Međunarodni tender za dostavljanje pisma o namerama za strateško partnerstvo za Galeniku Vlade Srbije je raspisala još 15. januara. Rok za prijavu je bio najpre 18. februar, a rok za dostavljanje pisma o namerama 18. mart. Poziv je zatim prvi put produžen do 4. marta, potom 1. aprila, a zatim ponovo do 30. aprila i jo[ jednom do 31. maja, da bi se jedinom zainteresovanom Valeant Pharmaceuticals North America Llc dalo još vremena da pripremi ponudu. Šta su realne mogućnosti domaće farmaceustek industrije pročitajte u autorskom tekstu Danijela Mirković, višeg menadžera, Ernst &Young.
Uprkos tome što su domaći preduzetnici uvideli značaj vizuelnog predstavljanja svojih kompanija i robe na tržištu, njihova rešenja u velikoj meri ne prate postulate moderne umetnosti, odnosno savremenih grafičkih komunikacija. Razloge za to treba tražiti u neznanju, potcenjivanju dizajnerske struke, ali i poslovnoj neodlučnosti.
Pišući kralju Luju XII, italijanski kondotjer i maršal Francuske Trivulcio je rekao: „Da bi se rat vodio neophodne su tri stvari: novac, novac i opet još novca“. Da kralj danas čita ove reči sigurno bi se nasmejao, jer su poslednjih godina vodeće države sveta naštampale toliko novca, da za rat imaju sve uslove. Ovoga puta, međutim, ratuju valute.
Hrvatski ministar finansija Slavko Lenić smatra da su vlasnici preduzeća najodgovorniji za sve veću nelikvidnost hrvatske privrede i da će novi Zakon o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi promeniti takva ponašanja. Ekonomisti ocenjuju da primena novog zakona nije dovoljna za uspešno restrukturiranje i reprogramiranje poslovanja posrnulih kompanija.
Problem sa kojim se suočava hrvatska privreda u vidu sve većeg broja insolventnih i nelikvidnih preduzeća je prvenstveno posledica neodgovornog ponašanja vlasnika, izričit je hrvatski ministar finanisija Slavko Linić, koji osporava predloge da se spas traži u državnoj dokapitalizaciji. „Država ne želi da uđe u vlasništvo, niti da upravlja firmama, a banke ne mogu da pređu udele veće od 25 posto. Sramota je da Vlada vodi proces restrukturiranja u privatnom sektoru, ali radićemo na tome da nađemo odgovorajuće rešenje za nedostajući kapital u preduzećima“, izjavio je Linić predstavnicima Hrvatskog udruženja banaka i Hrvatskog udruženja poslodavaca, na jučerašnjem okruglom stolu „Restruktiriranje ili likvidacija?“ u organizaciji ekonomskog magazina „Banka“.
Ministar je ocenio da je suština problema u tome što su mnoga preduzeća, zbog brze zarade, ulagala u industrije koje nemaju nikavih dodirnih tačaka sa njihovom osnovnom delatnošću, ali su u tom trenutku donosile velike profite, poput građevinarstva i nekretnina. Taj trend je bio u ekspanziji upravo u trenutku izbijanja finansijske krize 2008. godine, kada su kompanije u svetu počele da se povlače iz takvih poslova. Time je ugrožena osnovna delatnost u većem broju hrvatskih preduzeća, istakao je Linić i dodao da sa bankama tek treba naći dodatne modele spašavanja posrnulih firmi.
Prema njegovim rečima, u Vladi su ocenili da za to neće biti dovoljna sredstva iz fondova privredene saradnje, pa su na inicijativu banaka krenuli u osnivanje equity fonda, sa namerom da se privuku sredstva EU fondova i Svetske banke. U Vladi se nadaju da će na taj način pribaviti barem 100 miliona evra za dokapitalizaciju prvenstveno srednjih preduzeća, dok Ministarstvo za preduzetništvo radi na merama koje će podstaći oporavak malih firmi. U uslovima rasta javnog duga problem će biti cena kapitala, „jer država ne može da zameni banke“, ističe Linić i upozorava: „Zbog restrukturiranja državnih poduzeća javni dug će se povećati za pet procentnih poena, a to znači negativno kretanje kreditnog rejtinga. U takvim okolnostima teško možemo računati na niže kamatne stope i ulaganja iz sveta“.
Sve evropske ekonomije su suočene sa ozbiljnim strukturnim problemima, što se u Hrvatskoj reflektuje kroz dodatno smanjenje konkurentnosti i pasivnost realnog sektora, konstatuje ekonomista Vladimir Preveden, koji već godinama istražuje kapacitete restrukturiranja hrvatskih firmi. On ističe da je takva situacija u Hrvatskoj daleko više problem poslovnog ponašanja i ukupne poslovne kulture, nego nivoa ekonomske razvijenosti. „Nemačka je takođe finansirala rast BDP-a javnim dugom, ali ga je koristila za strukturna ulaganja, dok ga je Hrvatska koristila za rast plata“, naglasio je Preveden i dodao da je i sada u Hrvatskoj naglasak samo na rezanju troškova, bez strateških promena i pokretanja inicijativa za rast i prodaju.
Život na staroj slavi
Restrukturiranja i transformacije je trebalo da započnu još od 2006. godine, čak i ranije, smatra ekonomska anlitičarka Suzana Košćak. Opisujući aktuelnu situaciju, ističe da „vlasnici preduzeća žive na starim lovorikama i ne prihvataju činjenicu da im firma vredi znatno manje nego pre nekoliko godina, a zarade iz zlatnih vremena nisu se koristile za jačanje kapitala. Sada, kada su se gubitak tržišta i likvidnosti prepleli sa visokom stopom zaduženosti i manjka kapitala, u privredi dominira osećaj da su im vezane ruke“. Primera radi, analize u oblasti građevinske i drvne industrije ukazuju da je kod većine ispitivanih frimi vrednost vlasničkog kapitala negativna, da je pala vrednost kompanija, da je veoma izražen problem manjka kapitala i obrtnih sredstava. Zato je po njenom mišljenju za očekivati da će eventualni investitori ulaganja usloviti otpisom duga. „Ali, prepreka restrukturiranju je i to što vlasnici i poverioci teško prihvataju činjenicu da im kompanija i potraživanja malo vrede“, ističe Košćak.
Ministar finansija Linić uveren je da će novi Zakon o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi promeniti takva ponašanja, ali Košćak smatra da je potrebno jš sistemskih promena da bi nova regulativa ispunila ciljeve zbog kojih je doneta. Po njenim rečima, jedno od glavnih pitanja je da li u Hrvastkoj funkcionišu tržišta i investicioni programi: „Da li postoji razvijeno tržište nekretnina i berza na kojoj se može uspešno prodati vredna oprema, budući da je to jedan od načina na koji se može brzo doći do preko potrebnih likvidnih sredstava i pokrenuti poslovni proces? Postoji li tržište rada na kojem se može zbrinuti višak zaposlenih koji su neminovni u preduzeću pod sanacijom? Imamo li sistem obtrazovanja i doškolovavanja koji će omogućiti i 45-godišnjaku da se dalje školuje i zarađuje do svoje 65 godine? Gde su programi za ulaganja koji će zaposliti nezaposlene, te odrednica jesmo li proizvođačka zemlja zdrave hrane i vode, njegujemo li samo uslugu, trgovinu i turizam ili smo zemlja koja se bavi crnom metalurgijom?“ Košćak dodaje da je za efikasnost novog zakona neophodno da se promene i drugi zakoni, poput Zakona o stečaju, Zakona o radu i Zakona o trgovačkim društvima, jer su restrukturiranje i rerpogam poslovanja jedne kompanije veoma složen proces, koji je povezan sa mnoštvom zakona i propisa. „Na primer, zašto bi banka, fond ili neki veći poverilac pretvarali svoja potraživanja u kapital ako im se ne jamči – a što u Zakonu o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi nije slučaj – promena vlasničke strukture i minimalizacija uticaja dosadašnjih većinskih vlasnika, jer je očito da uz manadžment nije dobra ni vlasnička struktura. Ako smo ovaj put ozbiljni u namerama, onda se ne može ostavljati prostor za daljnje manipulacije, pogotovo u delu vlasničkog restrukturiranja“, zaključila je Košćak.
Činjenica da su političari povezani sa nekim interesnim lobijima ili da su ekonomske prilike rđave ne znači da ne mogu promeniti načine na koje postupaju, ili da je jedino rešenje za oslobađanje od uticaja interesnih grupa odlazak neke političke opcije sa vlasti. U realnosti, naš savremeni okvir političke ekonomije prepun je neizgovorenih pretpostavki o sistemu ideja na kojima se zasniva funkcionisanje političkih sistema. Ako te pretpostavke učinimo eksplicitnim, uloga interesa postaje bespredmetna. Oblikovanje politika, političko rukovodstvo, i ljudski faktor vraćaju se u život, piše jedan od najčuvenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik.
U prošlim vremenima mi ekonomisti smo izbegavali politiku. Na naš posao gledali smo kao na opisivanje funkcionisanja tržišne ekonomije, analiziranje slučajeva u kojima su one omašivale ili smo se bavili pitanjem kako dobro dizajnirane politike mogu da povećaju efikasnost. Analizirali smo kompromise između suprotstavljenih ciljeva (recimo, pravičnost naspram efikasnosti), i predlagali politike koji bi mogle da dovedu do željenih ekonomskih rezultata, uključujući redistribuciju. Na političarima je bilo da odluče da li žele da prihvate naš savet (ili ne), a na birokratama da ga sprovode.
Tada su neki od nas postali ambiciozniji. Frustrirani činjenicom da su mnogi od naših saveta prošli nezapaženo (toliko mnogo rešenja za slobodno tržište još čeka da bude primenjeno!), okrenuli smo svoja analitička sredstva na analiziranje stavova političara i birokrata samih. Počeli smo da ispitujemo ponašanje političara koristeći isti konceptualni okvir koji smo koristili za odluke potrošača i proizvođača u tržišnoj ekonomiji. Političari su postali dobavljači društvenih usluga zainteresovani za maksimiziranje prihoda; građani su postali lobiji zainteresovani za rentu (korist) i grupacije sa posebnim interesima, a politički sistemi su postali tržišta na kojima se glasovima i političkim uticajem trgovalo za ekonomske koristi.
Tako je rođena oblast ‘političke ekonomije racionalnog izbora’ (rational-choice political economy), i teoretičarski stil kojeg su ubrzo prigrlili mnogi politički analitičari. Takav pristup doveo je do toga da smo lako mogli objasniti zašto političari čine mnoge stvari koje su u suprotnosti sa onim što bi bio racionalan ekonomski izbor. Zaista, ne postoji ta ekonomska devijacija koja nije mogla biti objašnjena sa dve reči: „nečijim (političkim) interesima“ (vested interests).
Zašto je industrija toliko zatvorena za konkurenciju? Zato što su političari završili u džepovima onih kojima odgovaraju monopoli. Zašto vlada postavlja barijere međunarodnoj trgovini? Zato što su korisnici trgovinske zaštite koncentrisani i politički uticajni, a potrošači naširoko rasuti i neorganizovani. Zašto političke elite blokiraju reforme koje bi podstakle ekonomski rast i razvoj? Zato što bi rast i razvoj mogli potkopati kontrolu koju oni kao politička vlast mogu da imaju. Zašto postoje finansijske krize? Zato što su banke vrlo uticajne u kreiranju ekonomskih politika i stoga im je lako da rizike svog poslovanja prebace na građane.
Da bi promenili svet, moramo ga razumeti. Činilo se da nam je ovaj ekonomski prilaz politici omogućavao da bolje razumemo verovatnoću ekonomskih i političkih ishoda. Ali, u tome je postojao duboki paradoks. Što smo više tvrdili da nešto objašnjavamo, manje je prostora ostajalo za poboljšanje stvari. Ako je ponašanje političara određeno interesima koji ih obavezuju, onda je svako zalaganje ekonomista za reforme nekih politika osuđeno na gluvilo onih koji to slušaju. Što je potpunija naša društvena nauka, tim je irelevantnija naša analiza različitih politika.
Ovo je mesto gde analogija između društvenih i prirodnih nauka prestaje da funkcioniše. Razmotrite odnos između nauke i inženjerstva. Kako naučno razumevanje fizičkih zakona prirode postaje sve sofisticiranije, tako i inženjeri postaju sposobniji da sačine bolje mostove i zgrade. Napredak u prirodnim naukama neće ometati već će unaprediti našu sposobnost oblikovanja fizičkog okruženja u kojem se nalazimo.
Odnos između političke ekonomije i analiza politika nimalo ne liči na prethodni primer. Što smo više internalizovali ponašanje političara u našu nauku, to je politička ekonomija više onemogućavala analitičare da dobro prosuđuju. Situacija je slična onoj u kojoj bi fizičari došli do teorije koja objašnjava ne samo prirodne fenomene, već i utvrđuje koje će mostove i zgrade inženjeri graditi. Tada jedva da bi bilo potrebe za inženjerskim školama.
Ukoliko vam se čini da sa ovim pristupom nešto nije u redu, na pragu ste da napravite važan korak. U realnosti, naš savremeni okvir političke ekonomije prepun je neizgovorenih pretpostavki o sistemu ideja na kojima se zasniva funkcionisanje političkih sistema. Ako te pretpostavke učinimo eksplicitnim, uloga interesa postaje bespredmetna. Oblikovanje politika, političko rukovodstvo, i ljudski faktor vraćaju se u život.
Postoje tri načina na koji ideje oblikuju interese. Prvo, ideje determinišu načine na koje političke elite sebe definišu i ciljeve koje sebi postavljaju – novac, čast, dugotrajno održavanje na vlasti, ili jednostavno mesto u istoriji. Ova pitanja identiteta su centralna za način na koje one odlučuju da deluju.
Drugo, ideje određuju stavove političkih aktera o tome kako svet funkcioniše. Moćni poslovni interesi lobiraće za drugačije politike onda kada procene da će fiskalni stimulansi doneti samo inflaciju a neće generisati veću agregatnu tražnju. Vlasti gladne prihoda sklonije su da nametnu manji porez onda kad misle da postoji šansa da poreski obveznici takav porez izbegnu, nego kada procenjuju da će oni neizbežno morati da ga plate.
Iz perspektive analiziranja politika jasno je da ideje determinišu strategije koje će političari primeniti da bi te ideje ostvarili. Na primer, jedan od načina za elite da ostanu na vlasti jeste da suzbiju sve ekonomske aktivnosti. Ali, drugi je da podstaknu ekonomski razvoj, da diversifikuju svoju ekonomsku bazu, uspostavljanjem koalicija, podsticanjenjem od države podržane industrijalizacije, ili sprovođenjem niza drugih strategija čije varijetete može da ograničava samo mašta političkih elita.
Proširite opseg izvodljivih strategija (što bi bilo ono što dobro dizajnirane politike i politička rukovodstva rade), i radikalno ćete promeniti ponašanje i ishode.
Zaista, ovo je način na koji možemo da objasnimo neke od od najvažnijih neverovatnih obrta u ekonomskim performansama tokom poslednjih nekoliko decenija, i fenomene kao što su Južna Koreja i Kina i njihov fantastičan rast (u 1960 – im i kasnih 1970 – ih). U oba slučaja, najveći dobitnici bili su oni čiji su interesi bili u pitanju (korejska poslovna zajednica i Kineska komunistička partija). Ono što je omogućilo reforme nije bila rekonfiguracija političke moći već pojava novih strategija.
Ekonomske promene često se dešavaju ne kada su nečiji interesi osujećeni, već onda kada se u ostvarivanju tih interesa koriste promenjene strategije. Politička ekonomija nesumnjivo ostaje važna. Bez jasnog razumevanja o tome ko dobija a ko gubi od status kvoa, teško je razumeti smisao naših postojećih politika. Ali, preterano fokusiranje na interese može nas lako skrenuti sa pravca kojim nastojimo da damo kritičke doprinose koje analiza politika i političko preduzetništvo mogu napraviti. Mogućnosti za ekonomske promene su ograničene ne samo realnošću političkih uticaja već i siromaštvom naših ideja.
Priredila Tanja Jakobi
“Malo ste preterali s tom štednjom” poručio je nedavno Britancima, kad su najavili još oštrije mere štednje kod kuće, Olivije Blanšar glavni ekonomista MMF-a. Očito da je to upozorenje ostalo bez odjeka. Lideri EU upravo su, pod pritiskom Britanaca i Nemaca (i nekih manjih članica) izglasali istorijski rez u budžetu Unije za period do 2020, i smanjili ga na 960 milijardi evra, 33 milijardi evra manje nego što je najavljivano. Blanšarovo istraživanje pokazalo je da je u prethodnom periodu kresanje javnih rashoda naštetilo privredama više nego što se očekivalo.
Uprkos svim obećanjima i pozivanjima na transparentnost, evropski fondovi i dalje se nepropisno koriste od strane kako multinacionalnih kompanija tako i zemalja članica. Prevare i zloupotrebe i dalje se teško i retko otkrivaju, a još ređe kažnjavaju.
Nekoliko poljskih multinacionalki potrošilo je oko sedam miliona evra iz Evropskog socijalnog fonda (ESF) kako bi “ pružilo dodatne treninge za svoje zaposlene”. Ovi fondovi su prevashodno namenjeni malim i srednjim kompanijama, a ne onima koji su već zaposleni – a svakako nije bio namenjen menadžerima i njihovim treninzima. Sredstva je prvenstveno trebalo da se koriste kako bi slabo obrazovani i dugotrajno nezaposleni dobili uporište na tržištu rada.
Povezujući ih s tim problemom, holandski dnevnik ‘Trouw’ je proteklog vikenda pisao o nepravilnom korišćenju evropskih fondova navodeći izvestan broj zvučnih imena kao što su ING, Unilever, Filips i BGZ kao i poljsku filijalu Rabobanke.
Nivo zloupotreba ponekad je zapanjujući. U članku se citira Gregor Gorželak iz Centra za evropske regionalne i lokalne studije u Varšavi, koji kaže da „izgleda da svako nastoji da brzo i lako dođe do nekog novca. Organizujemo potpuno besmislene kurseve. Novac je utrošen na albume za prezentaciju, vizit karte, CD omote, šolje, igračke, čokolade i USB flash memorije.“
1.6 miliona evra za izgradnju fabrike cigareta
Izveštaji o nepravilnom korišćenju evropskih sredstava nisu ništa novo. U saradnji sa Biroom za istraživačko novinarstvo, Financial Times je pre dve godine predstavio rezultate detaljnog istraživanja koje je pokazalo da programi za razvoj zaostalih evropskih regija „leže u fiokama birokrata“.
A i kada budu otkrivene, prevare i zloupotrebe retko se kažnjavaju. Ovaj list je svojevremeno takođe navodio i multinacionalke poput IBM-a, Fijata i H&M. British American Tobacco je, primera radi, dobio 1,6 miliona finansijske podrške za izgradnju fabrike cigareta. Prema podacima italijanske policije, svake godine oko 1,2 milijardi evra iz evropskih fondova završi u rukama mafije.
Kako objašnjava Bart Staes, zastupnik Zelenih u Evropskom parlamentu i član Odbora za budžetski nadzor, „zloupotreba se ne odnosi samo na novac iz tri glavna evropska strukturna fonda, namenjenog regionalnom razvoju zapošljavanja i socijalnim programima. Finansijski podsticaji za poljoprivredu takođe se često ne koriste za ono čemu su namenjeni. “
Prošle je godine Evropski revizorski sud otkrio da u Italiji i Španiji postoje velike parcele koje su se vodile kao „trajni pašnjaci“, i kao takvi bili subvencionisani iz evropskih fondova – dok su u stvarnosti to šumovita područja ili nešto drugo – u svakom slučaju „elementi koji su bili neprihvatljivi za subvencije“. Holandska vazduhoplovna kompanija KLM pokazala se još kreativnijom: dobila je subvenciju vrednu 600.000 evra za ketering svojih avio-obroka, koji su se u zahtevu za subvenciju podveli pod kategoriju „izvoza poljoprivrednih proizvoda“.
Prozivka i bruka
Kako Staes pojašnjava, „Problem nije uvek vezan za prevare već i za pitanje smisla, svrhe u koju se neki novac daje. Da li je, na primer, bila stvarno dobra ideja koristiti novac iz evropskog fonda za regionalni razvoj kako bi se obnovile ulice u predgrađima Antverpena? „Evropski parlamentarni Odbor za budžetsku kontrolu već sedam godina radi na povećavanju transparentnosti i strožijoj kontroli evropskih fondova. Problem je u tome što evropske institucije same nisu sposobne da prate korektnost korišćenja tog velikog broja milijardi, koje stoje na raspolaganju.
U višegodišnjem budžetu za period od 2007-2013, samo tri glavna evropska strukturna fonda imala su na raspolaganju ne manje od 347 milijardi evra, što predstavlja oko trećinu ukupnog budžeta EU. Ako tome pridodamo i poljoprivredne subvencije, računica će pokazati količinu novca veću od tri četvrtine ukupnog evropskog šestogodišnjeg budžeta.
Zemlje članice su odgovorne za upravljanje tim sredstvima i koriste ih kao dopunu svojim investicijama. U tom smislu, one imaju znatan stepen autonomije. To je nešto što je Evropskoj komisiji dobro poznato. Prema „Beloj Knjizi”, Komisija priznaje da postoje „značajne slabosti u nekim područjima, kao što su ruralni razvoj, socijalna politika i oblast finansiranja istraživanja“.
Staes još dodaje da „kako su godine prolazile, tako su nacionalne i regionalne uprave postepeno počinjale da taj novac smatraju svojim a ne evropskim. Posledica toga bio je slab nadzor fondova. Evropski revizorski sud izračunao je da su, u 70 posto slučajeva zloupotreba otkrivenih tokom revizije, države članice trebalo da budu savršeno svesne kako novac nije bio iskorišćen na tačan, ispravan i korektan način. “
U 2010, Evropski parlament usvojio je rezoluciju koja zagovara “naming & blaming”, tj politiku javnog imenovanja i kompromitacije problematičnih subjekata. Međutim, prethodni pokušaji sprovođenja takve politike nisu uspeli usled pravnih prigovora upućenih na račun ove procedure. Optužene stranke mogu prosto da stvar prebace na Evropski sud pravde, koji neguje strog pristup kada je reč o zaštiti privatnosti. Krajem prošle godine evropski poverenici za socijalnu, regionalnu i poljoprivrednu politiku obećali su kako će početkom ove 2013. udružiti svoje snage, ne bi li bi obezbedili sprovođenje zacrtane “naming & blaming” procedure.
500 miliona Evropljana ispod granice siromaštva
U međuvremenu, parlamentarni Odbor za budžetski nadzor pri Evropskom parlamentu predložio je da ministri finansija država članica treba da budu odgovorni za trošenje sredstava iz evro-fondova.
Dosad je samo četiri države članice izrazilo podršku ovom predlogu. To su Švedska, Danska, Velika Britanija i Holandija. Staes dodaje i da „nije slučajnost to što sve četiri zemlje važe za evroskeptične članice EU”.
Usput, kriza može uzrokovati da čak i veći broj država članica počne da na Evropu gleda kao na kravu koju će pomusti za svež keš. Staes kaže da je „sve veće iskušenje da se evro-fondovi ‘napadnu’: da im se pristupi i da se iz njih uzme novac.“ U ovom trenutku, finansijske rupe stvorene krizom rastu tempom bržim no što su evropski strukturni fondovi sposobni da ih sve pokrpe. Prošlog meseca, Eurostat je izračunao kako je u 2011. gotovo četvrtina od 500 miliona Evropljana živela na ili ispod granice siromaštva. „Više od 27 posto dece u EU suočeno je s rizikom siromaštva ili socijalne isključenosti“, bio je zaključak Lasla Andora, evropskog poverenika za zapošljavanje, socijalna pitanja i inkluziju.
POLJSKA – Zloupotrebe po ključu multinacionalki
Andor će zamoliti poljske vlasti da podnesu račun za svoje korišćenje sredstava iz Evropskog socijalnog fonda (ESF), prenosi dnevnik ‘Trouw’. On je 5. januara ovim novinama otkrio da su neke multinacionalke u Poljskoj koristile sredstva prvobitno namenjena malim i srednjim poduzećima kao i podsticanju zapošljavanja u nerazvijenim područjima.
Najmanje polovina od dosad isplaćenih 300 miliona evra iz ESF fonda otišlo je na isplate stažiranja kadrova, koje su velike kompanije i multinacionalke slale na berzu. ING, Unilever i Philips, kao i Mercedes-Benz, BMW, Renault, Heinz, EDF, Nestle, Pepsi Cola i Deutsche Bank dobili su novac za obuku svojih menadžera. Podrazumevalo se da je budžet ESF od 75 milijardi evra u periodu 2007-2013 trebalo da bude nemenjen „podsticanju zapošljavanja u EU.“ Poljska, kao najveći korisnik ovog fonda, prima iz njega 10 milijardi evra. Većina subjekata koji taj novac koriste jesu lokalne vlasti, centri za zapošljavanje i nevladine organizacije; oni ga koriste za tečajeve, borbu protiv nezaposlenosti mladih, za reintegraciju na tržište rada, borbu protiv siromaštva i za integrisanje manjina.
List ‘Trouw’ citira Romana Stolarskog, direktora varšavske kancelarije za obuku kadrova: “Kada je ovaj Program obuke započeo 2005, novac iz Brisela bio je tri puta veći od onog koji je poljsko tržište za obuku kadrova bilo u stanju da apsorbuje. Novac mora biti potrošen – i lakše ga je potrošiti realizacijom velikih a ne malih projekata. Kursevi unutar velikih kompanija mogu da u jednom naletu okupe puno učesnika, dok je papirologija ista kao i za male kompanije”.
Filip Rožje
preveo Milan Lukić
Ni zamazivanjem očiju, ni ognjem i mačem, ni nasumičnim štrpkanjem po šumi nelogičnih propisa Srbija neće moći da se izbori sa odlivom kapitala, dubokom recesijom i kombinovanom fiskalnom, dužničkom i finansijskom krizom. Zemlja koja se približava statusu kandidata za EU je prema listi Svetskog ekonomskog foruma u 12 važnih pokazatelja poslovanja među poslednjih pet država na svetu. Osim toga, NBS je objavila da je ukupan spoljni dug Srbije premašio granice visoke zaduženosti prema kriterijumu Svetske banke. Vreme je za uzbunu i sistematski i koncentrisan rad na otklanjanju oštrih ograničenja privrednog rasta.
Posle tri kvartala 2012.godine jasno je da se negativan ekonomski rast nastavlja. Po tromesečjima: -2.5%, -0.6% i -2.2%. Inflacija se ubrzala do skoro 13% u oktobru i značajno izašla iz ciljanog koridora. Bilans razmene roba i usluga sa svetom ostao je na prošlogodišnjem nivou, ali je deficit tekućeg bilansa porastao 19% usled velikog pada doznaka (23% ili pola milijarde USD). Pad doznaka pripisuje se novom talasu krize u zemljama u kojima je koncentrisana srpska dijaspora.
Mnogo više zabrinjava kapitalna strana, gde je za devet meseci zabeležen šokantan neto odliv od oko 170 miliona USD, pre svega zbog smanjenja kreditnog finansiranja za 282.5 miliona USD. Glavni uzroci su pad kreditnog rejtinga Srbije (na BB- sa negativnim očekivanjima), loše makroekonomske performanse i ranije najavljeno smanjenje eksponiranosti zapadnih banaka u regionu. Opšte pogoršanje kreditnih uslova na svetskim finansijskim tržištima, političke rezerve kojima je dočekana nova vlada u svetu i teškoće na putu evrointegracija dopunski su otežale poziciju Srbije.
Drugim rečima, kombinovana rupa u spoljnom bilansu od preko tri milijarde dolara u periodu januar-septembar 2012. finansirana je isključivo trošenjem deviznih rezervi. Na duži rok to nije održivo. Potrebno je dati znak za uzbunu posebno kada se ima u vidu da je fiskalni deficit prešao 7% a javni dug 55% BDP.
Sve ovo se dešava u godini dobijanja statusa kandidata. Zemlje prethodnice na putu EU integracija beležile su interes svetskih investitora. Srbija je suočena sa odlivom kapitala, dubokom recesijom i kombinovanom fiskalnom, dužničkom i finansijskom krizom. Očekivanja nove vlade da će nominalno obećanim nastavkom reformi i evropskih integracija obezbediti dovoljno eksternog finansiranja i tako izaći iz pomenutih problema za sada nisu ubedila ni MMF, ni finansijska tržišta.
MMF bi mogao da ponudi program pod uslovom vođenja restriktivne fiskalne politike, nastavljanja koncepta ciljane inflacije i produžetka ključnih nezavršenih strukturnih reformi.U centru je uklanjanje strukturnih slabosti srpske privrede: nekonkurentna ponuda, visoki jedinični troškovi rada, velika i neefikasna država. Ovo nije politički popularno pošto ruši izborna obećanja u socijalnoj sferi i obara realne dohotke.Zato se mogu se očekivati dugi i teški pregovori pre nego što vlada nevoljko prihvati uslove Fondove uz već poslovično poštovanje kratkoročnih makroekonomskih ciljeva i mlako odlaganje bolnih strukturnih reformi.Već protiče dragoceno vreme bez MMF programa, dakle bez pristupa Fondovim sredstvima i tržištima kapitala.
Na strani strukturnih reformi, kao i ranije, Fond i Svetska banka će jačanje ponude videti u nastavku privatizacija, restrukturiranju javnih preduzeća i poboljšanju poslovne klime. U principu ovo nisu loše mere ako se dobro pripreme i sprovedu. Ali posle 12 godina reformi znamo da to ne ide lako. Brojne privatizacije i mere usmerene na poboljšanje poslovne klime (uključujući napredak ostvaren prošlih par godina) dale su samo delimične rezultate. Srbija je još jako daleko od stvaranja energičnog, inovativnog i konkurentnog privatnog sektora koji hvata korak sa svetom, osvaja nove proizvode i tehnologije, i trudi se da širi obim poslovanja i izvozi. Na veliku žalost, privatizacije su češće bile u vestima zbog sumnjivih transakcija, otpuštanja radnika i rasprodaje aktive nego zbog uspešnih programa.Činjenice potvrđuju taj utisak.Od 2008.godine izgubljeno je 255.000 radnih mesta (ili 13% ukupne zaposlenosti). Danas imamo rekordan broj nezaposlenih (25%) i konstantno padanje udela proizvodnje razmenljivih (dakle potencijalno izvoznih) dobra u BDP-u (smanjenje za jednu trećinu od 2000-te).
Veliko slepilo
Posle dogovora sa MMF-om, da li realno još jedno odlaganje reformi i povratak na tip ekonomskog rasta iz perioda 2001-2008, ovaj put sa većim oslanjanjem na pristupne fondove EU? Odgovor je – ne.
Nasleđeni ekonomski problemi na početku tranzicije bili su velikim delom potisnuti u periodu 2001.-2005. zahvaljujući velikoj dozi profesionalne i finansijske podrške koju je Srbija dobila preko MMF-ovih aranžmana, strane pomoći, mekanih i komercijalnih izvora finansiranja. Sposobnost zemlje da samostalno vodi fiskalnu i monetarnu politiku prvi put je testirana 2006.godine.Samopuzdanje Vlade bilo je na zavidnom nivou zahvaljujući fiskalnom suficitu ostvarenom u 2005. godini, visokim deviznim rezervama (9 meseci uvoza) i očekivanom prilivu doznaka i stranog kapitala. Suočena sa političkim i socijalnim pritiscima da podigne plate i preokrene trend povećanja nezaposlenosti (tada na nivou od 20.9%), Vlada je relaksirala monetarnu i fiskalnu politiku i dozvolila veliku realnu apresijaciju dinara.
Rezultirajući rast BDP počivao je u celosti na rastu domaćih elemenata agregatne tražnje. Stope rasta u period 2006.-2008. bile su niže od očekivanih (3.6%, 5.4% i 3.8%) ali je to bilo dovoljno da se dozvoli novo zapošljavanje u javnom sektoru, smanji nezaposlenost (na 18.1% u 2007.i13.6% u 2008.) i značajno povećaju plate. Prosečna plata je skoro udvostručena između 2005. (210 evra) i 2008.(402 evra). Prema očekivanju, uz precenjeni dinar, obilno inostrano finansiranje i jako slabo reagovanje domaće ponude, ovaj tip rasta zasnovan na domaćoj potrošnji vodio je velikom povećanju deficita trgovinskog i tekućeg platnog bilansa koji se povećao sa -10.1% BDP u 2006. na-21.6% u 2008.
Na strani ponude ovaj tip rasta generisao je veoma različite sektorske efekte. Sektori koji proizvode nerazmenljiva dobra pozitivno su reagovali na rast domaće tražnje i produkovali oko 95% ukupnog porasta novostvorene vrednosti. Sektori koji proizvode razmenljiva (i potencijalno izvozna) dobra dali su samo 5% porasta. Polovinom 2008.postalo je jasno da ovaj model rasta nije održiv na duži rok pošto je počivao na eksternom i fiskalnom deficitu, natprosečnom rastu nerazmenljivih sektora i uvoza. Sektori koji proizvode razmenljiva dobra bili su preslabi i nedovoljno reformisani da konkurišu poplavi jefitinih uvoznih dobara i pokrenu jaču izvoznu orijentaciju. Pogoršanja koja je donela svetska finansijska kriza (pre svega kroz pogoršanje uslova finansiranja i pad svetske tražnje) zaoštrila su pitanja održivosti ovog modela rasta u Srbiji, ali to nije donelo adekvatnu reakciju.
Umesto nastavka institucionalnih reformi i radikalne promene parametara ekonomske politike koji bi zajedno podstakli rast izvozno orijentisanih sektora, primenjena je krajnje mlaka oportunistička strategija. Polazeći od još uvek optimističkih prognoza rasta u 2009. godini, visokog nivoa deviznih rezervi i očekivanog nastavka priliva kapitala, kao i veoma niskog prisustva rizičnih finansijskih instrumenata, odlučeno je da se ide samo sa “aranžmanom iz predostrožnosti” iako su svima bile poznate duboke strukturne slabosti srpske privrede.
Prva slabost je već pomenuta hronično slaba ponuda zbog: (a) nasleđenih problema iz prošlosti, (b) kasnog početka tranzicije, (c) nedovoljno uspešne privatizacije, i (d) loše poslovne klime.
Druga slabost je neefikasna radna snaga. Glavni problem su visoke plate u odnosu na produktivnost. Interesantno je primetiti da visoka stopa nezaposlenosti ne obara plate u Srbiji. Istovremeno, sindikati traže prilagođavanje plata rastu troškova života i kretanju kursa. To direktno erodira eksternu konkurentnost srpskih firmi, ugrožava rast zasnovan na izvozu i otvaranje novih radnih mesta, ali se o tome malo govori.
Treća slabost je velika i neefikasna država usmerena na potrošnju i preraspodelu dohodaka, umesto na stvaranje uslova za ekonomski rast. Permanentni fiskalni deficiti pojačavali su makroekonomske tenzije.
Sa takvim slabostima Srbija nije uspevala da generiše dinamičan rast zasnovan na izvozu i mobiliše dovoljno nacionalne (i posebno domaće) štednje. Obratno, rastući jedinični troškovi rada i slabo reagovanje domaće ponude razmenljivih dobara na kretanje domaće i izvozne tražnje sistematski su gurali srpsku privredu na inferiornu putanju na kojoj se brži tempo rasta, niži nivo nezaposlenosti i stabilna makro situacija može ostvariti jedino rastom spoljnog duga ili podrivanjem eksterne stabilnosti. U periodu 2001-2008 inostrana pomoć, priliv kapitala i doznaka lako je pokrivao razliku između veće potrošnje i ostvarenog dohotka.
Dubina problema
Očigledno je da Srbija boluje od višestrukih strukturnih problema koji zajedno sa institucionalnim i ekonomsko-političkim slabostima predstavljaju oštra ograničenja rasta.
Prema nalazima Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa, Srbija godinama tavori oko 90-og mesta. Iza te loše pozicija krije se čitav niz još gorih pokazatelja na širem frontu institucionalnih reformi. Više od decenije nakon zakasnelog nastavka tranzicije, ključne tržišne institucije ozbiljno kasne za većinom od oko 140 zemalja u svetu koje se prate. Krupne slabosti su prisutne na tržištu roba i rada. Kvalitet poslovnog sektora zaostaje za uporedivim zemljama i za svetom uopšte, posebno u “sposobnosti primene novih tehnologija”, “stepenu razvoja biznisa” i “sposobnosti za inovacije”.Na nivou pojedinačnih pokazatelja Srbija se nalazi na samom zaleđu (među poslednjih pet zemalja) u dvanaest veoma važnih domena:
| Efikasnost pravnog okvira u rešavanju sporova | 137 |
| Efikasnost upravnih odbora korporacija | 136 |
| Zaštita prava manjinskih vlasnika | 140 |
| Intenzitet lokalne konkurencije | 136 |
| Prisustvo dominantne tržišne pozicije | 139 |
| Efektivnost anti-monopolske politike | 137 |
| Sofisticiranost kupaca | 136 |
| Saradnja u odnosima radnika i poslodavaca | 136 |
| Odliv mozgova | 139 |
| Kapacitet osvajanja nove tehnologije | 137 |
| Priroda konkurentne prednosti | 136 |
| Spremnost delegiranja odlučivanja/nadležnosti | 136 |
Pored ovih oblasti, reforme su urgentno nužne u najmanje još 30-tak oblasti gde se pokazatelji Srbije nalaze ispod 112-og mesta, tj. među 20% najlošije ocenjenih zemalja u svetu.
U kombinaciji sa sve nestabilnijim makroekonomskim okruženjem, nerazvijenim i skupim finansijskim posredovanjem, i lošim kvalitetom ključne fizičke infrastrukture, ovo daje dosta crnu sliku o stanju institucionalnih reformi i kvalitetu ekonomske politike u Srbiji posle globalne finansijske krize. Ove reforme traže jaku političku volju, vreme i stručni kapacitet. Neophodno je odmah odlučno delovati. Opcija da se “teške reforme” odlože za kasnije i da se minsko polje strukturnih problema i nezavršenih institucionalnih reformi preplovi na talasu inostranih kredita, priliva kapitala i doznaka više ne postoji.
Ključna ograničenja rasta
Uklanjanje svih ovih ograničenja ima velike ekonomske i političke troškove i nije tehnički izvodljivo na kratak rok. Uklanjanje slučajno izabranih ograničenja (po individualnim ili političkim željama) čak može da produkuje rešenja koja mogu biti gora od polazne situacije. Pravi izazov je odrediti uzroke usporenog rasta i definisati prioritete reformi i ekonomske politike. To nije lako.
U svetu su najpoznatija dva pristupa.
OECD pristup polazi od jasno definisanog analitičkog modela ekonomskog rasta i mera ekonomske politike. Na jednoj strani, meri se stepen korišćenja radnog potencijala jedne zemlje (preko stvarnog broja odrađenih radnih časova) i nivo produktivnosti rada (preko kapitalne opremeljenosti rada i totalne faktorske produktivnosti koja hvata sve kvalitativne aspekte – inovacije, tehnički progres, znanje itd.) u poređenju sa međunarodnim standardima. Na drugoj strani, ocenjuju se konkretne mere ekonomske politike koje se odnose na stepen korišćenja radne snage i nivo produktivnosti po pojedinim sektorima i regionima. Prioritetna polja delovanja ekonomske politike nalaze se na preseku dimenzija sa „niskim performansama rada“ i „slabim merama ekonomske politike“ pošto se tako najviše ubrzava ekonomski rast.
Model „dijagnostike rasta“ koji su ponudili poznati ekonomisti sa Harvarda, Dani Rodrik i Rikardo Hausman, polazi od dosta jednostavnog dijagnostičkog okvira za utvrđivanje i uklanjanje ključnih ograničenja rasta. Na jednoj strani posmatraju se razlozi niskih prinosa u realnoj privredi (kvalitet infrastrukture i radne snage, nesavršenosti tržišta i intervencija države), a na drugoj razlozi visokih troškova finansiranja (iz domaćih i inostranih izvora). U primeni ovog pristupa glavna odgovornost je na stručnjacima i donosiocima odluka o ekonomskoj politici. Oni moraju dobro da poznaju i teoriju i praksu da bi uzeli u obzir sve otvorene i skrivene informacije nužne da se utvrde stvarna ograničenja ekonomskog rasta. Dijagnostički okvir samo je samo sredstvo koje pomaže da se dođe do odgovora.
Oba pristupa nastoje da utvrde ključna ograničenja rasta i stvore osnovu za donošenje međusobno usaglašenih reformi i mera ekonomske politike koje bi uklonile stvarna ograničenja i podigle nivo ekonomskog rasta. Prednosti OECD metoda su da je čvršće definisan i određeniji u proceduri merenja i definisanja polja prioritetnog delovanja. Slabosti su fokusiranje samo na jednu oblast (rad i produktivnost) i odsustvo fleksibilnosti u tretiranju izobilja informacija. Prednosti Harvard pristupa su fleksibilnost, hvatanje širokog spektra mogućih faktora i korišćenje svih raspoloživih informacija. Subjektivnost ovog pristupa je, uslovno govoreći, njegova glavna slabost, mada je metod transparentan i podleže proveri u svim fazama pripreme i primene.
Primena modela “dijagnostike rasta” na Srbiju dala je sledeće nalaze:
1.Zaštita vlasničkih prava i drugih ključnih institucija predstavlja osnovu modernih tržišnih privreda i pati od mnogih nedostataka, ali ipak ne predstavlja stvarno ograničenje rasta u Srbiji pošto firme koje se bave uvozom i proizvodnjom nerazmenljivih dobara uspešno funkcionišu u postojećim nesavršenim institucionalnim uslovima.
2.Realni efektivni devizni kurs (REDK) predstavlja stvarno ograničenje rasta pošto negativno deluje na operacije i rast preduzeća koja proizvode razmenljiva dobra, a ona su danas ključno usko grlo da bi privreda Srbije prešla na održivu putanju rasta koju karaketriše makroekonomska stabilnost, sa održivim fiskalnim i eksternim bilansom.
3.Ravnotežni nivo REDK nije univerzalni lek (panacea) koji će rešiti sve probleme sektora koji proizvode razmenljiva dobra u Srbiji. Iskustvo drugih zemalja pokazuje da REDK snažno utiče na tzv. homogena dobra (standardne robe koje su predmet berzanskog poslovanja). U slučaju diferenciranih industrijskih proizvoda, REDK je samo jedan od faktora koji opredeljuje konkurentnost pošto paralelno deluju dizajn proizvoda, marketing, istraživanje i razvoj, i inovacije.
4.Ograničena raspoloživost kredita i visoki troškovi finansiranja postali su jedno od najoštrijih ograničenja rasta u Srbiji, kako u obezbeđivanju tekuće proizvodnje i trgovine, tako i u finansiranju investicija. Srbija ima jedan od najnižih stepena monetizacije i najviše finansijske i kreditne marže što ozbiljno ograničava funkcionisanje privrede i ekonomski rast.
5.Skupa, velika i remetilačka uloga države postala je jedno od ključnih ograničenja rasta. Ona stvara neefikasno i skupo poslovno okruženje, neposredno podiže troškove funkcionisanja, ne obezbeđuje i ne promoviše konkurenciju, podiže cenu rada i odvlači mlade obrazovane ljude sa produktivnih radnih mesta u privredi, narušava finansijsku discipline, istiskuje privatni sektor.
6.Neefikasno korporativno upravljanje i skupa radna snaga (koja se ispoljava kroz visoke jedinične troškove rada ili nisku produktivnost) odbijaju SDI i poslovnu saradnju, i erodiraju cenovnu konkurentnost preduzeća u mnogim sektorima. Neophodne su odlučne mere da bi se uklonile najvažnije barijere rasta produktivnosti (kroz programe obuke zaposlenih, bolje poslovne škole, istraživanje i inovacije za potrebe preduzeća itd.).
Ograničenja rasta bi trebalo uklanjati redom kojim su navedena, i što pre da bi se pokrenuli motori rasta zasnovanog na izvozu.
Dušan Vujović, profesor FEFA
MSP: 1000 zašto 1000 zato
„Neophodne mere štednje koje su uvele vlade širom sveta sprečiće ekonomiju da se vrati u fazu ekspanzije u 2013. godini”, predviđa Fritz Mostböck, rukovodilac Sektora za istraživanje Erste Grupe. Nastavak sukoba na Bliskom Istoku bi predstavljao opterećenje po finansijska tržišta barem privremeno, i cene nafte i berzanskih roba posebno dugoročno gledano. U SAD kupovine hartija od vrednosti (HoV) od strane Federalnih rezervi trebalo bi da unaprede poverenje potrošača i podrže potrošnju u 2013. godini. To bi dovelo do nepromenjene stope rasta od 2 odsto za 2013. i postepenog ubrzanja u 2014. godini, pružajući veoma potreban podsticaj globalnom rastu, posebno izvozu u evrozoni. Mere Evropske centralne banke poboljšale su sentiment na finansijskim tržištima, koji bi, s obzirom na osnovna kretanja (nizak rast) – trebalo da bude samo pitanje vremena kada će se finansijska tržišta približiti prema svojim vrednostima. „Nakon ulaska Hrvatske u EU u julu, očekujemo da će rast BDP-a do 2,5 odsto u periodu 2014-2020. biti rezultat pristupa zajedničkom tržištu i fondovima EU. Očekuje se da integracija Balkana u EU dobije još jedan podsticaj tokom 2013. godine, kada bi Srbija trebalo da dobije datum za početak pregovora”, ističe Mostböck.
„Globalna tržišta akcija će zabeležiti dobre rezultate naredne godine”, kaže Mostböck. Atraktivne cene i nedostatak alternativa trebalo bi da dovedu do pozitivnih prinosa za većinu berzanskih indeksa. Dužničke hartije od vrednosti evropskih kompanija treba da ostanu u centru pažnje investitora, posebno kompanija sa velikom geografskom diverzifikacijom i širom bazom klijenata koje će bolje generisati gotovinske tokove. Ograničenost investicija za širenje poslovanja, fuzionisanja i preuzimanja mogla bi da dovede do mnogo većeg interesovanja za nove emisije i manjih spredova, posebno među kompanijama u regionima jezgra evrozone. „Po našem mišljenju, investitori bi trebalo da izbegavaju investicije u evropski telekomunikacioni i komunalni sektor pošto će se njihovi slabi rezultati produžiti i u 2013. i u narednom periodu”, ističe Mostböck. „Proizvođače automobila u centralnoj i istočnoj Evropi (CIE) vidimo kao atraktivnu investiciju. Svaki četvrti automobil proizveden u EU u 2013. biće “Made in CEE” (napravljen u CIE), s obzirom na to da je bivša Čehoslovačka – sa procenjenih 2 miliona putničkih automobila u 2012. godini – sada drugi po veličini proizvođač automobila u Evropi, odmah posle Nemačke. Proizvodnja automobila u CIE konstantno povećava udeo na tržištu na račun proizvođača automobila iz južne Evrope zahvaljujući konkurentnim troškovima rada i jakom prisustvu nemačkih (VW, Škoda) i azijskih proizvođača (Kia, Hyundai, Toyota).”
Globalna situacija u pogledu duga će ostati dominantna tema. Biće veoma teško smanjiti visoki nivo ukupnog duga i budžetskih deficita i to se ne odnosi samo na evrozonu. Kriza duga u velikim indistrijalizovanim državama (evrozona, SAD, Japan, Velika Britanija) predstavljaće izazov u narednim godinama. Ekonomsko okruženje će, stoga, ostati krhko. Prethodna finansijska i ekonomska kriza i kriza poverenja su ostavile trajne posledice na dug, čije smanjenje će biti teško i dugo će trajati. To će u narednim mesecima u više navrata stavljati na probu finansijska tržišta i privredu.
Ekonomski rezultati na globalnom nivou, a posebno u Evropi, ostaće slabi. U poslednjih pet godina već smo videli negativan efekat na ekonomiju nakon finansijske krize 2008. godine. Nepovoljna ekonomska kretanja su se negativno odrazila na okruženje, koje je postalo osetljivije na njih, posebno na značajni nivo državnog duga. Neophodne mere štednje koje su uvele vlade nastaviće da nepovoljno utiču na okruženje na strani tražnje i očigledno sprečavaju ekonomiju da se vrati u fazu ekspanzije. Hlađenje ekonomija do umerenijih nivoa rasta u velikim zemljama u usponu kao što su Kina i Indija samo će dodatno otežati stvari.
Moguće krizne tačke na Bliskom Istoku. Još uvek aktuelni sukobi u Siriji, napeta politička situacija u Egiptu, itd. mogli bi da, kako sada stvari stoje, prouzrokuju nervozu i neizvesnost. Teško je, po logici stvari, predvideti vreme kada će se dogoditi neočekivani događaji. Međutim, ono što možemo da vidimo je potencijal za eskalaciju. Takva vrsta sukoba na Bliskom Istoku bi, barem privremeno, opteretila finansijska tržišta, a cene nafte i berzanske robe posebno u dugoročnom periodu.
Oporavak američkog tržišta stambenog prostora deluje sve snažnije, posebno s obzirom na kupovinu HoV od strane Federalnih rezervi: cene kuća, prodaja stambenog prostora i kupovina prvog stambenog prostora rastu, dok zalihe padaju (ipak, oduzimanje kuća zbog neizvršavanja obaveza po kreditima ostaje na visokom nivou). To bi trebalo da poboljša poverenje potrošača i podrži potrošnju u SAD u 2013. godini, što je posebno važno s obzirom na očekivani negativni efekat državne potrošnje. Očekujemo da pad državne potrošnje bude kompenzovan ubrzanjem privatne tražnje (potrošnja, investicije kada se situacija sa “fiskalnom liticom” poboljša), što bi ukupno dovelo do nepromenjene stope rasta od 2 odsto za 2013. i postepenog ubrzanja u 2014. godini. To bi trebalo da obezbedi preko potreban podsticaj globalnom rastu, posebno izvozu u evrozoni.
Averzija prema riziku i dalji pad spredova u 2013. godini? Visoka neizvesnost je obično karakterisana visokom volatilnošću i visokim spredovima. Međutim, mere centralne banke (npr. LTRO, najava OMT) poboljšale su sentiment na finansijskim tržištima i od juna smo uočili pozitivan učinak među svim većim klasama sredstava, uključujući i visokorizične klase sredstava. Ukoliko se pogledaju osnovni trendovi (nizak rast), ovaj stav koji karakteriše averzija prema riziku nije u potpunosti opravdan i samo je pitanje vremena kada će se finansijska tržišta i privreda sudariti. Ignorisanje profila rizika i koristi u međuvremenu (investiranje novca po pogrešnoj ceni u pogrešno vreme) moglo bi da dovede do ogromnih gubitaka u budućnosti. Preokret u ekonomiji evrozone u 2013. godini bi bio od ključne važnosti za dalji pad spredova.
Dužničke hartije od vrednosti evropskih kompanija treba da ostanu i centru pažnje investitora – uprkos ograničenoj perspektivi osnovnog rasta. Mogućnosti rasta prometa u korporativnom sektoru deluju ograničeno u 2013. godini zbog slabe tražnje u Evropi. Razlike između kompanija iz jezgra evrozone u odnosu na periferni region će se, po našem mišljenju, intenzivirati. Smatramo da će kompanije nastaviti sa defanzivnim bilansnim strategijama. U stvari, ne vidimo puno prostora za dalja sniženja troškova. Međutim, uvođenje novih proizvoda može biti odloženo. Kompanije će obezbediti likvidnost putem prodaje sredstava, otkupa obveznica i istovremeno njihovog refinansiranja po dužim dospećima. Kompanije sa velikom geografskom diverzifikacijom i širom bazom klijenata zabeležiće bolje generisanje tokova gotovine. Ograničene investicije u širenje poslovanja i fuzionisanje i preuzimanje drugih firmi ukazuju na to da bi ponuda novih emisija na primarnom tržištu mogla da bude mala. To bi moglo da dovede do mnogo većeg interesovanja za nove emisije i smanjenja spredova, posebno kompanija u regionima jezgra evrozone.
Na porast nezaposlenosti u evrozoni intenzivno utiču periferni regioni – što usporava inflaciju i snižava očekivanja po pitanju kamatnih stopa. Pad ekonomske aktivnosti prouzrokovan krizom duga praćen je neočekivano visokim porastom nezaposlenosti u perifernim delovima evrozone – posebno od maja 2011. godine. Pre toga, stopa nezaposlenosti u Nemačkoj i Francuskoj je opala, što je kompenzovalo povećanja u perifernim regionima. Neočekivano ubrzanje nezaposlenosti u Italiji i Španiji – vezano za nenadano oštar pad ekonomske aktivnosti kada su zemlje ušle u krizu duga – pretežno opredeljuje kretanje stope nezaposlenosti u evrozoni u ovom trenutku. Veoma visoka nezaposlenost utiče na smanjenje inflacije putem niske tražnje i niskih zahteva po pitanju zarada. Na osnovu naših očekivanja u pogledu nezaposlenosti, projektujemo inflaciju na nivou od 1,7 odsto za 2013. i 1,3 odsto za 2014. godinu. Disinflatorni pritisak će takođe dovesti do potrebe za većom podrškom ECB (snižavanje kamatne stope na 0,5 odsto, alternativne mere), što snižava očekivane stope i prinose.
Italija: strukturne reforme su od ključne važnosti – i realizovaće ih samo “umereni” političari. Dugoročna perspektiva rasta u Italiji je od ključne važnosti – posebno s obzirom na situaciju u pogledu duga. U Italiji, odnos duga i BDP-a bi opao ukoliko bi nominalni rast bio viši od troškova države za finansiranje. Stoga Italija mora da se pre svega fokusira na ubrzanje rasta. U uslovima niske domaće tražnje i razduživanja, strana tražnja je od ključne važnosti za povratak na putanju rasta i treba da bude podržana povećanjem konkurentnosti. Poslovno okruženje za firme bi moglo značajno da se poboljša putem daljih reformi tržišta rada, reformi tržišta proizvoda (npr. energetski sektor) i napora da se unapredi lakoća poslovanja. Pored toga, Italija treba da se približi tehnološki najnaprednijim zemljama kako u pogledu istaživanja i razvoja tako i u pogledu obrazovanja. Ova pitanja su suštinski predusov za inovacije i kao takva treba da budu predmet posebne pažnje. U suprotnom, Italija bi verovatno opet mogla da bude pod pritiskom tržišta, pošto i program kupovine hartija od strane ECB zavisi od održivosti duga.
Uz pretpostavku da će se reforme nastaviti, važan faktor koji se negativno odražava na ekonomsku perspektivu bi trebalo da se ublaži tokom godine, posebno za nemački izvoz. Ukoliko ne bi došlo do poboljšanja situacije u perifernim regionima evrozone, značajno bi se povećali rizici da zbog toga dođe do prave recesije i eskalacije krize duga.
Globalna tržišta vlasničkih hartija od vrednosti će zabeležiti dobre rezultate sledeće godine. Mnogi investitori su propustili porast cena na globalnom tržištu akcija u 2012. godini i verovatno će povećati svoju izloženost rizičnijim sredstvima u 2013. godini. Usled očekivanog porasta dobiti u korporativnom sektoru fluktuacije cena akcija će ostati umerene tokom najvećeg dela naredne godine. Atraktivne cene i nedostatak alternativa trebalo bi da dovedu do pozitivnih pomaka kod većine indeksa berzi HoV.
Slabi rezultati telekomunikacionog i komunalnog sektora u Evropi nastaviće se u 2013. i u narednom periodu. Zbog nepostojanja mogućnosti rasta, neefikasnih struktura i političkih uticaja, ovi sektori će, dugoročno gledano, beležiti pokazatelje profitabilnosti ispod proseka. Nema znaka preokreta ekonomske sudbine ovih sektora koji se nalaze na silaznoj putanji. Veoma je verovatno da će prinosi u 2013. biti negativni. Investitori bi trebalo da izbegavaju investicije u ovakve kompanije.
Svaki četvrti automobil proizveden u EU u 2013. biće „Made in CEE“ (napravljen u centralnoj i istočnoj Evropi). Čak i u vreme krize rezultati proizvodnje automobila u CIE i dalje su bolji nego rezultati proizvodnje automobila u zapadnoj Evropi. Proizvodnja automobila u Češkoj Republici i Slovačkoj, koja se procenjuje na ukupno 2 miliona putničkih automobila u 2012. godini, već je premašila proizvodnju automobila u zemljama kao što su Francuska i Španija. Bivša Čehoslovačka je sada drugi po velični proizvođač automobila u Evropi odmah posle Nemačke. Udeo proizvodnje automobila u CIE neprestano se povećava na račun proizvođača automobila iz južne Evrope. Na CIE se pozitivno odražavaju njene konkurentne cene rada i snažno prisustvo nemačkih (VW, Skoda) i azijskih proizvođača (Kia, Hyundai, Toyota) koji povećavaju svoj udeo na evropskom tržištu.
Hrvatska će postati 28. zemlja članica EU u julu, čime će se okončati pregovori započeti 2005. godine. Mada prednosti članstva u EU možda izgledaju manje atraktivno nego tokom prethodna dva talasa proširenja, smatramo da će se na srednjoročnu perspektivu rasta pozitivno odraziti pristup zajedničkom tržištu i fondovima EU, odakle se Hrvatska nada da će povući do 2,5 odsto BDP-a u periodu 2014-2020. godina. Proces integracije u EU na Balkanu trebalo bi da dobije još jedan podsticaj tokom 2013. godine kada bi Srbija trebalo da dobije datum za otpočinjaje pregovora, što će biti potvrda snažne orijentacije Srbije prema EU i podrške strukturnim reformama u srednjoročnom periodu.
Ako je 2012 bila godina „fiskalne litice“ i doslovce neizmernih sredstava namenjenih spašavanju Evrope i njene monete, po čemu ćemo zapamtiti 2013.? Pravljenje ekonomskih i finansijskih prognoza nikada nije lak posao a ja se obično držim dugoročnih trendova promena, piše ekonomista i pisac Danijel Altman u štampanom izdanju časopisa Foreign Policy – ali u tekstu ipak daje izbor tema za koje očekuje da bi mogle poljuljati globalna tržišta u narednoj godini, na bolje ili na gore. Od američkog deficita do previranja na Bliskom i Srednjem istoku – sve su to pitanja koja bi mogla imati najveći uticaj na globalnu ekonomiju u narednoj 2013. godini.
Operacije centralnih banaka
U evrozoni: osoba koja je najviše pomogla smirivanju finansijskog tržišta u 2012 je verovatno bio Mario Dragi, koji je pre samo godinu dana postao šef Evropske centralne banke. Njegov dosadašnji rad najlepše bi opisala jedna njegova nedavna izjava, da je „u okviru našeg mandata, ECB spremna da učini sve što je potrebno kako bi se očuvao evro i verujte mi – to će biti dovoljno“. Predano je radio na održavanju evrozone, štampajući samo onoliko novca koliko je bilo potrebno za trgovinu obveznicama. Pitanje je hoće li njegov kredibilitet trajati i tokom 2013. godine. Čak i ako je zajednička valuta zasad sigurna, ona neće ojačati ako Dragi ne uspe da prisili ministre finansija evrozone da prihvate nova pravila o tome kako zemlje evrozone ulaze, napuštaju zonu i u njoj mogu da se ponašaju. Čak i tada, postavljanje jedinstvene monetarne politike, koja treba da važi i za jednu grupu problematičnih evroekonomija koje su u različitim fazama rešavanja pitanja održivih javnih finansija, biće nezahvalan zadatak. Njihove ekonomije tek treba da započnu snažnije usklađivanje sa evrozonom i – ako sve bude rađeno po dosadašnjem planu – to će, verovatno, biti jedna od ključnih operacija tokom 2013.
U Velikoj Britaniji: U međuvremenu, sa finansijskih tržišta pažljivo se promatraju prvi potezi Marka Karnija na mestu guvernera Bank of England. Bivši guverner Kanadske centralne banke i nekadašnji pitomac Goldman Saksa stekao je poštovanje kod investitora, ali je u Velikoj Britaniji suočen s daleko težom situacijom. Britanija je danas osakaćena recidivima svoje fiskalne politike, što je daleko veći izazov nego onaj koji je imao da rešava u resursima bogatoj Kanadi, i koja upravo zato doživljava ekonomski bum. Karni će, zapravo, raditi u okruženju koje je slično onom u kojem radi Ben Bernanke na čelu FED, gde su republikanci blokirali fiskalne podsticaje i pored napora koje ova zemlja ulaže da se što pre oporavi. Bernanke je bio prisiljen preduzme vanredne mere kako bi ispunio Fed-ov mandat; Karni, takođe, mora da u Londonu pokaže svoju kreativnost, što će mu na duge staze biti veoma teško.
U američkoj centralnoj banci: Ulagači već počinju da se pitaju ko će zameniti Bernankea po završetku njegovog mandata, januara 2014. Fed već sada u hodu radi na toj tranziciji do novog prvog čoveka koji će doći za godinu dana. Fed se odlučio da kao svoje primarne ciljeve ima rešavanje nezaposlenosti i maksimalnog praga inflacije. Malo je verovatno da će se Fed-ove zacrtane niske stope menjati do 2015. godine, osim ako globalna ekonomija u međuvremenu ne doživi neki bum. Međutim, novi predsednik (ili predsednica!) odlučivaće hoće li Fed cementirati prvu veliku promenu monetarne politike još od one koju je uspostavio Pol Volker 1979.
Deficit
Bilo da se to dogodi pre ili posle 1. januara, SAD će pronaći način koji bi većini porodica iz srednje klase obezbedio da njihovi porezi ne rastu, takođe izbegavajući proizvoljna smanjenja potrošnje u nekim državnim službama. Fiskalna litica će se pretvoriti u nešto poput fiskalne rampe. Nakon toga, deficit će ostati. Moja i konstatacija drugih je da ovo nije ni toliko glomazno niti toliko teško kontrolisati, kao što bi neki političari možda želeli da javnost poveruje. Nakon što se magla retorike bude razišla, atmosfera na tržištu će verovatno postati ugodnija, uzimajući u obzir nacionalnu fiskalnu situaciju i reakcije koje će u skladu s njom uslediti.
Japan
Da li je sretna okolnost to što je japanska centralna banka pod palicom svojih političara? Možda, budući da njen nekadašnji i budući lider Šinzo Abe, čini se, jedini koji bi svojim planom “davanja elektro-šokova a la dr. Frankenštajn” mogao da japansku ekonomiju povrati u život. Finasijska tržišta su početkom decembra 2012 pozdravila pobedu njegove partije na japanskim izborima, premda je u njegovu platformu delimično ugrađen tvrđi stav prema Kini i teritorijalnim sporovima sa susedima. Kada je o zdravlju globalne ekonomije reč, koliko god se Abeovi potezi dobro kotiraju na unutrašnjem planu, to ne znači da tekući sukob s Kinom ne bi mogao da se negativno odrazi na obe ove ekonomije, kao i na čitav region Istočne Azije. Polažu se nade da će Abe napustiti nacionalističku retoriku iz svoje kampanje, fokusirajući se na podizanje životnog standarda svojih birača.
Kina
Kada su u pitanju procesi preoblikovanja ekonomije, novi kineski lideri poseduju daleko više snage od Japana i Abea. Međutim, za razliku od njega, oni nisu signalizirali bilo kakve nagle promene. Uprkos tome, očekuju ih veliki izazovi: obuzdavanje preinvestiranosti, zadovoljavanje potražnje za robom i uslugama na domaćem tržištu, pretvaranje renminbija u konvertibilnu valutu, ublažavanje građanskih nemira i nezadovoljstva, i upravljanje hrpom deviznih rezervi s vrlo neizvesnim kursom i kamatnim stopama. Mnogi od ovih problema biće rešeni ili će barem biti značajno umanjeni – samo u slučaju ako nove vođe uspeju da “puste u pogon” novi ciklus ekonomskog rasta. Temelji pravne i regulatorne reforme, kojima bi se pokrenula veća transparentnost, jače vlasnička prava i bolja zaštita ulagača učiniće ovaj trik mogućim.
Bliski i Srednji Istok
Što će se događati na Bliskom istoku, i kako će to uticati na globalnu ekonomiju? Ne znam, ali sam prilično siguran da će se tamo nešto dogoditi – nešto što će uticati na globalnu ekonomiju u 2013. Sirija i Egipat još uvek izgledaju nestabilni, a Izrael, Liban, i Iran su uvek nepredvidive karte u tom špilu. Glavni interes velikih ekonomskih sila sada je u obuzdavanju; kako zaustaviti požar koji bi mogao prekinuti trgovinu i ekonomski rast. No, tu su dobre strane te stvari, takođe. Čim se Egipat bude stabilizovao i ponovno pokrenuo svoju ekonomiju, može postati lokomotiva regionalnog razvoja: to je zemlja sa više od 80 miliona ljudi i s rastom većim od šest posto godišnje. Vrednost egipatskih deonica, koje bi trebalo da su vodeći pokazatelj ekonomskog rasta, već je počela da raste.
Cena roba
Povratak na brži rast će neminovno značiti povratak na više cene hrane, goriva, minerala i metala. Globalna ekonomija ne mora nužno da bude glavni razlog za rast cena, jer potražnja često raste brže od onoga što ponuda u datom trenutku može da odgovori. Već smo imali prilike da vidimo kako visoke cene žitarica uzrokuju nerede svakih nekoliko godina. Ulagači će se verovatno tražiti kompanije koje mogu podstaći poljoprivredne prinose – bilo na polju ili u preradi. Ili će se, pak, pojaviti neki supstituti koji bi nadomestili nedostatke ovih resursa – poput bakra ili retkih metala. Oni su igrači na duge staze, premda ne možemo računati da će inovacije biti rešenje za nestašice u bliskoj budućnosti.
Finansijska integracija
Svakoga dana, ekonomije u razvoju postaju sve čvršće povezane s globalnim finansijskim sistemom. Ove su ekonomije među najbrže rastućim u svetu, ali strancima nije uvek lako da u njih investiraju. Sa porastom emitovanja deonica i obveznica, ova tržišta se polako otvaraju i novac iz celog sveta povezuje se sa profitabilnim projektima u ovim zemljama. Poslednjih nekoliko godina intenzivirano je izdavanje dužničkih vrednosnih papira u zemljama u razvoju, čak i pored problema s kojima se suočava rast globalne ekonomije, a fondovi koji trguju obevzenicama poslovali su veoma dobro. Ovaj trend otvara i mnogo više manevarskog prostora, što nije slučajnost: dati milijardama radnika zemalja u razvoju pristup novom kapitalu – u ovom slučaju, dovodeći strani novac koji će biti aktivno uposlen u stvaranju novih poslova radnih mesta i potrošnje; Što se više ovakvog finansiraja dogodi u 2013, tim bolje po nas u 2014, 2015, i svake naredne godine.
Daniel Altman | 24 decembar 2012, Foreign Policy (print)
Preveo: Milan Lukić