Biznis

Vlasti u Ujedinjenima Arpaskim Emiratima zabrinute su zbog pojave koja se masovno širi. Naime, više od 66% stanovnika „zavisno“ je od sajber seksa, a 80% zavisnika čine – udate žene.

Obzirom da svaki drugi stanovnik Emirata poseduje internet priključak, pojava se širi tolikom brzinom da vlasti preduzimaju (po hitnom postupku) sve moguće mere kako bi se sa ovim „specifičnim oblikom zavisnosti“ uhvatile u koštac.

Prema zakonu u Emiratima, svaki oblik promocije sekusalnosti, pornografije, ali i navođenje na blud, kažnjava se do 10 godina zatvora i 13.600 US dolara.

Međutim, kako tvrdi za dnevnik Golf Njuz (Gulf News) lekarka Dr R. McCarthy sa privatne klinike u Dubaiju, a prenose mediji širom arapskih zemalja, „veći deo problema potiče iz sistema verovanja kojim se navodno čuvaju tradicionalne vrednosti porodice i društva a pojedinac de fakto ostaje željan svega. Ljudi poseduju prirodne porive ali ih sada usled verskih i moralnih zabrana, putem interneta ispoljavaju na najgori mogući, cak i bolestan, način.“

Primeri koji šokiraju tamošnju javnost su brojni:

– jedna 32-godišnja udata majka četovala je sa više muškaraca uporedo i redovno pokazivala sve svoje “prirodne attribute”, seksualno se zadovoljavajući pred web kamerom

– druga 40-togodišnja domaćica i majka intimno se zadovoljavala mesecima sa muškarcem iz Engleske

– treća 40-godišnjakinja je nakon dvadeset godina braka otkrila sajber ljubavnu vezu svoga muža sa drugim muškarcem iz Amerike

– 55-godišnji muškarac redovno je preko interneta gledao pornografske filmove dok su mu u dnevnoj sobi pored njega sedela maloletna deca i žena…itd.

Kako bi makar malo ograničili širenje ove “čudne zavisnosti” (Cyber seksa), vlasti u Dubaiju su oformile dve specijalne brigade policije: CERT – tim za brzo reagovanje u vezi kompjuterskog kriminal, i CEB – sajber forenzički dokazi.

Kako je za dnevnik Gulf News izjavio kapetan Rasid Ahmed Lutah, šef CEB tima, “ovaj vid zavinosti može ozbiljno ugroziti našu decu, moral i samopoštovanje pojedinaca, a dugoročno utiče i na kompletan naš razvoj”.

Vlasti preduzimaju pojačane mere kontrole javnih internet kafea na razne načine, i to postavljanjem snažnijih internet filtering sistema kao i strožijim sistemima pristupa određenim web stranicama.

Zoran Vitorović,

Cirih

Generalna skupština Ujedinjenih Nacija usvojila je novu rezoluciju UN-a o Kosmetu. Suština rezolucije je svima dobro poznata: „ubrzavanje dijaloga Srbije i Kosova, intenziviranje i pojednostavljenje dijaloga o realnim svakodnevnim problemima„. Drugim rečima, kako naširoko i detaljno izveštavaju švajcarski, nemački ali i francuski mediji, „Srbija je definitivno odustala od ultimativnog stava o rešavanju satusa Kosmeta, zauzvrat je zvanični Beograd dobio obećanja da će „omekšavanjem“ svog stava kao nagradu dobiti ubrzavanje procesa EU integracija“.

Od javnosti, pre svega u Srbiji, domaći političari su vešto sakrivali suštinski deo posla koji se iza zavesa diplomatskih kuloara odvija na relaciji Brisel –Vašington. Za domaću javnost servirana je priča da se Beograd dogovara sa EU oko sadržaja rezolucije. Za stručnu javnost bilo je jasno da Ujak Sem neće stvar prepustiti slučaju, pogotovo nakon prošlog uspeha Srbije pred Generalnom skupstinom UN-a, kada je pitanje Kosmeta (opet dosta nejasno) servirano na „mišljenje“ Međunarodnom sudu pravde u Hagu.

Američke diplomate već mesecima horski ponavljaju „kako je nezavisno Kosovo činjenica“ i da o toj novoj realnosti ne treba dalje trošiti ni energiju ni vreme. Ovo Srpska javnost nije ni čula u vreme pripreme nove rezolucije o Kosmetu.

Autizam (u odnosu na plebs) je očito postao maksimalno prisutna bolest u krugovima vodećih srpskih političara. Da li je to posledica svesti da je Kosmet za veći deo građana „pre svega emotivno pitanje“ ili jedna nova praksa, kojom post-petooktobarska Srbija pokušava da se nanovo profiliše na međunarodnoj sceni, ostaje za razmišljanje.

Žalosno je samo što ovakvo ponašanje domaćih političara, bez argumentovanih javnih diskusija, građana i nevladinih organizacija, odaje posmatračima sa strane utisak da politiku u Srbiji vodi „neka mala grupa ljudi“ a da institucije građanskog – civilnog drustva realno ne postoje.

Umesto da se javnost informiše, u medijima se već nedeljama pojavljuju samo pojedinačne izjave ministara ili državnika Srbije, a dokument „predlog rezolucije“ (kompletan tekst predloga) niko nigde nije objavio do danas. Istovremeno se mišljenja ili stavovi vodećih evropskih političara „interpretiraju“ na način koji najviše odgovara onome ko govori.

Zdrava seoska logika, čoveka od 86 godina, koji je nedavno posetio rodbinu u Cirihu, zaprepastila je prisutne (uglavnom lekare, inženjere i umetnike). Dekica je rekao: „Đeco ja sam učio u vojsci da kada vojna čizma kontroliše neku teritoriju, to je onda teritorija države čija je vojska. A kako ja vidim, srpske vojske na Kosmetu nema. Ne razumem zašto onda političari lažu narod? Izgubili smo de fakto tetirotiju, a možemo li nešto izmeniti bez da se tučemo, za sada nisam siguran“.

Da li je deka bio u pravu ili ne, pokazaće dolazeće vreme. Dotle se pitam postoje li još u ovoj sluđenoj državi građani, pojedinci, koji slobodno misle i to što imaju da kažu javno i saopštavaju? Postoje li građanske institucije koje će početi da grade koncepte za konkretno rešavanje postojećih problema? Dokle će projekat EU biti omalovažavan? Da li je moguće da veliki deo stanovnika Srbije ne razume (hteli mi to ili ne) da ćemo i mi biti deo te Evrope bez granica? Ne toliko zbog naših želja, koliko interesa krupnog evropskog kapitala.

A dotle ostaje samo jedno pitanje: „Quo vadis Srbijo?“

Zoran Vitorović

Cirih

Već duže vreme ni jedna balkanska država nije bila tako prisutna u vestima. Ali kako kaže naslov uvodnog članka u „Fajnenšel tajmsu“, “tragedija se još može izbeći“. Ipak, ako se ubrzo nešto ne učini, nestabilnost će se proširiti od ove balkanske „svinje“. Kada kažem „svinja“, mislim na državu na slovo “G“ novog engleskog akronima za iritantne i problematične države koje zovu svinje – “pigs“ – Portugal, Irsku, Grčku i Španiju.

“Rupe u grčkom budžetu su epskih razmera“, kaže „Fajnenšel tajms“. I baš i kako dolikuje Balkanu, Jorgos Papandreu, grčki premijer je okrivio druge za probleme svoje države. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, kako navodi časopis, on je optužio one koji “su se ustremili na Grčku kao “slabu kariku“ evrozone“. Ali nestalnost tržišta je greška vlade: kako priznaje Papandreu, “naš najveći deficit jeste deficit kredibilnosti“. Suviše dugo je Grčka koristila obmane umesto kredibiliteta. Prolazi samo prava stvar“.
Ovo je ključno pitanje i zabavno je kako se po pitanju kredibiliteta Grčka uklapa u ostatak Balkana. Ali nije ovo samo negativni trend, to je trend koji Grčka prati neko vreme dok se većina regiona, ili barem Srbija i Hrvatska, popravljaju. Ovo vam je neka vrsta balkanske konvergencije kredibiliteta.

Izbor Ive Josipovića za predsednika je svuda u Evropi dočekan sa odobravanjem, kao pobeda gospodina Razumnog i čoveka koji može da sarađuje sa gospođom Razumnom, premijerkom Jadrankom Kosor,. Veruje se da zajedno mogu da se bore protiv korupcije i da se ozbiljno bave pravnim pitanjima, kao što je tužba pred Međunarodnim sudom pravde, tj. odustanu od nje, i možda, podstaknu Bosance, koji nemaju nikakav kredibilitet, da jednom i oni učine nešto razumno.

Zanimljivo je da je tek ubistvo izdavača Ive Pukanića stvarno uništilo kredibilitet Hrvatske i pretvorilo reklamni turistički slogan “Mediteran – kakav je nekada bio“ u šalu. Zamisao je bila da ovo stvori sliku o netaknutim plažama i azurnom moru. Problem je u tome što su se nakon ubistva Pukanića ljudi setili manje prijatnih aspekata mnogih mediteranskih zemalja, kao što su organizovani kriminal i korupcija, uprave kojoj je preko potrebna reforma i beskrajno neefikasnog sudstva. Ali, kao što sam rekao, predsednik koji želi da piše operu o Džonu Lenonu je izgleda učinio čuda za manjak kredibiliteta Hrvatske.
Srbija je takođe poboljšala svoj kredibilitet. Vize i podnošenje zahteva za članstvo u EU su imali uticaja. Činjenica da je Fiat potpisao ugovor sa Zastavom, koji je bio odložen zbog svetske ekonomske krize, je učinila čuda za kredibilitet Srbije.

Teško je biti podjednako pozitivan što se tiče Bosne, koja nema nikakav kredibilitet, Kosova koje takođe nema ništa od kredibiliteta ili Makedonije, koja je dosta izgubila proteklih godina. Nedavno sam bio na nekom skupu u Briselu na kojem je Nikola Gruevski, makedonski premijer, pametovao o Aleksandru Velikom. Bilo je blamantno. Takve stvari možda prolaze kod njegovih glasača, ali on aktivno ugrožava svoj kredibilitet u Briselu. Kada smo već kod toga, crnogorski premijer Milo Đukanović je bio na istom skupu. Protegao je svoje duge noge i dok je Gruevski od sebe pravio budalu, on se samo zadovoljno smeškao.

I na čemu smo onda? Jednostavno, tamo gde smo počeli. Grčka predlaže da sve zemlje zapadnog Balkana postanu članice EU 2014, na godišnjicu atentata u Sarajevu. Meni je malo verovatno da će iko, osim možda Hrvatske, do tada biti spreman. A onda sam čuo višeg grčkog zvaničnika kako objašnjava da Grčka zna da sve što mora da se uradi, mora da se uradi, ali čak i ako sve zemlje ne budu spremne, ono što je važno jeste moć simbolike da pokrene ljude. To mi se dopalo. “Kredibilno“, pomislio sam.

A onda je Grk govorio o planovima svoje zemlje da proslavi 2.500 godišnjicu bitke kod Maratona ove godine, da obeleži pobedu nad Persijancima. “Hmm,“ pomislio sam, dok razmatramo šta da radimo sa Iranom i njegovim nuklearnim programom, i više nisam bio baš toliko siguran. Grk je bio šarmantan ali sam pomislio na rečenicu iz „Fajnenšel tajmsa“ o “nuđenju trikova umesto kredibiliteta“. Obeležavanje 1389. je već nategnuto, 1914. godine je u redu, ali 490 p.n.e., da li se to neko šali? Hajde da budemo dosadni, ostavimo po strani hvalospeve i prionimo na posao.

broj 63, februar 2010.

Krajem maja je u Beču održan peti po redu sajam nekretnina „Real Vienna 2010.“ Sajam ima poseban osvrt na region centralne, jugoistočne i istočne Evrope i ovom prilikom razgovaramo sa Urošem Markovićem, partnerom u advokatskoj kancelariji Janković, Popović & Mitić, koji je prisustvovao sajmu.

BiF: Kakvi su vaši utisci sa ovog sajma i da li se oseća udar krize na investitore u smislu investiranja u tržište nekretnina u jugoistočnoj Evropi, posebno Srbiji?

Uroš Marković: Sudeći prema broju izlagača i posetilaca, a naročito u poređenju sa sajmovima prethodnih godina, očigledno je da je interesovanje za investiranje u nepokretnosti značajno opalo i to na generalnom planu. Ovome naročito treba pridodati i činjenicu da su se ponude za saradnju uglavnom svele na sporedne usluge poput osiguranja, posredovanja ili konsaltinga, bez vidnog interesa za investicione projekte.

Kada je Srbija u pitanju, pored opšte nezinteresovanosti prouzrokovane svetskom ekonomskom krizom, oprezu potencijalnih investitora doprinosi i činjenica da je novi Zakon o planiranju i izgradnji još uvek “nerazrađen” odnosno da u ovom domenu postoji pravna nesigurnost koja izaziva dodatne poteškoće prilikom odlučivanja o investiranju. Dodatno, ranije postojeći problemi resititucije i sporosti državne administracije, bez pravnih mehanizama koji bi mogli da spreče ove negativne uticaje i dalje značajno uvećavaju rizike za potencijalne investitore u Srbiji.

BiF: Kakvo je trenutno stanje i koliko je Srbija konkurentna u regionalnom okviru i u odnosu na Evropu uopšte, ako je situaciju moguće porediti sa razvijenim evropskim državama?

U. Marković: Potrebno je istaći, da se Srbija, u organizaciji Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, SIEPA, ponovo predstavila potencijalnim investitorima kao izlagač na sajmu nepokretnosti Real Vienna, kao i činjenicu da je bila jedini takav izlagač iz regiona bivše SFRJ, čime je pokazala veće interesovanje za privlačenje stranih investicija u odnosu na ostale bivše republike SFRJ.

Na panelu, o stanju na tržištu nepokretnosti u ovom regionu, konstatovano je da je tržište nepokretnosti u Srbiji u sličnom stanju kao i tržišta susednih zemalja, odnosno da postoji značajan pad potražnje, ali su istaknute i prednosti tržišta u Srbiji u pogledu većih potencijala za razvoj, odnosno za izgradnju objekata kojima su susedna tržišta zasićena, kao što su šoping molovi i “big box”-ovi. Isto tako potencijal tržišta u Srbiji se vidi i u rezidencijalnoj gradnji, dok je konstatovano da je potražnja za kancelarijskim i poslovnim prostorom minimalna. Takođe su istaknuti prirodni potencijali Srbije za razvoj banjskog turizma, te je u tom smislu izvršeno poređenje sa slovenačkom regijom Pomurje, koja je za kratko vreme odlučnim investicijama u luksuzne hotele i odmarališta postala jedno od najpopularnijih destinacija za ovaj vid turizma na celokupnoj teritoriji Evrope.

U odnosu na razvijene evropske zemlje, Srbija svoju konkurentnost i šansu može tražiti upravo u činjenici da je tržište nedovoljno razvijeno i samim tim nezasićeno gore navedenim sadržajima kojima su razvijenija tržišta uveliko zasićena. Sa druge strane, investicije u industrijske i proizvodne objekte takođe mogu biti interesantne zbog značajno manjih cena radne snage u odnosu na zemlje Zapadne Evrope, kao i zbog mnogih olakšica koje se na republičkom i lokalnom nivou mogu odobriti velikim investitorima.

BiF: Šta je u kraćem roku moguće uraditi da bi se situacija poboljšala?

U. Marković: Najjači udar na tržište nepokretnosti u Srbiji izazvala je Svetska ekonomska kriza. Srbija nije zemlja koja može uticati na globalno rešenje ovog problema, ali ovaj period “zatišja” na tržištu je dobra prilika da se usvoje propisi koji će olakšati i privući investitore nakon izlaska iz krize, ako ne i ranije.

Takav pokušaj predstavlja i novi Zakon o planiranju i izgradnji, ali je dosadašnji opšti utisak da će na adekvatnu primenu novog Zakona imati uticaj dinamika usvajanja i sadržina podzakonskih akata.

BiF: Kako dugoročno treba delovati kako bi tržište nekretnina u Srbiji postalo konkurentnije za strane i za domaće investitore?

U. Marković: Dugoročno gledano, prioritet predstavlja detaljno uređivanje pitanje prava na građevinskom zemljištu. Isto tako, neophodno je, na nivou Republike Srbije, stimulisati investitore poreskim olakšicama, kao što se to već čini na lokalnom nivou.

Neophodno je precizno uređenje konverzije prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu i hitno donošenje zakona kojim bi bio regulisan povraćaj imovine (zemljišta) koje je nacionalizovano sredinom prošlog veka.

Dosadašnje aktivnosti Srbije u pogledu primene Zakona o planiranju i izgradnji usmerene su na “punjenje budžeta” odnosno na naplate različitih naknada radi ostvarenja prava iz novog Zakona o planiranju i izgradnji, a bez rešenja konkretnih problema iz ove oblasti. Takav trend treba da prestane i neophodno je posvetiti se razradi novog zakona i ustanovljenju jedinstvene prakse u ovom domenu.

Što se tiče drugih izmena propisa, trenutno je aktuelna mogućnost izmena Zakona o finansijskom lizingu, kojima bi se omogućio i u zakonski okvir uveo lizing nepokretnosti. Na ovaj način bi se za investitore i kupce nepokretnosti, omogućio alternativni način finansiranja njihovih investicija, a što je posebno značajno imajući u vidu trenutni restriktivni stav banaka kada je u pitanju kreditiranje investicija u oblasti real estate-a.

BiF: Pomenuli ste denacionalizaciju. Koliko je ona bitna za dalji razvoj tržišta nekretnina u Srbiji i da li, po vašim informacijama, ima pomaka u tome?

U. Marković: Denacionalizacija predstavlja jedan od bitnih faktora za pravnu sigurnost potencijalnih investitora prilikom pribavljanja lokacija za izgradnju. Novi Zakon o planiranu i izgradnji, suštinski predstavlja pomak unazad po pitanju denacionalizacije i to iz, najmanje, dva razloga.

Prvi leži u činjenici da više ne postoji mogućnost da se utvrdi pravo korišćenja ranijem vlasniku zemljišta, kao što je prema članu 84 prethodnog zakona to bilo moguće. Na svu sreću novi Zakon o planiranju i izgradnji ne dira u prava stečena na osnovu člana 84 prethodnog Zakona o planiranju i izgradnji. Ipak, lica kojima je zemljište izuzeto, a koja su sada samo korisnici tog zemljišta, a pritom im nije utvrđeno pravo iz člana 84 prethodno važećeg zakona, prema novom Zakonu o planiranju i izgradnji imaju samo golo pravo korišćenja koje im ne može biti osnov niti za izgradnju, niti za dalji prenos.

Sa druge strane, uvođenjem javne svojine u korist lokalnih samouprava i javnih preduzeća, bitno se otežava buduća denacionalizacija, stoga što će i ova lica sa svojim javno pravnim ovlašćenjima, po prirodi stvari, biti uključena u postupak denacionalizacije. Nije teško pretpostaviti, da će ove opštine, javna preduzeća i sl., štititi svoje pravo javne svojine svim mogućim sredstvima, što će rezultirati u dugoj i teškoj denacionalizaciji.

Iz svih ovih razloga, od izuzetnog je značaja, da se u najskorijem periodu, donese zakon koji bi regulisao ovu oblast, ali je izradi ovog propisa potrebno posvetiti izuzetnu pažnju i predvideti rešenja za sve potencijalne probleme.

BiF: Da li Vlada Republike Srbije subvencijama, umesto poreskim olakšicama, odmaže ili pomaže celokupnom tržištu?

U. Marković: Imajući u vidu da je tržište nepokretnosti u Srbiji mirno, odnosno da je potražnja izuzetno smanjena, pravi efekti subvencija ne mogu se oceniti, ali se može konstatovati da je to dobar pokušaj.

Posebno treba imati u vidu, da subvencije karakteriše i samokontrola, odnosno da subvenciju nije moguće ostvariti ukoliko, zaista nisu preduzete radnje koje daju pravo na ostvarenje subvencije, što sa poreskim olakšicama nije slučaj. Drugim rečima, poreske olakšice, za razliku od subvencija, daju veću mogućnost zloupotrebama.

Treba imati u vidu, da su poreske olakšice primamljivije za investitore. Gradovi i opštine u Vojvodini odrekle su se dela lokalnih prihoda u slučaju da investitor doprinese razvoju time što će zaposliti određen broj stanovnika ili urediti određenu lokaciju i sl. Ovakvim olakšicama, privučen je značajan broj investitora. Iz ovog iskustva, na lokalnom nivou, jasno je da bi poreske olakšice, zasigurno, dale bolji efekat od subvencija kada bi se primenile na republičkom nivou.

Uroš Nedeljković
broj 67, jun 2010.

Krajem 2009. godine na svetu je bilo 43,3 miliona lica raseljenih usled sukoba i progona što predstavlja najveći broj od sredine devedesetih godina, kaže se u godišnjem Izveštaju o trendovima u svetu 2009. godine koji je danas objavio UNHCR. U isto vreme, broj izbeglica koje su se doborovoljno vratile u svoju domovinu na najnižem je nivou u poslednjih dvadeset godina.

U Izveštaju se kaže da je ukupni broj izbeglica ostao relativno nepromenjen – 15,2 miliona, od kojih su dve trećine pod mandatom UNHCR, a jedna trećina je u nadležnosti Agencije UN za pomoć i rad sa palestinskim izbeglicama (UNRWA). Više od jedne trećine izbeglica o kojima brine UNHCR nalaze se u situaciji produžene izbegličke krize usled sve veće dužine trajanja sukoba.

“Sukobi velikih razmera poput onih u Avganistanu, Somaliji i Demokratskoj Republici Kongo ne pokazuju znake smirivanja,” rekao je Visoki komesar UN za izbeglice, Antonio Gutereš. “Sukobi za koje se činilo da se završavaju ili gde su se rešenja činila na pomolu, poput onog u južnom Sudanu ili Iraku, stagniraju. Usled toga, prošla godina nije bila dobra za dobrovoljnu repatrijaciju. Baš naprotiv, bila je najgora u poslednjih dvadeset godina.”

Izveštaj UNHCR pokazuje da se 2009. godine kućama vratilo samo 251.000 izbeglih lica, što je najniži nivo još od 1990. godine. Poređenja radi, tokom protekle decenije se svake godine svojim domovima vraćalo oko million ljudi u proseku.

“Većina izbeglica u svetu već živi u tom statusu pet i više godina. Nema sumnje da će taj broj rasti, ukoliko manje njih može da se vrati kućama” dodao je Gutereš misleći na više od 5,5 miliona izbeglica pod zaštitom UNHCR koja se nalaze u situaciji produženog izbeglištva.

Krajem 2009. godine, broj lica koja su se usled sukoba raselila unutar svoje zemlje porastao je za četiri procenta, na 27,1 milion. Uporni sukobi u DR Kongu, Pakistanu i Somaliji uglavnom su ti koji su doveli do porasta ukupnog broja.

U novom Izveštaju se takođe primećuje da sve više izbeglica živi u gradovima, pre svega u zemljama u razvoju, nasuprot utisku da izbeglice preplavljuju industrijalizovane zemlje.

Broj individualnih zahteva za azil porastao je na približno jedan million u svetu, pri čemu je u Južnoj Africi prošle godine podneto više od 222.000 novih zahteva čime je ona postala najveća azilantska destinacija na svetu.

Izveštaj o trendovima u svetu 2009. godine – statistički pregled trendova i obrazaca raseljavanja stanovništva usled sukoba – takođe se odnosi i na apatride. Broj osoba za koje se zna da su apatridi krajem 2009. godine bio je 6,6 miliona, iako se, prema nezvaničnim procenama, kreće i do 12 miliona.

UNHCR pruža zaštitu, pomoć i traži rešenja za izbeglice. Dužina sukoba čini dobrovoljni povratak u zemlje porekla – najpoželjnije rešenje za zemlje domaćine jednako kao i izbeglice – sve težim.

U okviru programa preseljenja – kojim se izbeglice koje su smeštene u jednoj od zemalja azila u razvoju trajno preseljavaju u drugu državu, obično u razvijenom svetu – UNHCR je prošle godine predstavio rekordnih 128.000 osoba za preseljenje u treće zemlje, što je najviše za proteklih 16 godina.

Krajem 2009. godine, 112.400 izbeglica ušlo je u program preseljenja u 19 zemalja uključujući i Sjedinjene Američke Države (79.900), Kanadu (12.500), Australiju (11.100), Nemačku (2.100), Švedsku (1.900) i Norvešku (1.400).

Najveće grupe izbeglica preseljenih u treće zemlje tokom 2009. godine potiču iz Mijanmara (24.800), Iraka (23.000), Butana (17.500), Somalije (5.500), Eritreje (2.500) i DR Konga (2.500).

U poslednjih deset godina, naturalizovano je najmanje 1,3 miliona izbeglica – više od polovine u Sjedinjenim Državama.

U Evropi, Srbija je jedina zemlja sa dugotrajnim izbeglištvom. Istovremeno, Srbija je proaktivna u pokušajima da zatvori poglavlje izbeglištva. Srbija se takođe suočava i sa situacijom koja prerasta u produženo raseljeništvo, a svedok je i naglog porasta broja lica koja traže azil, pre svega iz Avganistana.

Već sam pisao o jednom konceptu koji sam nazvao Jugosfera. To je izraz koji sam skovao kako bi opisao sve veći obim poslovanja i saradnje između svih delova bivše Jugoslavije. Mnogo važnija je i rekonsolidacija, kakvom je ja doživljavam, većeg dela nekadašnjeg jugoslovenskog prostora u smislu kulture i društva.

Oprostićete mi ako se ponovo vraćam na ovu temu ali mnogi ljudi je izgleda zainteresovano za nju. Nedvno sam predstavio rad koji sam napisao na ovu temu u London School of Economics. A bilo je dosta neprijatnih pitanja. Zabrinuo sam se: možda sam jednostavno negde pogrešio?

Prvo mi je jedan stručnjak rekao, „da, i šta tu ima novo?“. Bio sam zapanjen. Ono što je novo objasnio sam, jeste da više ne govorimo o zanimljivom fenomenu starih jugoslovenskih brendova koji se ponovo šire po celom regionu već nečemu mnogo ozbiljnijem, po čemu možete ponovo jasno identifikovani pravi region.

Onda se javio jedan Britanac, koji vodi hrvatski poslovni sajt, koji je rekao da ono što sam opisao nije tačno i da je Hrvatska upravo ušla u NATO i da ide ka zapadu dok Rusija otvara vojnu bazu u Srbiji (to je on izjavio) i da tako ide ka istoku.

Onda je jedan Srbin rekao da nije mnogo zainteresovan za Jugosferu ali je napomenuo da Amerikanci imaju jednu od najvećih vojnih baza u Evropi na Kosovu. Mislio je na bazu Bondstil, koji ima samo nešto preko hiljadu vojnika. Baš mnogo, zar ne?

Onda je jedan Turčin izjavio da sumnja da Slovenija i Hrvatska žele da budu deo ove stvari koju opisujem. Sigurno ne žele da ponovo budu dovedene u vezu sa Balkanom?

Srpska Asocijacija menadžera pozvala me je zatim da govorim o ovoj temi u Beogradu. Kada sam stigao, neki od Hrvata koji su takođe bili prisutni su rekli da je bilo polemike u medijima po ovom pitanju kod kuće. Ali, uskoro je moj osećaj nesigurnosti nestao. Prvo je Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade Srbije, počeo da prikazuje najnovije grafikone sa podacima koliko se posluje u regionu, mada je napomenuo, kao i ostali, da Hrvati mnogo više posluju u Srbiji nego obrnuto.

Hrvatski privrednici i drugi su onda počeli da se žale na „patuljasta“ i „mikroskopska“ balkanska tržišta i da govore da ima smisla stvarati region iz mnogih razloga. Aleksandar Svetelsek, iz Udruženja menadžera Slovenije je izjavio: „Svi znamo da je tržište bivše Jugoslavije prirodno tržište za nas“. Nakon toga je Esad Čolaković iz CROMA, Hrvatskog udruženja menadžera rekao: „Ne možemo ići napred ako ne učinimo prvi korak, a to je regionalna incijativa, bilo da je zovemo Jugosfera ili Jadranska inicijativa“.

I tako dalje. Sledeći dan neko je rekao da Hrvati, ili barem neki od njih, drugačije pričaju svojim medijima kod kuće. Ali koga je to briga? Oni samo sebe štite od ljudi koji i onako nemaju ništa pametnije da rade u životu. Osetio sam olakšanje. Jugosfera, bilo da vam se sviđa ime ili ne, živa je i zdrava.

I šta dalje? Predlažem da, kako god se zove, ljudi u ovom regionu smisle kako da sada koordinišu više stvari na organizovaniji način, a manje na ad hoc način kako su se stvari do sada odvijale. Imam dva primera. Beneluks i Nordijski savet u Skandinaviji. Ovih dana, veliki deo regionalne saradnje je preuzeo EU, ali godinama unazad, oni su igrali važnu ulogu.

Ako vam se sviđa, nazovite to Jadranskom inicijativom, ili samo neutralno Savet za regionalnu saradnju u Sarajevu, ali što više zemalja ovog regiona može da uskladi sve od uklanjanja ne-tarifnih barijera, do stvaranja regionalne berze to bolje. Ipak, kao što je jedan učesnik skupa u Beogradu istakao, sam Šangaj ima verovatno više stanovnika od cele bivše Jugoslavije.

U međuvremenu, mogu da se pohvalim da kada sam letos pretražio na Guglu reč Jugosfera (na engleskom Yugosphere) dobio sam devet referenci. Prošlog meseca ih je bilo 4.980 i 22.300 za Jugosferu (na srpskom). Sada ih ima oko 6.070 i 42.700. Ha…

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Tim Džuda

Ovde se protura opasna teza da će približavanje ili eventualno priključenje Evropskoj uniji samo po sebi rešiti sve naše probleme. Da je Evropska unija „obećana zemlja“ koja će nam dati kredite i besplatnu pomoć i da skoro ništa ne treba raditi nego sačekati da se na kraju uselimo u kuću zvanu Evropa, a onda će sve biti u redu. Ta teza je opasna jer ima negativne posledice po mobilizaciju naroda i sticanju uverenja šta treba raditi, kaže za BIF dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Miodrag Zec: Setimo se, i 2000. godine pošlo se od pogrešne teze da nas Evropa neće ostaviti, da će donacije i privatizacija rešiti sve naše probleme. Ništa nije rešeno, ne znamo ni gde su donacije potrošene. Računamo na pristupne fondove Evropske unije i njih će svakako biti ali ni blizu onome što narod očekuje. Jer, ulazimo na kraju događaja – Evropa bez granica i sredstva će biti potrošena. Evropske unija će imati svoje probleme. Rumuni i Bugari koji su iz političkih razloga primljeni pre nas, čak i Litvanija, Letonija i Estonija, zemlje koje su imale veliku tranzicionu prednost, imaju ogromne probleme. Vidi se da te zemlje nisu pripremljene čak ni da tu pomoć prime, da je distribuiraju i upotrebe. Svakako da je Evropa dobra u edukativnom smislu, da nas upristoji i navede da poštujemo neke standarde, ali naše probleme moramo da rešavamo sami. Ovo što rade naši političari – samo da se dočeka taj dan da dođe ujak iz Amerike, imaće dugoročne negativne posledice. Ne ide to tako. Samo razvijaš odnos pojedinca prema državi koji je adolescentski. Dete će da razbije prozor, a tata će da plati. Ili, ja sam ostao bez ičega, nisam završio školu ili se obučio za posao, a neko će da reši moje probleme.

BiF: Šta će biti posledica naših neprekidnih očekivanja da će nam neko uvek pomagati da stanemo na noge?

M. Zec: Stradaju naši potomci kojih će biti sve manje i koji će pobeći odavde. Iz jedne generacije se teret prebacuje na drugu i treću, a pitanje je da li će treće biti. Ovde su napravljeni trajni i neodrživi disbalansi: između industrije i usluga, između zaposlenih i nezaposlenih, između zaposlenih u privredi i zaposlenih u administraciji, između rođenih i umrlih… Disbalans između proizvodnje i potrošnje je trajan i rastući. Ili, primera radi, disbalans između domaće akumulacije i investicija. Čekamo da nam neko napravi put, a da mi ništa ne uradimo. Put mora da se napravi ili iz sopstvene štednje, ili stranim direktnim investicajama ili davanjem koncesije. Krediti su najgore rešenje, a najavljuju se kao spasonosno rešenje. Država treba da ima projekciju, službu duga i koncept šta hoće i kako će izaći iz tunela. Možeš ti očekivati povremene reprograme duga, donacije, neku političku podršku… Ali i to smo sve prošli i sad smo tu gde jesmo. I ponovo ne znamo da odgovorimo na jednostavno pitanje – prodali smo veliki deo državnog kapitala, a ne možemo prstom da pokažemo šta smo od toga napravili. U redu, preduzeća i ne treba da budu u vlasništvu države, ali gde su izgrađeni putevi i mostovi?

BiF: Da li su ovde stvorena prevelika očekivanja da će nam revizori dati odgovore na sva pitanja? Danima je glavna tema bila prva, nepotpuna revizija budžeta Srbije kojom su utvrđene nepravilnosti i kršenje zakona u trošenju sredstava za 2008. godinu.

M. Zec: Rešenje je u koncepciji budžeta, šta sam projektovao da plaćam i iz kojih izvora. Revizor dobije knjigu od 500 stranica izvršenja budžeta i ide po stavkama. On može samo da kontroliše koliko je sredstava projektovano za neku namenu, a koliko je utrošeno i da li ima zloupotreba. Revizor treba to da radi, ali time se ne rešava osnovno pitanje. U budžetu možemo da predvidimo da ćemo finansirati nešto od manje važnosti ili nešto što nam uopšte ne treba. Revizorski izveštaji su čisti, budžet je transparentan ali koncept nije dobar. Primera radi, ja napravim budžet za svoje seosko domaćinstvo i predvidim da idem na koncert u Bečku operu. Dođe revizija i kaže – u redu je, to je predviđeno tvojim budžetom. Jeste predviđeno, ali da li to meni treba? Ljudi očekuju od revizije nešto što ona ne može da uradi. Skupština i javnost su mesta za razgovor o tome šta poreski obveznici mogu i treba da plaćaju.

BiF: Građani i privreda upozoravaju da nam je država sve skuplja, a privreda sve slabija. Kako u tome napraviti balans?

M. Zec: Srbija se nalazi na razvalinama velike birokratske države Jugoslavije. Ovde su ostali različiti tragovi te države, institucije, činovnici, ali se ponovo razmnožila država pa ne može da stane u zgrade bivših federalnih i srpskih organa, a priča se o smanjenju administracije. Kad je ovako nešto komplikovano, ne može se u hodu popravljati. Moramo da napravimo državu u skladu sa našim mogućnostima i primerenu regulativu. Ovakva regulativa se ne može ni sprovesti, ni kontrolisati. I treba da odredimo stroge proiritete. Smatram da je veliki posao pred Srbijom i mislim da ljudi u vrhu vlasti to vide, ali čekaju da odrade svoj mandat i da posao uradi neko drugi. Dešava se to i svetu. Sada se pojavljuju tekstovi ozbiljnih autora o tome da su Federalne rezerve podržavale politiku koja je dovela svet do katastrofe, prevashodno Ameriku, ali se to videlo kada je Buš propao. Kao što su naši drugovi videli da smo prezaduženi kad je Tito umro. Ko je do tada pričao da smo prezadužena zemlja išao je u zatvor za neprijateljsku propagandu. I sad možete imati političke probleme kad kažete da se ne treba zaduživati za tekuću potrošnju.

BiF: Šta očekuje građane u procesu pridruživanja Evropskoj uniji?

M. Zec: Ovde ljudi nisu ni svesni da se u Evropi mnogo radi. Nemate ni u jednom evropskom gradu ovakav način života posle jedanaest sati. A kod nas deca izlaze u provod u pola dva po ponoći. Kako on sutra može da ide u školu? Ili ova priča oko ukidanja viza. Oni su nam ukinuli vize kao deo kulturnog procesa Evrope. Da odemo tamo, potrošimo nešto para i da se vratimo. Nisu nam još dozvolili da radimo u Evropi, a mnogi bi da idu da rade dva meseca na crno kod strica na građevini. Drugi kažu – ići ćemo u Segedin po jeftinije kobasice. Zašto su kobasice jeftinije u Segedinu nego kod nas? Ima li smisla da narod sedne u autobus i da skidanje viza doživi tako što će da vuče torbe i da se naganja s carinom? Zar nije jeftinije da kobasice hladnjačom dođu ovde po sličnoj ceni? Zašto su kobasice i drugi proizvodi ovde skuplji? Znači da imamo unutrašnji monopol i to evropsko tržište mora da izniveliše. Ili, ministri nam govore da možemo do Frankfurta za 40 evra. Što nismo mogli juče? Ko je nama branio da dozvolimo niskobudžetnim kompanijama da uđu na naše tržište? Sada to moramo da uradimo, a mogli smo i ranije.

BiF: Evropska unija je odblokirala Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom, koji će početi da se primenjuje od 1. januara. Koja je ekonomska dobit za zemlju od primene ovog sporazuma?

M. Zec: Ekonomski neće značiti mnogo jer se to što dobijamo ovim sporazumom direktno ili indirektno već primenjivalo, ali to je dobra politička vest. Dok države pojedinačno ratifikuju taj sporazum proći će još dosta vremena i neće on odmah početi da se primenjuje. Ono što je za nas važno, sloboda pristupa stranim tržištima, toga je i ranije bilo. Nema tih povlastica koje će vam dati mogućnost prisustva na tržištu ako nemate kvalitetnu robu. Možemo li mi ovde da proizvedemo robu koju možemo da izvezemo? Primera radi, naši političari često vole da kažu kako imamo poseban trgovinski sporazum sa Rusijom ali ga nedovoljno koristimo. Pa imamo sporazum, ali ne možemo da ga koristimo. Zašto bi Rusija, u kojoj fabriku automobila otvara Tojota i koja ima aranžman sa Fiatom, dozvolila da se iz Srbije izveze 500.000 automobila na njeno tržište? Pa Rusija će valjda otvoriti fabriku. Kada dođete do konkretnog aranžmana po sporazumu koji imamo sa Rusijom, vidite da tu ima niz drugih ograničenja. Carine je spustila i Evropska unija ali je postavila ogroman broj vancarinskih barijera. Mi nemamo robu koja je proizvedena po standardima koji tamo važe. Evropska unija ima skup specifičnih propisa i složenih procedura i čeka nas ogroman posao na koji mora da se navikne i privreda i društvo. Građanima treba objasniti da je put ka Evropi dobar i da skoro nema alternativu ali da podrazumeva mnogo više obaveza nego prava.

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010
Gordana Milojković

U subotu 13. decembra umro je u svojoj kući u Belmontu, Masačusets, u 94 godini, Pol Samjuelson, izuzetna figura među najvećim ekonomistima u istoriji. Do poslednjih dana davao je intervjue i pokušavao da ubedi Amerikance da pokažu malo više razumevanja za predsednika Obamu, u kojega je polagao velike nade i nevelike
sumnje.

Bio je živi svedok Velike krize tridesetih godina i ove koja još traje. I jednu i drugu analizirao je i tražio uzroke njihovih izbijanja žustro, temeljito i beskompromisno. Nekada su ga zbog njegove opredeljenosti, ne samo za sterilnu nauku nego i za svakodnevni život, pokušavali da deklasiraju prebacujući mu političku naklonjenost američkoj levici. Bio je naime nepomirljivi protivnik Buša Mlađeg i smatrao ga najgorim američkim predsednikom u istoriji, sramotom za naciju. To mu je donelo više neprijateljstva nego ubeđenje da je Obama na putu da izvuče zemlju iz krize i povrati poverenje sveta u Ameriku.

Oni koji su mu naklonjeni, poglavito među novinarima, prave dve greške pokušavajući da mu ulepšaju biografiju tvrdeći da je prvi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, što je netačno, jer je ta nagrada ustanovljena 1969. godine i dodeljena Ragnaru Frišu (Norveška) i Janu Timbergenu (Holandija), a Samjuelson ju je dobio naredne, 1970. godine. U obrazloženju je pisalo: „Generalno, doprinos Samjuelsona veći je nego i jednog savremenog ekonomiste podizanju analitičkog nivoa i ukupne metodologije ekonomske nauke. On je jednostavno iznova ispisao najznačajnije delove ekonomske teorije“. Drugo je tvrdnja da je bio ekonomski savetnik predsednika Kenedija. Bio je savetnik, čak učitelj, kako je govorio – davao je privatne časove – Džonu Ficdžeraldu Kenediju pre nego što je ovaj postao predsednik, a kada mu je kao predsednik ponudio mesto zvaničnog savetnika, Samjuelson je odbio želeći da sačuva svoju intelektualnu samostalnost. Umeo je da kaže: „Baš me briga ko piše državne zakone sve dok zakone ekonomije pišem ja“.

Ova sarkastična narcisoidnost imala je i osnova. Malo gde ćete naći bibliografiju njegovih radova, jer je preobimna, pa se uglavnom svodi na konstataciju da je svojim teorijama obogatio ekonomiju blagostanja (welfare), nauku o finansijama i svetsku ekonomiju. Na principima termodinamike, na primer, zasnovao je i utemeljio metod komparativne statistike u ekonomiji. Briljantno poznavanje matematike omogućilo mu je da razradi model kako promene u nadnicama utiču na zaposlenost; kako se varijacije u finansijskom pritisku odražavaju na prihod; kako investicije u preduzećima i potrošnja porodica reaguju na poteze ekonomske politike. Njegovo kapitalno delo Economics, iz 1948. godine, najtiražniji je udžbenik ikada napravljen u Americi i danas se štampa u prosečnom godišnjem tiražu od 50.000 primeraka, a od pre par godina i u Kini u tiražima nepojmljivim za Zapadni svet. To je najkompjuterskije organizovana knjiga iz doba kada ni reč kompjuter nije bila u upotrebi. Kombinujući crnu, plavu i crvenu boju slova omogućio je da se na više načina prati misao, potkrepljuje definicijama i postavljaju pitanja za raspravu. Ja bar nisam imao prilike da vidim bolje organizovanu knjigu – udžbenik.

Bio je najbolji učenik velikog ekonomiste Jozefa Šumpetera, ali je nesumnjivo da je na njega najviše uticao Džon Majnard Kejnz, koga je on ustoličio kao repernu vrednost u ekonomskoj teoriji. Pod njegovim uticajem su, međutim, nastali sledeći dobitnici Nobelove nagrade: Robert Solou, Franko Modiljani, Jozef Stiglic, Pol Krugman, Robert Merton, Džordž Akerlof, Robert Engle i Lorens Klajn. Impozantno, zar ne? Sredinom šezdesetih godina nedeljnik Newsweek u rubrici „Pro et Contra“ objavljivao je naizmenično u svake nedelje ekonomske aktuelne komentare Pola Samjuelsona i njegovog zakletog neprijatelja Miltona Fridmana. Bilo mi je neverovatno da Nobelovci pišu na prostoru od jedne stranice A 4 formata, koliko kod nas ne bi prihvatio ni asistent na ekonomskom fakultetu. Jednom su čak delili jednu stranu, a to znači svaki po jednu kucanu stranicu teksta. Dok su oni pisali bio sam redovni kupac Newsweeka.

Kao profesor bio je poznat i omiljen po ironiji prema sebi, kolegama i ekonomskim institucijama. Poznata je njegova definicija da su berze u stanju da predvide zbivanja pa su tako „predvidele devet od pet poslednjih recesija“. Ili recimo da je svom profesoru algebre savetovao da za ušeđevinu kupi akcije na berzi, a samo par dana posle toga izbila je Velika kriza 1929. godine. Bio je to dokaz „da je svaki sistem podložan greškama“ konstatovao je naknadno. „Jedan ekskluzivno kapitalistički sistem ima nesumnjivih prednosti, naročito kao stimulans za preduzeća, međutim ima i seriju teških nevolja koje na kraju dovedu dotle da treba imati pun kofer preciznih i solidnih regula“. Pisao je to pre izbijanja ove krize, u doba najvećeg zamaha neoliberalizma. Pre kratkog vremena Ben Bernaki, predsednika američke centralne banke (FED) rekao je „Zahvaljujući njemu (Samjuelsonu) od Njujorka do Pekinga, svi mi guverneri banaka postali smo kenzijanci“.

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Milutin Mitrović

Od munjevite brzine kojom je obnarodovana prodaja državnog paketa akcija Telekoma, jedino je više začudio broj interesenata spremnih da stanu u red za odbranu teze o neopravdanosti privatizacije ovog javnog preduzeća. Istina, deo njih ustao je protiv prodaje znajući nosioce ovog naprasno lansiranog projekta čiji minuli rad teško može sugerisati na valjaniju upotrebu prikupljenih sredstava od prvobitne privatizacije Telekoma iz 1997. godine.

Suočene sa rastućim problemom budžetskog deficita, vladajuće političke elite donele su tešku odluku da prodaju 40 odsto akcija državnog Telekoma, faktički jedine visokoprofitabilne kompanije koja se još uvek nalazi pod kontrolom države. Očekivana brzina kojom se sprovodi ova odluka očito govori o veličini dubioze u kojoj se javne finansije nalaze ali ne i, nažalost, o dostignutoj kritičnoj masi mišljenja u društvu da je neophodno što pre sprovesti reformu javnog sektora.

Za i protiv

Nekakva anketa koja bi se sprovela po pitanju privatizacije (prodaje) državnog udela u Telekomu verovatno bi žestoko demantovala pristalice teze da se tržišna ekonomija zasnovana na privatnoj svojini uveliko primila u ovom društvu. Aktuelna finansijska kriza, podstaknuta raspirivanjem populizma, kako političara sa vlasti, tako i onih koji na nju pretenduju, stavila je državu na prvo mesto najpoželjnijih poslodavaca, dok se sam čin privatizacije poistovetio sa malverzacijama u ovom procesu (istina ne retkim) u zadnjih par godina. Stoga, broj onih koji su se žestoko nasrdili na samu pomisao prodaje telekomunikacione „zlatne koke“ mogao se donekle i predvideti ali svakako ne i raznovrsnost argumenata isticanih u prilog odbrane ove teze.

Najekstremniji zagovornici teze protiv prodaje Telekoma, kako je moglo biti očekivano, su sami sindikati, verovatno najviše svesni trenutne situacije koja vlada u tom preduzeću. Uprkos visokoj profitabilnosti ove kompanije i „metodom palca“ bi se mogao utvrditi značajan višak zaposlenih pristigao brojnim kanalima od kojih se mnogi ne mogu staviti u tržišni. Osim očekivanog smanjenja broja zaposlenih, promene ovakve vrste iziskivale bi i drugačije radne navike, povećanje produktivnosti i slično, što je svakako drugi ozbiljan argument da se ovi akteri pojave kao gromoglasni govornici u odbrani „opštih“ interesa.

Tik do njih su i populistički nastrojeni političari (ovaj put u opoziciji) kojima ovakva pozicija daje lagodan mandat za ubiranje političkih poena zagovaranjem sprečavanja rasprodaje, očuvanjem uspešnih kompanija u domaćem vlasništvu, uz poznat folklor već viđen u vremenima kojih se nerado sećamo. Jedini ozbiljan argument ove klase političara jeste navođenja motiva očekivane prodaje koji se verovatno može svesti na puku stisku aktuelnih vlastodržaca i njihovu nameru da relaksiraju finansijski položaj. Ali ta činjenica svakako ne može osporiti potrebu privatizacije javnih preduzeća (pa i Telekoma), uprkos tome što se baš kao takva olako može proturiti biračkim masama.

Upravo, najviše povike protiv prodaje Telekoma, bilo je zasnovano na činjenici da će sredstva od prodaje Telekoma deliti ista (slična) ona vlast koja je proćerdala više milijardi evra pristiglih od prodaje Mobtela pre četiri godine i privatizacije koječega još. Isti scenario viđen je pri prodaji 49 odsto akcija Telekoma 1997. godine, što je najbolji argument da će svaka vlast koja sprovodi ovaj proces bez kontrole raditi to na istovetan način. Aktuelna kriza koja je ogolila ranije greške, kao i, čini se, nikad veći pritisak javnosti po tom pitanju, možda bi mogli ovaj put sredstva usmeriti u ispravnijem smeru, mada ova teza još uvek spada u rang optimističkih verovanja.

Protivnici prodaje Telekoma ističu i nonsens da se prodaje visokoprofitabilna kompanija koja državi donosi velike dobitke. Zagovornici ove teze previđaju neefikasnost i aljkavost države kada nastupa u ulozi preduzetnika, te prostu činjenicu da tekući odlični rezultati u znatnoj meri dolaze po inerciji od ranijeg monopolističkog položaja ove kompanije. Održivost ovakvih rezultata zahteva značajne investicije, jače inovacije i modernizacije svake vrste u ovoj dinamičnoj delatnosti, što bi se u ovakvoj konstelaciji snaga teško desilo.

Gubitak dividendi bez kojih država ostaje, u slučaju pronalaženja kredibilnog strateškog partnera, u velikoj meri bi nadomestio priliv poreza na dobit u narednim godinama, dok bi sama depolitizacija javnih preduzeća imala nemerljive efekte po pitanju demokratizacije društva. Kvalitet telekomunikacionih usluga bi mogao značajno biti popravljen, dok bi valjana regulacija tržišta, i očekivani strah od viših cena učinila bezrazložnim.

Vrednost

Ako bi se po strani stavili motivi prodaje (zašto baš sada?) te način korišćenja očekivanih sredstava (nekredibilnost političkih elita), jedina ozbiljna zamerka nosiocima ovog projekta jeste namera da se proda baš 40 odsto akcija Telekoma. Na ovaj način, direktno je favorizovan postojeći manjinski akcionar Telekoma, jedini koji može kupovinom ovih akcija faktički preuzeti i kontrolni paket i zasigurno preuzeti upravu nad kompanijom. Trapava objašnjenja političara da svako može kupiti 40 odsto akcija, pa kasnije od građana sticati dodatni udeo, osim dodvoravanja biračkoj masi, teško da mogu imati drugu upotrebu. Jer, zaista, svako može učestvovati na tenderu i kupiti značajan paket akcija (40 odsto) ali realnu cenu, pa možda i veću od nje, platiće samo onaj ko ovim činom kupovine stiče kontrolni paket akcija.

Da država nije htela da drugi igrači budu destimulisani na ovaj način mogla je ponuditi na prodaju samo 25 odsto akcija, a tek u drugoj fazi sprovesti odlučujuću borbu za sticanje kontrolnog paketa akcija. Ili, pak, odmah prodati kontrolni paket akcija bez zadržavanja ikakvog manjinskog udela u ovoj kompaniji. Da je svih ovih godina nešto uradila po pitanju tržišta kapitala, država je mogla sprovesti i inicijalnu ponudu akcija ove kompanije koja bi (nalik iskustvima naših zapadnih suseda) imala višestrukih pozitivnih efekata.

Ovako ostaju samo nagađanja u vezi sa cenom koja će se dobiti za ovu kompaniju koja predstavlja ozbiljnog regionalnog igrača, ali koji je tu ekspanziju plaćao i velikim kreditima. Još uvek nisu dostupni zvanični finansijski izveštaji za proteklu godinu, ali je menadžment ove kompanije u nekoliko navrata istakao ostvarenje rekordne dobiti od 150 miliona evra te rasta prihoda od sedam procenata tokom 2009. godine. Ostaje da se vidi i konsolidovani rezultat cele grupacije (Telekom Srpske i crnogorski M:tel) a, pre svega, njena kreditna opterećenost po pitanju sprovedenih akvizicija.

Svakako, velika prednost prodajne strane jeste činjenica da je regionalno tržište u velikoj meri izdeljeno među multinacionalnim kompanijama, pa je domaći telekomunikacioni operater jedan od poslednjih većih targeta u okruženju. Ne računajući slovenački Telekom koji je neuspešno prodavan u osvit otpočinjanja svetske finansijske krize, ostale države su nacionalne telekomunikacije predale na upravu svetskim liderima u ovim poslovima.

Kakav će biti ishod prodaje paketa akcija Telekoma pokazaće vreme koje se neće protegnuti u daleki futur. Nužnost krpljenja javnih finansija kao nus-efekat doneće nam odavno željenu depolitizaciju javnih preduzeća. Ako uz ovaj proces, političke elite budu naviknute na transparentno i racionalno upravljanje dobijenih sredstava, građani bi mogli dobro profitirati iz ovog posla, ma koliko svoju pažnju koncentrisali isključivo na direktne efekte kao što je vrednost akcija Telekoma te kvalitet/cena usluge koju će koristiti.

Nenad Gujaničić

broj 65, april 2010.

Indeks srećne planete (HPI) je pokazao da su godine 2009. na vrhu liste 143 zemlje bili državljani Kostarike, Dominikanske Republike i Jamajke. Na dnu su, kao i u svemu Tanzanija, Bocvana i Zimbabve. Srbija je bila 58, Hrvatska 60, BiH 65, Slovenija 66. a Makedonija 111.

Na prvoj “svetskoj mapi sreće” 2006. Danska je prednjačila. Zemlja Vikinga, piva, malih sirena, jedna od deset najzelenijih i 11. po ekonomskim slobodama u svetu. Mapa je sastavljena na osnovu statističkih podataka i subjektivnih odgovora 80.000 ljudi u 178 država sveta. Još pet evropskih zemalja bilo je među prvih deset najsrećnijih država. U nesrećnom Zimbabveu četvrtina stanovništva ima AIDS, prosečan ljudski vek je 39 godina, a 80 odsto stanovništva čine siromasi.

HPI je nadmoćniji od klasičnih pokazatelja blagostanja i uticaja okoline na društvo kao što su GDP i Indeks ljudskog razvoja (HDI). HDI kombinuje GDP, očekivanu dužinu života i nivo obrazovanja.

Oba indeksa su nepotpuna, jer većina ljudi stremi sreći i zdravlju, a ne bogatstvu.

Ekonomski rast je cilj standardnih modela razvoja. Koncept HPI svrstava takve modele među “neekonomske”. “Ekološke privrede” pristaju na koncept HPI.

GDP je klimav dokaz jer Ekvatorijalna Gvineja, na primer, zahvaljujući nafti, ima GDP per capita koliko i Grčka, ali je stopa smrtnosti dece do pet godina u Ekvatorijalnoj Gvineji 204, a u Grčkoj pet.

GDP ignoriše one sitnice svakodnevnog života koje život čine vrednim. Svako posečeno drvo, saobraćajna nesreća pa čak i ratovi uvećavaju GDP.

Hitlerova Nemačka je postala samodovoljna kad je reč o većini sirovina, država je pomagala industriju i poljoprivredu. Zločinac je broj nezaposlenih sa šest smanjio na milion ljudi, pa i tako što je neke nezaposlene u plombiranim vagonima, a druge u vagon-restoranima slao da rade u konc logorima.

Koncept HPI je celovitiji i individualniji od GDP. Transcendira GDP jer društveni napredak ne meri samo kao puko povećanje trgovine ili ekonomskog blagostanja, već porastom subjektivnog osećanja dobrobiti. Onaj koji nema para za cipele ne jadikuje kad vidi čoveka bez noge.

HPI već četiri godine prati sedam internih pokazatelja: odnos vrednosti potrošačke korpe i prosečne plate; nivo zagađenja i buke; broj obolelih od ozbiljnih bolesti; upotrebu antidepresanata i broj psihijatrijskih bolesnika; procenat onih koji traže posao; diskriminaciju; bezbednost; stopu razvoda i kriminala; kvalitet demokratije; nivo individualnih sloboda; ratove.

Utvrđeno je da visoki prihodi, poštovanje ljudskih prava i društvena jednakost koreliraju međusobno, ali i sa subjektivnim osećanjem blagostanja (SWB).

Stanovnici srećnih država su zdravi, bogati i obrazovani. Džon Lok (John Locke) kaže da je “Zdrav duh u zdravu telu najkraći opis sreće”.

Manje države sa većom društvenom kohezijom i jačim osećanjem nacionalnog identiteta prolaze bolje na skali sreće. Kina je na 82. Indija na 125. a Rusija na 167. mestu srećne planete.

Kapitalizam je dobro prošao na testu sreće. Uprkos sistemu slobodnog tržišta i nesigurnosti u njegovom ozračju, SAD su se našle na 23. mestu. Sve srećom visoko obdarene evropske zemlje su kapitalističke, iako sa socijal-demokratskom aromom.

U rezultanti, srećan je milioner jer je udelio evro siromahu. Srećan je i prosjak tog dana.

Osim porasta GDP-a i liberalizacija privrede korelira sa srećom. Na ciriškom, univerzitetu konfederalne zemlje su utvrdili da demokratija i federalizam podstiču osećaj individualne dobrobiti.

Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) je “stremljenje ka sreći” upisao u Deklaraciju o nezavisnosti 1776. godine. Bila je važna koliko sloboda i život. Njegov britanski savremenik, hedonista Džeremi Bentam (Jeremy Bentham) je ubeđivao vlast da služi umnožavanju sreće.

U himalajskom kraljevstvu Butan uspesi ekonomske politike mere se HPI i budističkim principima. Privredna politika poštuje sva živa bića, prirodu i brine da podanici imaju vremena za rad, spavanje i meditiranje. U kraljevskoj porodici kažu: “Sreća je veoma ozbiljna stvar. Dogma o bezgraničnoj produktivnosti i rastu u ovom ograničenom svetu je neodrživa i nepoštena prema novim generacijama”.

Kritičari butanske vizije kažu da je kraljevina sa 642.000 podanika autokratska i da HPI ne funkcioniše u zemlji sa velikom populacijom. Međutim, Butanci primećuju da se i američki predsednik Barak Obama (Barack Obama), otkako je na vlasti, posvetio zdravstvu, obrazovanju i životnoj okolini.

Utopiju HPI su usvojili Kanada, Australija, SAD, Francuska, Velika Britanija, Tajland, Kina, Indija Brazil i Haiti, a u nove ustave Ekvadora i Bolivije upisan je koncept “dobrog života”. Koncept HPI je transkulturalan. Đavo je kušao Hrista koji je postio 40 puta po 24 sata rečima: “Ako si Sin Božiji, reci da ovi kamenovi postanu hlebovi”. Hristos je odgovorio: “Ne živi čovek samo o hlebu”.

Iako su bogatije države obično srećnije od siromašnih, kada je GDP per capita iznad 15.000 dolara, osećaj individualne sreće je ustaljen i ne povećava se sa bogatstvom. Biti bogatiji, ne znači biti srećniji.

Nezarađeno bogatstvo (dobitak na lotou, na primer) generalno ne usrećuje.

Prema istraživanju BBC, 81 odsto Britanaca želi da ih država usreći, a ne da ih obogati. GDP Velike Britanije je šesti u svetu. Butan je među 20 najsrećnijih zemalja sveta, a prema GDP-u je na 157. mestu od 179 država.

U Srbiji je HPI (58), za razliku od drugih republika bivše Jugoslavije, nesrazmeran GDP-u (73). Kujući svoju sreću, građani Srbije su od 1991. do 1999. udarali susede maljem po prstima.

Sreća je obrnuto proporcionalna nivou stresa i hroničnim obolenjima. Srbija je treća zemlja na svetu po broju srčanih oboljenja, građanke Srbije su na prvom mestu u Evropi po broju obolelih od raka grlića materice, po broju abortusa Srbija je druga u Evropi, prema broju samoubistava na 13. mestu u svetu, svaki četvrti boluje od depresije, 4,3 miliona osiguranih građana se smiruje sa 2,3 pakovanja sedativa… Prema zvaničnim podacima u Srbiji je 1999. bilo 271.944 mentalnih bolesnika, a 2002. godine 309.281. Svežiji podaci o uzlaznom trendu se ne objavljuju.

U selu pored Niša su šestoro psića brutalno ubili, a zatim obesili 12-godišnjak i 15-godišnjak; u Pirotu je majka bacila bebu pored kontejnera gde su je rastrgli psi.

U Srbiji je nezaposleno 16,5 odsto ljudi, 9,2 odsto ljudi je siromašno, deset odsto tajkuniziranih Srba troši šest i po puta više od deset odsto najsiromašnijih, za osnovne potrebe četveročlanoj porodici nedostaje mesečno 24.039 dinara, 1,3 miliona građana je nepismeno ili nije završilo osnovnu školu, o poštovanju ljudskih prava najbolje govore gejevi, nezavisni novinari, zlostavljana deca, popljuvani Romi, prebijeni Mađari, razbijene pekare u vlasništvu Albanaca… Svaki građanin Srbije godinama ima istu senku – jednog ratnog zločinca. Srbija je poslednja zemlja u Evropi koja koristi olovni benzin, ne proizvodi bioetanol i nema nijednu elektranu na vetar niti razvijen sistem za recikliranje otpada…

U bezbrižnom Butanu je pošumljeno dve trećine teritorije, u Srbiji trećina. Butan uzme dnevno od svakog turiste 200 dolara. Srpski patrioti potroše godišnje na putovanja u inostranstvo 310 miliona dolara više nego što patria inkasira od turizma.

Drogu je probalo 10,9 odsto građana Srbije a 3,7 odsto je koristilo drogu u poslednjih godinu dana. Na prvom mestu halucinogene.

broj 65, april 2010.
Tamara Kaliterna