Slajder

Tržište jednog od najvećih srpskih brendova – rakije, i dalje je sivo! I dok se neki red uveo u prodaju druge akcizne robe, čini se da država i nadležne institucije nikako ne mogu da stanu na put prodaji „ljute prepečenice“ van zakonskih okvira.

Još jedan u nizu pokušaja da se ovaj problem reši jeste odluka Vlade Srbije da osnuje radnu grupu od 18 članova, čiji će posao biti unapređenje proizvodnje i tržišta rakije. Kako je nedavno saopšteno, zadatak će biti izrada strateškog dokumenta, kojim će se sagledati situacija u oblasti proizvodnje i plasmana rakije, a u cilju donošenja odgovarajućih mera za rešavanje postojećih problema.

– Najveći problem kod proizvodnje rakije jeste sivo tržište – objašnjava Marko Aleksić, proizvođač rakije „Gružanska nit“. – Kod nas posluje dosta proizvođača koji nisu registrovani, ali i oni koji su registrovani svoju rakiju prodaju bez akcize, čime izbegavaju obaveze prema državi. Rakije u našoj zemlji ima mnogo. Naročito one koja se u balonima prodaje raznim ugostiteljskim objektima. Nedovoljno se kontrolišu ugostitelji, a naročito oni koji drže sale za proslave. Tu se prodaje najviše rakije iz sive zone.

Kako objašnjava Aleksić, iako je zakonski uređeno da rakija može da se proizvodi u malim količinama u kućnim uslovima, a ko želi takvu da je proda, može da je legalizuje tako što će je prodati kao sirovinu, a ne kao proizvod registrovanim destilerijama – to se slabo primenjuje. I to može da se prodaje samo „meka“ rakija. Takvim proizvođačima to se ne isplati, jer ovako mogu za više para da je prodaju nekom ugostitelju. Vlasnici restorana su u obavezi da napišu čiju rakiju prodaju, a često samo stoji „domaća“, što može da bude bilo šta.

– Sve može da se reši, pa i pitanje rakije – smatra Aleksić. – Država gubi mnogo novca od akciza. Uz to, ljudi nekad i ne znaju šta piju. Svakako, proizvođači rakije su veliki potencijal ove zemlje. Od ove proizvodnje država može dobro da profitira.

Nedavno je i predsednik Regionalne privredne komore Kragujevca Predrag Lučić izjavio da izvoz jakih alkoholnih pića iz Šumadije i Pomoravlja, beleži rast od 75 odsto. Njegova očekivanja su da taj izvoz premaši milion evra. Kako je rekao, na području Šumadije i Pomoravlja ima oko 40 proizvođača voćnih rakija. Uz to, oko dve trećine ukupnog izvoza iz ovih krajeva, otišlo je u SAD i Australiju.

Kako pratiti put rakije?

Prema rečima Darka Đurovića, predsednika Saveza proizvođača rakije Srbije, država je ozbiljno shvatila proizvodnju rakije. Cilj je da se podigne proizvodnja i prodaja ovog, tradicionalnog, srpskog pića.

– Želimo da se radi na razvoju puteva rakije, turizma i svim drugim merama koje će doprineti, ne samo proizvođačima, već svima u ovom lancu – govori Đurović. – Od voćara, pa do destilerija i samog plasmana u Srbiji, ali i u inostranstvu.

Izvor: Novosti

Domaćinstva su prošle godine u Srbiji prosečno trošila 64 i po hiljade dinara. Najviše novca ide na hranu. Situacija u EU je drugačija – domaćinstva najveći deo budžeta troše na režije. Zbog čega je to tako i da li se sa stepenom bogatstva jedne zemlje to menja?

Stanovnici siromašnih zemalja izdvajaju više novca iz kućnog budžeta za hranu nego oni iz bogatih država. U Srbiji se pojede i popije trećina svega što se zaradi, po čemu je Srbija među rekorderima u Evropi.

Na hranu su od Srba manje trošili samo stanovnici Bugarske, Turske i Makedonije. U EU se na hranu u proseku u prošloj godini trošio 1.861 evro po stanovniku, a u Srbiji 926 evra.

Žarko Malinović iz Privredne komore Srbije objasio je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, da pored razlika u platežnoj moći, postoje i kulturološke razlike, odnosno drugačije potrošačke navike.

U EU se tri puta više troši na restorane i hotele, kaže Malinović i navodi primer Italije, gde se proseku jedan ili nijedan obrok priprema u kući, a dva u restoranima. U Srbiji se troši gotovo isto na alkoholna pića i duvan kao i u EU, a Malinović ukazuje na činjenicu da građani više pića konzumiraju kući nego po kafanama, navodeći primer slava i drugih kulturoloških razlika.

Što se tiče slobodnog vremena, građani EU troše tri puta više za kulturu i rekreaciju, što ne znači da građani Srbije prema tome nemaju kvalitetan odnos – čak se može reći suprotno, smatra Malinović.

Suština je, objašnjava, da su cene u oblastima kulture i rekreacije značajno niže nego u EU.

Izvor RTS-N1

Približavanjem 1. januara 2020. godine sve je aktuelnije pitanje energetske bezbednosti Srbije s obzirom na to da krajem ove godine ističe dugogodišnji ugovor o tranzitu ruskog gasa kroz Ukrajinu, što je i jedina ruta kojom gas direktno stiže u Srbiju.
I na prekjučerašnjem sastanku predsednika Srbije i Rusije, Aleksandra Vučića i Vladimira Putina u Sočiju, snabdevanje gasom je bila tema, sa posebnim osvrtom na Turski tok.

Srbija bi trebalo do kraja godine da završi izgradnju gasovoda od Bugarske do mađarske granice kako je i bilo dogovoreno, ali radovi kroz Bugarsku od Turskog toka do Srbije su u velikom zaostatku. Na ovo se osvrnuo i Putin.

– Mi smo spremni. Srpski deo gasovoda od granice Bugarske do Mađarske skoro je spreman, 90 odsto je već postavljeno. Pitanje je u tranzitnim stanicama, ali ono što mi vidimo, bez obzira na brojna uveravanja i molbe ruske strane, jeste da se obezbedi isporuka kroz Tursku i Bugarsku. Vidimo da bugarska strana svesno odugovlači realizaciju projekta na svojoj teritoriji – rekao je ruski predsednik i dodao da se Rusija više puta obraćala Bugarskoj da realizuje Turski tok, ali da bugarsko rukovodstvo „verovatno pod pritiskom, ne žuri sa tim“. „Videćemo kako će se dalje realizovati taj projekat na bugarskoj teritoriji. Ako bugarsko rukovodstvo ne želi taj tok, mi ćemo naći druge mogućnosti na jugu Evrope“, zapretio je Putin. Nije se dugo čekalo na odgovor bugarskog premijera Bojka Borisova, koji je kašnjenje objasnio procedurama koje od njih zahteva članstvo u EU.

– Mi nismo ni Srbija, ni Rusija, ni Turska. Imali smo procedure i tendere, što je odobrila Evropska komisija. Da je reč bila o Srbiji ili Turskoj, izvođač bi bio izabran bez tendera. A Bugarska poštuje procedure – rekao je Borisov u intervjuu za lokalnu televiziju bTV dodajući da je već iskopano oko 150 kilometara i da se postavljaju cevi tempom od oko pet kilometara dnevno pozvavši Putina da se sam uveri u brzinu radova.

Nakon sastanka sa Putinom vučić je rekao da se razgovaralo o kupovinama dodatnih količina gasa i da je dobio uveravanja da će Srbija moći da nabavlja taj energent i sa teritorije nekih drugih zemalja i da sa izvesnošću može da čeka prvi i drugi kvartal sledeće godine, bez obzira na to kako će teći razgovori između Rusije i Ukrajine.

LJubinko Savić, viši savetnik u Privrednoj komori Srbije, navodi u pisanom odgovoru za Danas da ukoliko dođe do prekida tranzita kroz Ukrajinu, postoje neki alternativni pravci.

– Alternativa svakako postoji, mada nešto nepovoljnija, duži transport, zatim tu je i pitanje slobodnih kapaciteta na tim pravcima. Trenutna alternativa su u prvom redu tranzitni pravci preko Belorusije, Poljske i Slovačke i drugi pravac je Severni tok 1. Pored direktnog snabdevanja ruskim gasom preko ova dva pravca, postoji i mogućnost snabdevanja prirodnim gasom u kriznim situacijama iz podzemnih skladišta prirodnog gasa u Evropi, u prvom redu podzemnog skladišta koja postoje u Austriji (Baumgarten), Slovačkoj ili Mađarskoj, gde su uskladištene velike količine prirodnog gasa. Pored toga, sa domaćom proizvodnjom i proizvodnjom iz Podzemnog skladišta Banatski Dvor, Srbija je obezbeđena potrebnim količinama gasa za potrošnju prioritetnih kupaca u zimskom periodu – napominje Savić.

On dodaje da je sve veća zainteresovanost industrije za priključenje na gasovodnu mrežu, a pojedine industrije koje se nalaze van distributivnih područja pribegavaju varijanti korišćenja CNG (komprimovanog prirodnog gasa) kao energetski najpouzdanijeg i najefikasnijeg energenta, a značajna su ulaganja u proširenje distributivnog sistema u centralnoj, južnoj i jugozapadnoj Srbiji gde se očekuju novi potrošači.

Međutim, stručnjaci smatraju da je gasna igra u Evropi završena. Miloš Zdravković, stručnjak za energetiku, kaže da je izgradnjom Severnog toka 1, kao i privođenjem kraju Severnog toka 2, zatim izgradnjom TANAP-a (Transanadolijski gasovod) i na kraju Turskog toka Ukrajina izgubila svu ucenjivačku moć protiv Rusije i da će sasvim sigurno sklopiti novi dogovor.

– Rusi nude Ukrajini jednogodišnji ugovor, a Ukrajinci traže dugogodišnje ugovore o tranzitu, ali ne sumnjam da će se dogovoriti. U trenutku kada su Nemačka i Rusija našli zajednički interes za snabdevanje gasom, gasna igra je završena. Izjave Putina kojima preti Bugarskoj da će izmestiti čvorište Turskog toka je više za unutrašnju upotrebu. Iako Bugari, verovatno pod pritiskom, jesu upropastili Južni tok koji je bio četiri puta veći od Turskog toka i od kog bi imali daleko veće prihode od tranzita, kao i izgradnju nuklearne elektrane u Belenama, ipak grade Turski tok i završiće ga sledeće godine – napominje Zdravković dodajući i da bez ukrajinskog gasovoda skladišta u Evropi, kao i Severni tok 1 čijeg se tek pola kapaciteta koristi mogu obezbediti snabdevanje tokom zime.

Inače Turski tok čine dve cevi kapaciteta po 15,75 milijardi kubnih metara, od kojih je jedna namenjena Turskoj, a druga Južnoj i Jugoistočnoj Evropi.

Gradiće se nova skladišta

Nedavno je direktor Srbijagasa Dušan Bajatović izjavio da je skladište Banatskog Dvora spremno i da ima 550 miliona kubika gasa, mada je kapacitet 450 miliona. On je najavio i proširenje kapaciteta skladišta na 750 miliona kubnih metara, kao i izgradnju novog skladišta kod Itebeja.

Srbija godišnje troši 2,5 milijardi kubika gasa

Godišnja potrošnja gasa u Srbiji je oko 2,5 milijarde kubnih metara, a prema podacima Gasproma u Srbiju je prošle godine izvezeno 2,15 milijardi kubika. Kako objašnjava LJubinko Savić, potrošnja gasa zavisi pre svega od temperature i broja hladnih dana tokom zime. Eventualni rast potrošnje, prema njegovim rečima, zavisi od industrijalizacije, razvoja distributivne gasne mreže i izgradnje novih CHP (kogeneracionih) postrojenja na prirodni gas.

Izvor Danas

Skupština Srbije usvojila je danas set poreskih zakona među kojima su izmene i dopune Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje kojima se smanjuje stopa doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje sa 26 na 25,5 odsto.

Skupština je usvojila i izmene i dopune Zakona o porezu na dohodak građana kojima se povećava neoporezivi iznos mesečne zarade sa 15.300 na 16.300 dinara.

Opterećenje na zarade biće smanjeno sa 62 na 61 odsto, rekao je tokom rasprave ministar finansija Siniša Mali.

On je dodao da se iz godine u godinu smanjuje poresko opterećenje na zarade kako bi se podstaklo novo zapoššljavanje i povećanje plata.
Usvojeni su i poreski podsticaji koji se tiču državljana Srbije koji žive u inostranstvu, kojima će se, ako se vrate i zaposle u Srbiji, biti umanjena osnovica za obračun poreza i doprinosa u visini od 70 odsto.
Ministar je ranije rekao da će biti uveden test samostalnosti preduzetnika izmenom člana 85 Zakona o porezu na dohodak građana, jer poslodavci umesto zaposlenih, iz poreskih razloga, angažuju preduzetnike, najčešće one koji se paušalno oporezuju.

Izmene Zakon o porezu na dohodak građana omogućavaju povoljnije uslove za privređivanje rasterećenjem privrednih subjekata, stvaraju se uslovi za suzbijanje sive ekonomije i podstiče se priliv investicija, naveo je ranije Mali.

Poslanici su usvojili i izmene Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, izmene i dopune Zakona o republičkim administrativnim taksama, izmene i dopune Zakona o porezima na imovinu, izmene i dopune Zakona o porezu na dobit pravnih lica.

Kako je ranije rekao Mali, setom poreskih zakona se predviđa znatno rasterećenje privrede, smanjenje poreskog opterećenja rada, a sve to, kako je objasnio, treba da doprinese daljem rastu privrede i otvaranju novih radnih mesta.

Izvor Blic

Evropska unija nema strategiju borbe protiv jačanja Kine u pomorskoj ekonomiji, izjavilo je danas u Monpeljeu, u Francuskoj, nekoliko evropskih stručnjaka.

Kineska strategija, koja se fokusira na razvoj „Pomorskog puta svile“, javna je i „osnovano je izuzetno stimulativna jer postavlja pitanja o nedostatku evropske pomorske strategije“, ukazala je Lamia Kerdjudj-Belkaid, generalna sekretarka Feport-a (Federacija evropskih privatnih lučkih kompanija i terminala), tokom okruglog stola u okviru sastanka o ekonomiji mora.

„Naš stav je vrlo jasan: strane investicije su dobrodošle sve dok ima reciprociteta. Ali za sada, s Kinom, imamo teškoća da se to stvarno dogodi“, dodala je.

Lamia Kerdjudj-Belkaid je insistirala na tome da su „luke strateški ulazi na neku teritoriju, nisu samousluge“ i u tom kontekstu pitala: „Možemo li ceo lučki domen dati nekoj stranoj zemlji?“.

Olaf Merk, stručnjak za pomorski saobraćaj pri Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), podsetio je da Kina kontroliše 16 terminala u 13 evropskih luka, uključujući Pirej (Grčka), Valensiju (Španija) i Zebrug ( Belgija).

„To ide veoma brzo“, rekao je on, i to postavlja „pitanja suvereniteta“: u kontekstu ekstremne konkurencije evropskih luka, Kina je za 10 godina prešla ni iz čega do kontrole 10 odsto evropskog lučkog kapaciteta, posebno preko svoje gigantske firme „Kosko“.

„Kina uglavnom vrlo pažljivo prati pomorski saobraćaj,“ rekao je Žan-Mari Miosek, geograf Univerziteta u Monpeljeu.

Za Francoisa Lamberta, generalnog delegata Grupe građevinske industrije i pomorskih aktivnosti (GICAN), odgovor na kinesku snagu u brodogradnji mora stići iz Evropske unije. EU mora posebno težiti da stane na kraj antikonkurentskoj kineskoj praksi, da reši pitanje intelektualne svojine i da primenjuje međunarodne propise, rekao je on.

Cena kineskog broda je 20 odsto niža nego broda koji napušta Atlantsko brodogradilište u Sen-Nazeru, na zapadu Francuske, rekao je on. Ali Francuska „ima karte da odigra“, posebno u pogledu brodova sa „nultom emisijom“ zagadjujućih gasova, dodao je.

Izvor: Beta

Nakon skandala s Volkswagenom u kojem je otkriveno da je kompanija varala na emisijama CO2 na više od 11 miliona dizelaša, sve više evropskih gradova uvodi ograničenja ili zabrane za dizel vozila, što u nepovoljan položaj stavlja preprodavce polovnjaka, ocjenjuje DW.

Jedan prodavac je kazao sa mu je prodaja dizelaša donedavno išla odlično, a sada ih se ne može rešiti zbog tih zabrana.

“Evo, Pasat dizel, euro 6, novi automobil koji inače košta 28.000 eura, danas ne mogu ga prodati ni za 21.000”, rekao je vlasnik prodavnice polovnih automobila u Nemačkoj.

Prema podacima nemačkog udruženja trgovaca automobilima, dizel automobil star tri godine, s 45.000 pređenih kilometara, izgubilo je polovinu svoje vrednosti, a u rukama nemačkih trgovaca takvih automobila ostalo je 350.000, ukupne vrednosti pet milijardi evra, koji ne mogu naći svog kupca.

Nemci sve manje kupuju dizelaše zbog zabrane, odnosno, ograničenja, tzv. ekoloških zona, koje su u zadnjih nekoliko godina uvedene u 50-ak nemačkih gradova, a prema najavama, zabrane će u budućnosti biti još i rigoroznije. Istim stopama kreću i u Milanu i Londonu.

„Svi mi govore teraj auto na Balkan, izvezi ga u Srbiju, prešao je 300.000 kilometara, a može još toliko, priča jedan trgovac.

To je, po prilici, ono što nemački autodileri i čine. U 2018. godine izvoz polovnih automobila na istočno i jugoistočno evropsko tržište iz Nemačke bio je 226.000 vozila, a to je dvostruko više u odnosu na 2013. godinu, pre skandala VW, kada ih je izvezeno 142.000.

U Hrvatsku je tako samo lani iz Nemačke došlo 7.500 automobila, što predstavlja ekstreman porast od 90 posto u odnosu na godine pre.

Izvor Investitor.me