Slajder

Danas se svi reklamiraju, i svuda. Pa iako se čini da su digitalni oglasni prostori postali poprište novog nadmetanja oglašivača, neki oblici reklamiranja koji se nisu bitnije menjali tokom prošlog veka, kao što su ulične reklame ili brendiranje vozila, i dalje beleže iznenađujuće veliki rast širom sveta. Pored želje za stalnom vidljivošću velikih kompanija, glavni pokretač tog rasta predstavlja upotreba materijala koji koriste prednosti modernih tehnologija.

Tokom poslednje decenije proizvođači u oblasti komercijalne grafike unapredili su borbu za tržišne pozicije uvođenjem inovativnih tehnologija koje potencijalnim oglašivačima nude sve više kreativnih opcija za reklamiranje. I trendovi na domaćem tržištu pokazuju da njegovi učesnici sve više koriste napredne tehnologije, te su odgovarajuće upoznati sa mogućnostima nove ponude.

Globalno najbrže rastući tržišni segment predstavljaju proizvođači materijala za svetleće reklame. Zajedničko za ove kompanije je da će one ove godine obustaviti proizvodnju svojih luminescentnih proizvoda (među kojima i popularne „neonske“ reklame), kao što je to već slučaj u Evropskoj uniji. „S jedne strane, LED rešenja postaju sve profitabilnija, a s druge, korisnicima je postala veoma bitna ušteda električne energije. Srpsko tržište se takođe brzo razvija u tom pravcu, iako je potrebno još dosta posla kako bi kupci prestali masovno da koriste jeftine LED sijalice iz Kine. Međutim, to su trendovi koji su se u početku dešavali na svim tržištima – postojanje puno manjih, ’kratkotrajnih’ preduzeća, kojima je glavni metod preživljavanja da prodaju proizvode po nižim cenama, slabijeg kvaliteta i kraćeg roka trajanja“, komentariše aktuelne trendove Spas Popov, vlasnik beogradske kompanije Enroll, ali i njene majke-firme Media Design iz Plovdiva, specijalizovane za distribuciju proizvoda za komercijalnu grafiku, kao što su folije za štampu, folije za automobile, folije za kontrolu sunčeve svetlosti i materijali za izradu svetlećih reklama.

Najjeftinije rešenje nije rešenje

Prema njegovim rečima, srpsko tržište reklama još uvek ima puno prostora za napredak na polju velikih formata digitalno štampane grafike, kao i reklama za automobile. „Postoji mnogo kvalifikovanih štamparija i stručnjaka koji mogu da koriste napredne materijale na najproduktivnije moguće načine, pa ipak, tek nekoliko kompanija se bavi upotrebom čvrste laminacije kako bi se održao kvalitet digitalno štampanih grafika, ili visoke klase kast filmova za potpuno oblepljivanje vozila. Takav odnos je vidljiv i na ulicama – mali je broj u potpunosti brendiranih automobila koji i posle tri do četiri godine izgledaju jednako kvalitetno, dok je onih sa oljuštenim, ispucalim ili izbledelim grafikama veoma mnogo. Ne umem da objasnim činjenicu da su poslovni ljudi spremni da odvoje između 40.000 i 50.000 evra za kupovinu novog kamiona, a onda očekuju da plate kompletno brendiranje samo 500 evra, i posle se čude lošim rezultatima. Strategija ponuđača koji su poznati po najnižim cenama kasnije, u gotovo svim situacijama, dovodi do nekvalitetnih finalnih rešenja“, smatra Popov.

Vlasnik Enroll-a kaže da je za razvoj novih proizvoda ključna neprestana komunikacija sa korporativnim oglašivačima, jer se uz njihovu pomoć kreiraju specifikacije materijala koji na najbolji način mogu da odgovore zahtevnim potrebama i garancijama. Takav odnos ogleda se i kroz organizovanje javnih nabavki na kojima su postavljeni jednaki uslovi za sve ponuđače. „Krajnji korisnici na taj način dobijaju odgovarajuće reklamno rešenje za svoje potrebe, dok su ponuđači zadovoljni jer mogu da primene kvalitetne materijale. Možda najbolji primer ovakve prakse je potpuna promena boje fasade na zgradi kompanije H&M u Nišu, za koju smo koristili prethodno specifikovanu foliju koja pruža deset godina garancije. To svakako nije najjeftinije rešenje na tržištu, ali klijent je zahtevao dugi rok trajanja i korišćenje materijala od brenda kojeg zastupamo, a koji predstavlja sinonim za kvalitet u čitavom svetu“, ističe bugarski preduzetnik.

Na kolima jeftino, a efektno

Reklamiranje na automobilima je najjeftiniji oblik promocije danas, napominje naš sagovornik, i dodaje da jedna takva reklama može drastično da uveća rezultate prodaje. Puno primera uspešnih „automobilskih“ reklamnih kampanja širom sveta moguće je lako pronaći na internetu, sa slikama vozila oblepljenih specijalnim folijama koje u odnosu na izvor i jačinu osvetljenja mogu da menjaju senke, sjaj ili boju.

Enroll je ovlašćeni zastupnik svetskog lidera u razvoju i prodaji višenamenskih folija koje se koriste u reklamnoj industriji, američke kompanije 3M koja ostvaruje 30 milijardi dolara prodaje godišnje i zapošljava preko 90.000 ljudi. 3M je poznat i po proizvodnji drugih vrsta naprednih materijala, abraziva, adheziva i vatrostalne opreme, a u svom portfoliju ima oko 55.000 proizvoda za namene u najrazličitijim industrijama.

„3M kast folije sa različitim efektima, reflektujuće folije za digitalnu štampu, ili metalik folije za oblepljivanje celih automobila predstavljaju jednostavan, kvalitetan i energetski ’čist’ način da se u potpunosti promeni izgled jednog vozila. Prekrivanje folijom je značajno jeftinije od farbanja automobila, a u ponudi su i folije za zatamnjivanje stakala, koji pored estetskih prednosti, doprinose vozačima da povećaju vidljivost u vožnji“, napominju u Enroll-u. Pored proizvoda koji su namenjeni za „ukrašavanje“ drumskih vozila, poslednjih godina povećana je potražnja i za materijalima koji mogu da se primenjuju na brodovima i jahtama.

Oglašivači se rado služe inovativnim rešenjima jer publika uvek pozitivno reaguje na tehnološke „premijere“. Upravo iz tog razloga, nesumnjivo je da će digitalne i pametne tehnologije igrati sve veću ulogu u uličnom reklamiranju u godinama pred nama. „Dinamični ili interaktivni displeji koji prekrivaju čitave zgrade već su primenjeni na pojedinim objektima u Singapuru, Dubaiju i Las Vegasu. Ali još uvek treba imati na umu vidljivost takozvanog spoljnog, konvencionalnog oglašavanja, kao što su svetleći i nesvetleći znakovi, brendiranje prodavnica, kancelarija ili vozila. Ovakav vid oglašavanja beleži eksponencijalni rast jer na kompetetivnim tržištima postoji tendencija sve bržeg usvajanja novih proizvoda i usluga, što zahteva neprestano obraćanje proizvođača krajnim potrošačima“, objašnjava Spas Popov.

Kancelarijski komfor kao sa reklame

U korporativnom svetu sve veća pažnja se posvećuje dizajnu enterijera kancelarija i veliki deo tehnika i materijala koji se pritom koriste su preuzeti iz koncepta spoljnjeg, tj. uličnog oglašavanja. Kako kaže Popov, u Bugarskoj je imao puno klijenata među kol-centrima, visokotehnološkim i IT kompanijama koji žele da njihovo poslovno okruženje pruža izuzetno veliku udobnost, tako da istovremeno podstiče rad i pruža mogućnost za kvalitetan odmor. U te svrhe, kancelarije se često pretvaraju u spektakularne ambijente, kakve smo nekada gledali u naučno-fantastičnim filmovima.

april 2018, broj 148.

Posle velikog uspeha sa portalom, a kasnije i aplikacijom za online naručivanje hrane Donesi.com, bračni par Ivana i Vladan Zirojević odlučili su da se ponovo okušaju u preduzetništvu. Njihov novi poduhvat je usluga SrediMe, aplikacija koja povezuje salone za friziranje i negu lepote sa korisnicima, tako što omogućava pregled salona, tretmana i slobodnih termina, kao i online zakazivanje. Ivana Zirojević za B&F kaže da domaće tržište digitalnih usluga, iako relativno malo, nudi dobre poslovne prilike onima koji pravilno procene potrebe korisnika i odaberu odgovarajuću tržišnu nišu.

Mnogi iskreno žele da se upuste u neki posao, ali jednostavno ne znaju odakle da krenu u potragu za „onim nečim“ što bi mogli da ponude na tržištu. Ivana Zirojević, preduzetnica i majka četvoro dece, krenula je od sebe i svojih potreba: shvatila je da puno vremena gubi pokušavajući da pronađe odgovarajući frizerski salon i zakaže feniranje u vreme kada joj njene obaveze to dozvoljavaju. „Prvo bih među vizit kartama tražila frizere, da bi onda usledilo telefoniranje i raspitivanje za termine. Onda meni odgovara recimo utorak, frizerka bi ponudila četvrtak, da bismo obe ponovo listale svoje rokovnike i tako u krug. Tada sam shvatila da cela procedura može da se olakša i skrati, i nastala je ideja o SrediMe aplikaciji“.

Kao sistem za online zakazivanje tretmana u frizerskim i salonima lepote, SrediMe funkcioniše tako da korisnik može da bira u kom od (za sada) pet gradova širom Srbije želi da zakaže tretman, i da naznači uslugu koja mu je potrebna. Aplikacija će izlistati salone koji nude traženu uslugu, sa cenom i slobodnim terminima koji mogu da se odaberu jednim klikom. Zaposleni u salonu odabrani termin potvrđuju, a korisniku stiže sms poruka ili notifikacija da li je zahtev prihvaćen.

Prava doza nove tehnologije

U Beogradu, Novom Sadu, Obrenovcu, Kruševcu i Nišu, trenutno 314 salona nudi mogućnost zakazivanja preko SrediMe aplikacije, koja se može koristiti u Android i iOs varijanti. Tehnološki napredak i široka upotreba pametnih telefona svakako su, prema oceni naše sagovornice, olakšali put SrediMe do željene korisničke baze, međutim, pojavile su se i poteškoće koje je trebalo rešavati „u letu“.

„SrediMe aplikacija postoji u dve varijante – jedna je namenjena korisnicima usluga koji žele da zakažu feniranje, depilaciju, manikir i slično, a druga je profesionalna, i pravljena je za vlasnike salona i zaposlene. Ispostavilo se da vlasnici i radnici rado koriste telefone za slikanje i brigu o profilima na društvenim mrežama, ali da ipak zaziru od poslovne upotrebe, kao da se i dalje plaše tehnologije. Takođe, neki vlasnici nisu delili aplikaciju sa zaposlenima ili obrnuto – nisu hteli da je instaliraju uzdajući se samo u svoje radnike da ’klikću kad treba’. Kako ceo sistem SrediMe počiva na redovnom ažuriranju dostupnih termina, usluga i cena, morali smo da se izborimo sa takvim poteškoćama, pa zato imamo odličnu podršku tokom celog dana, koju obezbeđuje naš tim, i koja se brine da niko ne ostane bez željene usluge“, objašnjava Ivana Zirojević.

SrediMe tim je, pre svega, morao da ubedi vlasnike salona da je u njihovom interesu da koriste njihov servis. Aplikacija je lansirana krajem 2016. godine, kada je još bila popularna masovna prodaja kupona za popuste preko nekoliko sajtova. Naša sagovornica je tada uvidela koliko su loša iskustva imali vlasnici salona sa takvim „akcijama“, koje su im prodavane kao „reklamiranje preko interneta“, a nisu im donele nikakvu dugoročnu poslovnu dobit. „Uložili smo puno napora da ih ubedimo da mi to ne radimo, da nećemo dovoditi takvu klijentelu, da je naš koncept potpuno drugačiji, i zato se radujem da nam se danas saloni sami javljaju kako bi ih uključili u ponudu, i preporučuju nas jedni drugima“, kaže Ivana Zirojević.

Transformacija tržišta „na klik“

Preko SrediMe se mogu videti i promene koje se dešavaju na srpskom tržištu kozmetičkih usluga, koje karakteriše ogroman broj malih preduzetničkih radnji, za razliku od inostranstva gde je to ozbiljan biznis u kome dominiraju veliki lanci sa ujednačenim kvalitetom i cenama usluga. „Kod nas je formiranje lanaca salona lepote u povoju, ali su napori u tom pravcu vidljivi, i verujem da je to trend koji će u budućnosti postati dominantan“, ocenjuje naša sagovornica.

Ona se dobro seća i koliko su pre desetak godina, kada je sa suprugom razvijala servis za online naručivanje hrane Donesi.com, ljudi bili nepoverljivi i oprezni pri korišćenju takvih usluga. Danas ne samo da su reakcije na mogućnost online zakazivanja tretmana u salonima bez izuzetka pozitivne, već Ivana Zirojević primećuje i da se aplikacija SrediMe jednako koristi u svim gradovima gde je dostupna, za razliku od vremena kada su mogućnosti servisa Donesi.com najčešće koristili Beograđani.

Tržište frizerskih i kozmetičkih usluga takođe predstavlja i jednu od većih tržišnih niša koja je „digitalizovana“ tek sa pojavom SrediMe. Na taj način, Zirojevići su i prepoznali i obezbedili prostor na srpskom tržištu digitalnih usluga koje je, prema Ivaninim rečima, malo u poređenju sa nemačkim ili francuskim, ali je ipak dovoljno veliko za nekog ko dobro proceni mogućnosti i potrebe kupaca, kao i sopstvene mogućnosti za razvijanje biznisa.

Preduzetništvo kao poziv i kao “poza”

Dok bi neki drugi startap na njihovom mestu tražio partnere za investiranje, Ivana i Vladan Zirojević za sada ceo poduhvat finansiraju sami, iako ne isključuju mogućnost da kasnije potraže dodatnu podršku. „Ta podrška ne mora nužno biti novčana, ponekad je važnije imati nekoga da se podeli odgovornost oko posla, a investitori danas nude i različite specijalizovane usluge startapima, poput specijalizovanih marketinških usluga ili sličnih programa za poboljšanje poslovanja“, objašnjava Ivana Zirojević.

S obzirom na iskustvo sa Donesi.com, Zirojevići često imaju priliku da prenose svoje znanje početnicima u biznisu. Ivana primećuje da se domaće tržište digitalnih usluga polako razvija, ali da je i dalje „puno potencijala“ – u prevodu, ponuda je poprilično skromna. „Tu su Limundo i Kupindo, Kupujemprodajem, Donesi.com i SrediMe“, nabraja i zaključuje da ima sasvim dovoljno „prostora za osvajanje“ za one koji imaju ideju šta bi mogli da ponude, da razumeju potrebe tržišta i kako internet poslovanje funkcioniše.

„Danas se ljudi lakše odlučuju za preduzetništvo, razvijena je ponuda različitih biznis inkubatora, može jeftinije i lakše da se radi, a i država se potrudila da olakša neke aspekte poslovanja, od registracije firme do razvoja sopstvenih online usluga“, ocenjuje Ivana Zirojević, uz opasku da joj smeta što je preduzetništvo, s druge strane, postalo pomodna tema, o kojoj mnogi više pričaju nego što rade nešto konkretno.

Milica Rilak

mart 2018, broj 147. 

Ako skupština usvoji predložene izmene zakona o vojsci, postaće legalno da vojna policija štiti ljude po izboru ministra odbrane i hapsi građane koji je u tome ometaju. Naime, u skupštinsku proceduru su ušli predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije. Predložene izmene šire ovlašćenja vojne policije u civilnom domenu i ograničavaju pravo javnosti na informisanost o raznim aspektima upotrebe vojske. Propuštena je prilika i da se promene neka loša zakonska rešenja.

Javna rasprava o izmenama i dopunama ovih zakona sprovedena je u novembru, tako diskretno da su je primetili samo redovni pratioci aktivnosti u domenu odbrane. Oba zakona poslednji put su menjana u februaru 2015. godine. Kao osnovni razlog njihove ponovne izmene Ministarstvo odbrane je navelo „potrebu usklađivanja važećih rešenja sa iskustvima u praktičnoj primeniˮ. Pažljivije čitanje predloženih izmena navodi na zaključak da se zapravo radi o legalizaciji praksi koje su građansko društvo i nezavisni državni organi kritikovali kao nezakonite.

Tako se Zakonu o vojsci dodaje odredba po kojoj bi vojna policija mogla da „po odluci ministra odbrane poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite vrši i van Ministarstva odbrane i Vojske Srbijeˮ. Potpuno je nejasno zašto bi pored civilne policije bilo koju „civilnuˮ ličnost obezbeđivala vojna policija. Postavlja se i pitanje zašto bi ministar donosio odluke koje zadiru u domen civilnih organa bezbednosti, naročito kada već postoji Savet za nacionalnu bezbednost, ovlašćen da koordinira poslove bezbednosne zaštite, a čiji je član i ministar odbrane. Nije jasno ni na osnovu kojih kriterijuma bi ministar odlučivao koje osobe van sistema odbrane treba da obezbeđuje vojna policija.

Zabrinjava to što bi ovim izmenama vojna policija dobila ovlašćenja nad pravima građana. Ona trenutno može da zadrži civila koji se neovlašćeno nađe u krugu vojnog objekta, ali je dužna da odmah pozove policiju i preda joj zadržanog građanina na dalje postupanje. Brisanjem te obaveze iz zakona, vojna policija bi o takvom događaju obaveštavala nadležnog tužioca i dalje postupala po njegovom nalogu. Tako se neopravdano proširuju ovlašćenja vojne policije nad građanima. Stvari postaju još problematičnije ako, kao što je ovim izmenama predviđeno, vojna policija bude obezbeđivala lica i vršila protivterorističku zaštitu van Ministarstva odbrane i vojnih objekata.

Veoma zabrinjava i to što će novi Zakon o odbrani a priori definisati koja vrsta podataka su tajni podaci od značaja za odbranu, uključujući na primer podatke o pokretnim stvarima namenjenim za potrebe odbrane ili „o preduzetim merama, radnjama i postupcima… čije bi otkrivanje nanelo štetu interesima snaga odbraneˮ. Nesporno je da sistem odbrane raspolaže podacima čije bi otkrivanje moglo izazvati štetne posledice po bezbednost Srbije, ali je o tajnosti podataka potrebno odlučivati od slučaja do slučaja. Nisu svi podaci podjednako osetljivi i blanko dodeljivanje oznake tajnosti znatno ograničava pravo javnosti na informisanost. To može biti štetno i po sam sistem odbrane, jer potencijalno sprečava otkrivanje koruptivnih radnji i nesvrsishodnog planiranja.

Drugim rečima, pod tajnim podacima bi se uz ovakvo rešenje mogli provući i podaci čije otkrivanje bi nanelo štetu interesima pojedinaca koji svojim delovanjem oštećuju sistem odbrane i građane Srbije. Način na koji Ministarstvo odbrane brani koncept tajnosti od raspitivanja „različitih udruženjaˮ pokazuje da je više nego ikada potrebna izgradnja poverenja i jačanje komunikacije između Ministarstva odbrane i vojske s jedne, i organizacija koje su posvećene izgradnji integriteta institucija bezbednosti s druge strane. Cilj nam je zajednički: i jedni i drugi radimo u interesu veće bezbednosti građana Srbije.

U tom smislu, poražavajuće je to što je ministarstvo odbilo predlog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku da izmene zakona iskoristi za brisanje odredbi koje uređuju naučno-istraživački rad od značaja za odbranu. Dosledno tumačenje ovih odredbi značilo bi da svaki istraživački tim svoje rezultate treba da dostavlja Ministarstvu odbrane. Takođe, svako ko planira projekat uz finansijsku podršku iz međunarodnih izvora (na primer EU fondova), ili u saradnji sa inostranim institutima, morao bi da za to traži odobrenje ovog ministarstva.

Razumljiva je potreba za zaštitom tajnih podataka, ali je ona već zakonski uređena Zakonom o tajnosti podataka. Krivični zakonik takođe kriminalizuje špijunažu i odavanje državne tajne. Najzad, zaštitu kritične infrastrukture potrebno je urediti posebnim zakonom, a ne očekivanjem da će se onaj ko se bavi špijunažom sam prijaviti Ministarstvu odbrane. Kada se sva ova razmatranja uzmu u obzir, odredbe o naučno-istraživačkom radu od značaja za odbranu deluju anahrono i neprilično u državi koja teži demokratskom poretku.

Katarina Đokić, istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP)

Preuzeto sa Peščanika