Biznis

Logično je da ako već plaćamo televizijsku pretplatu želimo da gledamo i kvalitetan program. I zaista, postoje kvalitetni sadržaji na RTS-u. Filmski program je najbolji od domaćih TV stanica. Informativni je zadovoljavajuć. Tu su i sportski prenosi. Ima i zabavnih emisija. No, postoji i ono ali…

Postoje dva osnovna koncepta televizijskih kanala – javni servis i komercijalni programi. Osnovna funkcija javnog servisa je da zadovoljava potrebe svojih građana. Dakle, on počiva na ideji služenja javnim interesima. Javni servis nije profitno orijentisan. Time se sprečava borba javnog i privatnog sektora oko oglašivača, a i sprečava se da javni servis podlegne interesima oglašivača. On se finansira ili od pretplate ili iz državne kase, a moguća je i kombinacija ova dva slučaja. Shodno tome, sadržinski, njegov program se razlikuje od programa komercijalno usmerenih medija. Za razliku od privatnih medija čija je glavna briga da privuku sponzore i publiku, javni kanali moraju da opslužuju javnost i da nude program dopadljiv svim uzrastima i ljudima sa svih lokaliteta. Javni servis nudi više obrazovnog programa i više dečijeg programa. Ovaj servis mora biti politički neutralan. Taj program bi trebao da izražava nacionalno jedinstvo i pripadnost toj naciji. Njegova glavna svrha je da pruža informacije i da prikazuje slike i simbole koji odražavaju raznolikost zemlje i celog sveta, a njegovo funkcionisanje je propisano zakonom.

Prema Zakonu o radiodifuziji Republike Srbije javni radiodifuzni servis se bavi proizvodnjom, kupovinom, obradom i emitovanjem informativnih, obrazovnih, kulturno-umetničkih, dečijih, zabavnih, sportskih i drugih radio i televizijskih programa koji su od opšteg značaja za građane, a naročito u cilju ostvarivanja njihovih ljudskih i građanskih prava i razmene ideja i mišljenja i negovanja političke, polne, međunacionalne i verske tolerancije, kao i očuvanja nacionalnog identiteta.

Komercijalni servisi se danas češće mogu videti nego javni servisi. Oni su posledica sve veće trke za profitom. Vlasnici komercijalnih medija imaju samo jedan interes a to je povećanje zarade. Samim tim oni imaju veću slobodu u emitovanju svog programa od javnih servisa. Zato podilaze interesima masovne publike i puštaju program koji nije kvalitetnog sadržaja ali koji narod želi da gleda (tipičan primer za to kod nas je Pink televizija i toliko puta pomenuti Grand show). Tu se naravno otvara i pitanje ukusa masovne publike, odnosno da li se narod danas zadovoljava gledanjem klišeiranih ljubavnih priča, tračeva o poznatima, automobilima, seksom i španskim serijama. Čini se kao da je to gornja granica ukusa masovne publike. Prednost komercijalnih televizija je u tome što su besplatne za potrošače i što pružaju širok spektar programa.

Na teritoriji Srbije kao javni servisi deluju Radio televizija Srbije i radio televizija Vojvodine, a ostalo su komercijalne televizije. Kako su svi građani naše zemlje u obavezi da plaćaju televizijsku pretplatu nameće se i logično pitanje šta oni tačno dobijaju za svoj novac.

Plaćene reprize
Čini mi se da neko zadužen za programsku šemu RTS-a duboko u sebi veruje da ako dovoljno puta odgledamo televizijsku seriju „Bolji život“ da će nam se isti vremenom i poboljšati. Samo je potrebno dovoljno puta reprizirati. Zaista ne mogu da nađem drugi, razuman odgovor na ovu situaciju. Naravno, nije to slučaj samo sa „Boljim životom“. Tu su i „Srećni ljudi“. Valjda se sve radi po istom modelu. Pa onda „Gore-dole“, „Porodično blago“. Sve reprize repriza. Ako smo već i morali da gledamo te serije iz nesrećnih devedesetih tada, ne vidim razlog da se sada podsećamo tog perioda (to što čuveni „Bolji život“ nije iz tog perioda je verovatno još jednan razlog da ga malo gledamo).

A onda su snimljane neke nove serije. Roman Mirjane Janković Mir-Jam „Ranjeni orao“ je ekranizovan u televizijsku seriju. Pohvale su stizale sa svih strana; na račun glumaca, kostima, muzika, scenografije. A svaki kvalitet (kod nas nažalost i nekvalitet) zaslužuje već toliko puta pomenutu reprizu. I to nedelju za nedeljom, u udarnom terminu posle Drugog dnevnika. Ne mogu da ne pomenem ponose RTS-a „Mog rođaka sa sela“ i „Selo gori, a baba se češlja“. Toliko hiperbolisanje srpskog seljaka je preterano. A možda postoje ljudi koje jednostavno ne zanima ta tematika? Oni će morati ili da okrenu kanal ili da sačekaju neke kasnije sate. Udarno vreme je rezervisano već godinama unazad za serije koje smo već gledali ili koje ne želimo da gledamo.

Za manjine najmanje
Prema Zakonu o radiodifuziji obaveza javnog servisa je da pušta programe na jezicima nacionalnih manjina, a sve to sa ciljem da ove grupe očuvaju svoj nacionalni identitet, jezik i posebnost. Na programima javnog servisa možemo gledati dnevnik Radio-televizije Vojvodine u 17 časova. Naravno, desi se da se provuče još neka emisija, mada one su uglavnom u noćnim satima. Jasno je da je najviše manjinskog stanovništva u multietničkoj Vojvodini. Jasno je i da tamo postoji pokrajinski javni servis. Ali, ostaje pitanje manjina u ostalim delovima Srbije. Naravno da postoji mnoštvo lokalnih televizijskih stanica i da svako ima mogućnost da gleda ono što želi. Ipak, ne mogu da se zaborave obaveze javnog servisa.

Tu je i pitanje dečijeg programa. Trenutno je aktuelan dečiji letnji bioskop. A od skoro se svakodnevno pušta i blok crtanih filmova. Ali, nameće se utisak da nešto nedostaje. Nema Branka Kockice uz koga su izrasle generacije dece. Ni „Metle bez drške“, ni „Laku noć deco“, ni „Muzički tobogan“. Danas su aktuelni „Teletabisi“, i to je ono najstrašnije od svega. Istina je da bi stare dečije emisije bile nešto već toliko puta viđeno. Ali, onda, napravimo bar nove, kvalitetnije.

I još nešto jako bitno dok pričamo o pravima manjinskog gledališta. Treba se boriti protiv diskriminacije bilo koje vrste. Naročito treba voditi računa o potrebama hendikepiranih, bolesnih, gluvonemih. Potrebno je simultano prevođenje, ali ne samo u prvom Dnevniku u podne. To bar ne može da škodi, a mnogo će koristiti.

Posle svih Velikih bratova (što običnih što VIP), Menjanja žena, Survivor-a, Kuća snova i sl, ni javni servis nije uspeo da odoli ovom televizijskom žanru. Relity show je našao svoje mesto i na nacionalnoj televiziji. I to u dva vida; kroz emisiju „48 sati svadba“ i kroz serijal „Jednostavan život“. A kako je već pomenuta funkcija javnog servisa da služi interesima građana nikako da shvatim u čijem je interesu da gleda kako se neko, koga u životu nije video i verovatno neće, venčava. I to dve večeri za redom, sa sve reprizama sutradan. A ako su to već toliko gledani programi, onda nam samo ostaje da se zaključimo da nisu više samo komercijalne stanice izvor neukusa i kiča.

(Ne)iskorišćena prednost
RTS ima veće mogućnosti od svoje komercijalne konkurencije. Njegov program pokriva preko 90% Srbije. Građani su u obavezi da plaćaju pretplatu, tako da javni servis ima i sigurna sredstva. Samim tim, nije mu potrebna bitka za oglašivače kao što je slučaj sa komercijalnim stanicama. Posebno u ovim kriznim vremenima kada se se pokušava uštedeti na sve strane. Samim tim, potrebno je što više iskoristiti svoje prednosti. A realno ih ima.

Zato je potrebno da programom koji se proizvodi i emituje u okviru javnog radiodifuznog servisa bude obezbeđena raznovrsnost i izbalansiranost sadržaja uz poštovanje ljudskih prava i nacionalnog, verskog, kulturnog, etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja.

Na kraju je važno istaći zaključak koji je donet na okruglom stolu pod nazivom „Javni medijski servis i medijsko zakonodavstvo u Srbiji”, održanom u Sava centru. Učesnici su se složili da nije potrebno donositi novi Zakon o javnom servisu, nego promeniti malo postojeći Zakon o radiodifuziji. Traženo je da se postojeći Zakon izmeni u pravcu veće naplativosti pretplate i pružanja većih sloboda javnom servisu. Napomenuto je i da ima previše emitera koji imaju pravo puštanja programa na nacionalnim frekvencijama. Ono što ostaje nejasno je šta će taj isti javni servis promeniti da bismo uopšte želeli da plaćamo pretplatu. I to još povećanu.

Marija Dragić

Jedina alternativa privatizaciji je partijsko vlasništvo nad državnim i društvenim kompanijama“ ocenio je Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i savetnik premijera Srbije. Na okruglom stolu investiciono-konsultantske kuće Citadel usledila je gorka diskusija o manjkavostima privatizacije u Srbiji i privlačnosti podržavljenja u doba ekonomske krize.

Direktor Citadela Milutin Nikolić rekao je da je zaprepašćen odlukama zvaničnika o podržavljenju PKB-a, Novosadskog sajma i Luke Novi Sad kao i najavama da bi isto moglo da se desi Beogradskom sajmu ukoliko tender ne uspe. “ Podržavljenje kao koncept je istorijski poraženo” smatra Nikolić koji privatizaciju smatra suštinom reformi privrednog sistema Srbije. Kratak pogled van naše zemlje, međutim, govori o tome da, za promenu, ne idemo mimo sveta-svakodnevno stižu vesti o državnoj pomoći ili preuzimanju neke perjanice privatnog sektora, slomljene pod pritiskom ekonomske krize.

Postavlja se pitanje da li svaka država odnosno državno uplitanje u vlasništvo može da napravi jednaku štetu. Profesor Boško Živković mišljenja je da je u Srbiji partijsko vlasništvo nad velikim kompanijama, već osetno u javnim preduzećima, jedina alternativa privatizaciji. “ Preduzeće X dobija državne subvencije, ono je pod ingerencijom partije C, koja se bori da subvencije budu dodeljene, ali ne i da budu produktivno upotrebljene. To je začarani krug koji dovodi sa jedne strane do havarije u budžetu a sa druge do havarije preduzeća” opisao je Živković posledice “partijskog vlasništva” prema definiciji dr.Aleksandera Bajta.

Prof. Živković bez ustezanja ocenjuje da je sistem aukcijske privatizacije u Srbiji “brzo kolabirao”, dovodeći do toga da novi vlasnici postanu oni za koje je čaršija mnogo pre zvanične prodaje znala da su bacili oko na firmu. Boško Živković zato smatra da mora doći do promene koncepta privatizacije zato što je na redu prodaja “porodičnog srebra”-velikih javnih preduzeća poput Telekoma Srbija i Elektroprivrede. “Privatizacija i prihodi koje ona donosi moraju na bolji način da budu povezani sa stvarnim potrebama budžeta” rekao je Boško Živković i ocenio da budući prihodi od prodaje velikih javnih preduzeća moraju da budu iskorišćeni krajnje svrsishodno, i to za rešavanje suštinskih uzroka fiskalne neravnoteže, među kojima prednjače ogromna izdvajanja za Penzijski fond. “ Tako bi privatizacija ponovo postala socijalno prihvatljiva” objasnio je Živković.

Kraj juna obeležila je vest da će oko sto hiljada zaposlenih i članova njihovih porodica ostati bez zdravstvene zaštite zato što im preduzeća godinama nisu uplaćivala doprinose za zdravstveno osiguranje. Ispostavilo se da njih 30 hiljada “radi” u 60 državnih i društvenih preduzeća u restrukturiranju. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koje je galantno platilo račun od 300 miliona dinara za neuplaćene doprinose, pokrenulo je stečaj ili likvidaciju u 300 društvenih i državnih preduzeća “koja nemaju perpektivu na tržištu”. Bila kriza ili ne, izgleda da je naša država jednako nemarna kada dođe do poštovanja zakonskih obaveza, kao i privatni vlasnici koji su kupovali firme na aukcijama Agencije za privatizaciju, a potom zaboravljali da isplate zarade i doprinose.

Milutin Nikolić založio se “za nastavak privatizacije po svaku cenu, makar za evro po firmi, samo da kapital dobije pravog vlasnika na transparentan način”. Prosečan srpski političar će se zagrcnuti zbog svake reči u toj izjavi.

Milica Milovanović
broj 57/58, jul/avgust 2009.

I recesija, kao što rat ima svoje profitere kojima dobro ide dok sukobi traju a gube na snazi sa sklapanjem mira, ima industrije koje procvetaju baš u ta, kako se čini, za sve teška vremena.

Na prvom mestu dobitnika jeste diskontna prodaja jer se ljudi u vreme krize okreću prodavnicama u kojima za manje možeš da dobiješ više. Diskontnim maloprodavcima, poput najvećeg u svetu Vol marta (Wal-Mart), čini se da uvek ide dobro, međutim, to nije u potpunosti tačno – u vreme prosperiteta, kada se ima dosta novca, potrošači kupuju kvalitetniju robu u tzv. autletima (Outlet) i diskontni prodavci moraju da se bore da bi ostali konkurentni. Oni su prinuđeni da poprave ponudu i koncentrišu se na kvalitet, a profit im svejedno trpi, da li zbog manje prodaje ili zbog manje zarade od robe koju prodaju. U baš, baš teškim vremenima, maloprodaja se vraća osnovnoj delatnosti i proizvođačima jevtine robe koji takođe, za razliku od onih sa markiranim proizvoda, profitiraju.

U recesiji dobro ide i tzv. grešnim industrijama – kada je dobro, ”otvorićemo” se za nove cipele, TV ili neku drugu veću stavku, kada je loše, odustaćemo od krupnih kupovina i zadovoljiti se čašom vina, šoljicom dobre kafe, paklicom boljih cigareta ili čokoladom. Troškovi će biti neuporedivo manji, ali će pružiti dobar osećaj, piše Investopedia, Forbsova digitalna enciklopedija. Ipak, neće baš svi sektori “industrije greha|” profitirati. U grupi potencijalnih gubitnika je kockanje, koje tokom recesije opada, a dobitnici na tom segmentu mogli bi da budu lozovi, loto, jevtine srećke.

Sektor usluga u vreme krize pati kao i brojni drugi, ali neki baš u teškim vremenima idu napred. To su na prvom mestu kompanije specijalizovane za poboljšanje i održavanje opreme i raznih drugih proizvoda jer se njihovi klijenti opredeljuju da rade ili žive sa onim što imaju, umesto da kupuju nove modele. To se vidi i na sektoru nekretnina gde oni koji se bave renoviranjem u recesiji zapošljavaju, dok građevinari otpuštaju radnike.

Tu je još niz sektora kojima u vreme recesije, ako im već ne bude bolje, neće biti ni gore. Takve su farmaceutske kompanije, komunalne, zdravstvo i druge koje se bave svima i uvek potrebnim uslugama, bez obzira na fazu u kojoj je ekonomija.

Recesija ima i dobrobiti, a među najvećim je što pokaže neefikasnost neke kompanije koja se u boljim vremenima ne vidi. Iz recesije firme treba da izađu jače i nekima to i uspeva. Dokaz je Mekdonald koji je u vreme krize sedamdesetih godina prošlog veka beležio rast iako je restoraterstvo trpelo zbog toga što su ljudi pre sami kuvali nego izlazili da obeduju. Slično je pokazala i Tojota koja je u vreme ekonomskog slabljenja iz devedesetih godina otvarala fabrike u SAD, dok ih je velika američka trojka, zbog pada prodaje novih vozila, zatvarala.

Takođe je recesija dobra za investitore jer “crno na belo” pokazuje koje su kompanije jake. Ipak, eksperti investitorima savetuju oprez ako ulažu u skladu sa ekonomskim ciklusom, odnosno praćenje stanja i eventualno prilagođavanje portfolija kada ekonomski oporavak krene. Zapravo, reč je o eventualnom izlasku iz pozicija u industrijama koje su cvetale u vreme recesije. Jer, neke od kompanija koje su dobro radile u krizi, radiće dobro i u vreme oporavka, a neke neće.

Investopedia nudi i svojevrsni vodič za preživljavanje recesije u sedam tačaka. Na prvom mestu je posedovanje vlastitog fonda za hitne slučajeve, recimo gubitak posla ili smanjenje zarade, a sledi savet da se u vreme krize, ali i inače, živi u skladu sa mogućnostima. Oni kojima to uspeva verovatno neće nagomilati neplaćene račune već će na vreme smanjiti potrošnju na jednoj strani kako bi kompenzovali rast troškova na drugoj, recimo poskupljenje struje ili prevoza ili infostana. Taj princip može da ide i na viši nivo u porodicama sa dvoje zaposlenih, a podrazumeva da se u dobrim vremenima živi od jedne plate a druga, manje ili više, uštedi. U lošim vremenima porodica će i u slučaju da jedan član izgubi posao znati kako da živi sa jednom platom, a tu je i ušteda od ranije. Svima se savetuje i da imaju više od jednog izvora prihoda, odnosno da se i kada sve ide kako treba nađe neki poslić “sa strane” jer više poslova, pored veće zarade, znače i veću sigurnost radnog mesta.

Na listi predloga za preživljavanje u krizi je i onaj koji se tiče ulaganja i koji “u slobodnom prevodu” glasi da portfolio treba tako napraviti da se investitor ne nađe u situaciji da mora da prodaje i gubi kada su cene u padu, umesto da čeka oporavak. U grupi investitorskih predloga jedan se tiče tolerancije rizika ili povećanja te tolerancije. Podrazumeva otprilike isto što i prethodni – ne prodavati iako je vaše ulaganje već mnogo izgubilo na vrednosti , tj. ne podleći panici, već čekati da se stanje na tržištu popravi. I sledeći savet odnosi se na ulaganja, tj. diversifikaciju ili držanje novca na više mesta. Poslednji predlog tiče se održavanja lične kreditne sposobnosti, a tom cilju vode plaćanje računa na vreme, negašenje starih kreditnih kartica i održavanje duga u odnosu na kreditnu sposobnost na niskom nivou.

Zaključak je, prema Investopediji, da je najbolje kod vodiča za preživljavanje to što će vam predloženo, ako ga usvojite, koristiti ne samo u vreme recesije, koja neće imati veće efekte na vašu finansijsku situaciju, nego i uopšte.

Uticajem krize, ali ne na različite privredne i finansijske sektore već na ljude bavio se i ekspert za investiranje Aleksandar Grin koji svima savetuje preispitivanje u kriznim vremenima. “Recesija je duhovni poklon. To je poziv za buđenje i stavljanje tačke na opsesiju novcem”, kaže Grin i predlaže četiri načina da se osećate dobro kada ekonomiji ide loše:

• prestanite da koristite materijalne stvari da bi se osećali bolje – razumna, dovoljna potrošnja znači manje borbe, manje dugova, manje stresa. To nam daje i više vremena za nova iskustva, bolje odnose i veću ličnu slobodu
• jurite četiri elementa sreće – Grin navodi faktore sreće Marka Skuzena: pošten posao, rekreaciju, ljubav i prijateljstvo, kao i duhovni razvoj. “Jeste. Novac je važan ali ne može kupiti iskrenu ljubav ili prijateljstvo”, ponavlja ono što i ptice na grani znaju Grin
• preispitajte karijeru – i u vreme recesije možete promeniti posao, čak i ako to znači manju platu. Dakle, radite ono što volite, za šta imate talenta i u čemu možete da se iskažete
• naučite da živite u sadašnjosti i cenite dobre stvari u svom životu.

Julija Simić
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Pre neki dan pešačio sam po Prevalu, planinskom delu iza Prizrena. Tamo sam sreo Zeka Morinu, i njegovu porodicu. On čuva koze. Ima 360 koza i osam šarplaninaca koji ih čuvaju. Sa porodicom, na tradicionalni način, on se kreće po planini od maja do oktobra. U dolini koja se naziva Tušovice, oni imaju privremeni smeštaj, prave kozji sir i žive kao što su njihovi preci živeli iz generacije u generaciju. Kada je vreme za prodaju, neko iz porodice odnese beli sir dole na pijacu u Prizrenu i prodaje ga za četiri evra za kilo.

Ja volim kozji sir. Za razliku od običnih mlečnih proizvoda ne sadrži holesterol. Razmišljao sam koliko malo parče kozjeg sira košta u Londonu. Da postoji sistem, sir g-dina Morine bi se sekao u male, fine kolutiće, pakovao i obeležavao pravilno kao ono što jeste – nešto organsko, prirodno, zdravo i prodavao bi se do trideset evra za kilo.

U Britaniji možete platiti nekome da idete i radite na pravoj farmi za godišnji odmor. Rekao sam g-dinu Morini da sam siguran da ako bi podigao još jednu kolibu, došlo bi dosta stranaca, osoblja EULEX-a i još po neko na Kosovu ko bi rado platio 150 evra za vikend da pomaže njemu i njegovim sinovima i rođacima da se penju po planinama i čuvaju koze i pomažu psima da se odbrane od vukova. Zbunjeno me je pogledao. Nije mu bilo jasno zašto bi neki stranac to želeo da radi.

Zek Morina

Vozio sam se iz Tirane u Podgoricu i prošao raskrsnicu novog puta koji ide do Kosova. Nije još završen ali danas se već možete voziti od Prištine do Tirane za četiri i po sata, a kada se završi, put će biti još kraći. Nekada je trajao osam i po sata. Danas se jako malo trguje između Albanije i Kosova. Pročitao sam negde podatak da svaka kosovska kompanija koja posluje sa slovenačkom ili srpskom kompanijom ima veći promet nego samo između Kosova i Albanije. To je možda preterivanje ali svakako važi za velike kompanije, kao što je IPKO iz Slovenije koja je vlasnik mreže mobilne telefonije i glavni je provajder kablovske televizije na Kosovu.

Albanci (iz Albanije), se žale da je teško probiti se na kosovsko tržište a Kosovarima su skladišta robe paljena u Albaniji jer lokalno stanovništvo ne želi da dolaze na njhovo tržište. Albancima je lakše da posluju sa Grcima i Italijanima nego sa Kosovarima, kojima je s druge strane, lakše da posluju sa Slovencima, Srbima, Hrvatima i tako dalje.

Ali novi put će promeniti ekonomsku geografiju regiona. Ove godine čuo sam da Albanci kupuju sve paprike koje mogu da nađu oko Prizrena, čak i pre nego što se pokupe sa polja. Potrebne su im veće zalihe zbog turističke sezone. Ako Kosovo bude samo par sati od luke Drač onda će slovenačke, srpske i hrvatske kompanije biti suočene sa sve većom konkurencijom od italijanskih kompanija koje će se proširiti iz Albanije ka tržištu Kosova.

Mali broj turista iz Albanije već ide na skijanje na Brezovicu u srpskoj enklavi Štrpce, pivo sa Kosova se prodaje u Tirani a srpski Delta supermarketi u Albaniji, koji se zovu Euromax, su puni hercegovačkih kobasica i drugih proizvoda iz svih delova bivše Jugoslavije.

Samo se nadam da će g-din Morina izdržati dovoljno dugo. Ako uspe, jednog dana italijanski preduzetnik će doći putem iz Albanije, došetati do Tušovice i naći ga. Reći će mu da sam ne proizvodi dovoljno sira ali da ga može povezati sa drugim proizvođačima zbog toga što zajedno mogu da urade nešto neverovatno? Pa, g-din Morina će mu reći da ponekad, visoko u brdima, on i njegove albanske koze i albanski psi naiđu na srpske koze i srpske pse i njihove vlasnike i pozdrave se, ali se zapravo ne poznaju. Stvar je u tome što oni ne prodaju sir u Prizrenu već u Štrpcu i možda Gračanici, i ako mogu, pošalju ga u Beograd. Ipak, posao je posao, a kozje mleko je samo kozje mleko.

A ako Italijan bude pametan, strpljiv i Kosovo se bude pridržavalo svih pravila i propisa EU, počeće da proizvodi elegantna mala pakovanja balkanskog, planinskog kozjeg sira, sa slikom g-dina Morine i prodavaće ga za trideset evra za kilo. Verujte mi, promene dolaze sa tim putem.

Tim Džuda
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Konačno je američki predsednik Barak Obama zadro u oblasti koje mu već na prvim koracima umanjuju popularnost. Pokreće, naime, reforme koje više nisu vatrogasno spasavanje ekonomije sa ivice kolapsa i kreće u pokušaje postavljanja principa na kojima bi Amerika mogla trajno i stabilno da funkcioniše.

Koliko god takva politika izgledala razumno, ona zapravo zadire u ogromne stečene interese, što koji put, kao u zdravstvu na primer, suprotstavljaju humanost profitu na bazi zloupotrebe ljudskih nevolja. Postoji jedna vrsta, ja bi ih nazvao, adrenalinskih cena – one kada kupac zbog nevolje ili radosti nije u mogućnosti da odvagne vrednost usluge koja mu se pruža, već pristaje na ucenu. Takve cene-ucene su karakteristične za dobar deo medicinskih i pogrebnih usluga, ili pak za one koje su vezane za venčanja, značajne godišnjice, rođenje deteta i uopšte za cene predmeta koji se kupuju sa emotivnim nabojem. Emocionalno napeta osoba nije u stanju da procenjuje protivvrednost ili najčešće nema kada da traži jeftiniju, odnosno realniju ponudu. Mnogo sofsticiranijim metodima korišćenja istog principa služi se berza, odnosno finansijski kapital u svom poslu maksimalizovanja prihoda. Upravo zadiranje u tu oblast preti da američkom predsedniku iz aktuelne izreke što sam je stavio u naslov izbriše ono „No“ i počne da slaže komadiće mozaika drame, čija je podvrsta – tragedija.

Sistem na opravci
„Biće to najveća normativna promena od Velike krize do danas“ najavio je predsednik Obama , svoju, kako su to već neki manje odmereni nazvali „revoluciju“ finansijske sfere, odnosno kontrole koja se na nju odnosi. Dotična maksi-reforma institucioniše znatno veću moć FED (Federal reserve – centralne banke), dajući joj zadatak da spreči buduće rizike „sistemskih kriza“. Na 88 stranica teksta iza kojega stoje Bela kuća i Ministarstvo finansija precizira se kako postići sledeća tri cilja: 1. izbeći ponavljanje kriza koje nastaju „širenjem kulture neodgovornosti“, 2. zaštititi štediše od „sivih“ proizvoda na berzi, 3. pojačati međunarodnu saradnju na tom polju preko institucija BCBS (Basel Committee of Banking Supervision) i Borda za finansijsku stabilnost. Na te poteze Obama je, kako sam tvrdi, bio prinuđen krizom globalnih razmera, ali i željom da ostane dosledan uverenju o potrebi očuvanja slobode tržišta.

Ova napomena istovremeno je odgovor i tržišnim fundamentalistima iz republikanskog tabora i neobuzdanim progresistima koji bi da ispišu iznova pravila finansijske sfere, ali i bankama i fondovima kojima bi odgovarala samo laka šminka sadašnje zakonske regulative. Srednji put je izgleda konačni izbor američkog predsednika u ključnim reformama koje moraju biti sprovedene. Jasno je da sva ona nadanja ili strahovanja od „komunizma“ nisu utemeljena, kao što nisu utemeljene ni neobuzdane kritike, da Amerika kreće od USA ka USSA – aluzija na USSR, skraćenicu za Sovjetski savez. Ko gubi ima prava da se ljuti, a politici je svojstveno da hipertrofira sve, pa i ljutnju. Ljutnja za sada ipak nije u prevelikim razmerama i to je, dakako, bila namera Obame – ne da se svađa nego da progura neophodne mere u okvirima podnošljivim za Kongres. Prođe li reforma, kako je predložena, FED će imati mogućnosti nadgledanja „sistemskih rizika“ ne samo kod banaka i drugih finansijskih institucija kada one već padnu na kolena, nego i preventivno, da bi sprečili ponavljanje većih rizika.

Zajedno sa Ministarstvom finansija biće stvoren novi organizam, National Bank Supervisor, koji ne bi umanjio nadležnost SEC (Securities and Exchange Commission) čiji je posao nadgledanje operacija na berzi, a koja se u slučaju ENRON pokazala kao korupciji podložan ogran, kada su političke okolnosti išle takvom toku na ruku. Urakljavanje cilja, kako se to u artiljeriji zove, želi se postići kreiranjem Consumer Financial Protection Agency, dakle agencije koja će štiti „potrošače“ na berzi i tako uspostaviti nadzor nad SEC da opet ne bi skliznula u nedozvoljene vode. To je istovremeno i organ nadzora nad ozloglašenim hedge fondovima, koji se ubuduće moraju registrovati kod SEC. U seriji mera postoje i one koje će ostvariti nadzor nad osiguravajućim agencijama i biti tako pod direktnom kontrolom Ministarstva finansija. Sve strane banke koje posluju na američkom tlu biće podvrgnute potpuno istoj proceduri kontrole kao i američke.

Ovaj pomalo dosadan, ali neophodan uvod razbija Pol Samjuelson konstatacijom da je izvršen „pravi izbor koji pokazuje da se želi temeljita promena u odnosu na Bušovo vreme“. Po njemu Buš mlađi je bio „najgori predsednik u 235 godina američke istorije“ jer je „zajedno sa svojom bandom nekompetentnih ekonomista zemlju stavio u ruke bankara što su kreirali finansijske Frankenštajne koje su nazvali derivatima“. Samjuelson, neumorni nobelovac, kome je sada 94 godine, a pre četiri i po decenije bio je savetnik predsednika Kenedija, ima i znanja i iskustva više nego bilo ko, te skreće pažnju da će biti „vraški teško za predsednika da prođe kroz vatru lobija, interesa i moći asocijacija banaka i osiguranja… mnogo je ljudi koji pate, gube zaposlenje, i najverovatnije se neće zaustaviti na tom nivou. Moramo se nadati, jer još nismo izašli iz krize, mi smo, nazvao bih to u jednom ’stanju’ kada se pad zaustavio, ali na dokaze o oporavku valja još pričekati“. Nadajmo se da Samjuelson neće biti žrtva sopstvene dosetke: „da su ekonomisti sasvim upečatljivo prognozirali devet od poslednjih pet recesija“.

Pakao za poreske rajeve
Ed Jingling, predsednik Američkog udruženja banaka preti da će namera da se stvori agencija za zaštitu interesa potrošača u sferi finansija dovesti u pitanje čitavu reformu tog sektora. Poslom zaštite klijenata treba da se bave banke, a sve drugo znači krnjenje njihovog poslovnog suvereniteta. Problem je jedino što ništa od predviđenih mera ne bi bilo potrebno da su banke upotrebljavale, a ne zloupotrebljavale svoja ovlašćenja. Drugi „prst u oko“ je žestoka kampanja američke administracije da tzv. poreske rajeve nateraju na transparentnost, odnosno da budu obavezni da daju podatke o klijentima na zvanični zahtev američke države. Trenutno se najžešća bitka bije sa Švajcarskom kojoj je dostavljen spisak 52.000 klijenata za koje se traže precizni izveštaji. Amerika ne brani svojim građanima da drže novac gde god hoće, ali zahteva da ima uvid u njegovo poreklo i da se na njega plaća porez na kamate.

Da bi se uspostavio uvid i kontrola nad novcem američkih građana i firmi van nacionalne teritorije doneta je Volontary disclosure – dobrovoljna prijava, koja prekršiocima nudi legalizaciju kapitala pod sledećim uslovima: pored uobičajene stope od 35 odsto na prihode od kamata, platili bi dodatnih 20 odsto i još 20 odsto kao kaznu na prihode od neprijavljenih kamata u inostranstvu. Praktično to znači da bi onaj ko ima 1 milion dolara negde u nekom „poreskom raju“ morao na akumuliranih 300.000 dolara kamata da plati 386.000 dolara ukupno. Ukoliko ne prihvati ponuđenu „olakšicu“ čeka ga kazan od 2,3 miliona dolara, plus sudski postupak u kojem može da dobije do 5 godina zatvora. Vraća li to Obama Ameriku na ona poreska vremena kada su ubice odlazile na robiju ne zbog ubojstava nego zbog neplaćanja poreza. Ukoliko ovaj deo ne bi uspeo onda bi se nedvosmisleno sav novac iz hedge fondova jednostavno prelio u poreske rajeve i mirno nastavila pljačka širom sveta. Još jedan ozbiljan problem je zahtev za smanjenjem CO2, koji će izuzetno povećati troškove u industriji i smanjiti američku i onako okrnjenu konkurentnost u svetu. To zatim znači pad vrednosti dolara i zahtev Kineza da kao najveći posednik američkih dugova imaju veći uvid u američke račune. U protivnom mogli bi da svoje rezerve transferišu u druge monete, što bi urnisalo dolar.

Silom prilika: Gazda Sem
Koliko god se predsednik Obama trudio da očuva sistem kakav jeste, da spreči kriminalne ekscese i da ponovo ojača socijalnu dimenziju države, koja Americi nije strana, toliko je sticaj okolnosti – panično spasavanje kompanija na ivici i preko ivice bankrotstva – učinilo da se struktura vlasništva poljulja, da sem nekoliko malo uvrnutih branilaca svetinje privatnog niko oko toga ne pravi buku. Čak ni oni koji su svu svoju teoretičarsku slavu zasnovali na borbi protiv ingerencija države u ekonomskoj sferi. Valjalo je spasavati davljenike i tada se za ideološko opredeljenje ne pita, jer da se dosledno reagovalo, puštanjem u propast, kako to tržištu dolikuje katastrofa bi dobila dimenzije kataklizme. Ovako je Ujka Sem, počeo da postaje Gazda Sem. Cifarski državna pomoć ide sledećim redom: fondovi Fanni Mae i Freddie Mac – 200 milijardi dolara, AIG – 170 milijardi, General Motors – 50 milijardi, Citigroup – 45 milijardi, zatim dubok jaz do švajcarske UBS – 5 milijardi, pa francuske BNP Paribas banke – 4 milijarde. Dopreti do podataka koliko je nemačka država uložila u spasavanje svojih banaka i kompanija nije baš lako. Postoji tvrdnja (Tagesspiegel) da je 1.238 preduzeća (i banaka) u redu za podnošenje računa državi. Ukupna vrednost nemačkog paketa dokapitalizacije, uslovljenog izborima što se primiču za manje od 4 meseca, iznosi 480 milijardi evra.

Ove nabacane sume treba da pokažu kako će liberalne kapitalističke države očas zamutiti svoju vlasničku bistrinu i silom računovodstva postati vlasnice banaka i kompanija. Mora se priznati visprenost onome ko je izmislio da se tu radi o vlasništvu na određeno vreme! Naime, pare date za dokapitalizaciju moraju se vratiti u određenom roku (najčešće 5 godina). Međutim, ako kriza potraje, a čak i optimisti joj ne vide upečatljiv kraj, onda neminovno država postaje vlasnik cele, ili određenog procenta kompanije. I šta tada. Hoće li to biti povratak na socijalizam? Mnogi priželjkuju neku varijantu kineskog društvenog sistema, zapravo isti oni koji su do nedavno pljuvali sve što podrazumeva bilo kakvu regulativu. Dakle regulativa (zakoni) i jaka država ulaze u modu, dok daju pare, a još uvek uvijeno, ali podmuklo se stavlja do znanja da je „demokratija najbolji sistem, ali ima manu da je po genetici spora i mlohava, a to smeta preduzetništvu i razvoju“. Svašta ćemo još čuti.

Nezdravo zdravstvo
Još jedna značajna, ali ne i poslednja namera, i klopka u isto vreme, za predsednika Obamu je reforma zdravstva. Prošle godine je Međunarodna zdravstvena organizacija objavila podatke po kojima je Amerika prva na svetu po količini para koje daje za zdravstvo, a tek četrnaesta na po kvalitetu službe. To je oblast u kojoj je privatni sektor, stekavši monopolski položaj, pokazao ono najgore što u njemu postoji. Američko zdravstvo obrće oko 2 hiljade milijardi dolara godišnje, pritom 17 odsto, ili upečatljivije 45,7 miliona građana, gde spada čak 8 miliona dece, nema nikakvu zdravstvenu zaštitu. Jedino u šta oni mogu da se nadaju je da će im neka dobrotvorna organizacija (najčešće crkvena) priskočiti u pomoć da ne bi umrli, jer nemaju konto u banci.

Republikanska opozicija, ali i neki demokratski senatori, piše američka štampa, opominju Obamu da bi mogao da „ne dobije dovoljno glasova za svoju reformu“. Klinton je pokušao 1993/94. ambicioznu reformu zdravstva, katastrofalan pad demokrata na mid term izborima prinudio ga je da odustane. Danas TV Fox, glasilo konzervativne Amerike, napada ne samo Obamin plan, nego i ABC TV koja ga je pustila da obrazloži šta želi da uradi. To što želi sadržano je u predlogu za novi zakon koji je uradila Kongresna grupa na čelu sa Tedom Kenedijem, i koji na 615 stranica objašnjava kako menjati stanje. Ukratko, namera je da država obezbedi sredstva (635 milijardi u narednih 10 godina) kako bi Amerika dostigla ono što Evropa i dobar deo relevantnog sveta već ima – medicinske usluge i za sve građane. Ne zadire se ni najmanje u prava privatnog sektora, ali se traži da osiguravajuće agencije ne mogu da primenjuju „pre-existing conditions“ – odbiju osiguranje hroničnih bolesnika; da se prizna mogućnost korišćenja generičkih (jeftinijih) lekova i niz drugih stvari koje ugrožavaju interese privatnih bolnica, farmaceutske industrije, medicinskih i opštih osiguravajućih agencija, čiji su lobi strahovito bogati i moćni. Odlučujuća bitka će se voditi u Congessional Budget Office – odakle se već čuje da će sa hiljadu milijardi osiguranje dobiti „samo“ 16 miliona ljudi. Nikada se za ratne ambicije prethodnog predsednika nisu tako energično tražili „racionalni“ razlozi. Ta bitka biće surovija i važnija od dokazivanja da republikanci nisu u pravu kad optužuju Belu kuću da uvodi „socijalističku medicinu“. Za tu raspravu najmanje ce biti važno što Obama kaže da je njemu uzor reforme klinika Mayo, gde su usluge najbolje, a cene za 20 do 30 odsto niže od drugih.

Ima li čega posle krize?
Ekonomista svetskog glasa, Žak Atali objavio je knjigu sa naslovom: „Kriza, a posle?“, pa evo nekih citata: „Posle jednog fantastičnog ideološkog karambola, banke i osiguranja vlasti u Americi i Britaniji spasavaju u suštini nacionalizacijom i obećanjem javnih para koje ne postoje. Privatni drug postaje javni dug. Sve zajedno ništa nije rešeno: kriza je još uvek na početku; recesija traje… uzleće pretnja da će recesija trajati dve, pet, deset godina… svetska finansijska kriza postaje ekonomska i polako se transformiše u socijalnu i političku krizu. Zatim će doći žestoka inflacija. Celokupna ideologija našeg individualističkog i verolomnog društva biće dovedena u pitanje. I demokratija zajedno sa tim. Valja razumeti da sve to ima svoj razlog u poremećaju odnosa tržišta i pravne države; takav poremećaj smanjuje potražnju, prebacuje je u dugove i stvara ogroman finansijski dohodak, legalan, ekstralegalan, ilegalan ili kriminalan. Došao je trenutak da sami sebe ubedimo kako raspolažemo ljudskim, finansijskim i tehnološkim mogućnostima da ta kriza bude samo incident na putu; da ćemo naći izlaz jedino ako ekonomske i finansijske informacije učinimo podjednako pristupačnim svima i u isto vreme; ako svetska finansijska tržišta, normalno budu regulisana od strane Planetarne pravne države; ako odbacimo te kockarske finansije; bankarski posao učinimo dosadnijim; ako na svetskom nivou bude uspostavljena kontrola rizika; ako bude izvršena revizija zarada; ako se izvrši striktno odvajanje tržišta od bankarske delatnosti i ustanovi precizna odgovornost, odnosno zaštite drugih od onoga ko ulazi u rizike; ako se na svetskom nivou organizuju veliki radovi trajnog ekološkog značaja, čemu neke zemlje već pribegavaju pojedinačno…“

Ostaje pitanje, koje nije ni malo cinično: šta ako tako ne bude? Smatram da su želje predsednika Obame dobrim delom na tom putu. No, jedno su želje, a drugo su moći – opak je podatak da kako otkriva svoje reformatorske namere njegov rejting pada – sa stabilnih 63 odsto pao je na 58 odsto. Nije procenat problem, nego tendencija, a ne uspe li on u Americi, svetu preti rusvaj ogromnih razmera. Jer će planetu definitivno preuzeti hohštapleri i šaralatani.

Jedan od ozbiljnih hroničara današnjice, Federiko Rampini, u knjizi „Deset stvari koje neće više biti iste“ piše pored ostaloga: „Sumirajući pomoć koju su države dale do marta 2009. godine dolazi se do zbira od 5.500 milijardi dolara (ne računajući manevre javnom potrošnjom kako bi se pokrenula ekonomija). Pojas za spasavanje sedam puta je veći od troškova rata u Vijetnamu, 23 puta veći od utroška za kosmički program Apolo, kojim je Amerika stigla na mesec i 47 puta veći od Maršalovog plana za oporavak Evrope posle Drugog svetskog rata“. Te brojke ulivaju, istina kiseo, optimizam da valjda ljudi nisu toliko nerazumni da bace bez efekta tolike pare.

Milutin Mitrović
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Vrhovna izborna komisija Irana je posle 17 dana overila svoju raniju računicu, objavljenu sedam sati nakon zatvaranja birališta, da će Mahmud Ahmedinežad ponovo biti predsednik države sa 70 miliona stanovnika.

Zvanično, Mahmud Ahmedinežad je dobio 62,6 a Mirhusein Musavi 33,75 odsto glasova.

Od kada je objavljen ovakav skor, najmanje 20 demonstranata i osam pro-vladinih Basidž milicionera je ubijeno na iranskim ulicama, saopštila je vlast. Među hiljadu uhapšenih je i osam državljana Irana koji su radili u ambasadi Velike Britanije, više od 40 novinara. Među 70 univerzitetskih profesora koji su uhapšeni samo zato jer su razgovarali sa Musavijem je Ibrahim Jazdi (78), šef diplomatije kod Ruholaha Homeinija, osnivača Islamske republike. Jazdi je uhapšen u bolničkoj sobi. Lekari su morali da prijavljuju povređene demonstrante. Demonstranti su skidali baterije iz mobilnih telefona, jer su ih otkrivali i kad isključe mobilni. “Robocopsi bezdušno mlate. Telo mi je u modricama. Uzeli su mi kameru”, rekla je demonstrantkinja izveštaču AFP-a. Web site Musavija su hakeri izbelili. Pred specijalnim sudom će se naći oko 2.000 ljudi.

U Teheranu i drugim iranskim gradovima vodila se ulična rasprava o ulozi sveštenstva, naročito onog starog kova i sudbini nekih sveštenih lica. To nije bila pobuna protiv režima, nego borba dve islamističke struje u režimu. Sukob se sa ulica preselio u mektebe, gasulhane.

Liberalizacija nije uzrok iranske krize ovog juna. I u “islamskoj republici”, čistunci su tolerisali kulturno liberalniju i Zapadu skloniju frakciju. Uzrok je preraspodela moći i nadležnosti u eliti.

Ahmedinežad je u predizbornoj kampanji optuživao staru sveštenu elitu za korupciju, luksuzan život i vladavinu u svoju, a ne u korist Iranaca. Ustremio se na Akbara Hašemija Rafsandžanija (75) i njegovu porodicu.

Rafsandžani je došao na vlast 1979. Bio je predsednik Irana od 1989. do 1997. Kada je hteo i treći mandat, Ahmedinežad ga je pobedio. Ahmedinežad želi da sveštenstvo na vlasti deli njegove populističke vrednosti i da oživi asketske osnove režima. Rafsandžani je pragmatist koji je sistematski zgrtao moć i bogatstvo. Forbes ga svrstava među najbogatije ljude sveta. Rafsandžani je na čelu dve moćne ustanove. Jedna, Skupština eksperata može da smeni vrhovnog vođu, ajatolaha Alija Hamneija, najmoćnijeg čoveka u državi. Rafsandžani je pomogao Hamneiju da zaposedne fotelju vrhovnog vođe kada je ajatolah Homeini umro. Druga institucija koju Rafsandžani kontroliše arbitrira u sporovima parlamenta i Saveta čuvara islamske revolucije.

Demonstranti su na ulicama tražili smrt Hamneija, naslednika oca ”islamske revolucije”. Bombaš samoubica je 20. juna razorio najveći spomenik režima – teheranski mauzolej Homeinija. Napad na mrtvog Homeinija razbesneo je Irance kojima je idol šiitski sveštenik, revolucionar koji je 1979. svrgnuo šaha koga su podržavale SAD.

Juna 2009. na ulicama iranskih gradova bilo je približno isto onoliko miliona ljudi koliko ih je bilo 1979. Svrgavanje šaha trajalo je mesecima. Pristalice Musavija su tražile na ulicama 17 dana da se proglasi njegova pobeda.

Petkom predveče, što je sveti dan muslimana, ali i Jevreja, stanovnici Teherana su na krovovima kuća uzvikivali “Bog je velik” (Alahu akbar) i “Smrt diktatoru”. Musavi je pozajmio taktiku iz 1979. kada je Homeini tražio od Iranaca da pokažu kako su listom protiv šaha time što će sa krovova vikati “Alahu akbar”. Hamnei je u junu podelio naciju, umesto da je ujedini. Jasno je stao uz Ahmedinežada rekavši da ishod glasanja izražava volju naroda. Hamnei je lično, između više od 400 teokratski zadojenih ljudi odabrao četvoricu kandidata za predsednika Irana, verujući da će njegov populistički štićenik koji negira holokaust, a “srce mu radi na nuklearni pogon”, pobediti. I morao je da pobedi.

Međutim, od 290 članova parlamenta, 185 poslanika, uključivo predsednika skupštine, nije prisustvovalo pobedničkom slavlju Ahmedinežada.

Da je Zapad podržao Musavija, to bi ojačalo Ahmadinežada. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun i predsednik SAD Barak Obama (Barack) su oprezno i uopšteno ukorili Teheran desetog dana nasilja režima nad građanima, kada su procureli snimci kako ranjena 27-godišnja Neda Aga Soltan umire na ulici.

Američki “veliki đavo” i iranska “osovina zla” nemaju diplomatske odnose od aprila 1980. SAD u Iranu zastupa Švajcarska, a Iran u Vašingtonu Pakistan. Na obe strane Irana su američki vojnici. Iran ima naoružane pristalice u Iraku i Libanu, sponzoriše i Hezbolah i Hamas, šiitske ekstremiste u Iraku i saveznik je Sirije. Sunitska Saudijska Arabija i Egipat tvrde da Iran kljuka islamski radikalizam, šiitsku manjinu u arapskom svetu i nameće se kao regionalna super sila.

Barel nafte je na početku iranske izborne krize poskupeo na 71,33 dolara, što je bila najveća ovogodišnja cena nafte. Posle krize vratio se na 70,95 dolara.

Rusija, drugi po veličini izvoznik nafte u svetu nudi Iranu, drugom po veličini izvozniku nafte u OPEC-u da stvore regionalnu berzu nafte u Sanktpetersburgu. Trgovina Rusije i Irana vredi godišnje više od milijardu dolara. Međutim, lane su za više od milijardu dolara u Iran izvezle Kina (osam milijardi); Nemačka (5,7 milijardi); Italija, (3,2 milijardi); Francuska (2,6 milijardi) i Japan (1,9 milijardi dolara). SAD u Iran izvoze za 683 miliona dolara hranu i lekove, jer su 1995. uvele embargo na trgovinu sa Iranom.

Prva spoljno politička destinacija predsednika Irana bila je Rusija. Dok su birači na ulicama osporavali njegov izbor, izabranik je bio u Jekaterinburgu na samitu Šangajske organizacije za saradnju čiji član nije. “Izbori u Iranu su unutrašnje pitanje te zemlje. Pozdravljamo novoizabranog iranskog predsednika na tlu Rusije”, saopšteno je iz moskovskog Ministarstva inostranih poslova. Godine 1946. SSSR se pod pritiskom SAD povukao iz severozapadnog dela Irana koji je zaposeo u Drugom svetskom ratu.

Tamara Kaliterna
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Usvajanjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa posebnim potrebama, Skupština Srbije je donekle ispunila obećanje koje je dao Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić na proslavi Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom prošle godine, da država mora da upotpuni pravnu regulativu koja će omogućiti poboljšanje njihovog položaja.

U postojećoj ekonomskoj krizi, koja po tvrdnjama nekih ministara i ekonomskih stručnjaka polako prolazi, dok po upozoravanju njihovih neistomišljenika tek treba da svrati u ove krajeve, kao jedan od najvećih problema javlja se problem koji nije stran ni našim nekriznim vremenima, ako smo ih ikada imali, a to je problem nezaposlenosti. Posebna tema je položaj invalida i mogućnost za njihovo radno angažovanje. Ovaj problem, bar što se zakonske regulacije tiče, trebalo bi da sanira Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom usvojen 13. maja ove godine u Skupštini Srbije.

Zakon tretira problem lica sa invaliditetom, koja su ograničenih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa. Samo stanje osoba sa invaliditetom različito je definisano u našoj istoriji, od medicinskog modela koji je sugerisao samo rehabilitaciju, pa do socijalnog modela koji stanje invalidnosti definiše kao prazan prostor između mogućnosti takve osobe i potreba društva, gde je naglasak na društvenoj akciji tj, uključivanju invalida u što veći broj društvenih aktivnosti. Sam naziv potiče od latinske reči invalidus (nemoćan, slab), i to je pojam starih Rimljana kojim su označavali vojnike koji su postali neupotrebljivi za dalje ratovanje. Do sredine 18. veka “nakaznost”, koja bi se mogla upodobiti današnjem pojmu invalidnosti, tretirala se kao kršenje čitavog niza pravnih i „prirodnih“ propisa. U Kraljevini Jugoslaviji prvo je postojao pojam samo ratnog invalida koji je zahvaljujući vojnom angažovanju zadobio povrede, da bi se tek kasnije ovaj status bio priznat civilnom sektoru.

Tokom vremena, kako je preovladalo mišljenje da nisu u pitanju nikakve “nakaze” i tereti za čovečanstvo, zakonska regulativa je išla ka sprečavanju njihove izolacije i diskriminacije. O tome svedoče brojni međunarodni dokumenti koji regulišu ovo pitanje, od Univerzalne deklaracije UN o pravima čoveka, Standardnih pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom, pa do Konvencija međunarodne organizacije rada o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Evropa, u kojoj je procenat osoba sa invaliditetom oko 14 odsto, različito od članice do članice rešava ova pitanja. Tako u Nemačkoj invalidi imaju dobru stopu zaposlenosti zahvaljujući alternativnim vidovima radnog angažovanja, od rada od kuće, pa do skraćenog radnog vremena. Ukoliko osoba sa invaliditetom ostane bez posla u Holandiji ili Švedskoj, sistemom zamrzavanja prava na četiri godine i dalje prima beneficije, dok Danska i Norveška pružaju treninge, edukacije i „start-ap” kredite za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Poslodavci u Poljskoj se oslobađaju jednog dela sredstava koja izdvajaju za invalide ukoliko trebuju proizvode izašle iz tzv. „zaštitnih radionica“. Ovaj izraz označava zapošljavanje osoba sa invaliditetom na radnim mestima sa posebnim uslovima. Primarni cilj takvih radionica je da se što više ljudi iz ove kategorije stanovništva osposobi za rad. Proizvodi nastali u ovakvim radionicama u nekim zemljama, kao što je Velika Britanija, već imaju i svoju robnu marku.

Uslovi i modeli
Što se tiče država iz korpusa “još malo, pa u Evropskoj uniji”, one su na različite načine rešile pitanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Pomenućemo susednu Hrvatsku koja za osobe sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti pod tržišnim uslovima predviđa predhodno pomenute „zaštitne radionice“, a obaveza zapošljavanja ove kategorije lica zakonom je nametnuta u određenom procentu samo za državne institucije i pravna lica čiji je osnivač u pretežnom vlasništvu Republike Hrvatske. Pomenute ustanove imaju obavezu da do kraja 2020. godine zaposle najmanje jednu osobu sa invaliditetom na svakih 16 zaposlenih. U, paralelno nam vezanoj, Republici Srpskoj su slična zakonska rešenja, sem što se obaveza od 16 prema 1 za državne institucije predviđa do kraja ove godine. Naš zakonodavac, sa druge strane, u prvim članovima zakona definišući osobe sa invaliditetom, predviđa i pravo osobe koja potpada pod datu definiciju da podnese zahtev za procenu svoje radne sposobnosti organizaciji zaduženoj za zapošljavanje, što je prvi korak ka pronalaženju radnog mesta adekvatnog radnim sposobnostima osobe sa invaliditetom. Dalje zakon, kao dobru vest, propisuje obavezu poslodavcima kod kojih su invalidi već zaposleni da im prilagode poslove, uslove rada kao i samo radno mesto, da se ne bi desilo, recimo, da im za ulazak u zgradu preduzeća trebaju usluge Parking servisa ili neke građevinske firme koja poseduje kran. Ono što baš nije vest od koje će zaigrati srce poslodavcima u Srbiji koji imaju najmanje 20 zaposlenih radnika, je obaveza je da u radnom odnosu imaju i određeni broj osoba sa invaliditetom, i to oni koji imaju od 20 do 49 zaposlenih moraju da zaposle bar jednu osobu sa posebnim potrebama, oni sa preko 50 zaposlenih bar dvoje, i sa svakih narednih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom. Iako može zvučati kao adekvatno rešenje problema zaposlenosti ove kategorije lica, kasniji članovi zakona koji predviđaju penale za poslodavce u visini trostruke minimalne zarade za svaku osobu sa invaliditetom koju nisu zaposlili, bude sumnju da će ovakva rešenja stimulisati poslodavce da angažuju više od 19 zaposlenih, bar u skladu sa propisima i van sive zone. To svakako nije usklađeno sa politikom vlade za očuvanje i povećanje radnih mesta. Naravno, navedena opaska nije sasvim tačna, pošto se ovakvim sistemom ipak povećava broj zaposlenih, doduše samo osoba sa invaliditetom.

Pionir ovakvog sistema poznatijeg kao „kvotni“ je Velika Britanija, a sledile su je uglavnom razvijene zemlje Zapadne Evrope. Taj sistem je posle 1945. godine primenjivan na ratne invalide i u našoj zemlji, ali se sa tom praksom stalo po nalaženju poslova svim licima koja su tada pripadala pomenutoj kategoriji.

Pored skidanja osmeha sa lica poslodavaca, ovaj sistem može i same osobe sa invaliditetom da demotiviše, jer što bi se neko trudio da se usavršava i bori za posao kada mu je radno mesto negde zagarantovano? Takođe, osobe sa posebnim potrebama koje ovakvom direktnom linijom stignu do zagarantovanog radnog mesta, mogu umesto opšte prihvaćenosti i integracije u radnu sredinu izazvati bar blagu nenaklonost od strane drugih zaposlenih, koji su se borili da dobiju radno mesto. Možda bi navedene nedostatke mogla da otkloni kombinacija ovog sa volonterskim sistemom koji postoji u SAD. On se zasniva na stimulaciji poslodavca sa jedne strane, kao i većem angažovanju osoba sa invaliditetom pri osposobljavanju i traženju posla sa druge, koje za posao konkurišu kao i svi ostali, na osnovu svojih stečenih veština i kvalifikacija. Negativna strana ovog sistema se ogleda u onoj socijalnoj nesigurnosti koja prati zaposlene koji ne nalaze poslove tako lako i posle usavršavanja. Da bi ovo trebalo da bude cilj pri osposobljavanju za tržište rada osoba sa invaliditetom, možda najbolje svedoče reči Tomasa Šindlmajera, stručnjaka UN za pitanja invaliditeta, koji je objašnjavajući potrebu za donošenjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, istakao da Konvencija za ove osobe ne traži neka nova prava, već samo omogućava da one uživaju sva prava u društvu koja svi drugi već imaju. U protivnom, ovakva zakonska rešenja mogu dovesti do toga da poslodavci u cilju izbegavanja penala počnu da izmišljaju radna mesta za osobe sa invaliditetom, a fiktivna radna mesta koja su do sada bila ekskluzivni pronalazak pojedinih državnih institucija pokazala su se, najblaže rečeno, kao loša praksa. Da li je osobama sa invaliditetom potrebna isključivo zaštita ili samo ravnopravnost, pokazaće vreme. No, pre svake ocene možda treba sačekati šta poslodavci, za koje ova obaveza nastaje za godinu dana od stupanja na snagu zakona, imaju da dodaju.

Mirko Miloradović
broj 56, jun 2006.

Motiv za žensko preduzetništvo u Srbiji je uglavnom ekonomska potreba zbog gubitka posla. Zorica Stepanović, Nena Lukić i Ljubinka Cekić želele su da pokrenu sopstveni posao koji im dozvoljava da ispolje kreativnost i upotrebe znanja koja su sticale godinama. Ocenjujući poslovne rezultate firmi u Srbiji čiji su vlasnici ili direktori žene, Unija poslodavaca, regionalne privredne komore i Klub privrednih novinara, dodelili su im nedavno priznanje Biznis dama Srbije. Ovo priznanje dobilo je još jedanaest vlasnica ili direktorki firmi.

Zorica Stepanović je vlasnik i direktor firme IN-projekt u Kragujevcu, koja se bavi projektovanjem, nadzorom i izgradnjom. Kao mlad arhitekta radila je u elitnim građevinskim firmama i bavila se dizajnom i slikarstvom. Privatni posao započela je pre osamnaest godina i u početku je radila samo projekte i nadzor radova. „Pratila sam kako se realizuju moji projekti i učila. Posle ogromnog iskustva koje sam stekla radeći za druge, prodala sam stan i sve što imam i krenula sa izgradnjom. Nisam smela da se upustim u taj posao sve dok nisam bila sigurna u svoje sposobnosti. Želela sam da preuzmem odgovornost za rokove i kvalitet a ne da crvenim radeći za investitore koji ne znaju šta je građevinarstvo. Mnogi su ušli u taj posao da na lak način dođu do novca. To uopšte nije lako jer se na neku dozvola čeka i godinu dana. Za to vreme trošite novac održavajući firmu. Poslujemo u uslovima gde se pravila igre ne znaju. Stalno se donose novi zakoni koji važe retroaktivno pa se dešava da neka tumačenja dobijemo i tri godine pošto smo završili zgradu a ljudi se uselili, platili porez i uknjižili stanove“, kaže Zorica.

Firma IN-projekt svake godine izgradi po nekoliko hiljada kvadratnih metara stambenog prostora u Kragujevcu. Zorica kaže da je pokušavala da gradi i u Beogradu ali kada bi pronašla neku lokaciju ispostavljalo se ili da nije urađen detaljni urbanistički plan ili da nešto nije u redu sa vlasništvom. „Nedavno mi je rečeno da moram da platim izradu urbanističkog plana za čitav blok, ukoliko želim da izgradim zgradu na jednoj lokaciji. Mala firma to ne može da plati već samo veliki investitori koji grade čitav blok. Tu smo u neravnopravnom položaju a i mali investitori zapošljavaju stručne ljude. U mojoj firmi radi jedanaestoro mladih inženjera i stiče iskustvo kroz rad sa mnom, od projektovanja do izvođenja objekta. Moramo da edukujemo mlade ljude i pripremimo ih za vreme kada će ovde doći veliki strani investitori. Ne možemo da dignemo ruke od naših firmi“. Iako je tržište nekretnina u Srbiji trenutno zamrlo, Zorica smatra da ne treba da stane sa izgradnjom. „Moramo da imamo svoj proizvod. Potražiću jeftinije lokacije, ne znam da li ću moći da radim sa tako kvalitetnim materijalom kao do sada, ali moram da se prilagođavam tržištu. Poslovanje ne sme da padne jer firma vuče mnogo sredstava. Ja ne želim da otpuštam mlade ljude koji su taman naučili posao a ni sjajne starije saradnike sa kojima sam gradila firmu“, kaže Zorica.

Ulaganje nije trošak
Nena Lukić je radila pet godina kao profesor matematike i informatike u kruševačkoj gimnaziji i nije imala nikakve veze sa preduzetništvom. Bila je zadovoljna poslom ali, kako kaže, došla je do granice preko koje nema razvoja. „Ako nađete dobar posao u firmi ili školi, na tom radnom mestu ostajete do penzije. Ja nisam sebe tako videla. Želela sam da učim i da napredujem i zbog toga sam sa četiri kofera jednog nedeljnog popodneva došla u Beograd.“ Nena kaže da je imala teorijsko znanje o informacionom sistemu DataLab Pantheon. Ubrzo joj se pružila prilika da znanje primeni u praksi. Od 2005. godine je suvlasnik i direktor firme Jamada i glavni konsultant.

Glavna delatnost firme Jamada je prodaja, implementacija i podrška za DataLab programsku opremu. „Imala sam tu sreću da su moj rad na prethodnom poslu primetili predstavnici slovenačke firme Jamada i ponudili mi posao direktora kada su otvarali kancelariju u Beogradu. Oni su obezbedili početni kapital i to je bila jedna strana mini investicija koju smo vratili posle šest meseci. Za godinu i po dana poslovanja uspeli smo da napravimo finansijski stabilnu firmu sa solidnom bazom klijenata. Nakon toga sam preuzela i suvlasništvo u firmi. Sada smo potpuno samostalni u radu. Kada imamo veće projekte možemo uvek da sarađujemo sa Jamadom iz Maribora i da ih zajedno realizujemo“.

Nena Lukić kaže da se u većini srpskih firmi još ne shvata da investicija u informacioni sistem poboljšava poslovanje i smanjuje troškove. Ove investicije su prve na udaru u ekonomskoj krizi. „Prošle godine je od deset naših ponuda devet prihvaćeno. Od novembra, od deset ponuda je samo jedna prihvaćena. Ostale nisu odbijene već smo dobili obrazloženje da su zadovoljni našim uslovima ali da su i njihovi planovi i projekti stopirani i čekaju da vide kako će se kriza dalje odvijati. U privredi se ništa ne dešava, sve je na čekanju“, kaže Nena. Prema njenim rečima, iako je manje novih, sa starim klijentima imaju odličnu saradnju. „Najveći problem je likvidnost. Znatno duže se čeka na plaćanje po realizaciji posla. Mi omogućavamo klijentima da plaćaju odloženo i na rate a smanjujemo i cenu rada. I pored toga, promet je drastično manji u poređenju sa prošlom godinom. Radimo mnogo više za mnogo manje para. Ali najbitnije je da se radi a naš motiv je da imamo zadovoljne korisnike. Ja sam zadovoljna jer mogu svakog dana da budem maštovita u poslu i uradim novo i kreativno rešenje koje će pomoći klijentu u poslovanju a manje se opterećujem finansijama“, kaže Nena Lukić.

Kriza odlaže planove
Ljubinka Cekić je direktor i jedan od troje vlasnika preduzeća za proizvodnju hleba, peciva i zdrave hrane Vlasinsko zrno iz Niša. Po obrazovanju je ekonomista i radila je petnaest godina u privatnim firmama različitih profila. „Nije mi odgovarao ni način na koji su te firme poslovale ni kako su se vlasnici ponašali prema zaposlenima. To je bio jedan od izazova da 2005. godine krenem u privatni posao. Naše preduzeće sada zapošljava trideset radnika i vodimo kadrovsku politiku da zadržimo dobar tim.“

Vlasnici Vlasinskog zrna su proizvodnju pokrenuli od svojih ušteđevina, bez bankarskih kredita. Iako bi ekonomska kriza najmanje trebalo da pogodi proizvodnju hrane, Ljubinka kaže da se itekako oseća. „U Nišu je teško raditi, to je relativno mrtav grad gde industrija ne radi. Rade jedino pekare, prodavnice brze hrane i ćevabdžinice. Ima dosta malih pekara i konkurencija je velika. Malo je potrošača a mnogo proizvođača. Mi nastojimo da se takmičimo kvalitetom i proizvodnjom zdrave hrane koju pravimo po receptima naših baka i bez aditiva.“

Ljubinka je poreklom iz Crne Trave. Letnje raspuste je provodila kod babe i dede gde je brala i sušila lekovito bilje. To svoje interesovanje je pretvorila u proizvod. U Vlasinskom zrnu se pored standardnih, prave peciva i hleb od kukuruznog i ražanog brašna sa dodatkom lekovitog bilja. Ljubinka je posebno ponosna na svoj proizvod – vlasinsku pogaču zdravlja. Ona se mesi sa medom, nanom, majčinom dušicom, kimom… „Koristimo i koprivu iz Crne Trave koja je zdrava i čista, za pravljenje koprivuše, fila koji stavljamo u integralna peciva. Potrošači su sve više zainteresovani za ova peciva nego za ona koja su punjena suhomesnatim filom“. Crna Trava je poznata po izvanrednoj čipki i dunđerima. Ljubinka je otrgla od zaborava još jedan tradicionalni proizvod – vlasinsku kačku. To je pecivo sa filom od krompira i začina i čipkom od testa.

Vlasinsko zrno plasira proizvode preko svoje četiri pekare. Ljubinka kaže da je proizvodnja trenutno usko grlo jer kapaciteti rade skoro sto odsto. „Planirali smo izgradnju novih proizvodnih pogona ali smo zbog krize odložili planove za neka bolja vremena. Kako da investiramo kad promet opada a naši potrošači ostaju bez posla? Biće dobro ako se samo održimo i poslujemo kao u prošloj godini“.

Gordana Milojković
broj 56, jun 2009.

Po prvi put u svojoj istoriji zemlje Latinske Amerike pokazuju otpornost na efekte svetske ekonomske krize. Naravno da je nerealno reći da su zemlje regiona potpuno zaštićene od kriznih udara, međutim MMF, SB, OECD, CEPAL i Interamerička banka za razvoj ocenjuju da će kriza ovaj region zahvatiti u znatno blažem obliku nego što je to bilo ranije, da će kraće trajati i da će se ove privrede među prvima izvući iz recesije.

Posebno je zanimljiva situacija u Brazilu, najvećoj južnoameričkoj privredi. Kada je tokom prošle godine u više navrata komentarišući opasnosti od efekata krize po Brazil, njegov predsednik Luis Inasio Lula da Silva ponavljao da je kriza „njihova, a ne naša“, olako se prelazilo preko te ocene. Danas, kada postaje sve više evidentno da to nije bila prazna priča namenjena domaćoj publici, već ozbiljan i u činjenicama utemeljen sud, Brazil i njegova ekonomska i finansijska politika postaju predmet ozbiljnih analiza.

Šest meseci nakon ozbiljnih turbulencija koje su zahvatile Vol Strit, Brazil je odolevao tim prvim talasima udara. U traženju odgovora kako izaći iz krize i kako izbeći njeno ponavljanje, pažnja stručnjaka i političara sve se više usmerava prema nekim brazilskim modelima bankarskog i finansijskog sistema.

U proteklih dvadesetak godina Brazil je sproveo niz sadržajnih ekonomskih, finansijskih i političkih reformi koje danas daju realnu osnovu da sa blagim optimizmom očekuje manje bolan prolazak kroz krizu za razliku od najrazvijenijih zemalja sveta i dela zemalja u razvoju, perspektivnih tržišta.

Zahvaljujući spoljnotrgovinskom suficitu, u poslednjih sedam godina akumulirano je preko 200 milijardi dolara deviznih rezervi koje su još uvek ostale praktično nedirnute. Ovako visoke devizne rezerve omogućile su brazilskom javnom sektoru da redovno servisira spoljne dugove i praktično zemlju oslobodi istorijske drame kroz koju je prolazila sa problemima spoljnih dugovanja. Visoko akumulirane devizne rezerve omogućile su Brazilu da se čak afirmiše kao dolarski kreditor. Važno je napomenuti da Centralna banka Brazila raspolaže i rezervama u domaćoj valuti od 186 milijardi reala (oko 80 milijardi dolara) kojima može da interveniše u saniranju problema na finansijskom tržištu kako je učinila septembra prošle godine kada je raspolagala sa rezervama od 270 milijardi reala.

Od zamerki do pohvala
Brazilski bankarski sistem je veoma dobro regulisan. Za razliku od svernoameričkih banaka, brazilske banke poseduju zdravu aktivu što za sada deluje smirujuće na finansijsko tržište. Centralna banka Brazila je između 1995. i 2000. godine implementirala Program stimulisanja restrukturacije i jačanja nacionalnog finansijskog sistema, ocenjen kao jedan od najboljih sprovedenih planova u istoriji zemlje. Programom je potpuno regulisan bankarski sektor, a CB je obezbedila ozbiljnost u kontroli i nadgledanju finansijskog sistema. Najveće domaće banke ustanovile su posebne mere opreznosti kao osnovni kriterijum finansijskih aktivnosti.

O kvalitetu finansijskog sistema Brazila govorio je i predsednik američkih Federalnih rezervi Ben Bernanke, navodeći da nova regulativa svetskog bankarskog sistema treba da sledi brazilski model. Bernanke smatra da brazilska regulativa omogućuje stvaranje novog čvrstog sistema, sa kontrolisanim rizicima i prilično kapitaliziranim bankama.

Za razliku od banaka u SAD i EU, brazilske banke ostvaruju rekordne dobiti i demonstriraju otpornost i zavidan nivo kredibiliteta celokupnog finansijskog sistema. U osnovi ovako solidne pozicije brazilskog finansijskog sistema je i veliki upliv države preko tri svoje najveće banke Banko do Brasil (Banco do Brasil), Nacionalne banke za ekonomski i socijalni razvoj (BNDES) i Kajše ekonomike federal (Caixa Economica Federal). Ne tako davno, Brazil je upravo zbog ove činjenice bio na meti kritika vlada najrazvijenijih zemalja sveta i pod jakim pritiscima da sprovede privatizaciju ove tri banke.

Finansijska situacija brazilskih preduzeća i porodica i dalje je pod kontrolom, nije nastala kreditna kriza koja je zahvatila i realnu ekonomiju što se dogodilo u Islandu, Irskoj, Mađarskoj, Engleskoj i pre svih u SAD. Brazil nije bio ni blizu da eksperimentiše bumom nekretnina. Međunarodnim kreditnim udarom bila je zahvaćena samo brazilska berza, što je prevaziđeno kao problem. Danas je ukupan raspoloživi kredit plasiran u brazilskoj privredi na nivou od 40% BDP, manje nego u razvijenim zemljama i dobrog dela perspektivnih ekonomija. Poređenja radi, odnos kredita i DBP u SAD je šest puta veći nego u Brazilu, celih 249%.

Brazilske banke su u proseku na preporučenih 1 USD štednje davale kredite do 9, odnosno 10 dolara, a preporuka za održivo, nerizično kreditiranje je 12 dolara, dok su vodeće američke banke emitovale kreditnih linija na 1 uloženi dolar do 25 pa čak i 31 dolar (Goldman Sachs i Merrill Lynch).

Brazil ima i jako unutrašnje tržište sa rastućom kupovnom moći proporcionalno sa veličinom populacije. Padom siromaštva, takozvana klasa C, čiji je porodični mesečni dohodak između 500 i 2.200 dolara, čini najveći deo brazilske populacije i postojano je imuna na krizu. To je nova, brojčano dominantna klasa formirana od perspektivnih potrošača čiji je potencijal rasta enorman. Pored Kine i Indije, Brazil ima značajan delo populacije koja još uvek nije inkorporirana u potrošačko tržište. Tokom 2008. godine, u periodu pogoršanja krize, proces smanjenja siromaštva u Brazilu tekao je neometano i potrošačko tržište nastavilo je da raste podržano kontrolisanom inflacijom i politikom socijalne pomoći najsiromašnijima. Programom za smanjenje siromaštva nazvanim Fome Zero, vlada je proteklih sedam godina uspela da popravi redistribuciju bogatstva, čime su smanjene socijalne razlike kroz smanjenje broja najsiromašnijeg dela stanovništva. Takozvana klasa C je za šest godina sa 43% povećana na 54%, a najsiromašniji slojevi, klasa D, smanjena sa 15% na 13%, a klasa E sa 30% na 18%.

Turbulencije na finansijskom sektoru u svetu nisu negativno uticale na potrošnju hrane, pića i proizvoda za održavanje higijene. U poslednjem kvartalu prošle godine prodaja ovih proizvoda porasla je za 11%.

„Zelena“ energetika
Brazilska energetska osnova je „najzelenija“ u svetu, uz nezavisnost od uvozne nafte. Polovina energije koju koristi brazilska privreda potiče iz obnovljivih izvora, hidroenergija i etanol proizveden iz šećerne trske, a raspolaže i sa enormnim hidro potencijalom. Brazil je jedan od malog broja zemalja koji kombinuje hidroresurse, oblast tehnologije obnovljive energije i trebao bi uskoro imati koristi od ogromnih rezervi otkrivene nafte u podmorju. Otkrivena nafta u podmorju na dubini od 6.000 metara, osim što će konsolidovati nezavisnost Brazila od uvoza nafte, pretvoriće ga i u izvoznika ovog energenta. Proizvodnja etanola nije ugrozila poljoprivrednu proizvodnju i nije subvencionirana, za razliku od drugih svetskih proizvođača.

Zbog unutrašnje političke stabilnosti Brazil je od stranih investitora percipiran kao zemlja konsolidirane demokratije, što je veliki legat Luline vlade. Nezavisno od toga ko bude izabran za sledećeg predsednika, neće biti dramatičnih promena u ekonomskoj politici zemlje. Brazilske vlade sprovode postepeni proces institucionalne modernizacije i implementacije temeljnih ekonomskih reformi, pre svega se to odnosi na poreski sistem, sistem socijalne zaštite i reformi iz oblasti radnih prava. Te reforme su počele pre Lule i nastavljene su za njegova perioda. Današnji Brazil rezultat je procesa koji se odvija poslednjih petnaest godina.

Brazil, takođe, karakteriše i solidna ekonomska stabilnost sa iako nesavršenom, ali ipak predvidljivom strukturom zakonskih regulacija. Upravo se navršava deset godina kako Brazil primenjuje tekući kurs valuta i ciljne inflacije. Ovi instrumenti, pridruženi ciljevima primarnog suficita (deo DBP namenjen za otplatu javnih spoljnih dugovanja) garantuju predvidljivost ekonomskih aktivnosti što je suštinski važno za privlačenje produktivnih investicija, što uostalom govori i o snazi rasta jedne zemlje. Evolucija koju je Brazil započeo sredinom osamdesetih godina prošlog stoleća i hrabra odluka Lule da zadrži ekonomsku politiku prethodne vlade pozicionirali su zemlju u ovom momentu na privilegovani položaj.

Brazil je najveći izvoznik hrane u svetu što mu garantuje velike inostrane prodaje u bilo kojem scenariju. Iako se registruje smanjenje cena roba koje Brazil izvozi prodaja hrane (prvenstveno soje i mesa) ove godine će privući u zemlju najmanje 50 milijardi dolara. Brazil ima najveću poljoprivrednu površinu u svetu, raspolaže sa 355 miliona hektara zemljišta od kojeg se samo 20% koristi za proizvodnju. Ta površina odgovara deset puta većoj teritoriji od površine Nemačke ili predstavlja 12% zemlje na celoj planeti koja još uvek može biti iskorišćena za poljoprivrednu proizvodnju. Posebno je značajno istaći da brazilska proizvodnja hrane nije subvencionisana i da je i bez toga jedna od najkonkurentnijih na svetu. Brazil je u poslednjih dvadeset godina kroz državne i privatne investicije razvio vlastitu, veoma respektabilnu naučnu bazu opredeljenju kao podršku razvoju proizvodnje hrane. U naučnom i tehnološkom pogledu Brazil je u samom svetskom vrhu u ovom sektoru.

Brazil je obezbedio diversifikovano spoljno tržište za svoju robu sa kupcima u celom svetu kao i robe čija vrednost raste. Poređenja radi gotovo 80% meksičkog izvoza usmereno je u SAD i računa se da je 20% meksičkog DBP zavisno od kretanja u SAD koje su danas u recesiji. Brazil usmerava samo sedminu svog izvoza na američko tržište što odgovara 2% njegovog DBP. Kupci brazilskih proizvoda dobro su distribuirani što rezultira činjenicom da diverzifikacija smanjuje efekte spoljnih uticaja i omogućuje izvestan stepen fleksibilnosti u kriznim vremenima. Naravno to ne znači da bi Brazil bio potpuno imun na eventualnu „nuklearnu zimu“ na svetskom tržištu, odnosno da bi u potpunosti mogao kompenzirati gubitke globalnim padom svetske potražnje.

Uprkos recesiji koja je zahvatila najveći deo sveta brazilska spoljnotrgovinska razmena u ovoj godini i dalje belezi suficit iako u smanjenom obimu.

Brazilska privreda je poslednje dve godine rasla brzinom većom od 5% prevazilazeći svetski prosek, nešto što se nije dogodilo više od dve decenije. Uprkos jakom usporavanju u ovoj godini, Brazil će nastaviti još jednu godinu brže da napreduje nego što će to biti svetski prosek. Kalkulacije su da će ove godine svetski prosek rasta biti 0,5%, a Brazila 1,5%. Izveštaj OECD ukazuje da će najveći broj analiziranih privreda osetiti „jako usporavanje“, intenzivnije nego u periodu naftne krize pre tridesetak godina, ali je Brazil jedini koji u ovom momentu zastoja još uvek ne zaslužuje klasifikaciju „jako“.

Uprkos svim navedenim pokazateljima, brazilska privreda počinje da beleži i prve znake posustajanja. To se pre svega odnosi na rast broja nezaposlenih i stagnaciju industrijske proizvodnje, koja je nakon tri uzastopna meseca pada počela da beleži blagi oporavak. Akumulirano na godišnjem nivo porasla je za 1%. Sledeći problem koji će vlada morati urgentno rešavati je velika javna potrošnja, koja je do sada bila u okvirima kontrolisanosti. Iako postoje različiti scenariji u kojim pravcima kriza može da se kreće i zahvati i brazilsku privredu, direktor CB Mirelis ocenjuje da će drugi krizni udar Brazil pogoditi manje nego što će to osetiti države srednje i istočne Evrope čija su zaduženja bila utemeljena na deviznoj klauzuli.

Ljubomir Milić
broj 56, jun 2009.

Kada je Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Država posetio Srbiju, Bosnu i Kosovo prošlog meseca, jedan od najvažnijih ciljeva posete bio je da se on bolje upozna sa situacijom na terenu. Nažalost ovo je bilo preko potrebno. Generalno gledano izraz “bolje nikakve nego loše vesti“ je tačan ali kada je u pitanju zapadni Balkan nikakve vesti u stranoj štampi se svode na stare vesti. Da li je to važno? Da, jeste. Ako postoji uvreženo mišljenje da je ovo nasilni region koji se stalno cepa, pun gangstera i ratnih bosova, sa nekoliko zgodnih tenisera radi dekoracije, onda su to zaista loše vesti.

Kada razgovaram sa obrazovanim, dobronamernim ljudima u inostranstvu koje zanima spoljna politika, često sam zapanjen koliko nisu svesni korenitih promena koje su se dogodile ovde u proteklih deset godina. Ponekad se čini da je svetlo ugašeno negde ubrzo nakon 5. oktobra 2000. i kada se ponovo pogleda region, novinari vide samo ono što žele da vide.

Kao prvo, o kome konkretno pričam? Ja pišem članke o ovom delu sveta za časopis “The Economist“. “The Economist“ je zainteresovan ali samo donekle. “The New York Times“ takođe ozbiljno izveštava ponekad odavde, kao i BBC, ili preciznije, internet izdanje BBC-a. Niko od nas ne izveštava (niti mu je dopušteno da izveštava, jer interesovanje nije toliko veliko), toliko često, ali možda dovoljno da pruži ljudima ideju šta se događa. Ali to je u principu to.

I to znači da na engleskom govornom području, jedino kada neki veći broj ljudi čuje za bilo šta o Balkanu jeste kada je priča spektakularna, ali kratka i po mogućnosti bizarna. Na primer: čovek optužen za ratne zločine se ne krije već prodaje lekove protiv impotencije. Ili, isti čovek, tvrdi navodno da mu je važan Amerikanac obećao da neće morati da ide u zatvor. Ili, još jedan deo bivše Jugoslavije proglašava svoju nezavisnost.

Sve nas to vraća, u jednom obliku ili drugom na ratne godine i strani stereotipi Balkana se samo potvrđuju. Jedan britanski istoričar je napisao je 1963. da je “legenda o ‘odvažnoj maloj Srbiji“’ koja je nastala 1914, “zasenila činjenicu da su u prethodnoj deceniji Srbi generalno gledani kao ozbiljna smetnja, nasilni varvari čiju bi megalomaniju pre ili kasnije sustigla kazna koju zaslužuje“. I evo nas sto godina kasnije i, ako zamenite reč Srbi sa Balkancima generalno dobijete, manje više tu sliku.

Evo šta ja mislim: zbog nedostatka stvarno rasprostranjenog, čak i umerenog pokrića ovog regiona u inostranstvu, velika većina stranaca jednostavno ne shvata koliko se on promenio. Naravno da je mogao više da se promeni i naravno da pokriće koje dobije nije cela slika. Da li sam u iskušenju da njuškam po sumnjivim radnjama nekih biznismena? Ne, nisam. Ne bojim se da će me pretući, ali se bojim njihovih advokata u Londonu. Ipak, ne morate da živite ovde da biste imali sumnjive i korumpirane ljude na položajima moći. Pogledajte samo britanski parlament, na primer.

I tako, pošto ovaj region nije dobro pokriven od strane medija u inostranstvu, kako to utiče na ljude ovde? Odgovor je jednostavan. Ako prosečni investitor, ministar unutrašnjih poslova ili turista smatra da su Srbi, Bosanci i slično megalomanski, nasilni varvari (sledeći put kada bude uopšte imao novca) možda će odlučiti da ulaže negde druge ili neće smatrati da je potrebno ukinuti vize za ljude ovde ili da se dopusti ovom regionu da bude primljen u EU.

Vi i ja znamo da su stereotipi o ovom regionu zastareli. Znaju to Ikea i Fiat, kao i mnogi drugi. Ali to i dalje nije dovoljno ljudi. Nakon 11. septembra i svetske finansijske krize, izveštavanje o ovom regionu se svelo na minimum, što bi možda bilo i dobro, da ne ide toliko na ruku stereotipima i na kraju ima loše dejstvo. Tako da je ovo balkanski izuzetak od pravila. Za Balkan je loše kada nema vesti o njemu.

Tim Džuda
broj 56, jun 2009.