste za rešavanje stambenih pitanja uže i šire familije, kupovinu novih voznih parkova i obezbeđivanje mlađahnih ljubavnica. No, provera podataka će pokazati da li je aktuelna politička elita odbacila tradiciju bogaćenja na račun države i uvela novi metod rada koji podrazumeva obavljanje poslova zbog kojih su i došli na vlast.

Nasilje
Februar je definitivno bio mesec nasilja. To bi vam potvrdio Velimir Iilć koji je dobio pesnicu u glavu u toku davanja jednog intervjua, ali i monasi koji su Youtube-ovi favoriti zbog umeća ulične borbe iskazanog ispred gračaničke crkve. S tim u vezi….

Snupi i Lucija
Pristalice vladike Artemija su pokazale da su dostojni crne uniforme i drevnih srpskih nindža ratinika cara Lazara iz 1389.

Izglađivanje
Poznati snimak jedne privatizovane farme u Starčevu potresao je ljubitelje životinja ali i sve normalne građane Srbije. Na njemu se vide leševi krava koji leže pored živih krava. Jadne životinje su umrle od gladi, a radnici koji su ovaj snimak dostavili medijima suspendovani su sa posla na 30 dana. Pitamo se da li će rukovodstvo firme biti doživotno suspendovano sa posla.

Zbogom oružje!
Velja Ilić je vratio oružje za koje je imao dozvolu. Sada može mirno da se spava.

Krediti u dinarima
Zanimljivo! Kako se (i zašto) niko nije setio ovoga ranije?

Srpska majka
Baš kada je istraga protiv Svetlane Ražnatović za zloupotrebu službenog položaja ušla u osmu godinu, Više javno tužilaštvo podnelo je predlog za njenu dopunu. A taman smo mislili da su zaboravili na to, ili pak, zbog nedostatka kompjutera odlučili da se bave manje komplikovanim pitanjima. Ili je to bio rođendanski pokon, da ne duva žena svih osam svećica odjednom?

Pomračenje
Ivo Josipović je inaugurisan, ali senku na ceremoniju je bacio Boris Tadić, svojim nedolaskom iz „opravdanog“ razloga. Da bi medijska senzacija bila začinjenija, predsednik Hrvatske je dao literalno nabijenu izjavu da je „pružio ruku Srbiji i da se nadao da će je Tadić prihvatiti“. Hoće li dve zemlje uskoro prestati toliko da vrednuju ručni rad i kultove ličnosti?

Crveni tepih
Naši poslanici su odlučili da gaze crveni tepih pri dolasku na posao. Zašto? Da ne prljaju cipele sirotani, mnogi nemaju ušteđevinu, od čega da kupe nove…

Bzzz
Poskupela struja. Zašto odjednom kad je moglo mesečno po par procenata, nikom nije jasno. U svakom slučaju, zanimljiv atak na kućni budžet i cene uopšte.

Izbrisani
Američka NVO „Global integriti“ koja se bavi istraživanjem korupcije, u izveštaju za 2009. godinu skinula je Srbiju sa liste zemalja sa velikom korupcijom. Kakve li su tek države sa većom korupcijom?

Povlačenje automobila
Tojota, Honda i Suzuki vraćaju automobile zbog nekih grešaka. Ako se iko od vas razočarao npr. u Tojotu, slobodno nek nam ustupi svoje vozilo.

14% manje piva
Carlsberg Group Srbija je saopštila da je opala prodaja piva u Srbiji za 14%, kao posledica ekonomske krize i povećanja akciza na pivo. Kad će više proći ova kriza pa da možemo opet pred dragstor?

broj 64, mart 2010.

Da bi pre sedam godina mogle da nišane na Zorana Đinđića na štakama, ubice su morale da skrenu pogled sa Vaznesenjske crkve. Kada je premijer Srbije ubijen, SCG je bila prva na listi kandidata za EU, kao što je SFRJ u vreme njenog poslednjeg premijera Ante Markovića bila najbliža EU među susedima. Sada niže odbijenice. Brisel maja 2006. prekida pregovore o članstvu Srbije u EU, jer je zatajio Koštunice Vojislava izum „dobrovoljne predaje“ haških optuženika. Dvojica kočijaša i dalje dahću za vratom Srbiji upregnutoj u njihova kola.

Đinđić je 1992. video Jugoslaviju kao sveću koja izgara na oba kraja. „Počelo je u Sloveniji, završiće na Kosovu“, prorekao je.

SCG je odlikovala Đinđića na drugu godišnjicu smrti. Američki časopis „Time“ je Đinđića, dok je bio samo opozicionar prepoznao kao jednog od 14 evropskih političara milenijuma. Na vlasti, Đinđić je dobio nagradu „Bambi“ za politiku, priznanje Fondacije Polak za demokratske i ekonomske reforme u centralnoj i istočnoj Evropi i Fondacije “Friedrich Schiller” za međunarodno razumevanje i ljudska prava.

Četiri godine nakon smrti, građani su isposlovali da beogradski bulevar dobije ime po Đinđiću. Funkcioneri Srpske radikalne stranke Dragan Todorović i Aleksandar Vučić su plakatima preimenovali ulicu u „Bulevar Ratka Mladića”. Građevinski objekti od čvrstog materijala su se pre toga zakitili imenima Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Todorović i Vučić su danas ljuti neprijatelji koje miri jedino kočijaš.

Đinđić je treći sagovornik autora britanske TV serije „Pad Miloševića“ koji je govorio protiv Slobodana Miloševića, a ubijen je. Miloševićev sin je 2001. nudio pet miliona dolara ubicama Đinđića.

Od sedam potpredsednika Đinđićeve vlade jedan je opravdano odsutan jer je u Hagu, jedan je (Jožef Kasa) isključen iz stranke čiji je počasni predsednik, jedan je poslanik na listi stranke čiji nije predsednik. Ostali su se iselili iz politike.

Od 17 Đinđićevih ministara Slobodan Milosavljević je i onda i sada bio šef resora za trgovinu i usluge, a Božidar Đelić je napredovao do potpredsednika vlade. Obojica su na kadrovskoj listi stranke čiji je šef predsednik Srbije. Dvojica eks ministara su poslanici, a ostalima se gubi trag u izvršnoj vlasti.

Đinđić, jedan od osnivača Demokratske stranke (DS) je za predsednika DS izabran 1994. godine i još tri puta od tada.

Dan posle sahrane premijera, DS je za vršioca dužnosti predsednika stranke izabrala Zorana Živkovića koji je, uz glas protiv, predložen i za predsednika vlade.

Živković i Boris Tadić bili su tada ravnopravni potpredsednici DS. Na skupštini DS februara 2004. Tadić je kao kandidat za predsednika pridobio 1.538 delegata, a Živković, protivnik vlade Koštunice i podrške socijalista, 296 delegata. Sva četiri nova potpredsednika DS bila su sa Tadićeve lobi-liste, a Živković se za govornicom izrekao o “kontrolisanom glasanju”. Delegati su zbirku govora ubijenog premijera “Srbija u Evropi” koju su dobili na početku skupa nosili Tadiću da im napiše posvetu.

Na izbornoj skupštini DS posle dve godine, jedini kandidat za predsednika DS bio je Tadić. Živković nije primljen ni u Glavni odbor DS, a delegati su predavali zaokružene glasačke listiće predsednicima opštinskih odbora koji su ih sortirali.

Već šest godina se ne zna šta je bilo sa istragom o napadu na Gordanu, sestru ubijenog premijera. Napad dvojice muškaraca istražni sudija je okvalifikovao kao „pokušaj ubistva“. Napadači su pred vratima Gordanine kuće ostavili ružu, zaštitni znak ubica njenog brata. U novembru iste 2004. na automobil u kome je bila Đinđićeva sestra naletela su kola, a u septembru 2006. uhvaćen je čovek koji je Gordanu uznemiravao telefonom.

Tadić je, ustavno kontradiktorno, već šest godina šef i stranke i države, a “borba protiv kriminala” je za njega najskuplja srpska reč. Kao što je za Koštunicu, premijera pre šest godina, najskuplja sintagma bila “pravna država”.

Na ulicama Beograda lafet sa Đinđićevim kovčegom je ispratilo pola miliona ljudi, više nego 481.249 onih koji su devet meseci kasnije na parlamentarnim izborima glasali za DS.

Đinđić je napustio dvoje dece sa apostolskim imenima i suprugu.

Tamara Kaliterna
broj 64, mart 2010.

Dobro dizajnirana ambalaža ima izuzetno veliki značaj za odgovarajuće pozicioniranje proizvoda na tržištu, najpre među veletrgovcima i trgovcima, a potom i među potrošačima, što i jeste cilj. Dobro kreirano pakovanje predstavlja prvi korak u izgradnji brenda, ukoliko se stvaranje samog proizvoda s neophodnim kvalitativnim osobinama posmatra kao nulta tačka u ovom procesu.

S obzirom na naše ukupno i skoro sveobuhvatno zaostajanje za razvijenim i uređenim državama sveta, može se smatrati prirodnim što je takav slučaj i u marketingu. Međutim, zaostajanje samo po sebi nije naš najveći problem. Mnogo gore od toga jeste što ne činimo ni ono što bismo mogli da takvo stanje stvari promenimo i to ne samo u ekonomiji, nego i u segmentima života koji nemaju veze s njom. To je hronično oboljenje našeg društva od koga ćemo se, plašim se, teže izlečiti nego od svake besparice. Bez obzira na sva ograničenja, čak i s postojećim mogućnostima život bi mogao da nam bude prijatniji i lepši, a istovremeno i uspešniji u ekonomskom smislu.

Često se, pa i previše, priča o brendovima. Verujem da ste imali priliku da i sami mnogo puta čujete pitanja – da li Srbija može da bude brend, da li srpski brend može da bude Beograd, da li to mogu biti naši manastiri, da li je kajmak srpski brend i sl. Može se reći da je sveprisutnost ove teme pre posledica pomodarstva nego suštinskog razumevanja samog procesa brendiranja.

Na primer, šta bismo konkretno mogli da učinimo za jačanje brendova u oblasti robe široke potrošnje, odnosno u onom njegovom delu koji obuhvata kreiranje ambalaže? U prodavnicama u Srbiji nikada nije bila veća ponuda robe nego danas. Među domaćim proizvodima ima onih sa ambalažom zastarelog dizajna, ali i onih čija su pakovanja savremenijeg izgleda. Bez obzira na sveukupno zaostajanje, stiče se utisak da su tu i tamo počeli da se pojavljuju srpski proizvođači koji pažnju posvećuju i ambalaži, a ne samo kvalitetu proizvoda i ceni.

Sokovi iz lepog pakovanja
„Samo polovina srpskih proizvoda zadovoljava elementarne zahteve u pogledu dizajna pakovanja. Prvi korak u procesu promene ovakvog stanja trebalo bi da bude obrazovanje vlasnika i direktora srpskih fabrika od kojih veliki broj, pogotovo onih iz manjih i srednjih preduzeća, dizajn pakovanja posmatra kao trošak, a ne kao ulaganje. Dobra okolnost je što u Srbiji trenutno deluju dve organizacije – „SIEPA“ i „Ju-es-ejd“, koje domaćim proizvođačima pomažu i edukacijom i finansijski. Mi, svoj doprinos ovom poslu od opšteg interesa dajemo kroz neposredan rad sa klijentima. Nedavno smo na skupu za odabrane srpske proizvođače prehrambenih proizvoda koji je organizovala kancelarija „Ju-es-ejda“ u Beogradu održali prezentaciju pod sloganom „Balon je najbolji dokaz da ambalaža prodaje čak i vazduh“, koja je primljena veoma pozitivno, kaže Saša Selaković, dizajner u Aha dizajn studiju, specijalizovanom za kreiranje ambalaže za robu široke potrošnje.

Pre, recimo, 30 godina, pojam za dobru ambalažu u SFRJ predstavljali su slovenački proizvodi. Bili su lepše dizajnirani i upakovani od proizvoda iz ostalih republika što je, između ostalog, neposredno doprinosilo tome da budu i omiljeniji kod kupaca. O tome kakva je situacija u ovom pogledu u Srbiji danas, Selaković kaže:

„Tada su Slovenci u Italiji i Austriji mogli da vide savremene trendove u dizajnu i da nam potom prodaju lepo upakovane „Fruktalove“ sokove napravljene od našeg voća. To se više nikada neće ponoviti na taj način, što se pokazalo kada su u Srbiji napravljeni sokovi „nekst“, koji su kvalitetom i odličnim dizajnom ozbiljno konkurisali i Slovencima i velikim svetskim brendovima, jer su ljudi razmišljali po principu, neću slovenački – hoću naš, lepši je, a isto se pravi od našeg voća. Ako je pad Berlinskog zida Srbiji doneo makar nešto dobro, onda je to upravo to. Zahvaljujući internetu i drugim savremenim vidovima komunikacije, sada je svima sve dostupnije, tako da smo i mi došli u situaciju da vidimo šta se to lepo pravi u svetu. Novo vreme donelo je tolike promene da se sada dizajnerske usluge izvoze iz Srbije u Sloveniju – u poslednje dve godine realizovali smo više projekata za njihove firme, što smatram za veliki uspeh.“

Dizajn pakovanja se isplati za dva sata
U Srbiji se dizajn ambalaže često zapostavlja, a značaj koji on ima za bolje pozicioniranje proizvoda na tržištu i poboljšanje prodaje se potcenjuje. Kada nekom od domaćih proizvođača ponudite redizajn ambalaže, uglavnom kao odgovor dobijate nekoliko standardnih pitanja i komentara. Šta će mi to kada se moji proizvodi i ovako prodaju? Ili, nemamo mi novca da ulažemo u dizajn, dobar dizajn je za velike firme.

„To su verovatno dve najveće zablude koje se, nažalost, veoma često mogu čuti. Dobro dizajnirano pakovanje jednog proizvoda robe široke potrošnje može se u Srbiji dobiti za samo nekoliko stotina evra, što je smešno malo ulaganje u odnosu na povećanje prihoda koje se time obezbeđuje. Računice govore da se, recimo, za jedan prehrambeni proizvod koji se prosečno dobro prodaje na srpskom tržištu, novac uložen u dizajn pakovanja vraća prodajom proizvoda kroz, otprilike, dva sata. Upravo mali proizvođači trebalo bi da koriste dobro dizajniranu ambalažu kao osnovni alat i šansu za pozicioniranje na tržištu i povećanje prodaje, jer za razliku od velikih, sebi ne mogu da priušte skupe oglasne kampanje. Dobra ambalaža ne može im obezbediti da stignu one koji u reklamiranje ulažu milione, ali im može pomoći da prežive u neravnopravnoj utakmici u kojoj učestvuje samo nekoliko igrača i u kojoj sudija ne sudi pošteno. U takvim okolnostima, dobrom ambalažom mi im dajemo veštačko disanje“, objašnjava Vasilije Žunjić, dizajner u Aha dizajn studiju.

Ambalaža je posrednik između kupca i proizvođača, ona je prodavac proizvoda i predstavlja reklamu, tj. osnovni vid promocije na mestu prodaje, jer prvi kontakt između kupca i proizvoda upravo je vizuelne prirode. U vreme kada se sve više robe nalazi u rafovima, prioritetni cilj predstavlja izdvajanje proizvoda od konkurentske ponude. Jedna od veoma važnih uloga dobro dizajnirane ambalaže jeste upravo ta, da utiče na kupca da primeti, uzme u ruku, a zatim i kupi baš taj proizvod pri postojanju sličnih i približno cenovno jednakih proizvoda. Dobrim dizajnom ciljaju se emocije potencijalnog kupca, koji će u ogromnom broju slučajeva pre odabrati proizvod čija je ambalaža lepša, osim ukoliko ne postoji drastična cenovna razlika.

„Kada objašnjavamo koliko dobro dizajnirano pakovanje može da utiče na povećanje prodaje često navodimo primer kompanije „Velkom“ iz Loznice za koju smo, između ostalog, uradili redizajn ambalaže za oko 50 proizvoda. Pošto su imali velike količine stare ambalaže na zalihama, u jednom trenutku u prodaji su im se našli isti šlagovi i u staroj i u novoj ambalaži uporedo. U jednom beogradskom hipermarketu, u jednom danu prodala se celokupna zaliha šlagova u novom pakovanju, a istog proizvoda u staroj ambalaži jedva da je prodato nekoliko komada. Interesantan je i primer preduzeća „Jadar pak“ iz Osečine, koji pokazuje da se, itekako, mora voditi računa i o imenu proizvoda, a ne samo o dizajnu pakovanja. Rebrendiranjem koje je urađeno kroz promenu imena robne marke iz „Jadar pak“ u „Velton“, kao i kroz redizajn kompletne linije proizvoda, ovaj proizvođač je stvorio uslove za izlazak iz lokalnih okvira i sada se njegovi proizvodi prodaju širom srpskog tržišta„ kaže Vasilije Žunjić, dizajner u Aha dizajn studiju.

Uprkos izvesnom napretku koji se može primetiti u poslednjih nekoliko godina, Žunjić ističe da i dalje veoma zaostajemo čak i za bivšim članicama Istočnog bloka. Kao primer navodi Poljsku i Češku koje, prema njegovim rečima, za nas mogu biti uzor u dizajnu ambalaže za proizvode robe široke potrošnje, a o poređenju sa zemljama Zapadne Evrope ili SAD i ne razmišlja.

Đorđe Talević, PR konsultant
broj 59, septembar 2009.

Prvo pravilo komunikacije glasi: Nemoguće je ne komunicirati. Drugo pravilo kaže da je 55 odsto utiska koje govornik ostavlja na sagovornika određeno govorom tela, 38 intonacijom, a 7 odsto sadržajem onoga što je rečeno.

Komunikacija sa ljudima oko nas postoji i onda kada ćutimo. Aksiom komunikacije kaže da je nemoguće ne komunicirati. To znači da je svaka stvar koju uradimo ili ne uradimo, kažemo ili odćutimo, pokažemo ili probamo da sakrijemo, zapravo poruka koju šaljemo drugima. Poruka, obavezni deo komunikacije, je i pogled, pokret, osmeh, uzdah, ali i odsustvo istih.

Verbalna komunikacija, već je odavno poznato, predstavlja samo jedan deo razmene informacija među ljudima, i to, kako istraživanja pokazuju, neuporedivo manje značajan nego što se verovalo. Albert Mehrabian, jedan od začetnika istraživanja govora tela i neverbalne komunikacije, utvrdio je, eksperimentalnim putem, da je tačan odnos između količine informacija dobijenih neverbalnim i verbalnim putem 93:7. Iako ovaj podatak deluje pomalo drastično, doživeo je mnogo potvrda u istraživanjima koja su usledila.

Kada slušamo očima

Neverbalnu komunikaciju čine paralingvistički, proksemički, haptički i kinestetički znaci, kao deo poruka koje šaljemo. Paralingvistički, kao što samo ime govori, podrazumevaju govor, ali ne njegovo značenje ili smisao, već njegovo zvučanje. Tu spada ton glasa, ili intonacija, koja onome što govorimo daje poseban smisao. Tako, na primer, rečenica: “Kako dobro izgledaš danas”, može dobiti ironično značenje, šaljivo značenje, ili može biti iskreni kompliment. Pored intonacije, tu spadaju i visina i boja glasa, koja govori o emotivnom stanju govornika (uzbuđenost, radost, ozbiljnost, i slično), kao i jačina ili snaga glasa, koja daje poruci važnost, označava entuzijazam ili pak nezainteresovanost govornika.

Proksemički ili prostorni znaci obično se vezuju za pojam ličnog prostora. To je prazan prostor oko nas u koji većina ljudi nema pristup. Ovaj prostor koji ostavljamo između sebe i sagovornika umnogome zavisi od kulture i društva u kome smo odrasli, ali takođe i od nivoa bliskosti koju imamo sa osobom sa kojom komuniciramo. Na osnovu samog posmatranja udaljenosti između ljudi koji su u svakodnevnom razgovoru, možemo oceniti u kakvom su oni odnosu. U cilju očuvanja ličnog prostora i distance od sagovornika, mnogi ljudi se služe umetanjem određenih barijera između sebe i drugih. To mogu biti ruke sklopljene na grudima, prekrštene noge ili veliki radni sto, veoma čest u kancelarijama rukovodioca i menadžera. Haptička komunikacija podrazumeva učestalost i vrstu dodira koju razmenjujemo sa nekom osobom tokom komunikacije. Između majke i deteta ili ljubavnih partnera, ovo može biti i celokupna komunikacija, koja naravno ne nosi ni malo manje značenja nego verbalni razgovor dvoje poslovnih kolega. I ova vrsta neverbalnog izraza zavisi od kulture, pa kao što je poznato, postoje veoma dodirujuće kulture – mediteranska, slovenska, i one koje u velikoj meri isključuju dodir, kao što su japanska, engleska, itd. Poljubac ili blagi dodir ruke tako će imati potpuno drugačije značenje ako ga razmene dva Rusa ili dva Engleza. Kinestetički znaci su svi pokreti tela ili lica. To su položaj tela, gestovi, mimika, facijalna ekspresija. Iako u celini gledano neverbalna komunikacija varira od kulure do kulture, facijalna ekspresija sreće, tuge, straha ili ljutnje, veoma je slična kod svih ljudi sveta, pa tako možemo reći da postoji bar jedan svetski jezik koji svi govorimo i razumemo.

Poseban, ali ni malo zanemarljiv oblik govora tela je sama pojava i izgled- koji podrazumeva ličnu higijenu, stil oblačenja, boju kose i frizuru, karakteristične pokrete, hod, držanje i fizičku kondiciju.

Većina ljudi, svesno ili nesvesno, obraća pažnju na sve ove signale neverbalne prirode, a neki ljudi su posebno dobri u tumačenju ovih poruka. Dobre komunikativne veštine, posebno važne u poslovima selekcije kandidata, menadžmenta, psihologije ili advokature, podrazumevaju tačno interpretiranje govora tela. Na osnovu posmatranja držanja tela, pokreta ruku ili nogu, kao i pokreta očiju dok osoba govori, možemo da zaključimo mnogo o emotivnom stanju osobe, istinitosti onoga što govori ili važnosti određenih informacija.

Predispozicije

Kada se beba rodi, pre nego što progovori, služi se isključivo neverbalnim jezikom da bi iskazala svoje potrebe, želje ili osećanja. Takođe, isto tako dobro razume neverbalne poruke koje mu šalju drugi. U psihologiji je utvrđeno da osnova mentalnog zdravlja svakog čoveka vuče korene iz tog ranog perioda, kada je bilo jako važno da majka ili otac pravilno razumeju bebine neverbalne znake i adekvatno na njih reaguju. Nerazumevanje bebinih signala ili nereagovanje na njih, jedan je od prepoznatih psiholoških faktora razvoja poremećaja kao što su autizam (nemogućnost komunikacije sa spoljnim svetom) ili aleksitimija (nesposobnost razumevanja svojih i tuđih osećanja). Čovek je doboko socijalno biće, i koliko je važna komunikacija, pokazuje biološka urođenost prvog socijalnog znaka – socijalnog osmeha, koji ima za cilj da obezbedi interakciju između nemoćne bebe i njene okoline.

Za psihičko zdravlje važno je da se dete od ranog detinjstva susreće sa porukama koje su verbalno i neverbalno identične, ili kako se kaže u psihologiji-kongruentne. Istraživanja rađena još tokom šezdesetih godina 20. veka pokazala su da je jedan od uzročnika šizofrenije, psihičke bolesti do tada shvatane kao isključivo medicinski i fiziološki poremećaj, može biti kontinuirano dobijanje takozvanih “double-bind” poruka od strane članova porodice. Ovo su poruke koje verbalno i neverbalno imaju suprotno značenje. Na primer to je slučaj sa porukom “Volim te”, dok se telom odmičemo od osobe, ili joj izrazom lica govorimo da nije tako. Porodice koje imaju kao trajan takav način međusobnog komuniciranja, nazvane su shizofrenogenim, i u njima se češće javljaju osobe koje pate od šizofrenije. Ovakvi nalazi bili su jedni od mnogobrojnih koji su uticali na pojavu pokreta nazvanog “antipsihijatrija”, koji je prvi ukazivao na mogućnost da je psihička bolest posledica društva i neadekvatnih komunikacija sa ljudima oko nas. Naravno, u svakodnevnom životu čovek se vrlo često susreće sa situacijama u kojima neverbalna poruka ne odgovara ili čak oponira verbalnom iskazu. Istraživanja pokazuju da se u takvim situacijama većina ljudi mnogo više oslanja na neverbalnu poruku, jer je ona češće autentična i tačna.

Kako uočiti lažova ili savladati govor tela?

Uznemirenost ili laž teško je sakriti iskusnom oku. Kontrolu svog ponašanja najuspešnije ostvarujemo nad sadržajem onoga što govorimo, kao i nad tonom saopštavanja. Govornik koji ima tremu, može da postigne mirnoću glasa i mimiku lica, ali teško može da prikrije nervozu tela. Takođe, ako postignemo mirnoću celog gornjeg dela tela, odaće nas nervozni pokreti nogu (klaćenje noge, cupkanje i slično). Čovek koji prikriva istinu češće će treptati, češće dodirivati rukom sat, narukvicu, ili druge delove odeće. Takođe, veliki pokreti telom ili rukama prisutniji su kod osobe koja govori neistinu. U slučaju da je osoba toga svesna, može pokušati da iskontroliše svoje pokrete, i tada primećujemo jednu neobičnu rigidnost tela. Zanimljiv podatak dolazi iz neuropsihologije – osoba koja se priseća nekog događaja, a desnoruka je, imaće običaj da dok govori skreće pogled u levu stranu. Za levoruke važi obrnuto. Kada osoba izmišlja stvari, a ne priseća se istinitog događaja, pogled će joj skretati udesno (ako je desnoruka) i ulevo (ako je levoruka).

Za osobe koje u svom poslu imaju priliku da često javno govore, jako je važno da jezikom tela pojačaju ili potvrde sadržaj koji prenose auditorijumu. Dobro je da govornik uspostavlja kontakt očima sa slušaocima, jer naj taj način vezuje njihovu pažnju. Osoba koja malo koristi gestikulaciju, obično će biti ocenjena kao suvoparan orator. Kao što smo već istakli, intonacija je od neuporedivog značaja. Glas mora biti snažan i jasan, a ne tih, intonacija mora da varira kako bi se naglasio sadržaj, jer će monoton govor izazvati dosadu kod auditorijuma. Visina i boja glasa mora biti dinamična, i treba adekvatno da prati sadržaj govora.

Lana Vučičević, psiholog

broj 43, maj 2008.

Koristeći neekonomične otpatke iz drvnoprerađivačke industrije, elektrana na biomasu Simering obezbeđuje električnu i toplotnu energiju za 48 hiljada domaćinstava a grad Beč uvodi u svetske lidere u inovacijama u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora.

Početak XXI veka obeležile su velike promene u svetskom energetskom sektoru. Cene nafte su otišle u “nebesa”. Naučno je dokazano da je sagorevanje fosilnih goriva glavni krivac za gasove koji izazivaju efekat staklene bašte. Proizvodnja biodizela je izazvala veliku pometnju na globalnom tržištu hrane.
Doneti su i neki važni i dalekosežni međunarodni ugovori, pre svega čuveni Kjoto protokol, kojim su se zemlje potpisnice obavezale da smanje emisiju ugljen-dioksida. U Evropskoj uniji donete su i druge odluke kojima se predviđa da se do 2020. godine smanji emisija ugljen-dioksida za 20 odsto, dok je Austrija 2006. godine donela još “drastičniji” Zakon o zelenoj energiji kojim se predviđa da do 2010 godine u ovoj zemlji čak 78 odsto proizvedene energije bude iz obnovljivih izvora. Osim toga, po Kjoto protokolu, Austrija bi trebalo da smanji emisiju ugljendioksida za 12 odsto do 2012.

Sirovine rastu kao korov
Vlasti Beča i stručnjaci iz gradskog preduzeća “Bečke elektrane” su, između ostalog, iz tih razloga odlučile da uz već postojeći “energetski miks” koji se koristi u Beču, a u koji spada energija dobijena iz mini hidrocentrala, solarnih i elektrana na vetar, kao i spalionica otpada i termalnih voda, ulože 52 miliona evra u izgradnju najveće evropske elektrane na biomasu – Simering. Elektrana je dobla ime po istoimenom kvartu u Beču, a lokacija nije slučajno odabrana jer ovaj deo grada povezuju dobre železničke, putne i brodske veze sa okruženjem. Iako veoma industrijski razvijena, Austrija je jedna od najpošumljenijih zemalja Evrope i oko 47 odsto njene teritorije pokriveno je šumama. Njima gazduje državno preduzeće “Austrijsko nacionalno šumarstvo” u kome, kako ističu, osnovne principe poslovanja čine održiva proizvodnja i potrošnja šumskog blaga i njegovo očuvanje za buduće generacije. Pri eksploataciji drveta ali i pri održavanju šuma, ostaje puno ekonomski neefikasnih otpadaka kao što su korenje, tanke grane ili panjevi. Korišćenje ovih otpadaka za dobijanje električne i toplotne energije već u samom startu predstavlja “win-.win” situaciju, i svi ovi otpaci u radijusu od 100 kilometara od glavnog grada Austrije sakupljaju se i transportuju u postrojenje za mlevenje drveta u luci na Albern na Dunavu u predgrađu Beča, odakle se sirovina spremna za upotrebu – drveni briketi, transportuju u Simering.

Niže od dozvoljenog
Zahvaljujući najsavremenijoj Simensovoj tehnologiji koja se koristi u elektrani, postignuta je najveća efikasnost uz istovremeno najmanji mogući uticaj na životnu sredinu. Tako se, na primer, stvaranje azotnog dioksida, koji takođe doprinosi efektu staklene bašte, izbegava upumpavanjem vazduha u gorionik, a sav azotni oksid koji, ipak, nastaje, dodavanjem amonijaka u sistem gasa koji služi za potpalu, razlaže se na azot i vodu. Tako je postignuto da je emisija štetnih gasova u atmosferu mnogo manja od drugih elektrana na bio masu, kao i znatno manja od propisanih dozvoljenih vrednosti.
Ukupna proizvodnja energije (uključujući i toplotnu) procenjuje se na 167 GWh, a za ovu količinu energije bilo bi potrebno sagoreti, na primer, 72 hiljade tona kamenog uglja ili 47 hiljada tona nafte. Inače, sama izgradnja elektrane na neki način je urbana reciklaža, jer su iskorišćena i adaptirana postrojenja ranije elektrane na fosilna goriva. Iz ove elektrane su, naravno, preuzeti iskusni i obučeni radnici tako da je to smanjilo troškove obuke personala i povećalo produktivnost radne snage.

Kako su nam rekli ljudi iz “Bečkih elektrana”, proizvodnja električne energije i energije za grejanje stanova od drvne biomase u skladu je sa suštinskim ekološkim principima, pre svega onima kojima se čuvaju rezerve fosilnih goriva i ostvaruju ciljevi za proizvodnju zelene energije koji neće uticati na klimatske promene, a u isto vreme dobija se stalan i pouzdan proizvođač energije i to na efikasan način.

Kada se posmatra panorama Beča vozeći se na čuvenom Praterskom točku, primećuje se da pejsaž ovog grada ne čine samo obrisi katedrala i palata iz slavne carske prošlosti, već i mnogobrojni dimnjaci i centrale u kojima se proizvodi energija. Činjenica da se energija u njima proizvodi na odgovoran i ekološki prihvatljiv način doprinosi utisku da se ovaj grad ponovo u nečemu ističe među svim drugim prestonicama bogate Evrope. Ovaj put je to, međutim, briga za obezbeđivanje višeg kvaliteta života svojih sugrađana i očuvanje životne sredine za generacije koje dolaze.

Dejan Zagorac

broj 43, maj 2008.

Najznačajniji festival svih vremena ostavio je neizbrisive tragove, kako u muzici tako i u životu. Postavio je neraskidivu vezu između rokenrola i politike, šaljući poruke slobode, ljubavi i mira. Hipi pokret je progutao svoju decu, ali dobri utisci traju već decenijama.

Vudstok je za većinu bio rizična investicija. Nastao iz ideje šačice entuzijasta, višestruko je prerastao planirane okvire, uključujući vreme, spisak izvođača, broj posetilaca, klimatske uslove, pa i samo mesto dešavanja. Prema početnoj zamisli trebalo je da se održi u mestu Volkil, u državi Njujork, a gradić Vudstok bio je najbliže odredište, koje je trebalo da posluži samo kao orijentir. Vudstok je bio naselje sa dugom umetničkom tradicijom, koje je krajem 19. veka bilo začeto kao umetnička kolonija. Upravo iz tog razloga je festival poneo, a kasnije i zadržao to ime, čak i kada je premešten 70km dalje. Pravo mesto održavanja bio je Vajt Lejk kod Betela, u državi Njujork. Maks Jasgur bio je farmer, sada već pokojni, na čijem je imanju festival održan. On ga je ustupio za tadašnjih 50.000 dolara, što bi obračunato sa današnjom inflacijom iznosilo oko pola miliona dolara. Njegov sin, Sem, pričao je da su, čim je dobijena dozvola za koncert, ljudi počeli da se bune. Pojavljivale su se parole negativnih konotacija, dok je jedan od mnogih mirnodopskih slogana festivala upravo bio “udišite vazduh koji nikada nije udisan”.

Koncert koji će ući u istoriju počeo je 15. avgusta 1969. godine. Prvi izvođač, Riči Hejvens, morao je da se spusti helikopterom na binu zbog neverovatne gužve koja se napravila. Prvobitno očekivanih 50.000 ljudi preraslo je u 200.000, a zatim i u pola miliona posetilaca. Nekoliko dana pred početak festivala iz tehničkih razloga je doneta odluka da ulaz bude besplatan, što je i doprinelo omasovljavanju publike. To je bio još jedan simboličan gest ovog događaja, ukinuta je podela na one koji imaju i one koji nemaju novca za ulaznicu. Ozvučenje je moralo u hodu da bude pojačavano i na kraju je ton bio takvog kvaliteta da je dobio epitet uzora za sve festivale koji su sledili. Nastupili su Santana, Dženis Džoplin, Grejtful Ded, Džo Koker, Džimi Hendriks – ukupno više od 30 izvođača. Neki od najznačajnijih predstavnika muzičke scene tog perioda odbili su svoj nastup na festivalu. Među njima je bio i Bob Dilan, koji je već imao zakazan nastup u Parizu, očito mnogo isplativiji. Isto su postupili i Stonsi, a Bitlsi su smatrali da nije pogodan trenutak jer je grupa već počinjala da se raspada. Džim Morison je imao stalan strah od lošeg zvuka napolju. Svi nastupi su zabeleženi na istoimenom filmu iz 1970. godine, u režiji Majkla Vadlija. Vorneru su ponuđena prava za snimanje filma o Vudstoku za 100.000 dolara. U tom trenutku su postojale dve opcije: ili će film biti prodat u milion primeraka, ili će to biti najbolji dokumentarac u slučaju da izbiju neredi.

Svi su očekivali nasilje, ali naprotiv, sve je prošlo u potpunom redu. Meštani su se sprijateljili sa publikom, a publika je bila jedinstvena u svojoj različitosti. Na globalnoj političkoj sceni aktuelno je bilo zaoštravanje blokovske podele sveta, hladni rat, trka u naoružanju, Kubanska kriza i Berlinski zid. Još aktuelniji su bili rasplamsavanje rata u Vijetnamu, borba za građanska prava crnaca i seksualna revolucija. Mladi su pokazali svoj bunt protiv rata i društvenih normi. Ovaj skup je bukvalno spojio nespojivo: antiratne aktiviste i vijetnamske veterane, homoseksualce i vođe antigej lobija, borce za legalizaciju droga i borce za zabranu droga, promotere antiameričke i pristalice vladine politike. Po prvi put je viđena jedna nova, drugačija generacija Amerikanaca. Između nastupa, kao i za vreme istih, istovremeno se odvijao bezbroj manjih performansa. Gomila nagih tela, slobodno upražnjavanje seksa i upotreba droga na javnom mestu bili su presedan u odnosu na dotadašnje stanje. Za mnoge je ovaj festival bio udžbenički primer kontrakulture šezdesetih i hipi ere. Hipici su kao pobornici hedonističkog načina života i drugačijih stanja svesti očekivali pobedu svojih ideja i radikalnu promenu sveta ali do nje nikada nije došlo. Posle svega, ostala je dilema da li je to bio početak kraja jedne epohe ili samo iluzija dece cveća. Bila je to utopija o životu večne mladosti, ljubavi i mira. Nekadašnji borci protiv rata, pobornici jednakosti i skromnosti i života u komunama utopili su se vrlo brzo u svakodnevicu. Uskočivši u odela shvatili su svu neophodnost trke za materijalnim stvarima, nekada toliko negiranim. Mnogi teoretičari hipi pokreta su se složili da je bitan uzrok njegove brze propasti bilo odsustvo alternativnih ekonomskih modela koji bi mu obezbedili samoodrživost i nezavisnost. Ipak, neki od protagonista nikada nisu prihvatili postojeće obrasce – Dženis Džoplin i Džimi Hendriks ubrzo su preminuli. Na samom festivalu mogao se naslutiti njihov skori odlazak, nisu ustrajali u želji da promene svet ali su živeli po sopstvenim pravilima.

Najavljeno obeležavanje 40 godina festivala otkazano je zbog nedostatka novca. Idejni tvorac, Majkl Lang, rekao je da nije uspeo da pronađe sponzore koji bi uložili 10 miliona u ovaj događaj. Pravi je paradoks da je upravo ovaj čovek sebi obećao da će do 25. godine zaraditi prvi milion dolara. Tu zamisao je ostvario dve godine pre roka i nije se zaustavio. Vozio je belog poršea i motocikl, posebno izrađen za njega. Kažu da je izgledao i ponašao se kao hipi ali njegov kapital je govorio suprotno. Kasnije je, govoreći o Vudstoku, izjavio da je ostvario svoj san, jer je to bio prvi poduhvat koji su osmislili i uspešno sproveli isključivo mladi ljudi.

Tog leta se sve završilo, hipi pokret je ugašen neposredno nakon festivala. Na mestu održavanja podignuta je bista. Polja i bine su zadržala svoj ruralni oblik. Jasgurova farma je i danas popularna turistička destinacija, a neki od posetilaca nisu otišli daleko odatle i rade kao vodiči. Muzej, posvećen festivalu, otvoren je 2008. godine u šumi kod Betela. Časopis Roling Stoun uvrstio ga je među 50 momenata koji su promenili rokenrol. Bila je to prekretnica u pop kulturi, od subkulture uspeo je da preraste u kontrakulturu. Uvek se može govoriti i o dimenziji naivnosti koju je ovaj događaj nosio u sebi. Američko društvo se nije promenilo preko noći, kao što se ne bi promenilo ni bilo koje drugo. Ostala je slatka iluzija ljudi povezanih ljubavlju prema muzici, mržnjom prema ratu i gnušanjem prema normama građanskog društva.

Jasna Ljubojević
broj 59, septembar 2009.

Prema rezultatima naučnih istraživanja, firme koje zaposlenima omogućavaju bavljenje pejntbolom beleže veću produktivnost u radu i bolje međuljudske odnose. Nije da redakcija BiF-a nema dobre međuljudske odnose, ali zbog onih koji peru sudove za drugima odlučili smo da se okušamo u ratu.

Pre svega, valja znati da je pejntbol nastao pre skoro 30 godina u SAD, gde se proširio do te mere da sada ima preko 16 miliona igrača. Ovo je svojevrsna imitacija ratnih okršaja u kojoj timovi pucaju jedni na druge kuglicama punjenim bojom. Igra razvija timski duh zato što zahteva dobru organizaciju i strategiju, a to pre svega podrazumeva saradnju članova ekipe. U Srbiji ima oko 40 klubova koji pružaju ovu uslugu igračima, ali najdominantiji je klub „Arena no1″.

Drug član biblioteke i naše redakcije, Marko Miladinović, i autorka ovog teksta dogovorili su se da sakupe ekipu za pejntbol. Delovalo je nemoguće, ali u roku od pola sata imali smo već 18 drugara koji bi išli sa nama. I to nekako baš pola Markovih, a pola mojih. Zaputili smo se ka Areninoj “Garaži” u bloku 44, čiji se teren prostire na površini od 2.600 m2, na dva nivoa, sa postavljenim barikadama. Ekipa sačinjena od “bifovaca” i njihovih prijatelja, imala je kapitena, glavom i bradom, a posebno bradom, Marka Miladinovića, prozvanog među običnim vojnicima Majka. Moja ekipa, pak, sastojala se od drugova sa plesa, što je izazvalo brzopleto potcenjivanje od strane protivnika da smo feminizirani i sl. Većini je ovaj put na pejntbolu bio vatreno krštenje, tako da smo mnogo vremena izgubili na utvrđivanje pravila i oblačenje kombinezona. Da bi igrali ovu igru, morate imati pancire, odnosno suspenzore u zavisnosti od svog pola (ili osetljivosti). Zatim, preko njih oblačite skafander, rukavice i štitnik za vrat, a poslednji modni detalj je kaciga zbog koje ličite na moćnog rendžera, ili teletabisa (u mom slučaju). Ekstravagantni motiv su drečavo narandžasti i zeleni markeri, kako bi se timovi raspoznavali. Puška je velika i punjena kuglicama koje kada se rasprsnu ostavljaju trag u boji. Dogovor je da se ne puca sa daljine manje od dva metra, usled mogućnosti ostavljanja potkožnih boja na vašem telu, simplificirano rečeno – modrica.

Kada smo prvi put ušli u prostor delovao je kao iz dokumentaraca o Iraku. Slaba rasveta, barikade, stare gume i sl. Prva partija služila nam je za opipavanje terena i vežbu gađanja. Međutim, već u sledećoj, moji plesači smislili su ratnu strategiju, pozajmljujući elemente Counter strike-a. Majkin tim bio je malo lošije organizovan, i dok smo mi imali obaveštajca koji je dojavljivao kretanje njihovih silueta (jer samo to možete da vidite), puzeće ratnike koji prepadaju njihove stojeće artiljerce i ozbiljnog vojskovođu kome su se u mraku videle jedino bele patike dok puzi po zemlji, činilo se da su oni malo rastreseni.

No, nismo ni mi imali dovoljno ozbiljnosti da ne napravimo povremene ispade. Primera radi, jedan zaljubljeni par iz našeg tima doprineo je našem jedinom gubitku u jednoj od igara, zbog kolatelarne štete. Naime, svi smo čuvali odstupnicu dok je lepša polovina našeg pomenutog ratnika bila ispred nas. Jedno vreme je posmatrao napad svoje voljene, ali došlo je do momenta kad nije mogao da izdrži, te je nanišanio u leđa ne očekujući da će je stvarno pogoditi. Pogodio ju je, i ona je misleći da je to napad Majčinih, napustila igru. Ja sam, sa druge strane, navukla gnev protivinka, tako što nisam znala da se ispada iz igre kada si pogođen u pušku, te sam ostala. Takav bes nisam očekivala! Sa svih strana su se na mene obrušile žute kuglice, poput drečave ledene kiše koja dolazi iz mračnog neba. Tutnjanje je prošlo kada sam ušla u sigurnu zonu i gledala drugare koji trče, valjaju se, viču i pucaju. Ispostavilo se da smo mi, “feminizirani” ipak bolji ratnici od tima koji je umesto vođe imao Majku.

No, ratne traume su ostale. Kada sam se ušla u bezbednu prostoriju da platim metkiće, dečko koji radi u Areni praznio je šaržer (ako se to uopšte tako zove), a ja sam bacila one pare na sto i pokrila glavu. Međutim, traume nisu dugo trajale, protivničke ekipe nastavile su team building uz pivo i bilijar. Stvarno deluje. A Marko će sada prati sudove.

Marija Dukić
broj 59, septembar 2009.

Često pominjani izraz „komunalni nered“ možda će u budućnosti dobiti svoj deminutivni oblik usvajanjem Zakona o komunalnoj policiji, koji je svoju prvu najavu imao još u decembru prošle godine na okruglom stolu u Sava centru pod nazivom“Komunalna policija – nova nadležnost gradova“. Sada, osam meseci kasnije, na konferenciji za štampu ministar za lokalnu samoupravu Milan Marković (čije je ministarstvo kreator zakona) i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas (koji je zadužen za njegovo sprovođenje), najavili su da će polovinom sledeće godine ova policija početi da deluje.

Blagi pomak napravljen posle 2000. godine zaustavljen je usred gibanja na svetskoj ekonomskoj sceni, usled čega je došlo do smanjenja stranih investicija, što je opet dovelo do porasta nezaposlenosti i pada standarda. Takvo stanje postalo je dobar izgovor za svaki ekonomski promašaj i loše poteze vlasti. Ali ako pođemo od pretpostavke da je zemlja Srbija posle svih avantura koje nam je priredio režim (čiji je predstavnik friški Evropejac, ministar policije u sadašnjoj vladi), bila toliko devastirana da se u ekonomskom smislu do sada nije mogla oporaviti, da dalji oporavak zavisi u najvećoj meri od stranih investicija zaustavljenih ekonomskom krizom, ipak se nameće pitanje šta nas je onda a i sada sprečavalo da uvedemo malo komunalnog reda u ovo društvo. Kakvo je naše komunalno okruženje može se videti svakog dana praćenjem beogradskih hronika na raznim televizijama, a ako vam je muka od televizije, isti osećaj možete dobiti ako se prošetate centralnim gradskim ulicama, dok delove predgrađa ne treba posebno ni opisivati. Pođimo samo od divlje gradnje, fantomskih investitora, vandalskog obračuna sa beogradskim klupama, zađubrenih reka koje neko percipira kao deponije, pa sve do sitnih komunalnih bubica kao što su parkiranje u vaš prozor od podruma, što ostavlja pešaku mogućnost ili da dobro smrša ili da hoda nasred ulice kao samoubica. Tu su i discipline koje su se razvile tokom godina, poput pranja gradskih ulica pljuvanjem ili umetnost promašivanja kante prilikom bacanja đubreta, ako je namera da se đubre baci u taj suvišan i ničim izazvan objekat uopšte i postojala. Jedna od atrakcija Beograda je sigurno i pločnik slavnih žvaka, po uzoru na onaj koji je namenjen glumcima u Holivudu zbog njihovog doprinosa američkoj filmskoj kulturi. U domaćoj režiji sa neznatnim izmenama, centralne gradske ulice postaju spomenik svim žvakama tj. njihovim bivšim vlasnicima koji su doprineli gradskoj nekulturi. Jedno od opravdanja gradskih vlasti za ovakvo stanje bilo je nedostatak komunalne policije, što bi trebalo da nestane kao izgovor usvajanjem Zakona koji uređuje njene nadležnosti. Da li će se nešto promeniti na ulicama Beograda i ostalih gradova zavisiće pre svega od političke volje i samih ljudi koji budu sprovodili komunalni red. U gradovima gde ona postoji već desetak godina kao što je recimo Zagreb, komunalni redari su pored održavanja čistoće i uklanjanja snega i leda, zaduženi i za probleme parkiranja, držanja životinja i čuvanja javnih površina. Rezultati su vidljivi svakom turisti koji ima ovakve probleme u svom gradu a potpuno nevidljivi za nekog turistu iz većine zemalja Evropske unije, koji ovakvo stanje već dugo poznaju kao uobičajeno. Ovakvoj efikasnosti doprineli su naravno i novčani šamari za komunalne izgrednike u hrvatskoj prestonici. Za pravna lica iznose od 30.000 do 100.000 dinara, dok su za fizička od 9.000 do 20.000 dinara. U Federaciji Bosne i Hercegovine npr. nemaju mnogo sluha za izražavanje umetnosti grafitima po fasadama jer su kazne za to oko 20.000 dinara kada se preračuna iz konvertibilne valute. Za istu svotu će biti olakšani i novčanici onih koji vole da parkiraju kontejnere van određenog mesta ili da se voze na repu tramvaja. Ovi komunalni problemi nisu ni nama strani, izgleda da su to jugoslovenske discipline koje su preživele raspad Jugoslavije. U Banjaluci komunalna policija brine o zdravlju nepušača ali i propisuje velike kazne za objekte koji nisu obezbedili prostor za pušače. Pomenimo i Ljubljanu u kojoj za, u nas tradicionalno, bacanje papirića na ulici, morate izdvojiti 100 evra, dok je u većini ostalih zemalja Evropske unije tarifa za ovu zanimaciju duplo veća. Za ovakvo „luksuzno“ ponašanje u vidu bacanja otpadaka na nedozvoljena mesta najdrastičniji primer predstavlja Singapur gde vas čeka kazna sa pet zvezdica koja iznosi oko 1000 dolara. I najmlađa republika bivše Jugoslavije je prošle godine uvela komunalnu policiju koja ima mogućnost da izrekne kazne koje mogu biti čak i deset puta veće od minimalno zagarantovane plate crnogorskog radnika.

Ovlašćenja komunalne policije
Komunalna policija nije bila strana ni Beogradu i drugim srpskim gradovima do Drugog svetskog rata, kada je prestala da postoji. Gotovo je sigurno da razlog za njeno ukidanje nije bilo komunalno osvešćeno stanovništvo koje je u tom periodu naselilo Beograd, imajući u vidu da je u velikom broju reč o stanovništvu koje do tada nije imalo urbanih iskustava. Sa druge strane, u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji postoje odluke o održavanju čistoće, kao i kazne za predhodno pomenute radnje nepoštovanja komunalnog reda (iako su smešno male u odnosu na pomenute primere iz okruženja), ali je do usvajanja ovog zakona postojao problem u logističkoj i fizičkoj primeni ovih propisa, tj. kažnjavanju kršenja istih. Zakon o komunalnoj policiji predviđa kao poslove komunalne policije održavanje komunalnog i drugog zakonom uređenog reda od značaja za komunalnu delatnost; vršenje kontrole nad primenom zakona i drugih propisa i opštih akata iz oblasti komunalne i drugih delatnosti iz nadležnosti grada, ostvarivanje nadzora u javnom gradskom, prigradskom i drugom lokalnom saobraćaju, pa sve do zaštite životne sredine, kulturnih dobara, lokalnih puteva, ulica, reka i javnih objekata od značaja. U svom radu po potrebi ovi vanredni policajci mogu zatražiti asistenciju svojih redovnih kolega. Problemi koji postoje kod komunalnih inspektora prilikom izricanja kazne zasigurno će rešiti spisak ovlašćenja komunalnih policajaca koji počinju svoj rad upozorenjem, usmenim naređenjem, zatim proverom identiteta. Pored navedenog, komunalni policajac može izreći mandatnu kaznu, podneti zahtev za vođenje prekršajnog postupka ili prijavu nadležnom organu za učinjeno krivično delo. Ovom predstavniku komunalnog reda stoji na raspolaganju i mogućnost privremenog oduzimanja predmeta nastalih kršenjem komunalnih propisa. Takođe, pripadnici ove policije imaju mogućnost korišćenja sredstava prinude, poput palice, te sredstava za vezivanje. Primena ovih sredstava podleže kontroli na osnovu izveštaja koji u roku od 24 časa od primene mere podnosi komunalni policajac koji je primenio prinudu. Načelnik komunalne policije odlučuje da li je došlo do zloupotrebe, te ima obavezu da u roku od 48 časova od upotrebe sredstava prinude, o tome obavesti nadležnu policijsku upravu. Pored ovog načina kontrole komunalnih policajaca zakon predviđa i postojanje Komisije za rešavanje pritužbi koju obrazuje skupština grada. U Komisiju, koja se sastoji od predsednika i četiri člana, obavezno se imenuju tri odbornika skupštine grada, načelnik komunalne policije i predstavnik policije. Osim navedenih ovlašćenja ono što može delovati preventivno na očuvanje komunalnog reda su zakonske odredbe koje propisuju posebne uniforme i oznake za pripadnike tih komunalnih snaga. Uniforme, vozila i plovila će imati oznake grada čiji komunalni red čuvaju. Zakon pored prekršajne kazne u rasponu od 10.000 do 50.000 dinara za svakog ko ometa komunalnog policajca u radu, predviđa i krivičnopravnu zaštitu propisanu zakonom, obzirom da komunalni policajac ima status službenog lica. Iz navedenih odredaba može se zaključiti da postoje dobri preduslovi za sređivanje komunalne situacije u gradovima Srbije. Međutim, za uvođenje komunalnog reda pored ovih 350 uterivača komunalne svesti, potrebno je i da sami građani steknu svest o poštovanju nekih civilizacijskih vrednosti, da prestanu da budu ravnodušni prema uništavanju grada u kome žive, uz staru zabludu da je sve što je društveno tj svačije ustvari ničije. Jer jedan grad metropolom čine ne samo strah od kazne da je nešto nedozvoljeno, nego upravo svest njenih građana uključujući i one koji samo tu možda privremeno borave, da je nešto loše i kao takvo šteti svima. Ono što bi svakako ubrzalo sporu promenu mentaliteta, je rigoroznija kaznena politika, jer nažalost kao što je iskustvo u svetu a i kod nas pokazalo, novčane packe najbrže uvode red i izgrađuju građansku svest.

Mirko Miloradović
broj 59, septembar 2009.

U Holandiji preduzeća za socijalno stanovanje upravljaju velikim delom stambenog fonda, te igraju značajnu ulogu u unapređenju energetske efikasnosti stanovanja.

Holandski internacionalni fond za stanovanje DIGH je nastao 2002. godine sa ciljem da podrži finansiranje projekta stanovanja socijalno ugroženih lica u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Obezbeđujući da zajmovi za pomenute namene budu dobijeni pod povoljnijim uslovima nego na lokalnim finansijskim tržištima, DIGH doprinosi realizaciji pristupačnog i kvalitetnog stanovanja za porodice sa niskim prihodima, kao i za pojedince pogođene socijalnim raslojavanjem u uslovima tranzicije i intenzivnog privrednog rasta. DIGH krediti su namenjeni prvenstveno onima koji imaju ograničen, ili nikakav pristup lokalnim finansijerima, dakle, mladima na početku karijere, starim i bolesnim, invalidima, izbeglicama i raseljenim licima, te svima koji su ekonomski i socijalno hendikepirani. Do danas, DIGH je uspešno učestvovao u oko pedeset projekata izgradnje, ili adaptacije zgrada u Južnoj Africi, Latinskoj Americi i Centralnoj i Istočnoj Evropi. Ukupna vrednost njegovog portfolija iznosi oko 50 miliona evra i namenjena je za obezbeđenje dugoročnih povoljnih kredita na period od pet do 30 godina. DIGH obezbeđuje do 75% vrednosti investicionog projekta, dok se za ostatak mogu koristiti sredstva lokalnih zajednica, uključujući vrednost lokalnog zemljišta i infrastrukture, strane i domaće donacije, kao i komercijalni krediti koje lokalna zajednica, ili investitor mogu dobiti pod povoljnim uslovima, na osnovu garancija koje daje DIGH. Za ovu namenu DIGH naplaćuje proviziju po stopama od 0,3% do 0,5%, u zavisnosti od visine duga. Zajmovi se daju u evrima, dolarima, ali i u lokalnim valutama, pri čemu se naplaćuje premija za kursne rizike bazirana na kretanju lokalnih kurseva prema evru, u periodu od 36 meseci pre sklapanja ugovora. Iznos ove riziko-premije se revidira svake godine. Prednost aranžmana koje DIGH nudi ogleda se i u činjenici da se kod dugoročnih kredita garantuje i visina kamatne stope za prvih deset godina. Dakle, kamatne stope na pozajmljena sredstva su ne samo niže (u dosadašnjoj praksi su iznosile prosečno oko 5-6%), zbog podrške koju pruža fond DIGH, već su nepromenljive u periodu do deset godina, što čini ukupno opterećenje investitora podnošljivim.

Da bi projekat bio odobren za finansiranje putem DIGH aranžmana neophodno je da je lociran u nekoj od za to određenih država, da je isključivo reč o stambenom projektu socijalnog karaktera, te da ukupni projekat mora iskazati finansijsku isplativost tokom čitavog trajanja. Izvršni odbor DIGH-a pažljivo ocenjuje kako sam predloženi projekat za finansiranje, tako i sposobnost lokalne zajednice i investitora da ga realizuju. Garancija za finansijsko učešće DIGH-a najčešće je hipoteka nad izgrađenim objektom. Kada je reč o unapređenju već postojećih objekata u vlasništvu investitora, kao što je primer projekata poboljšanja energetske efikasnosti stanovanja, mogući su i drugi oblici garantovanja. Bitno je reći, da do sada nije bilo slučajeva korišćenja bilo kakvih mehanizma prinudne naplate od strane DIGH-a. Inače celokupan portfolio DIGH-a uživa najveću moguću garanciju udruženih preduzeća za pružanje usluga socijalnog stanovanja.

Efikasno upravljanje novcem
Kapital DIGH-a dobrim delom potiče od strane „Holandske asocijacije socijalnog stanovanja“, organizacije koja obuhvata sva preduzeća namenjena pružanju usluga socijalnog stanovanja građanima Holandije, kojih danas ima oko 450. Ne treba zaboraviti da je oko 40% stambenog fonda u Holandiji u društvenoj svojini, kojom upravljaju lokalna komunalna preduzeća neprofitabilnog karaktera, nezavisno od države. Ova preduzeća naplaćuju usluge po povoljnim tarifama, veoma diferenciranim za različite tipove stanova i stambenih korisnika. Od prikupljenih sredstava, po pokriću punog iznosa troškova, najveći deo se reinvestira u poboljšanje i proširenje fonda socijalnih stanova u samoj Holandiji, dok se manji deo, maksimalno 0.03% od vrednosti ukupnog prihoda plasira kroz DIGH aranžmane u zemlje koje ispunjavaju uslove za to. U ovoj grupi se nalaze i sve zemlje Zapadnog Balkana.

Pošto u Holandiji preduzeća za socijalno stanovanje upravljaju velikim delom stambenog fonda, ona igraju i značajnu ulogu u unapređenju energetske efikasnosti stanovanja.. Vođena politikom „Naplati tamo gde možeš, a investiraj tamo gde se mora“ komunalna preduzeća za socijalno stanovanje ostvaruju vrlo intenzivnu investicionu aktivnost. Primera radi, prosečna kirija za socijalni stan od oko 75 m2 u okolini Roterdama iznosi oko 400 evra mesečno, što uz racionalno gazdovanje stambenim fondom omogućuje dovoljan nivo akumulacije da se realizuju investicije u značajno smanjenje energetske intenzivnosti i korišćenje obnovljivih izvora energije, uključujući i toplotne pumpe za deponovanje toplote pod zemljom do dubina od više stotina metara. Holanđani se danas smatraju jednim od najefikasnijih korisnika energije u svetu, mada još uvek postoji značajan potencijal za unapređenje, posebno u stanovanju. Visoko postavljeni nacionalni ciljevi, vezani za racionalnu upotrebu energije i redukovanje emisija gasova sa efektom staklene bašte, učinili su život građana Holandije ne samo bogatijim, već i zdravijim, prijatnijim i sigurnijim. Tome svakako doprinosi i praksa socijalnog stanovanja, koja mnogostruko uvećava ljudske slobode, dajući holandskom modelu kapitalizma prepoznatljivu specifičnost, a društvenom životu posebnu boju, nalik toplim tonovima sa slika holandskih majstora 16. i 17. veka.

Uspeh holandskih preduzeća za socijalno stanovanje doprineo je ne samo stvaranju viška sredstava koja se putem DIGH-a plasiraju, već i potrebe da se iskustva u organizaciji i modernizaciji socijalnog stanovanja primene i u drugim delovima sveta. Tako je, na primer, 2006. DIGH investirao 442.326 evra u izgradnju 24 stana u Kolašinu, iduće 2007. godine 539.329 evra u izgradnju 24 stana u Beranu u Crnoj Gori. Iste 2007. investirano je 1.194.800 evra u projekat unapređenja energetske efikasnosti 996 socijalnih stanova u Budimpešti i preko milion evra u Makedoniji. 2008. ponovo je investirano u Crnu Goru i to 1.091.187 evra, za izgradnju 145 stanova u okolini Nikšića, namenjenih izbeglicama. Ove godine na red je došla investicija za izgradnju 165 stanova za stare u Ivanić Gradu u Hrvatskoj. U Ukrajini, pokazao se vrlo uspešnim model RESCO finansiranja, tj. finansiranja kompanija koje se bave restrukturiranjem, termalnom rehabilitacijom i uvođenjem obnovljivih vidova energije u socijalne stanove, što je DIGH inicirao i finansijski pomogao. Inače, sam fond DIGH rado pruža stručnu savetodavnu i praktičnu pomoć lokalnim zajednicama u poslovima vezanim za finansijski inženjering, institucionalnu izgradnju, unapređenje infrastrukture, te iniciranje i sprovođenje programa socijalne transformacije u naseljima sa izraženom socijalnom patologijom. Više o aktivnostima DIGH fonda i mogućnostima za dobijanje finansijske podrške može se naći na sajtu www.digh.nl

Šansa za Srbiju
Iako je na listi država koje ispunjavaju uslove za realizaciju DIGH projekata, Republika Srbija do sada se nije našla među korisnicima sredstava ovog Fonda. Bilo bi itekako korisno, kako za velike gradove, poput Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, tako i za manja mesta u Srbiji, sagledati mogućnost rešavanja problema stanovanja socijalno ugroženih grupa, koja se nudi kroz ovaj vid zajmova. Time bi se podstakao i razvoj lokalne privrede, pre svega građevinskih, zanatskih i uslužnih preduzeća.

Potreba za socijalnim stanovanjem u Srbiji je veoma velika. Nacionalna strategija održivog razvoja Srbije uočava postojeći problem i ističe kao jednu od prioritetnih aktivnosti upravo afirmaciju socijalnog stanovanja, donošenjem odgovarajućeg pravnog okvira, te izgradnjom naselja sa socijalnim stanovima. Na taj način bi se rešili problemi ne samo nedovoljne društvene uključenosti marginalnih grupa, već i problemi mladih, unapređenje demografskog i zdravstvenog statusa nacije, umanjili regionalni dispariteti, te stvorile mogućnosti za smanjenje „odliva mozgova“. Zaustavljanje propadanja stambenog fonda, kao jednog od najbitnijih elemenata nacionalnog bogatstva Srbije i približavanje prosečnih uslova stanovanja standardima EU, jeste jedan od ciljeva održivog razvoja Srbije. Takođe, povećanje energetske efikasnosti, kako u celini, tako i po sektorima, uključujući i stanovanje, jedan je od najprečih prioriteta privrednog razvoja Srbije. Aranžmani koje DIGH nudi mogu biti veoma korisni i pomoći lokalnim zajednicama Srbije na putu ka kvalitetnom i održivom razvoju.

Radmilo V. Pešić
broj 59, septembar 2009.