Intervjui

Pre dvadeset godina, eksplozija balona nekretnina dovela je Švedsku u duboko alarmantnu zonu. Ali umesto da se odluče za radikalnu štednju kao lek, Šveđani su se odlučili da uz pomoć visokog deficita neutrališu privatni dug, piše Dagens Nyheter.

Godine 1990, švedska ekonomija funkcionisala je besprekorno, s budžetskim suficitom koji je iznosio 4 posto BDP-a. A onda su događaji poprimili neočekivani obrt. U samo tri godine, državne finansije su se nasukale. Do 1993, deficit budžeta naglo je narastao na 13 posto – nečuven nivo u trenutnoj krizi koja vlada evrozonom, u kojoj nijedna od zemalja nema tako veliku rupu u svojim računima.

Za razumevanje švedske krize, dobra polazna tačka za analizu jesu previranja koja sada pogađaju Evropu. U to vreme, mnogi su stručnjaci zaključili da je socijalna država odgovorna za to što je država poklekla. Pogrešili su, premda je istina da je broj državnih sistema morao da se nadogradi i otvori za konkurenciju.

Činjenica je da je Švedska, kao i sve zemlje evrozone koje su trenutno u problemima, doživela ozbiljnu finansijsku krizu. Počev od sredine 80-ih, kreditni pohod banaka rezultirao je formiranjem mehura na tržištu nekretnina. Nakon nekoliko godina, taj je mehur prsnuo a kreditori su se odjednom našli u ozbiljnim problemima.

Dug nije povećan, već kolektivizovan

Pre krize, ekonomista Hans Tson Söderström bio je jedan od onih koji su kritikovali slabosti države blagostanja tj socijalne države, i bez zadrške se založio za regulaciju ekonomije, čvrstu kontrolu inflacije, uravnoteženi budžet i fiksne devizne kurseve. Ipak, previranja tokom 90-ih dovela su ga do toga da u ovoj javnoj raspravi promeni stranu i stanovišta koja je svojevremeno zastupao. U to vreme, Hans Tson Söderström vodio je studiju finske Centralne banke, zemlji koja je bila u sličnoj finansijskoj situaciji kao i Švedska.

Što je Söderström više proučavao situaciju u Švedskoj i Finskoj, tim je bolje shvatao kako tradicionalne analize više nisu relevantne. Naročito u svetlu njegovog ponovnog čitanja ključnih radova Irvinga Fišera, i o ‘teoriji duga  – deflacije tokom Velike Depresije’. Kada je u pitanju 1933. godina, Söderström je shvatio da je debakl posledica kraha tržišta nekretninama i bankarske krize koja je taj krah izazvala.

Uzrok prezaduženosti nije bila država već kućevlasnici i kompanije. Kada je mehur pukao, oni su bili prisiljeni da svoje finansije dovedu u red – to su i učinili tako što su masivno štedeli nekoliko godina. Štednja je pak dovela do pada investicija i potrošnje što je, opet, prouzrokovalo veliki pad potražnje. I to je upravo ova vrsta bolnog smanjenja dugova, koji se nalaze na tapetu nekoliko zemalja evrozone.

Hans Tson Söderström razumeo je da švedski budžetski deficit nije rezultat političke neodgovornosti već je posledica mera štednje u privatnom sektoru. Dug zemlje nije povećan, nego je jednostavno prenesen iz privatnog sektora na javni sektor – jednom rečju, on je kolektivizovan.

Iz ovoga sledi da eksplozija javnog duga nije uzrok depresije, već je jedan od njegovih simptoma. Da se zemlja tada nije odlučila na visoki deficit u prelaznom razdoblju, kriza bi bila mnogo ozbiljnija i s mnogo većim padom zaposlenosti i proizvodnje.

Sulude mere štednje

U Finskoj, zemlji u kojoj su inicijative lidera po pravilu hvaljene od strane MMF-a, bilo je puno veće žurbe nego kod švedskih kolega, a sve kako bi se knjige i računi uravnotežili. Kao rezultat toga, zemlja je potonula u još dublju depresiju. Nasuprot tome, Šveđani su odlagali ‘čišćenje’ javnih finansija sve do sredine 90-ih.

Do tada, problem zaduženosti privatnog sektora već je bio rešen a ekonomija na putu oporavka, podstaknuta značajnom devalvacijom švedske krune, što je dovelo do procvata izvoznih industrija.

Javne finansije u zemljama poput Španije i Irske bile su uredne i uzorne pre krize. Jasno je da bi te zemlje trebalo da slede primer Švedske iz 1990. godine – tako što bi privremeno obustavili napore da smanje deficit, i nametali sumanute mere štednje, čija će jedina posledica biti ubrzani ekonomski pad.

Njihova situacija je sve složenija, jer nisu u mogućnosti da devalviraju svoju valutu, pa imaju nepremostivih teškoća u pokušajima da taj preko potrebni novac pozajme sa finansijskih tržišta. Evropski – ili plan podrške na međunarodnom nivou – biće neophodan, jer bi dobijeni novac vratio stabilnost u njihove bankarske sisteme

Međutim, ono što je još važnije, prvi neophodni korak bio bi tačna dijagnoza uzroka sadašnjih ekonomskih teškoća, koje su ih dovele do ovako teške situacije u kojoj se nalaze.

Preveo: Milan Lukić

Ekonomisti Pol Krugman i Ričard Lejerd uputili su u sredu svim političarima molbu da razmotre politiku koju vode tvrdeći da sadašnji kurs oštre budžetske štednje ograničava rast proizvodnje, doprinosi nezaposlenosti i velikim patnjama stanovništva njihovih zemalja.

Ovaj apel upućen je u trenutku kada se održava novi samit EU koji verovatno neće doneti ozbiljnije pomake u rešavanju krize u evrozoni.

Krugman i Lejerd uputili su poziv svim ekonomistima da daju predloge za drugačiji pristup izlasku iz krize i ponudili svima koji smatraju da su ideje izložene u njihovom dokumentu u širokom smislu za njih prihvatljive, da potpišu taj manifest i prilože svoja razmišljanja.

Evo tog manifesta.

Više od četiri godine od izbijanja finansijske krize najveće svetske ekonomije i dalje su u dubokoj depresiji i scene koje viđamo sve više liče na 1930. godinu. Razlog za to je jednostavan: oslanjamo se na ideje koje su upravljale politikama koje su sprovođene 30-tih godina prošlog veka. Ove ideje koje su odavno opovrgnute, podrazumevaju duboke greške u rasuđivanju o prirodi krize i odgovarajućim odgovorima na nju.

Te greške duboko su ukorenjene u svesti javnosti i na njima se temelji konsenzus javnosti da treba sprovesti široke mere štednje pre svega u sferi fiskalne politike u mnogim zemljama. Zato je sazrelo vreme za Manifest u kojem vodeći ekonomisti žele javnosti da ponude analizu naših dubokih probema zasnovanu na aktuelnim podacima.

Uzroci. Mnogi političari tvrde da je uzrok ove krize neodgovorno javno zaduživanje. Uz vrlo malo izuzetaka – kakav je Grčka – to je laž. Istina je da su uzroci krize stvoreni zahvaljujući enormnim pozajmicama i zaduživanju privatnog sektora uključujući tu i već prezadužene banke. Kolaps tog balona u sektoru nekretnina je doveo do obaranja privredne aktivnosti a time i do pada poreskih prihoda. Otuda su ogromni državni deficiti koje danas vidimo posledica krize, a ne njen uzrok.

Priroda krize. Kada je mehur na tržištu nekretnina na obe strane Atlantika pukao, mnogi delovi privatnog sektora smanjili su potrošnju u pokušaju da otplate nastale dugove. To je bio racionalan odgovor pojedinaca, ali – baš kao i sličan odgovor dužnika u 1930 – on se pokazao kao porazan za širu zajednicu, jer je potrošnja jednog čoveka prihod drugog. Rezultat kresanja potrošnje bio je ekonomska depresija koja je pogoršala stanje javnog duga.

Pravi odgovor. U vreme kada je privatni sektor masovno zabavljen smanjenjem sosptvenih troškova, državne politike trebalo bi da deluju kao stabilizujuća snaga, i da pokušaju da održe potrošnju. Ako ne više od toga, onda one bar ne bi trebalo da pokušavaju da stvari pogoršavaju time što će smanjivati državnu potrošnju i povećavati poreske stope običnim ljudima. Nažalost, to je upravo ono što mnoge vlade upravo sada rade.

Velika greška. Posle prvih dobrih reakcija na akutnu fazu krize, konvencionalno shvatanje ekonomskih politika navelo je političare da krenu u pogrešnom smeru – da se fokusiraju na državne deficite, koji su uglavnom posledica krize i izazvani su padom prihoda, tvrdeći da bi javni sektor trebalo da pokuša da smanji svoje dugove uporedo sa privatnim sektorom. Kao rezultat toga, umesto da igra stabilizujuću ulogu, fiskalna politika je dodatno ojačala pritisak na privatni sektor da smanji potrošnju.

Da je udar globalne krize bio manji, monetarna politika mogla je sama da podigne privredu aktivnost. Ali, uz kamatne stope blizu nule, monetarna politika – iako treba da učini sve što može (da povrati privrednu aktivnost), nije mogla da ceo posao obavi sama. Trebalo je naravno da postoji srednjoročni plan za smanjenje državnog deficita. Ali ako je takav plan preoštar velike su šanse da taj plan sam sebe ostruiše i ugrozi privredni oporavak. Ključni prioritet sada je smanjiti nezaposlenost, pre nego što ona postane endemska, i time oporavak i smanjivanje deficita učini još težim poduhvatom.

Kako oni koji podržavaju sadašnje mere ekonomske politike odgovaraju na argumente koje smo upravo izložili? Oni koriste dva sasvim različita argumente u prilog svojoj tezi.

Argument poverenja. Njihov prvi argument je da će (veliki) državni deficiti uticati na povećanje kamatnih stopa i da će time usporiti oporavak. Zato će, tvrde oni, stroge mere štednje povećati poverenje učesnika na tržištu, a time i podstaknuti oporavak.

U realnom životu nema dokaza koji podupiru njihovu tvrdnju. Prvo, uprkos iznimno visokim deficitima, kamatne stope su danas na veoma niskim nivoima u svim većim zemljama u kojima postoji normalno funkcionisanje centralne banke. To važi čak i za Japan, gde državni dug sada prelazi 200% godišnjeg BDP-a, a poslednje smanjenje rejtinga državnih obveznica od strane rejting agencija nije imalo nikakav uticaj na japanske kamatne stope. Kamatne stope su visoke samo u nekim evropskim zemljama jer ECB nije dopušteno da deluje kao zajmodavac u poslednjoj instanci. U drugim zemljama centralna banka može, ako je potrebno, da finansira državni deficit, bez uticaja na tržište obveznica.

Štaviše, iskustvo iz prošlosti ne nudi nam nijedan primer gde su rezovi u budžetu obezbedili povećanje privredne aktivnosti. U studiji koja je obuhvatila 173 slučaja budžetskih rezova u pojedinim zemljama, MMF je utvrdio da su takvi potezi konzistentno dovodili do privredne kontrakcije. U nekoliko slučajeva gde je fiskalnu konsolidaciju sledio privredni rast, glavni pokretač rasta bila je depresijacija domaće valute u uslovima snažnog svetskog tržišta, što sada nije slučaj. Pouka studije MMF-a je jasna – budžetski rezovi mogu da uspore privredni oporavak. I to je ono što se sada događa – zemlje sa najvećim rezovima u budžetu doživele su najveći pad proizvodnje.

Istina je dakle, što vidimo i iz ovih podataka, da rezovi budžeta ne doprinose poverenju aktera na tržištu. Kompanije će investirati samo kada procenjuju da za svoj proizvod ili uslugu mogu da nađu dovoljno kupaca sa dovoljno prihoda za trošenje. Štednja obeshrabruje ulaganja.

Dakle postoje snažni dokazi protiv “argumenta poverenja”, a svi navodni argumenti u korist ove teze iščezavaju kada se bolje prouče.

Strukturni argument. Drugi argument protiv kreiranja veće tražnje je da proizvodnju koče neravnoteže na strani ponude – dakle da postoji strukturna neravnoteža. Ako bi ova teorija bila tačna bar neki delovi naših privreda bi bili u ekspanziji a sa njima bi rasla i potražnja za specifičnim kadrovima. To međutim nije slučaj. Svaki važan sektor naših privreda je u problemima, a u svim zanimanjima stepen nezaposlenosti je veći od uobičajenog. Dakle, problem mora biti opšti nedostatak potrošnje i potražnje.

U tridesetim godinama prošlog veka isti strukturni argument je korišćen protiv proaktivne politike potrošnje u SAD-u. Ali kada je proaktivna potrošnja porasla između 1940 i 1942, proizvodnja je porasla za 20 posto. Dakle, problem je 1930-ih, kao i sada, bio manjak potražnje a ne ponude.

Kao rezultat svojih pogrešnih ideja, mnogi zapadni političari nanose veliku patnju svojim narodima. Ali ideje koje oni zastupaju o tome kako se nositi sa recesijom opovrgnute su od gotovo svih ekonomista posle katastrofe u 1930, a narednih četrdeset godina zapad je uživao u nezabeleženom periodu ekonomske stabilnosti i niskoj nezaposlenosti. Tragično je da su u poslednjih nekoliko godina stare ideje ponovno počele da puštaju koren. Ali ne možemo više da prihvatimo situaciju u kojoj pogrešni strahovi od viših kamatnih stopa političarima i kreatorima ekonomskih politika znače više od užasa masovne nezaposlenosti.

Bolje politike od tih koje se sada preduzimaju, razlikovaće se od zemlje do zemlje i da bi se one pravilno odmerile potrebne su ozbiljne diskusije o specifičnim merama. No, te nove politike moraju da se temelje na korektnoj analizi problema. Stoga pozivamo sve ekonomiste i sve druge koji se u širokim crtama slažu sa idejama izloženim u ovom Manifestu da potpišu ovaj dokument na www.manifestoforeconomicsense.org i javno progovore o potrebi za drugačijim pristupom rešavanju problema s kojima se suočavamo. Ceo svet pati kad ćutimo o onome za šta znamo da nije ispravno.

O štednji i potrošnji u svetskim razmerama i o specifičnom slučaju Srbije možete pročitati ovde. U specijalnom dodatku izlažu se razlozi zbog kojih specifični uslovi pod kojima su moguće i produktivne mere koje predlažu Krugman i Lejerd i ograničenja koja se odnose na male ekonomije kakva je Srbija i imaju svoje specifične probleme koji su se u krizi još produbili. Takođe možete da pročitate i o merama koje Srbiji stoje na raspolaganju.

Herman Van Rompej, predsednik Evropskog saveta, objavio je danas znatno revidiranu verziju plana za budućnost evrozone o kojoj će se raspravljati na samitu lidera EU sutra i prekosutra. To je još jedan znak da ni na ovom samitu neće biti donete dalekosežne odluke, iako je prethodno napravljena verzija dokumenta za ovaj skup obećavala da će biti postavljeni novi temelji Unije.

Otuda ima smisla i pesimističko predviđanje Stefana Mikozija koji je izložio predlog CEPS koji bi Evrozonu trebalo da spase sa ivice ambisa. Donosimo izvode iz tog teksta.

Kao što se to suviše često događalo u skorijoj prošlosti, novi samit EU koji počinje sutra (28.jun) biće ponovo održan u atmosferi „preživi ili slomi se“, sa Grčkom koja je jedva ponovo stigla na operacioni sto i Italijom i Španijom pod velikim pritiskom na finansijskim tržištima. Ti pritisci neće nestati sve dok šefovi država i vlada ne pokažu čvrst konsenzus o novoj ekonomskoj politici koja će pomiriti štednju i rast, dati rešenja za prezaduženost, i osigurati da će Evropska centralna banka moći da obezbedi odgovarajuću likvidnost bez straha da će ugroziti svoj bilans i nezavisnost.

Samit će biti održan pod pritiskom recesije u evrozoni, koja sagoreva jug Evrope. Istovremeno rastu strahovi da će se stanje zaduženosti zemalja evozone pogoršati zbog začarane spirale pogoršanja stanja u bankama, rastom sredstava koja su potrebna za njihovo spašavanje i rastućim prinosima koje investitori zahtevaju pri kupovini državnih dužničkih hartija.

Kriza državnog duga na periferiji Evrope pretvorila se u potpuno razvijenu krizu bankarskog sektora koja preti da se raširi preko Grčke i Španije na Italiju, Francusku pa možda čak i Nemačku.

Za deset godina postojanja evrozone, jaz između cene nemačkih državnih hartija od vrednosti na jednoj i zemalja južne Evrope na drugoj strani je znatno izraženiji nego pre njenog stvaranja. Taj jaz je u stvari toliki da pokazuje da su tržišta već u svoje prognoze ugradila raspad evrozone. Povremeni suprotni trendovi, posebno u početku 2012, nisu uspeli da poremete uporne trendove širenja tog jaza koji potkopava kredibilitet pokušaja njenog spašavanja. Priliv privatnog kapitala iz centra EZ ka periferiji već je presušio i bankarski sektori i finansijska tržišta se već uveliko segmentiraju duž nacionalnih granica, dok se najveći teret borbe sa neravnotežom u finansijskim tokovima i održavanjem kreditnih kanala svalio na ECB.

Nije nikakvo čudo da to ne može umiriti štediše i investitore, koji se ubrzano vraćaju merama samozaštite, oslobađajući se obveznica južnih evropskih zemalja, zadržavajući keš – ponekad bukvalno novčanice – dok se istovremeno kriza poverenja u bankarski sektor širi s jedne zemlje na drugu.

U tom kontekstu, javne izjave čelnika država i institucija nisu od velike pomoći jer one naprotiv sugerišu da se balansira na ivici rata i podela između EU lidera a ne da se približava nekom konstruktivnom predlogu. S jedne strane, mnogi od zahteva usmerenih na Nemačku, sidro evrozone, zvuče nerealistično, bar u sadašnjem institucionalnom okviru. S druge strane, nemačke reakcije, pod pritiskom javnog mnijenja, su naglašavanje crvenih linija koje se ne smeju preći, a ne predlozi o tome šta bi se korisno moglo preduzeti.

Treba imati u vidu da se od visokozaduženih zemalja sa niskim privrednim rastom ne može se očekivati da ispune sve ono što im je postavljeno od mera štednje bez vođenja računa o ekonomskom okruženju i ponašanju u zemljama kreditorima.Takođe, ne može se očekivati ni da će se finansijska tržišta stabilizovati bez snažnijeg dejstva i odlučnije akcije ECB da zaustavi pritiske na dužničke obveznice država.

Eto nas danas opet u nadi da će Evropski savet uspeti da reši kvadraturu kruga i izađe sa paketom mera dovoljno uspešnim da zaustavi naoko nezaustavljivo klizanje ka potpunoj katastrofi i opet je vrlo verovatno da ćemo završiti sa nekim pačvorkom umirujućih saopštenja, napola smišljenih mera koje potom svaka strana, post festum, objašnjava na različite načine.

Predlog CEPS govori o glavnim delovima realističnog i odlučnog paketa mera, koji može da uveri finansijska tržišta i zbunjeno javno mnjenje.

To je više nego što je Nemačka spremna da prihvati, ali mnogo manje nego što se pred ovaj samit od Evropskog saveta traži. Što je još važnije, to zahteva minimalno dodatno angažovanje članica uz istovremeno jačanje raspodele rizika za državne i dugove banaka.

Evo šta je potrebno: obnavljanje inicijative o podsticanju rasta, koji bi čvrsto podržale sve zemlje, monetarna politika kojom bi ECB stala iza plana o podsticaju razvoja, restrukturiranje banaka i stvaranje bankarske unije sa već poznatim elementima i stvaranje preduslova za upravljanje prezaduženošću što podrazumeva i deljenje tereta otplate dugova i centralizaciju fiskalnih snaga.

Pitanje koje će biti ključno za to da li će evrozona preživeti ili ne, uz jasno stavljanje do znanja da je krajnji cilj federalna unija, je da li će Evropski savet moći da sastavi prelazni aranžman koji bi bio u stanju da zaustavi krizu i povrati poverenje svog članstva, kao most ka tom ultimativnom cilju.

Uporedo sa najavama novog istorijskog samita EU 28. i 29. juna, na kojem bi, između ostalog, trebalo da bude razgovora o postavljanju četiri fundamentalna principa za izgradnju snažne monetarne i ekonomske unije i da budu bar započeti pregovori o novim uslovima grčkog opstanka u EU, mnogi mediji upozravaju da bi ovo mogao biti još jedan samit na kojem neće ništa biti rešeno.

Dva funkcionera upoznata sa dokumentom na 10 do 15 strana u kojem se razmatra potreba za integrisanijom budžetskom politikom i neophodnim koracima za uspostavljanje snažnije ekonomske integracije, a koji su sačinili Hose Manuel Baroso, predsednik Evropske komisije, Herman Van Rompej predsednik Evropskog saveta, predsednik centralne evropske banke ECB Mario Dragi i Žan Klod Junker predsednik Evrogrupe ministara finansija evrozone, kažu da su u tom dokumentu izložene osnove izgradnje nove bankarske unije.

Prvi prioritet je rad na stvaranju bankarske unije koja bi trebalo da pomogne da se razbije štetna povratna veza između banaka i država (banaka i evra, i da se objektivno sagleda štednja) tim pre što je Španija vrlo urgentan primer takvog problema. Španija je danas i zvanično zatražila pomoć od 100 milijardi evra za svoj bankarski sistem ali se veruje da će ovoj zemlji verovatno trebati i više novca.

Predstavnici EU za sada procenjuju da bi sporazum o bankarskoj uniji mogao da se operacionalizuje za godinu dana, dok Berlin želi znatno brži progres na izgradnji fiskalne unie, što je međutim komplikovan posao jer traži i menjanje temeljnih dokumenata unije.

Dokument u koji je Rojters imao uvid precizira da bi bila stvorena jedinstvena institucija koja bi nadgledala bankarski sektor, jedistven sistem garantovanja depozita banaka i zajednički fond za spasavanje banaka u slučaju potrebe. Uloga supervizora evropskih banaka verovatno bi bila u rukama ECB.

Što se tiče fonda za spasavanje posrnulih banaka predlaže se da on bude velik i da bude finasiran kroz porez na finansijske transakcije ili na drugi način ali svakako iz sredstava samih banaka.

Za usvajanje svih tih predloga nije potrebno menjanje postojećih sporazuma EU i ako se sve članice saglase, bankarska unija bi mogla biti uspostavljena relativno brzo.

Iako bi bankarska unija mogla biti ustanovljena u roku od godinu dana, to ipak ne bi bilo dovoljno brzo da olakša pritisak koji trpe Španija i Italija, što znači da bi u međuvremenu ponovo mogla da interveniše i ECB bilo smanjenjem svoje refrentne stope ili na drugi način.

Postoje veliki rizici da bi na kratak rok samit, odnosno ono što na njemu bude dogovoreno, moglo razočarati investitore. Ako to bude slučaj, nema sumnje da će ponovo morati da interveniše ECB, izjavio je Erik Nilsen, glavni ekonomista Unikredit.

U drugom poglavlju ovog papira razmatraju se neophodni koraci za čvršću fiskalnu koordinaciju i konstatuje da postojeći fiskalni sporazum koji je potpisalo 25 od 27 članica EU nije dovoljan i da su potrebni novi sporazumi koji bi regulisali ovo pitanje.

S obzirom da oko mnogih pitanja i dalje postoji veliki jaz u shvatanjima Nemačke i Francuske i drugih članica, očekuje se da će o modalitetima biti još dosta rasprave. Tome treba dodati da svaka krucijalna promena povlači za sobom i pitanje demokratskog legitimiteta odnosno da li se građani evropskih država slažu sa daljim prenošenjem suvereniteta na evropska tela.

Činjenica da bi tako usaglašavanje moglo da potraje u nekoliko narednih godina “za ,mene. ne znači neposrednu opasnost od raspada eurozone … To je politički projekt, a nije verovatno da će politički lideri odustati od nečega tako lako, samo zato što trižišta ne vole politiku” kaže Nilsen.

Među najvažnijijim pitanjima na predstojećem samitu EU biće i pitanje kako olakšati uslove programa štednje nametnutog Grčkoj. I u Atini i Briselu postoji konsenzus da su sadašnji ciljevi nerealni. No, davanje Grčkoj više vremena da smanji deficit budžeta ne znači da će ona dobiti i više novca jer se neki evropski lideri tome oštro protive.

Dva ključna predstavnika Grčke premijer Antonis Samaras i ministar finansija Vasilis Rapanos neće prisustvovati samitu jer su obojica hospiotalizovani. Zbog toga je odgođena i poseta međunarodnih revizora koji je trebalo da ponovo, prvi put posle marta, izvrši nezavisnu kontrolu finansijskog stanja u Grčkoj. POšto će taj izveštaj inače krucijalan za razmatranje dalje pomoći Grčkoj, izostati, vrlo je verovatno da će i konačna odluka o tretmanu Grčke biti doneta nekom drugom prilikom.

Jačanje privrednog rasta biće još jedna ključna tema na samitu. Lideri Francuske, Nemačke, Italije i Španije će kako su se dogovorili prošle nedelje, podržati novi paket od 130 milijardi evra (163 milijarda dolara), no to su sredstva koja se daju iz već postojećih fondova i malo je verovatno da će ovako skromna suma imati uticaja na rast privrede.

Velikom broju upozorenja da bi sadašnja globalna kriza mogla nalikovati Velikoj depresiji između 1928. i 1939. godine koja se završila usponom nacizma i Drugim svetskim ratom, pridružio se i Ronald Jansen, ekonomski savetnik sindikata u Briselu. On je na sajtu SEJ u kratkom tekstu i uz grafikon koji prikazuje na koji način su nacisti – pokretanjem proizvodnje oružja i infrastrukture – smanjili visoku nezaposlenost gotovo na nulu, uputio apel današnjim evropskim liderima da bi umesto brutalnih mera štednje, čija je posledica i visoka nezaposlenost, trebalo da razmisli i o ovakvim lekcijama iz istorije. 

Taj apel usledio je pošto je juče saopšteno da će se lideri Italije, Francuske, Nemačke i Španije sastati 22. juna u Rimu da bi još jednom razgovarali o krizi u evrozoni, samo nekoliko dana nakon ključnog glasanja u Grčkoj.

Samit, na kom se italijanski premijer Mario Monti nada da će uspeti da pomiri stavove Nemačke i Francuske u vezi podsticanja privrednog rasta u evrozoni, dolazi samo nedelju dana pre redovnog polugodišnjeg samita EU 28. i 29. juna, na kojem se očekuju dalekosežnije odluke evropskih lidera u vezi sa načinom na koji će se tražiti izlaz iz krize u evrozoni.

U svom tekstu Jansen skreće pažnju da je Evald Novotni, guverner Centralne banke Austrije, nedavno izjavio da su politika štednje primenjivana tokom Velike depresije i njena posledica masovna nezaposlenost pogodovale usponu nacional-socijalizma. Imajući u vidu da je Novotni član saveta Evropske centralne banke njegova izjava je i hrabra i interesantna, kaže Jansen.

Isto toliko je interesantno (i politički nekorektno, primećuje on) pominjanje ekonomskog preokreta po dolasku nacista na vlast. Grafikon Ričarda Kua iz Nomure pokazuje da je nezaposlenost u Nemačkoj pala sa 30 odsto skoro na nulu kada se deficit udvostručio na 10 odsto zbog izgradnje tenkova i infrastrukture za njih, kojom bi kasnije oni osvajali Evropu.

Danas je situacija drugačija u smislu da nije dramatična nemačka već nezaposlenost u zemaljama sa velikim deficitima. Ključna poruka koju možete izvući iz ovih podataka je, piše Jansen, da bi „evropska finansijska elita koja se sada svom snagom upinje kako bi ustanovila nove sporazume i zakonske procedure za nametanje brutalnih mera štednje koje su nehumane, trebalo da razmotri ove lekcije iz istorije“.

Poređenje Velike depresije i Velike recesije (poslednje globalne krize) je posebno krajem prošle godine veoma često spominjala i Kristin Lagard, direktorka MMF.

Suosnivača Fejsbuka Edvarda Saverina mediji su proglasili “nepatriotom” jer se, uoči izlaska ove kompanije na berzu, zbog uštede od 600 miliona dolara odrekao američkog državljanstva. Amerikanci koji žive u inostranstvu i pripadaju srednjoj klasi sve češće biraju istu opciju – ne samo zbog novca već i zbog komplikovane procedure koja bi da zadre u prava njihovih bračnih partnera, neamerikanca. Prinuđeni da biraju između formalnog razvoda sa supružnikom, ili sa svojom državom – biraju ovo drugo.

Dženet Ejselink je odrasla u američkoj vojnoj porodici kao patriota. Kada se udala za Evropljanina i počela da živi u EU, njena matična država napravila joj je bračni problem – Amerikanci koji žive u inostranstvu moraju da obaveštavaju svoje poreske organe o svemu što poseduju, uključujući sve otvorene bankovne i penzione račune, kako svoje tako i zajedničke, one koje imaju sa supružnikom ili decom. Njen muž nije želeo da deli svoje finansijske podatke sa američkim poreskim organima jer je to smatrao narušavanjem privatnosti. “To nam je stvorilo dosta tenzija u porodici, međutim razvod je ipak delovao kao ekstremna mera, pa sam odlučila da ostanem bez američkog državljanstva”, kaže ona.

Odricanje od državljanstva joj je teško palo jer je deset godina bila američki vojnik, i osećala se kao da je izneverila svoju zemlju. Poslednjih nekoliko meseci koje je provela kao Amerikanka potrošila je na sakupljanje papira i popunjavanje formulara za plaćanje poreza za proteklih pet godina, iako zvanično nema ništa u svom vlasništvu.

Ove probleme imale su i mnoge druge Amerikanke – Lusi Stensland Lederič, predsednica ženskog kluba iz Bordoa, kaže da u takvim situacijama one imaju tri opcije: “Da se odjave sa zajedničkih računa, da se razvedu ili da se odreknu američkog državljanstva”.

Mark Vitgen je odrastao u Indijani, ali sada je Kanađanin. “Imao sam težak razvod sa ženom i moram priznati da me je ovo iskustvo podsetilo na njega”, kaže Vitgen. Kada je IRS tražio uvid u njegove račune, uključujući i penzioni, otišao je u američki konzulat u Kanadi, potpisao da se odriče državljanstva, platio proviziju od 450 dolara i vratio svoj pasoš.

Tekstove o masovnom odricanju od američkog državljanstva deo javnosti na medijskim sajtovima vidi kao podršku “izdajnicima” koji “se odriču svoje zemlje samo da bi sačuvali pare”. Međutim, javljaju se i ljudi koji su se odrekli državljanstva, svi sa sličnim porukama: “Otarasio sam se američkog državljanstva i nikad nisam zažalio”. Mnogi koji su se odrekli državljanstva kažu da je ovaj potez najteže pao njihovim roditeljima koji su ih odgajali kao Amerikance i patriote. Neretko su imali veoma emotivne sukobe unutar porodice, ili je čak dolazilo do velikog zahlađenja u odnosima sa roditeljima.

Specifičnost SAD je u tome što su njeni državljani – iako na primer godinama pa i ceo svoj život rade u nekoj drugoj zemlji – dužni da poreze prijavljuju i plaćaju u matici, za razliku od većine drugih država gde građani plaćaju porez tamo gde ostvaruju prihode. Ne samo da je način plaćanja poreza koji IRS nameće poreskim obveznicima Amerikancima koji žive i ostvaruju prihod u inostranstvu drugačiji, već je i toliko koplikovan da mnogi i pored dobre volje nisu u stanju da ispune poresku prijavu u skladu sa svim zahtevima poreske administracije. Jedan naš anonimni sagovornik koji ima državljanstvo SAD tvrdi da za ove potrebe mora da unajmljuje stručnu pomoć, što je dodatni trošak. I Nacionalna kancelarija poreskih obveznika, deo IRS, objavila je da nema mnogo opcija za popunjavanje online formulara i da su oni i jezički i sadržinski komplikovani.

Doviđenja, žurim

Prošle godine je najmanje 1.788 Amerikanaca vratilo svoj pasoš američkim ambasadama, što je osam puta više nego pre četiri godine. Ovaj trend verovatno će se nastaviti jer američki poreski obveznici nigde u svetu ne mogu da izmaknu svojoj poreskoj službi (IRS). Naime, svaka banka van SAD dužna je da ima sporazum sa IRS o dostavljanju poreskih identifikacionih brojeva, a ako na to ne pristane 30 odsto njihovih finansijskih transakcija koje idu iz SAD, uglavnom novca građana SAD i korporacija upućenog na njihove račune, biće prosleđeno američkim poreskim organima. Zato sve banke sveta pristaju na saradnju sa IRS, iako nisu presrećne zbog toga. Tako su nedavno jedne kostarikanske novine pravdale građanima banke koje su prihvatile saradnju sa IRS rečima da je to bila “ponuda koju ne možete odbiti”, citirajući najpoznatijeg filmskog mafijaša.

Martin Nevil, šef Švajcarsko-američke trgovinske komore tvrdi da je problem oporezivanja Amerikanaca koji rade u inostranstvu najupadljiviji u Švajcarskoj. Ambasada u Bernu morala je da reogranizuje svoje zaposlene kako bi izašla u susret velikom broju Amerikanaca koji u nju hrle zbog odricanja od državljanstva.

Najveća švajcarska banka UBS je pre tri godine imala spor sa IRS-om pošto ju je njen bivši bankar Bredli Birkenfeld “ocinkario” da ne prijavljuje sve prihode američkih državljana. Kada je ovo dokazano, UBS je morala da plati 780 miliona dolara kazne i da se obaveže da će u potpunosti izveštavati o svim računima Amerikanaca. Birkenfeld je ipak osuđen na 40 meseci zatvora. Zbog ovako stroge poreske politike, sve je više stranih banaka koje ne žele da sarađuju sa Amerikancima. Tako su posle objavljivanja odluke o strožijoj kontroli banaka, nemačka Dojče banka i HVB Grupa raskinule ugovore sa nekim američkim državljanima, a Rajfajzen banka je počela da odbija njihove aplikacije za otvaranje računa.

Prodaj kuću da bi platio porez

Posle afere sa UBS-om, u FACTA (Foreign Account Tax Compliance Act) unešene su 2010. godine promene kako bi se uspešno naplatio porez od onih koji ga izbegavaju. Oni najsiromašniji ga, naravno, ne plaćaju ali kada se računa granični iznos od 50.000 dolara na poslednji dan godine, uzima se u obzir svaki papir na kom stoji vaše ime, pa i ono što je u zajedničkom vlasništvu sa strancem. Obrazac 8938 poreskim obveznicima pravi najveći problem. On zahteva popis svih računa, čak i štednih u stranim bankama, zatim svako učešće u poslovanju, bilo da posedujete deonice ili obveznice, strani penzioni račun, pa i osiguranje kod stranih kompanija. Ako zajedno sa nekim posedujete nekretninu inostranstvu, i to morate prijaviti. Prostim uvidom u obrazac shvatićete da morate mnogo da računate, sabirate i da pamtite šta ste, kada i gde od računa otvorili, i – naravno – sve to da prikažete u dolarima.

Ako obrazac ne popunite dobro, sledi vam kazna od 10.000 dolara, a ako opet pogrešite možete platiti i do 50.000 dolara. Venčani parovi koji imaju zajedničke račune tretiraju se kao jedno i oboje moraju da plate kaznu kada učine namernu grešku. Osim što je komplikovan, obrazac dovodi ljude u još jednu zabludu – postoji jedan sličan formular, FBAR, koji postavlja ista pitanja, ali se odnosi na sve one koji poseduju više od 10.000 dolara. Naravno, nisu svi koji pogrešno popune ove obrasce utajivači poreza, međutim kako su kazne visoke, ljudi se često odlučuju da plate stručnjake za popunjavanje formulara. Zabeleženi su čak i primeri građana drugih država koji nisu bili svesni svog američkog državljanstva te nisu ni plaćali poreze. Amerikancem se inače smatra svako ko je rođen u SAD ili su mu oba roditelja Amerikanci, bez obzira na to koliko vremena je proveo u ovoj zemlji.

Jedini legalan način da se izbegne plaćanje poreza iz dijaspore je odricanje od državljanstva. Međutim, nedavno su senatori iz redova demokrata Čarls Šumer i Bob Kejsi predložili da Kongres donese zakon koji bi bivše državljane SAD primorao da plaćaju poreze i pošto se odreknu državljanstva, a takođe bi im bio zabranjen povratak na teritoriju SAD. Ovo nije jedini ukor koji mogu dobiti bivši državljani SAD. IRS je objavila spisak onih koji su se prošle godine odrekli državljanstva, međutim mnogi misle da je realan broj veći jer ima ljudi koji tvrde da su se odrekli državljanstva a nema ih na tom spisku. Novine pišu da je spisak objavljen samo da bi oni koji su se odrekli državljanstva bili viđeni očima javnosti kao izdajnici. U društvu u kom se u svakom filmu pojavljuje zastava države, ovo može biti dobar razlog za grižu savesti. Kada smo već kod filmova, u proteklih 25 godina mnogi poznati i bogati glumci odrekli su se američkog državljanstva baš zbog poreske politike. Teri Gilijem, jedini Amerikanac iz Monti Pajtonovaca, odrekao se svog državljanstva 2006. godine i postao Britanac sa rečima: “Američki poreski organi imaju pristup svemu što posedujem iako je sav moj posed izvan SAD, i tako me oporezuju da će moja žena najverovatnije morati da proda našu kuću kako bi im platila”. Jul Briner je do 1965. godine imao dvojno državljanstvo – američko i švedsko – ali se odrekao američkog  jer bi bankrotirao da je platio sve što duguje.

Zanimljivo je pak da je Amerika i ušla u borbu za nezavisnost zbog visokih poreza na uvezeni čaj, kada je i organizovana ‘Bostonska čajanka’. Tada je glavna parola u borbi protiv britanskog okupatora bila “Nema oporezivanja bez političkog predstavljanja”. Danas oko 6,3 miliona Amerikanaca koji žive u inostranstvu plaća porez američkoj državi a nema svoje predstavnike u parlamentu.

Marija Dukić

Finansije Top 2011/12

Za socijalni, ekonomski i svaki drugi oporavak država nekadašnje južne i istočne Evrope od strane Švajcarske do kraja 2017 godine biće uloženo više od milijardu franaka. Od toga će Poljska dobiti oko 490 miliona a  Češka, Mađarska, Slovenija, Bugarska, Rumunija, Estonija, Litvanija, Latvija, Malta i Kipar – ukupno oko 500 miliona. Za Srbiju se odvaja preko 12 miliona franaka. 

Kako doći do ovih sredstava? Odgovori se mogu dobiti ukoliko se suštinski razume metodologija po kojoj se ovaj novac dodeljuje a posredstvom švajcarskog Sekretarijata za ekonomiju (SECO) i Direkcije za razvojnu pomoć (DEZA).

“U novopridruženim članicama Evropske Unije do juna 2017.godine realizovaće se 210 projekata sa ciljem smanjenja ekonomskih i socijalnih nejednakosti, poboljšanja urbane infrastrukture, jačanja privatnog sektora, snaženja kapaciteta civilnog društva i promocije ekološki “prijateljskog” rasta i razvoja“, rekla je ambasadorka Beatrice Maser Mallar, čelnik SECO sekretarijata i dodala da je realizaciji projekata predhodilo potpisivanje Memoranduma o saradnji sa Evopskom unijom a potom i bilateralnih ugovora sa zemljama prijema pomoći. „Ovo je još jedan vid konkretne  podrške drugima čiji se temelj nalazi u našoj politici solidarnosti”.

Od 1999. godine Konfederacija je pomažući drugima i razvijajući bilateralne odnose pomogla realizaciju preko 1000 projekata u celoj istočnoj, centralnoj i južnoj Evropi.

“Kako bismo operativno bili efikasniji otvorili smo i četiri kancelarije i to u Litvaniji, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj”, istakao je rukovodilac Istočnoevropske pomoći pri DEZA g. Kurt Kunc i pojasnio:

“U vremenima globalne nesigurnosti i krize za nas je veoma važno da sve projekte koje realizujemo ‘postavimo na stabilne noge’ kako bismo bili sigurni da će ti projekti nastaviti da postoje i nakon što ih mi završimo. Na primer, ako smo izgradili sistem za prečišćavanje vode, zaposlili ljude, i pomogli državi, želimo da vidimo da taj sistem nastavi sa radom i kada mi odemo. Da bismo to  uradili veliku pažnju posvećujemo izboru projekata i lokalnim ekspertima sa kojima radimo. Ukoliko je neophodno pomažemo i usavršavanju lokalnih eksperata a uz pomoć partnerske (domicilne) države i nevladinih organizacija“.

Kako se dolazi do novca  potrebnog za implementaciju projekata?

Moodel je sledeći: prvo se raspišu konkursi, potom lokalni partneri (država i NGO) izvrše selekciju projekata, nakon toga  dodatnu  stručnu proveru rade eksperti DEZA i SECO; i tek potom se kreće  sa realizacijom.

“Svaka partnerska država obavezna je da obezbedi najmanje 15% ukupnog kapitala za projekat”, naglasio je g.Kunc i dodao: “Tek kada su sredstva obezbeđena od domicilne države i kada je projekat započet mi se uključujemo. Poželjno je takođe da se lokalni partner iz države sa kojom se realizuje projekat poveže sa partnerskom firmom ili institucijom iz Švajcarke. Zašto? Na taj način dodatno se osiguravamo da će sve zaista biti i odrađeno kako je na početku definisano ugovorima i sporazumima”.

Kada projekat započne, Švajcarska strana u redovnim intervalima od 6-9 meseci procenjuje, proverava i analizira svaki pojedini deo  odrađenog segmenta u projektu. Tek nakon evaluacije i  potvrde da je projekat održiv DEZA i SECO u tranšama počinju sa isplatama sredstava. Normalno, svaka naredna faza podložna je striktnoj kontroli i proveri. Uz to, ukoliko je potrebno, u implementaciju se uključuju i ekspertske institucije iz Konfederacije.