Category:

Analize

SAD: Gubitak stranih studenata može imati katastrofalne posledice

by bifadmin 19. август 2020.

Više od tri četvrtine studenata na američkim tehnološkim univerzitetima su stranci. Migranti su osnivači preko polovine najvrednijih statap kompanija u SAD. Sada američki univerziteti beleže pad stranih studenata i do 80%, zbog loše zdravstvene situacije i još gore imigracione politike. To će dugoročno imati katastrofalne posledice po SAD, upozoravaju univerzitetski stručnjaci. Manje najtalentovanijih stranih studenata na univerzitetima znači manje naučnika, manje inovativnih stratap kompanija, manje tehnološki obrazovane radne snage i na kraju – manje radnih mesta.

Migranti su zaslužni za četvrtinu od ukupnog broja izuma u SAD godišnje. Oni su osnivači ili najviši rukovodioci u više od polovine američkih startap kompanija koje su dostigle vrednost od milijardu i više dolara. Prema istraživanju Nacionalne fondacije za američku politiku, građani drugih zemalja čine ogromnu većinu studenata postdiplomaca na američkim univerzitetima iz oblasti elektrotehnike (81%), računarskih nauka (79%) i industrijskog inženjerstva (75%).

Oni, kada im se pruži prilika, većinom biraju da ostanu u SAD. Uglavnom se zapošljavaju u biotehnološkim kompanijama, firmama koje razvijaju veštačku inteligenciju ili najnaprednije IT servise, a neretko sami osnivaju preduzeća u ovim oblastima.

Primera radi, više od 80% stranih studenata koji doktoriraju u oblasti veštačke inteligencije ostaje u SAD posle diplomiranja, navodi se izveštaju američkog Centra za bezbednost i nove tehnologije iz decembra prošle godine.

Prema podacima Hravradske poslovne škole, od 2000. do 2010. godine, u Sjedinjene Države se iselilo više migranata koji se bave pronalazaštvom nego u sve ostale zemlje u svetu zajedno.

Preokret: strani studenti zaobilaze SAD

Ali ova prednost utemeljena na najtalentovanijima iz ostatka sveta je ubrzano počelo da se topi od kako su vlasti u SAD krahirale u borbi sa pendemijom, upozoravaju američki mediji. Primera radi, samo Univerzitet u Arizoni, koji spada u najprestižnije javne istrarživačke ustanove, saopštio je da se za upis prijavilo 80% manje stranih studenata nego prošle godine.

Pri tom, ovaj podatak je saopšten pre nego što je Trampova administracija proglasila moratorijum na brojne kategorije radnih viza na koje mnogi od ovih studenata računaju kada planiraju da studiraju u Sjedinjenim Državama.

Takvom politikom SAD rizikuje da drastičan pad stranih studenata ne bude samo privremen, dok se zdravstvena situacija u SAD ne stabilizuje. Namera da se studira na nekom od stranih univerziteta podrazumeva planiranje berem nekoliko godina unapred.

To znači da nove generacije mladih koje sada razmatraju mogućnosti studiranja u inostranstvu, kao prepreku u SAD ne vide samo lošu zdravstvenu situaciju, već i sve oštriju imigracionu politiku koja šalje poruku da nisu dobro došli. Nasuprot tome, Kanada, Australija i Velika Britanija ublažavaju propise koji mogu doprineti privlačenju najtalentovanijih studenata na njihove univerzitete.

Manjak stranih talenata usporiće privredu

Politika privlačenja stranih studenata ima mnogo dugoročnije posledice nego što se to uočava na prvi pogled. Visokvalifikovane ljude najviše privlače zemlje koje već obiluju takvim kadrovima. Zato, ako se uspori uvoz talenata u SAD koji se prvenstveno odvija preko američkih univerziteta, to onda znači i manje naučnika, manje inovativnih stratap kompanija, manje tehnološki obrazovane radne snage i na kraju – manje radnih mesta.

Ceh će prvi platiti američki univerziteti i to najviše oni javni. Strani studenti, koji obično plaćaju punu školarinu, postali su tokom prošle decenije glavni izvor prihoda za javne univerzitete. Prema podacima američkog Državnog udruženja za visoko obrazovanje, u 2015. godini je školarina 12% stranih studenata koji su upisali javne univerzitete, obezbeđivalo 28% njihovih prihoda.

Bez novca nema ni kvalitetnih istraživanja

Budžeti javnih univerziteta su opustošeni još od kako je globalna finansijska kriza ispraznila državne blagajne. Pomenuto Udruženje navodi da je 2018. državna podrška javnim univerzitetima po studentu i dalje bila manja nego 2008. godine.

Nadolazeći rezovi državnog budžeta zbog recesije izazvane korona virusom samo će pogoršati stvari, a pri tom mnogi univerziteti, bilo da su javni ili privatni, više nemaju mogućnost da kao tokom protekle decenije pribavljaju značajna sredstva iz školarina stranih studenata.

To će dodatno umanjiti budžete za istraživanja, ali i kadrovske potencijale, naročito na fakultetima za inženjerska zanimanja koji su u velikoj meri zapošljavali najbolje strane studente.

Pomenuti problemi ugrožavaju i ulogu koju univerziteti igraju u promociji inovacija, kao istraživačka baza za budući tehnološki napredak i kao saradnici brojnih kompanija u komercijalizaciji naučnih otkrića.

Konkurenti koriste greške američke administracije

U situaciji kada i najbogatiji američki univerziteti drastično režu troškove, a manje imućni strahuju da li će uopšte preživeti aktuelnu krizu, to će se neminovno odrarziti ne samo na broj, već i na kvalitet naučnih istraživanja.

Suprotno američkoj administraciji, vlade drugih razvijenih država mnogo bolje razumeju koliku važnost za ukupan privredni i društveni oporavak od krize sa kakvom se svet još nije suočio imaju upravo – univerziteti.

Recimo, Velika Britanija planira da univerzitetima obezbedi zajmove koji bi pokrili 80% gubitka nastalog zbog smanjenja broja stranih studenata, dok Tramp i njegov tim ograničavanjem studentskih viza samo produbljuju ionako nezavidnu finanijsku situaciju na američkim univerzitetima.

Egzodus iz Silicijumske doline

Analitičari ističu da su za inovacioni potencijal SAD presudne urbane sredine visoke produktivnosti koje se formiraju oko univerzitetskih centara, kao što je to slučaj u Silicijumskoj dolini, Njujorku, Bostonu, Sijetlu… Tu se sreću naučnici, preduzetnici inovatori, investitori, dele ideje i interese, podstiču jedni druge i na taj način celu zajednicu čine produktivnijom nego što bi to mogao da uradi usamljeni pojedinac, ma koliko bio genijalan.

Prema nedavnom istraživanju koje navodi američki časopis „The Atlantic“, deset najinovativnijih gradova u Sjedinjenim Državama po broju stanovnika čine tek nešto više od petine ukupnog stanovništva, ali zato učestvuju sa 48% u ukupnom broju registrovanih patenata i sa 33% u nacionalnom bruto-društvenom proizvodu (BDP).

Ali za razliku od vremena pre izbijanja pandemije, kada stambena infrastruktura više nije mogla da isprati priliv visokoobrazovanih, inovativnih i preduzimljivih ljudi u takve sredine, sada se dešava potpuno obrnut trend. Poučeni posledicama korona krize, mnogi od njih se iseljavaju u manje sredine, ali sa više životnog prostora jer nisu prenaseljene poput do skoro najpopularnijih gradova. Silicijumska dolina više nije Meka, iz nje se sada odlazi.

Rad na daljinu uništava kreativnost

Manje sredine zbog toga mogu biti na dobitku, to neće mnogo poremetiti ni poslovanje najvećih tehnoloških kompanija, ali rad i kontakti na daljinu mogu ozbiljno da ugroze do juče neprikosnovene inovativne centre i rasadnike novih tehnologija.

Jer kako ističe „The Atlantic“, nijedna aplikacija za virtuelne kontakte, ma koliko bila tehnološki usavršena, ne može da nadoknadi kreativnost koja se najviše ispoljava u komunikaciji uživo i u neposrednoj saradnji kroz timski rad.

„Stoga progon stranih studenata sa američkih univerziteta, istovremeni egzodus inženjera iz mesta kao što je Silicijumska dolina i fizička izolacija zaposlenih u kompanijama, mogu ozbiljno da uspore inovacioni motor koji je do sada pokretao Sjedinjene Države“, upozorava se u tekstu.

Kao ni virus, tako ni kriza neće proći sama od sebe

Ovaj motor, izgrađen u poslednjih pola veka, a koji se oslanjao na privlačenje najtalentovanijih iz celog sveta, na dinamičan univerzitetski sistem i gradove koji su podsticali ljude na kretaivnost i saradnju radi stvaranja nečeg novog – vlasti u SAD su počele da doživljavaju „zdravo za gotovo“.

Pandemija je pokazala kako sve to može da se razgradi, deo po deo, za vrlo kratko vreme. Zato bi najveća greška Amerikanaca bila očekivanje da će ih ekonomski uspesi ostvareni pre pandemije, izvući i iz aktuelne krize. Kao što korona virus neće nestati sam od sebe, tako se ni vodeća uloga SAD u inovacijama neće održavati i obnavljati sama, zaključuje „The Atlantic“.

Foto: Pixabay

19. август 2020. 0 komentar

Analize IZDVAJAMO Vesti

Dobro je biti pametan, ali porez mora da se plati

by bifadmin 1. јун 2020.

„Dobro je biti pametan. Ali ne treba se praviti pametan kada je u pitanju plaćanje poreza“. Ovo je preko Tvitera evropski komesar Tijeri Breton poručio vlasniku Fejsbuka, Marku Zakerbergu. Zvanična verzija ove rasprave stiže u najnovijem saopštenju Evropske komisije. U njemu se najavljuje uvođenje digitalnog poreza bez obzira da li će se postići dogovor na globalnom nivou. Oporezivanje kompanija sa prometom većim od 750 miliona evra obezbedilo bi oko 1,3 milijardi evra godišnjih prihoda za budžet EU. Kompanije sa tolikim prihodima imaju sedište s druge strane okeana – u Silicijumskoj dolini.

Evropska komisija sada je i zvanično potvrdila medijske spekulacije poslednjih nedelja da priprema regulativu za oporezivanje digitalnih usluga, kako bi finansirala ekonomski oporavak nakon pandemije korona virusa.

Predstavljajući ovaj plan Evropskom parlamentu, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen je izjavila da se u ime ulaganja u budućnost, pored digitalnog poreza, razmatra i proširenje sistema za trgovinu emisijama ugljen dioksida, kroz uvođenje pograničnog poreza na CO2. Fond za oporavak koji je predložila Evropska komisija uključuje 500 milijardi evra bespovratnih sredstava državama članicama i 250 milijardi evra povoljnih zajmova.

Predlog da se uvede digitalni porez dobio je široku podršku predstavnika Evropskog parlamenta. Evropska komisija u svom saopštenju navodi da bi digitalni porez koji bi se primenjivao na kompanije sa prometom većim od 750 miliona evra, mogao da generiše do 1,3 milijardi evra godišnjih prihoda za budžet EU.

Evropa izgubila strpljenje

U saopštenju se ističe i da je Ervropska unija spremna da sprovede ovu regulativu sama, ukoliko se ne postigne globalni dogovor koji je Organizacija za ekonomsku organizaciju i razvoj (OECD) obećala do oktobra ove godine, a koji bi potom trebalo da odobre ministri finansija G20.

To znači, sve i da se se sporazum postigne, o primeni bi moglo da se razmišlja tek od 2021. godine. U sitauciji kada Evropi preti duboka recesija zbog posledica pandemije, preterana odlaganja oko globalnog dogovora postaju luksuz, jer su evropskom budžetu hitno potrebna sredstva za finansiranje ogromnih svota iz paketa pomoći.

Dve varijante oporezivanja

Podsetimo, tačno pre godinu dana, 1. juna 2019. godine, OECD je saopštio da ima podršku 130 zemalja za ažuriranje međunarodnih poreskih propisa kako bi se oni uskladili sa razvojem digitalne trgovine. Taj dogovor je predviđao dve opcije, od kojih se prva odnosi na podelu prava zemalja na oporezivanje kompanija po mestu prodaje usluga, odnosno robe.

Ako kompanije, ipak, nađu načina da dobit prijave u zemlji s niskim poreskim stopama, odnosno u takozvanim „poreskim rajevima“, države bi prema drugoj opciji mogle da primene globalni minimalni korporativni porez, koji bi tek trebalo da se dogovori.

Tom prilikom je istaknuto i da kompanije kao što su Gugl, Fejsbuk i Amazon, „testiraju postojeće propise do krajnjih granica, smanjivanjem poreskih obaveza kroz prijavu dobiti u zemljama s niskim porezima, nezavisno od toga gde se nalazi krajnji kupac“. Zvanični Vašington je, s druge strane, zapretio protivmerama, tvrdeći da su se američke kompanije nepravedno našle na udaru poreskih vlasti u drugim zemljama.

Meta: Silicijumska dolina

Povodom najnovijeg saopštenja Evropske komisije, američki mediji podsećaju da su Francuska, Italija, Španija, Austrija i Velika Britanija samo neke od evropskih zemalja koje su već napravile planove za uvođenje digitalnog poreza. Navodi se i da je Francuska, početkom ove godine, prihvatila da odloži naplatu digitalnog poreza do sledeće godine, kako bi se omogućilo da OECD sklopi sporazum koji bi obezbedio primenu odgovarajuće regulative na globalnom nivou.

„Silicijumska dolina bi mogla da postane poreska meta za evropske prihode koji će pomoći da se tamošnja privreda oporavi od recesije izazvane korona virusom“, ističe američki televizijski kanal CNBC, navodeći da planove za digitalno oporezivanje svakako podstiču i prognoze da će tehnološki divovi iz Silicijumske doline najviše zaraditi tokom i posle okončanja pandemije.

U izveštaju se navode podaci Evropske komisije da digitalne kompanije u proseku plaćaju efektivnu poresku stopu od 9,5% u EU, u poređenju sa 23,2% za preduzeća iz takozvanih tradicionalnih industrija. „S druge strane, najveće tehnološke kompanije iz Silicijumske doline tvrde da plaćaju porez tačno onoliko koliko su dužni prema zakonu“, saopštava isti izvor.

Evropa nije usamljena u svojoj inicijativi

Anmerički mediji spekulišu da bi „kreni-stani“ pregovore koje predvodi OECD o uvođenju digitalnog poreza sada, zbog posledica korona virusa, pored Evrope mogle da poguraju i neke zemlje poput Brazila, Indije i Indonezije, koje takođe uveliko razvijaju planove za digitalno oporezivanje. Primera radi, Indonezija već duže vreme nastoji da prikupi porez na što veći deo elektronskog poslovanja na svom tzržištu.

Stručnjaci za poresko pravo u globalnoj advokatskoj kompaniji „Tailor Vessing“, izjavili su za CNBC da digitalni porez ne obezbeđuje naročito velike prihode državnim budžetima, „jer postoji samo nekoliko kompanija u svetu koje svojim prihodima nadmašuju prag koji je predviđen za oporezivanje“.

Populizam ili neoliberalni bezobrazluk?

Prema njihovom mišljenju, porezi na potrošnju i dohodak mogu da generišu mnogo veće prihode za državni budžet, „ali ta dva poreza su daleko manje popularna među običnim građanima, naročito sada kada su mnogi ostali bez posla ili sa znatno umanjenim prihodima zbog posledica Kovida-19“.

Bilo da je reč o populističkom potezu ili opravdanoj meri, u izveštaju CNBC-a se zajključuje da Evropska komisija svakako neće odustati od namere da doskoči tehnološkim gigantima iz Silicijumske doline, odnosno kako je poručio preko Tvitera evropski komesar za unutrašnje tržište EU Tijeri Breton u raspravi sa vlasnikom Fejsbuka Markom Zakerbergom: „Dobro je biti pametan. Ali ne treba se praviti pametan kada je u pitanju plaćanje poreza“.

Foto: jorono, Pixabay

1. јун 2020. 0 komentar

Analize Analize B&F Plus IZDVAJAMO Slajder Tekstovi

Kineski plan za eksploataciju Svemira: Komunistički rudnici na nebu

by bifadmin 17. јануар 2020.

Iako je od zvaničnog saopštenja Pekinga da će uspostaviti ekonomsku zonu Zemlja-Mesec do 2050. godine prošlo tek nešto više od mesec dana, mogućnost da Kina zaista prva prigrabi kontrolu nad „rudnicima na nebu“ i samim tim nametne pravila ponašanja drugima sa istim ambicijama izazvala je mnogo reakcija i još više spekulacija.

Jedna od retkih zemalja koja sebe još uvek, barem formalno, deklariše kao komunističku, saopštila je javno svoju nameru da u doglednoj budućnosti počne da eksploatiše Svemir. Kada je zvanični Peking objavio početkom novembra ove godine svoj plan da do 2050. godine uspostavi svemirsku ekonomsku zonu Zemlja-Mesec, svetski mediji su gotovo jednoglasno ocenili da je Kina ovoga puta prevazašila čak i samu sebe, te da je ovaj svemirski projekat za jačanje jedne nacionalne ekonomije „ambiciozniji od svega do sada viđenog na Zemlji“.

Očekuje se da će uspostavljanje ekonomske zone koja bi trebalo da pokriva područja u blizini Zemlje i Meseca, kao i između njih, Kini doneti oko 10 biliona (10 hiljada milijardi) dolara godišnje. Analitičari ističu i kako Kina namerava ne samo da postane prva zemaljska privreda koja je ekonomski osvojila Svemir, već da ujedno nametne pravila ponašanja drugima sa istim ambicijama.

Bao Veimin, direktor državne komisije za nauku i tehnologiju u Kineskoj vazduhoplovnoj naučno-tehnološkoj korporaciji (CAST) je istakao da će realizacija ovog projekta biti usmerana na tri ključna polja: međuprostorni transport, otkrivanje svemirskih resursa i svemirsku infrastrukturu. Prema njegovim rečima, u izveštaju koji je uradila ova institucija, analizirani su ekonomski potencijali projekta i načini da se oni provere, preciznije utvrde troškovi i kako bi se odvijao transport između Zemlje i Meseca.

Plan je da Kina do 2030. završi osnovna istraživanja u ovim oblastima, potom da napravi proboj u ključnim tehnologijama i obezbedi pouzdan, efikasan a jeftin sistem svemirskog transporta do 2040. godine, te da do 2050. uspostavi ekonomsku zonu i započne sa eksploatacijom.

Koliko naučnika, toliko mišljenja

Kada se, međutim, prvobitna euforija oko otvaranja prvih filijala nadomak Meseca malo prizemlji, postaje vidljivo da oko ove zamisli koju nastoje da jednog dana ostvare i najveći kineski konkurenti, i dalje ima više pitanja nego odgovora. Prvo, kada je reč o isplativosti eksploatacije svemirskih resursa, naučnici i ekonomisti u svetu iznose samo grube procene, ponekad i protivurečne. Navodi se da su na površini Meseca posebno atraktivni resursi torijuma (koji je sigurniji kao materijal od tradicionalnog uranijuma), potom magnezijuma, platine, titanijuma, silicijuma, leda, aluminijuma i gvožđa, vrednih na desetine biliona dolara. Potom, da osvajanje svemirske sirovinske baze, koja pored Meseca obuhvata i „obližnje“ asteroide, može povećati obim međunarodnog tržišta u sferi svemirskih radova i usluga na tri triliona dolara.

S druge strane, iznose se tvrdnje da sa gledišta ekonomske isplativosti transporta, sa Meseca ima smisla nabavljati samo hemijski element helijum-3. On je veliki izvor energije, odnosno 20 do 30 tona ovog elementa je dovoljno da zadovolji, na primer, sve energetske potrebe Zemlje za godinu dana. Sve ostale resurse, kao što su solarna energija, voda, gasovi i retki elementi, trebalo bi koristiti neposredno u svemiru za rad lunarnih baza i orbitalnih laboratorija.

Poznati američki astrofizičar Nil de Gras Tajson, pak favorizuje eksploataciju asteroida kao finansijski i tehnički manje zahtevnu i isplativiju opciju, tvrdeći da ko prvi to uspe da realizuje – biće i prvi svetski bilioner. Takvo mišljenje dele i stručnjaci kalifornijskog tehnološkog instituta „Caltech“, koji su već izračunali da bi gradnja rudarskih sondi mogla koštati nekoliko desetina miliona dolara, a svemirskog broda za „hvatanje asteroida“ oko 2,6 milijardi dolara. Do sada, NASA je unutar 45 miliona kilometara od naše planete identifikovala oko 12.000 asteroida, za koje geolozi navode da su izvor čelika, nikla i plemenitih metala u mnogo većim koncentracijama od onih na Zemlji.

Mada interes za prekopavanje asteroida najviše pokazuju privatne kompanije, ima i država koje su „uskočile“ u igru, pre svih mala evropska zemlja Luksemburg, koja je pokrenula „Inicijativu za svemirske resurse“. Naučnici okupljeni oko ovog programa, procenjuju da bi rude iskopane na asteroidu malih dimenzija, prečnika oko 200 metara, mogle da vrede i do 30 milijardi dolara, a za asteroid UV158, koji se 2015. godine nalazio na 2,4 miliona kilometara od Zemlje, izneli su pretpostavku da sadrži količine platine u vrednosti od 5.000 milijardi dolara.

Čiji je Mesec?

Slično zamisli o rudarenju po Svemiru, šturo saopštenje direktora Kineske vazduhoplovne naučno-tehnološke korporacije takođe pobuđuje više pitanje nego što daje odgovora o tome koliko je Kina zaista sposobna da ostvari plan koji je najavila. Pre svega, na osnovu čega su pravljene kalkulacije o očekivanoj dobiti, odnosno koliko Kina planira da uloži u ovaj projekat, koliki bi morali da budu prihodi da bi značajnije nadmašili troškove koji sigurno moraju biti ogromi i to još na dugi rok i na kraju, kako namerava da takvu zaradu ostvari? Dalje, u prvim reakcijama se ističe i da nije jasno koji su to resursi u svemirskoj ekonomskoj zoni za Kinu prioritet, kao ni to kakvoj trgovini stremi. Ako je njen cilj da osigura kontrolu nad lunarnim resursima radi dalje preprodaje na Zemlji, onda takav monopol zahteva ogromno angažovanje ne samo da bi se uspostavio, već i da bi se odbranio od konkurencije.

Osim ekonomskih, tu su i tehničke nedoumice. Da li najava kako Kina namerava da napravi tehnološki proboj pre 2030. godine znači da istražuje mogućnosti potpuno drugačijih transportnih tehnologija, koje ne funcionišu na hemijski ili nuklerani pogon? Naime, pomenute tehnologije, iako sofisticirane, i dalje su nesigurne, pa i rizične jer mogu izazvati eksploziju prilikom uzletanja, a uz to nisu ni pogodne za prevoz većeg tereta. Upravo zbog toga, već su se pojavili komentari da je Kina svojom najavom o uspostavljanju ekonomske zone Zemlja-Mesec, praktično priznala da razvija „tajni svemirski program“, odnosno alternativne vidove pogona za svemirske letove, „jer teško da bi pragmatični Kinezi tek tako odlučili da potroše ko zna koliko milijardi dolara na uspostavljanje ekonomske zone Zemlja-Mesec, oslanjajući se na rakete na hemijski pogon“. Zastupnici takve teze podsećaju i da je pre nekoliko godina Kina uradila uspešan test takozvanog elektromagnetnog ili mikrotalasnog pogona.

Kina je već započela ulaganje u svemirsku solarnu energiju (SBSP), tehnologiju koju planira da koristi za napajanje lunarne baze, pri čemu će prvi satelit biti postavljen u orbiti niske Zemlje do 2025. godine. Drugi važni koraci na putu Pekinga ka uspostavljanju ekonomske zone Zemlja-Mesec su studija o izvodljivosti 3D štampanja i proizvodnje raketa i sondi, kao i planovi o novim lansiranjima lunarnih sondi i postavljanju satelita koji će obezbediti komunikacijski most između dva nebeska tela.

Na kraju, postavlja se pitanje i po kom osnovu će se regulisati potencijalno vlasništvo nad nebeskim telima, o čemu se raspravlja još od kada su svemirska istraživanja počela tokom Hladnog rata. U vreme kada je NASA planirala da prvi put pošalje ljude na lunarnu misiju, Ujedinjene nacije su sastavile Sporazum o svemiru, koji su 1967. godine potpisale SAD, Sovjetski savez i Velika Britanija. U sporazumu se navodi da Svemir, uključujući Mesec i ostala nebeska tela, ne podležu nacionalom prisvajanju na osnovu prava suvereniteta, korišćenja, okupacije ili u bilo koje druge svrhe.

Ujedinjene nacije su 1979. donele Sporazum o upravljanju aktivnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima, poznat i kao Sporazum o Mesecu. Prema ovom dokumentu, nebeska tela mogu se koristiti samo u mirnodopske svrhe, a Ujedinjene nacije moraju biti obaveštene ko, gde i zašto planira da sagradi stanicu. Problem sa Sporazumom je taj što ga je ratifikovalo samo dvanaest država, ali ne i najveći igrači u svemiru poput Sjedinjenih Država, Kine i Rusije.

Vladimir Adonov
Tekst je prvobitno objavljen u decembarskom broju časopisa „Biznis & Finansije“

17. јануар 2020. 0 komentar

Analize Analize Analize stručnjaka B&F Plus IZDVAJAMO Slajder Tekstovi

Strane direktne investicije slabo utiču na razvoj malih i srednjih preduzeća u Srbiji

by bifadmin 17. јануар 2020.

Forsiranje stranih direktnih investicija u sektore sa nižom dodatom vrednošću kako bi se postigli kratkoročni rezultati i podigla zaposlenost do sledećih izbora, dugoročno isporučuje gubitak za domaću privredu i guši rast malih i srednjih preduzeća.

Srbiju je britanski Fajnenšel tajms proglasio svetskim rekorderom po broju stranih direktnih investicija u 2018. godini u odnosu na bruto domaći proizvod. Ta titula joj je pripala drugi put u poslednje tri godine, što predstavnici vlasti obilato koriste u hvalisanju ekonomskim rezultatima. Ekonomisti, međutim, upozoravaju da je, i pored toga što su strane direktne investicije prošle godine iznosile rekordnih 3,5 milijardi evra, a ove godine će biti možda i više, Srbija i dalje zemlja sa najsporijim rastom u regionu. Strane direktne investicije ulaze u sektore sa nižom dodatom vrednošću a tako ne može da se reši problem privrednog rasta. Novac inostranih ulagača jeste pomogao rastu zaposlenosti ali ne i oporavku domaće privrede, a pogotovo rastu malih i srednjih preduzeća.

Analiza stranih direktnih investicija pokazuje da su one od 2000. do 2013. godine uglavnom dolazile kroz privatizaciju i to u sektore usluga – trgovine, bankarstva, osiguranja, nekretnina, telekomunikacija, transporta, što nije doprinosilo povećanju proizvodnje, izvozu pa čak ni zaposlenosti. Poslednjih šest godina, kada više nije bilo atraktivnih firmi za privatizaciju, ulaganja koja dolaze iz drugih zemalja većinom su, podstaknuta obilatim državnim subvencijama, odlazila u radno intenzivni sektor. Nesporno je da su pomogla otvaranju novih radnih mesta i tu se, pored doprinosa rastu budžetskih prihoda, najvećim delom završava njihov pozitivni efekat, a jedan od negativnih je što su gušila domaću preduzetničku inicijativu i motivaciju.

Budućnost samo do sledećih izbora

Procene su da u Srbiji ima oko 1.600 veoma dinamičnih srednjih preduzeća, koja uprkos iskazanim konkurentskim prednostima ne uspavaju da prerastu u velika, delom zbog toga što su strane firme bezuslovni državni miljenici. „Nije dobro da se privredni razvoj zasniva na privlačenju stranih investitora i da im se daju podsticaji bez jasno utvrđenih obaveza koje moraju da ispune, a koje su u funkciji dugoročnog ekonomskog razvoja zemlje“, ocenjuje profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić. On smatra da strane direktne investicije nisu podstakle rast malih i srednjih preduzeća jer to i nije interes vlasnika kapitala van zemlje.

„Stranci su došli ovde za zarade i to nije sporno. Vlada pravi ustupke da oni dođu u Srbiju jer nema veliki manevarski prostor zato što bi stanje u zemlji bilo lošije da nema dotoka tog novca. Problem je što domaće firme ne investiraju, što ne ulažu ovdašnji biznismeni koji imaju novac. Objašnjenje je da jedni ne ulažu zbog toga što su se obogatili u neregularnim uslovima, lako su došli do novca i nije im interes da idu u rizik, u nove neizvesne poslove. Drugi su se obogatili posle 2001. kroz privatizaciju i koristeći politiku jakog dinara orjentisali su se na uvoz i prodaju na domaćem tržištu i ne razmišljaju o ulaganju i industriju. A Srbiji je neophodna reindustrijalizacija, za šta su potrebna velika ulaganja i dug period a rizik je veliki“, objašnjava Savić za „Biznis i finansije“.

Po njegovim rečima, firme sa stranim kapitalom u Srbiji su filijale matica u inostranstvu i uglavnom su uvoznici sirovina i robu prodaju na sigurnim tržištima. Većini njih nije u interesu da razvijaju mrežu dobavljača u Srbiji, razvijaju se na štetu domaćih firmi i iznose kapital iz zemlje. „Treba da se učimo na tuđim primerima. Češka je uslovila nemački Folksvagen kad je prodavala Škodu da 60% delova bude domaće proizvodnje. Takvu ugovornu klauzulu nije imao Fijat kad je došao u Srbiju i počeo proizvodnju u Kragujevcu. Zbog toga nema očekivanog razvoja domaćih dobavljača autodelova, niti izvoza u Rusiju čak ni kvote od 5.000 automobila“, komentariše Savić.

Rešenje je, kako predlaže, da Vlada Srbije menja ekonomsku politiku, da ne daje subvencije svakome ko želi da posluje u Srbiji, već u skladu sa dugoročnim ciljem: da strani investitori ne ulažu u pogone gde se rade proizvodi niske složenosti, male dodate vrednosti, sa velikim angažovanjem niskokvalifikovanih radnika, već da zapošljavaju inženjere i druge visokokvalifikovane radnike i da angažuju domaće podizvođače i dobavljače. „To nije lako jer je svaka vlada pritisnuta dnevnom politikom, vidljive rezultate treba da isporuči do narednih izbora, a ako se rezultati očekuju u dugoročnom procesu onda su izbori neizvesni i na to niko nije spreman. A odlaganje takvih mera donosi kratkoročni efekat i na duge staze svi su na gubitku. To je začaran krug“, konstatuje Savić.

Koliko je država „slepa“ u nameri da bude rekorder po stranim direktnim inevsticijama, čak i na štetu domaće privrede, najbolje pokazuje primer nemačke IT kompanije „Kontinental“ čiji je godišnji prihod veći od BDP-a Srbije, a dobila je subvencije od skoro 20 hiljada evra po zaposlenom radniku. To je negativno uticalo na domaće IT firme, koje opravdano strahuju da će im takva ekonomska politika odvući stručnjake u strane kompanije koje mogu da ponude daleko veće plate.

„Ekonomsku politiku kao da kreiraju ponavljači“

Na pitanje zašto toliki priliv stranih direktnih investicija u Srbiji nije imao značajnijeg efekta na mala i srednja preduzeća, konsultant Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić odgovara: „Zato što većina investitora koji dobiju subvencije od države uvozi 95% sirovina, repromaterijala i poluproizvoda za svoju proizvodnju, odnosno ne kupuje ih od manjih, domaćih dobavljača. Istovremeno, ukupan poslovni ambijent za mala i srednja preduzeća značajno je pogoršan posle 2012. Povećani su porezi na dobit i na imovinu, a sada se planiraju nove promene zakona koje će dovesti do još jednog talasa povećanja poreza na imovinu. Ukinuti su poreski krediti za MSP a istovremeno su dozvoljeni poreski krediti velikim kompanijama, višestruko je uvećana cena gasa i struje, pri čemu je kod struje uvedena i akciza. Jedino su za 2% umanjeni porezi i doprinosi na zarade, ali je povećanje minimalne zarade u poslednje četiri godine pojelo to umanjenje“, nabraja Rajić.

On dodaje da uprkos tome što se republička vlada hvali suficitom u budžetu, sada želi da za 20% poveća i porez onim najmanjima – paušalcima. Takođe, cene mnogih komunalnih usluga i priključaka za privredu porasle su u rasponu od 18 do 92% u odnosu na 2013.

„Kada se tome doda stalna neizvesnost na nesigurnom domaćem tržištu i veliki problem da se pronađu i zadrže kvalitetni radnici, razumljivo je zašto je rast MSP sektora mali. Kada ne bi bilo stalnog jeftinog novca koji je Evropska centralna banka štampala poslednje tri godine i koji su mnoge strane kompanije iskoristile od svojih banaka da dođu u jugoistočnu Evropu – situacija i kod nas i kod suseda bi bila daleko lošija.

Generalno, razvoj MSP podrazumeva dobro organizovan, neglomazan i efikasan državni aparat, manji broj poreskih oblika i razumne parafiskalne namete, predvidljivo i stabilno poslovno okruženje sa visokim nivoom zaštite privatnog kapitala, slobodno tržište i transfer znanja. Većina toga i dalje je na niskom nivou kod nas ili su uslovi potpuno suprotni i sve dok bude tako, Srbija će biti jedan od poslednjih vagona evropskog voza. To vidimo i na primeru sličnih zemalja“, zaključuje Rajić.

Po računici saradnika ekonomskog biltena „Makroekonomske analize i trendovi“ (MAT), strane direktne investicije su u prvoj polovini ove godine bile čak veće od domaćih, državnih i privatnih investicija zajedno, a ujedno su bile veće od polovine ukupnih bruto investicija u osnovna sredstva. To znači da su domaće investicije nedovoljne, a optimalno bi bilo da strane direktne investicije čine trećinu ukupnih investicija, a da ostatak ulaganaj dolazi iz domaće štednje. Da li nema te štednje ili ona odlazi u neke druge tokove biće jasnije narednih godina, kada strani kapital nađe neku novu, pogodniju destinaciju. Do tada bi neko u vlasti trebalo da razmisli o upozorenju jednog profesora da „ekonomsku politiku kao da kreiraju ponavljači“.

Marica Vuković

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu „Biznis & Finansije“

17. јануар 2020. 0 komentar

Noviji članci

Stariji članci