Intervjui

Tehnologija koja se primenjuje u ekranizaciji romana iz oblasti naučne i epske fantastike najviše je doprinela ogromnoj popularnosti ovog žanra, ali i u njemu važi pravilo da su najbolja ona dela koja podstiču ljude da samostalno razmišljaju, umesto da im poručuju kako treba da misle, ističe mladi američki pisac Piter V. Bret. Njegovi naslovi zauzimaju prva mesta na listama bestselera, kako u SAD, tako i u Srbiji, zbog čega je pozvan da bude „Lagunin“ specijalni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.

Piter Bret je za samo nekoliko godina postao jedan od najpopularnijih savremenih pisaca epske fantastike među čitaocima u Srbiji. Njegov „Demonski ciklus“ broji već pet romana, a već prvi među njima privukao je pažnju holivudskih producenata, kada je objavljen 2008. godine. Za Breta pisanje fantastike predstavlja ostvarenje mladalačkih želja, pošto je od malena bio veliki ljubitelj stripova, knjiga i društvenih igara iz ovog žanra. Ipak, posle diplomiranja engleske književnosti i istorije umetnosti, morao je da radi čitavu deceniju u izdavaštvu za farmaceutsku industriju dok se napokon nije proslavio u ovom veoma zahtevnom književnom žanru.

BIF: Koliko je teško novim, nepriznatim autorima da „zauzmu mesto pod suncem“? Da li je prosečan honorar dovoljan za pristojan život, i koliko je važno imati dobrog urednika pored sebe?

Piter Bret: Tržište je u ovom trenutku ekstremno kompetitivno i čitaoci se sve manje zadovoljavaju mediokritetskim pisanjem, kada već imaju veliku mogućnost izbora. Knjiga zaista mora da bude posebna, kako bi bila primećena od strane izdavača ili na bogatom tržištu samizdata, zbog čega je pisanje dobrog romana i dalje zahtevnije od bilo kog drugog aspekta izdavaštva. Grozničavo se traže novi talenti, pa kvalitetni debitantski romani i te kako umeju da budu primećeni. Poznajem mnogo književnih agenata i urednika koji provode skoro celokupno slobodno vreme iščitavajući rukopise, u potrazi za tim jednim delom koje će proslaviti i autora i njih.

Mislim da je od velike važnosti za pisca da ima kompetentne i dobronamerne kritičare tokom pisanja prve verzije knjige, kako bi mu to pomoglo da svoju ideju realizuje na najbolji način. Tradicionalno, to je uloga urednika, međutim neki urednici su bolji od drugih, pa mnogi pisci pribegavaju altenativnim izvorima iz kojih dobijaju povratne informacije, korisne za prepravljanje njihovih rukopisa.

Što se tiče prihoda, on dosta varira, ali većina objavljenih autora zapravo se bavi drugim profesijama kako bi imali dovoljno za život, zdravstveno i socijalno osiguranje… Ipak, nije beznačajan broj onih koji zarađuju isključivo pisanjem, dok samo „zvezde“ prihoduju značajno više.

BIF: Kako je izgledalo Vaše iskustvo probijanja na književnu scenu?

Piter Bret: Sedam godina sam pisao svoju prvu knjigu, „Noć demona“. Kada su je prvi put odbili, proveo sam narednih 18 meseci prepravljajući je uz pomoć prijatelja, porodice i književnog agenta. U isto vreme, radio sam u farmaceutskom izdavaštvu. Bio je to stabilan posao, koji mi je pomogao da izbrusim svoje veštine u marketingu i izdavaštvu, ali kome se nisam predavao sa strašću.

Kada sam predao drugi, i u dobroj meri prepravljen rukopis, situacija je brzo počela da se menja nabolje. Agent je poslao roman svim značajnim izdavačima naučne i epske fantastike, pa se nekoliko njih u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj zainteresovalo za njegovo objavljivanje. Nijedan od tih početnih ugovora nije bio dovoljan da u potpunosti počnem da izdržavam svoju porodicu, ali sveukupno su iznosili oko 80 odsto plate koju sam zarađivao pišući za farmaceutsku industriju, što je bilo taman za plaćanje osnovnih troškova. Odlučio sam da izdvojim dve godine kako bih video da li za to vreme mogu da postanem pisac „sa punim radnim vremenom”. Tu odluku sam doneo pre deset godina, i od tada je svake godine bilo sve bolje.

BIF: Šta je najviše doprinelo tokom proteklih nekoliko decenija da čitaoci širom planete oberučke prigrle fantastiku?

Piter Bret: Tehnologija, pre svega sposobnost da se kreiraju realistični digitalni efekti koji omogućavaju filmskim i televizijskim autorima da elemente natprirodnog naizgled neprimetno uklope u „pravi“ svet.

Po meni, prvi film koji je zaista uspeo da napravi taj skok bio je prvi deo „Gospodara prstenova“ Pitera Džeksona. Istoimeni Tolkinov roman imao je milione obožavatelja, ali filmska verzija ih je stekla na stotine miliona. Tada su i oni koji nisu bili ranije zainteresovani za fantastiku izlazili iz bioskopskih sala sa željom da vide šta još ovaj žanr ima da ponudi. A postojalo je obilje neverovatnog sadržaja odakle je moglo da se bira. Ljudi su odjednom čitali kao da treba da zadovolje glad za koju nisu ni znali da je imaju.

Pripadam grupi autora koja je imala puno sreće da svoje prve naslove objavi nekoliko godina kasnije. Mi smo ponudili moderniji osvrt na klasične priče epske fantastike, baš kada je TV serija „Igra prestola“ osvojila svet.

Ne manje važno, digitalna distribucija knjiga doprinela je da one postanu dostupnije nego ikada. Tehnologija za digitalni transfer audio-knjiga, koje su prethodno zauzimale i do 30 CD-ova, privukla je dodatnu publiku, barem na Zapadu. Takođe, kreativan doseg fantastike se proširio, postajući savremeniji i raznovrsniji, zbog čega mislim da ovaj žanr danas doživljava svoje najbolje momente.

BIF: Kako tumačite da se rastuća popularnost književne fantastike kod mladih čitalaca koristi kao osnova za isticanje važnih socijalnih i političkih tema kroz napisane likove ili radnju? Ovo je očigledno kod sve većeg broja pisaca, iako nisu svi među njima jednako sposobni da naprave granicu između dobre književnosti i političkog pamfleta. U kojoj meri Vi razmišljate o aktuelnim događajima u svetu i eventualnim sličnostima između „realnog“ i „izmišljenog“ sveta dok pišete?

Piter Bret: Mislim da je fikcija oduvek predstavljala prostor za rešavanje društvenih i političkih pitanja na jedan promišljen način, i svakako možete da pronađete takve uticaje i u mom radu. Takav pristup može da „promaši poentu” onog trenutka kada autorov pogled postane očigledan u priči, tako da ona postane poput predavanja, čime prirodni tok radnje izgubi na značaju. Najbolja umetnost uvek podstiče ljude da samostalno razmišljaju, umesto da im poručuje kako treba da misle.

Što se mene tiče, svesno kreiram svoj izmaštani svet tako da u njemu postoji mnogo problema koje vidim u „našem“ svetu, kako bih pomogao čitaocima da se lakše povežu, ali i da bih istakao neke stvari o kojima je po mom mišljenju potrebno diskutovati, bez donošenja ikakve presude u samom tekstu.

BIF: Koliko imate vremena da se upoznate sa radom svojih kolega iz sveta?

Piter Bret: Nažalost, imam sve manje vremena za čitanje iz uživanja. Otac sam dvoje male dece, imam pretrpan raspored putovanja i pisanja. Kada sam u teretani ili kada obavljam druge svakodnevne obaveze, slušam audio-knjige, a pored toga pročitam pet do deset knjiga „u papiru“ tokom godine, ali ograničen sam na prevode na engleski jezik. Upravo su prevodi jedna od najvećih prepreka koje strani autori moraju da prevaziđu kako bi se probili na američko tržište.

BIF: Kako komentarišete da su Vaši romani veoma popularni među publikom u Srbiji, koja, bez obzira što je reč o malom tržištu, ima prilike da se upozna sa svim relevantnim autorima epske i naučne fantastike? Šta je odlučujući faktor zbog čega Vaše knjige dobro rezonuju kod lokalne publike?

Piter Bret: U Americi i Velikoj Britaniji su mi dostupni nedeljni rezultati prodaje, pa mogu da vidim kako „stojim“ u poređenju sa konkurencijom. Ovo nije slučaj na većini međunarodnih tržišta, pa su mi u tom slučaju glavni indikatori aktivnosti na društvenim mrežama i pozivi za gostovanja. Uvek se pomalo začudim kada čujem da su moje knjige popularne u drugim zemljama. Počastvovan sam što sam od svog izadavača „Lagune” dobio poziv da posetim ovogodišnji Sajam knjiga, i što je ta vest naišla na izuzetnu dobrodošlicu među srpskim čitaocima.

Bavim se univerzalnim temama. Koncept čudovišta koja se kriju u mraku i magičnih simbola koji mogu da odbiju zlo prisutni su u svim svetskim kulturama, baš kao i borba ljudi iz različitih društava da usklade svoja uverenja o politici, religiji, polu i filozofiji.

BIF: U opštem trendu prenošenja književnih dela u medije stripa, filma ili TV serija, da li vidite moguću opasnost da ona postanu „dosadna“ opštoj publici, ili je to i dalje dobro za čitav žanr?

Piter Bret: Tokom godina svakako je bilo trenutaka kada je fantastika delovala „premoreno“, ponavljajući iznova iste priče, ali to je više bila posledica pokušaja izdavačke industrije da replicira uspehe ranijih naslova, nego nemogućnosti samog žanra da ponudi novi sadržaj. U ovom trenutku tržište je preplavljeno novim i originalnim glasovima, pa smatram da neće postati „dosadno“ još dugo vremena. Uprkos nekoliko pozitivnih filmskih primera, mislim da je televizija bolji medij za prikazivanje velikih, epskih fantazija, koje sadrže puno likova, zato što dopušta više vremena za fokusiranje na pojedine karaktere i njihove priče.

Intervju je izašao iz štampe u oktobarskom broju #154 časopisa „Biznis & Finansije“ 

Zaslepljeni svakodnevicom prestali smo da primećujemo detalje koji govore o ljudima i mestu u kojem živimo. Upravo zanimanje za takve priče može nam pomoći da steknemo bolju sliku o sebi i o sopstvenoj kulturi, koja je i u najtežim vremenima imala vrhunske stvaraoce, poručuje Aleksandar Zograf, verovatno najpoznatiji Pančevac u svetu.

Aleksandar Zograf je umetničko ime Saše Rakezića, pančevačkog autora stripa, koji je već tri decenije prepoznatljiv po svojim istraživanjima o mogućnostima ličnog izražavanja u ovom mediju i jednog od „gurua“ alternativne umetničke scene u Srbiji. Na početku profesionalne karijere Zograf je svoja dela objavljivao u “NON”-u, “Ritmu”, “Mladosti”, a kada su sa burnim devedesetim potonuli i svi časopisi koji su posvećivali značajan prostor kulturi, došlo je do neočekivanog preokreta – otkrilo ga je američko tržište. Tada se dogodilo – kako to obično biva sa talentovanim pojedincima sa ovih prostora – da su njegove radove prvo oberučke prihvatili čitaoci i kritičari iz Amerike, Francuske, Italije, Nemačke, Japana, te da su predstavljeni u prestižnom londonskom Institutu za savremenu umetnost (Institut for Contemporary Art), da bi tek nekoliko godina kasnije ugledali svetlost dana i na srpskom jeziku. Poslednjih 15 godina stripovi Aleksandra Zografa redovno izlaze u beogradskom nedeljniku „Vreme“.

BIF: Kako je došlo do toga da tokom devedesetih postanete prepoznatljiviji kao autor stripa u inostranstvu nego u rođenoj zemlji?

Zograf: Iz ono malo stranih stripova i magazina što sam tih godina dobijao, shvatio sam da u SAD postoje ljudi koji se bave upravo onom vrstom stripova kojima sam težio. Svoje radove sam poslao nekolicini ljudi do kojih sam mogao da dođem na tamošnjoj sceni i oni su za kratko vreme počeli da ih „šire“, pa su tako došli i do značajnih urednika, koji su počeli da ih objavljuju. Nisam previše očekivao od svega toga, stripove sam pisao na engleskom i slao ih poštom, za vreme sankcija. Pritom, nikada nisam krio da dolazim iz Srbije, već sam o svojoj realnosti naširoko pisao, a tamošnja publika je, pomalo iznenađujuće, imala razumevanja za takav pristup. Na posletku, moje radove je počeo da objavljuje veliki „Fantagraphics“, najznačajniji izdavač alternativnih stripova na svetu.

Vremenom sam proširio krug saradnika sa engleskog govornog područja, tako da su oni dalje „preneli“ moje knjige u Evropu, baš u trenutku kada je narasla evropska alternativna scena. „L’Association“ je preuzeo njihovo prevođenje na francuski jezik, a mislim da su, zapravo, moji radovi najviše prepoznati u Italiji, u kojoj i dan-danas povremeno sarađujem sa nedeljnikom „Internazionale“.

BIF: Koliko je takav „pedigre” doprineo Vašem kasnijem uspehu i u Srbiji?

Zograf: U to vreme još uvek je bilo televizijskih emisija sa sadržajem koji je bio vezan za kulturu, pa su me novinari zvali da pričam iz ugla nekoga ko živi u Pančevu i poznat je u svetu, ali ne i u sopstvenoj sredini. U međuvremenu su moje knjige, koje su premijerno objavljene u inostranstvu, počele da izlaze i u Srbiji, tako da sam morao samog sebe da prevodim sa engleskog.

BIF: Svi Vaši stripovi, i kada nisu autobiografske prirode, poseduju izrazitu samoposmatrajaću notu. Kako ste gradili taj osobeni stil pripovedanja?

Zograf: Zahvaljujući časopisu „Pegaz”, koga je uređivao Žika Bogdanović, već kao dvanaestogodišnjak sam shvatio da strip može biti ozbiljno shvaćen i da je u predratnom periodu u Srbiji postojala veoma snažna strip scena. To je za mene bilo izuzetno otkriće, koje je kasnije uticalo na moj praktični i istorijski rad na stripu. Eksperimentisao sam sa različitim temama i stilovima. Na primer, krajem osamdesetih sam kroz stripove pokušavao da prikažem svoje snove, a uzbudljiva svakodnevica života na Balkanu devedesetih me je spontano usmerila na realnost. Radeći za „Vreme” ušao sam u sledeću fazu svog stvaralaštva, u kojoj pratim potpuno različite teme – od reportaža sa putovanja, preko refleksija novinarskih žanrova, kao što su eseji ili stripovani intervjui, pa do izučavanja zaboravljenih interesantnih članaka iz starih novina ili predmeta sa buvljaka koji u sebi kriju nekakvu priču. Iako se uopšte ne trudim da budem objektivan, to ne znači da izmišljam činjenice, već naprotiv, jako puno vremena trošim na istraživanje istoriografskih podataka.

BIF: U predgovoru za najnoviju zbirku stripova „Mala otkrića” ističete da Vam upravo ta mala otkrića predstavljaju jedno od najvećih zadovoljstava. Gde ih pronalazite i zašto su za Vas toliko značajna?

Zograf: Nikad me nisu posebno privlačile opšteprihvaćene vrednosti, već one u čije otkrivanje je trebalo uložiti dodatan napor, odnosno koje je društvo iz nekog razloga potisnulo. Neke teme kojima nismo dovoljno posvetili pažnju kasnije mogu da postanu bitne u širem smislu, pa o njima treba govoriti i bolje ih osvetliti. Moje dosadašnje iskustvo i traganje za tim skrivenim vrednostima pokazalo mi je da nijedan trud nije zaludan, i da ono što predstavlja oficijelnu verziju istorije i umetnosti nikako ne predstavlja i njihovu definitivnu verziju.

BIF: Kako sa tog stanovišta vidite poziciju naše kulturne scene u svetu danas, u poređenju s vremenom koje je oblikovalo i Vas kao autora?

Zograf: Na mene je svojevremeno ogroman uticaj izvršio crni talas u domaćoj kinematografiji. Ta vrsta drskosti i zadiranja u dubine, koja je zahvaljujući njemu došla do izražaja, je nešto što je ostavilo traga na svetskoj kulturi, a ne samo domaćoj.

Postoje neke lokalne tradicije koje još uvek otkrivamo, a to se najbolje vidi upravo na polju stripa – gde je u Srbiji postojala jako velika tradicija još tridesetih godina, kada su dela domaćih autora prevođena u Švedskoj, Danskoj, Argentini, Brazilu, Italiji, Francuskoj, Turskoj, Češkoj, Poljskoj… Praktično je prvo bio prevođen srpski strip, a tek onda srpska književnost dvadesetog veka.

To pokazuje da je konstanta ovog našeg podneblja da, uprkos svemu, u njemu postoje ljudi koji stvaraju nešto što ima veliku vrednost. Nažalost, takođe je konstanta i odsustvo dobrog sistema u kojem bi taj njihov trud mogao da ostavi dubljeg traga. To nije nešto što se dešava samo kod nas, ali je ovde drastično vidljivo. Živimo u sredini u kojoj se redovno dešavaju iznenađenja u kreativnom smislu, ali nam kao društvu nedostaje samosvesti.

BIF: Kako objašnjate postojanje veoma žive i „žilave” kulturne scene u Pančevu i zašto je taj grad ostao Vaša „baza”?

Zograf: Mislim da je dobro imati korene u lokalnoj sredini, iako mi je trebalo puno energije i vremena kako bih to shvatio. Ljudi su zaslepljeni svakodnevicom pa su zaboravili da se osvrću na male detalje koji govore o njihovom mestu. Treba razumeti te prostore, kako su oni nastajali i kako su se oko njih formirale lokalne zajednice, pa će nam to pomoći i da sebe bolje shvatimo.

Iako se nalazi u neposrednoj blizini prestonice, Pančevo je dugo bio i grad na granici, gde se uvek dešava nešto intenzivno. Tu je bila granica između Zapada i Istoka, kao i između Turske i Austrije. Bilo je opasno živeti u takvoj sredini, a građani su postali svesni da svakog trenutka neko može da pređe reku i sve uništi. U takvim uslovima ne može da postoji duboka tradicija, nekakva klasa koja bi nametala svoje viđenje sveta. To je u neku ruku blisko modernim idejama koje govore da ljudi stalno moraju da menjaju sebe i svoju kulturu iznova definišu na drugačiji način.

Kada je prestalo da bude na granici, Pančevo je postalo industrijsko središte, što je takođe u skladu sa modernističkim poimanjem sveta – nije više postojao tradicionalni način privređivanja, već stalna potrebu da se redefiniše to što se proizvodi kako bi se prilagodilo zakonima tržišta. U XIX veku se u gradu pojavila i snažna politička i kulturna alternativa jer je radnički život u fabričkim uslovima bio težak, a iz njenog delovanja je nastao ugledni list “Pančevac”, koji je bio istorijski značajan zbog svojih modernih i kritičkih stavova.

Može se reći da je iz svih tih okolnosti Pančevo kreiralo svoju osobenu sliku, za koju verujem da će opstati čak i ukoliko postane beogradska periferija. Pančevo danas nije ni potpuno industrijski grad, niti je na granici – ali je grad koji živi na ivici, kao uostalom i ostatak Srbije.

Pisma Hilde Dajč

Kao rezultat Zografovog istraživanja zaboravljenih priča i ličnosti, nastao je i strip čije objavljivanje su pomogli Ministarstvo prosvete i Ambasada Izraela. U njemu je prikazan život beogradske Jevrejke Hilde Dajč, koja je imala 19 godina kada se dobrovoljno prijavila da bude bolničarka u logoru Sajmište, i na taj način pomogne svojim sunarodnicima, da bi i sama izgubila život u zloglasnom kamionu dušegupki. Strip je nastao na osnovu nekoliko pisama koje je uspela da prošvercuje uprkos zaprećenoj smrtnoj kazni.

Intervju je originalno objavljen u aprilskom broju #148 časopisa „Biznis & Finansije“

CFO kompanije SAP za Centralnu i Istočnu Evropu Filip Cilke (Philipp Zielke) govori za sajt magazina „Biznis & Finansije“ o velikim promenama u poslovanju globalnih kompanija – i svih onih koje žele da ostanu lideri na lokalnim tržištima – do koga je doveo proboj postignut u segmentu analitičkog poslovnog softvera.

BIF: Na koji način nam prediktivna analitika pomaže da bolje razumemo sve te nestrukturirane podatke? Možete li ukratko da opišete kako ona zapravo funkcioniše i omogućava nam da predvidimo ishod neke operacije?

Filip Cilke: Količina podataka koji neka kompanija ima trebalo bi da bude ogromna. Ako iz njih niste u mogućnosti da izvučete tačno određenu informaciju ili nemate uvid u neki specifični deo vaše kompanije, to bi trebalo da upali lampicu upozorenja da ste na neki način u zaostatku. Da bi big data bio od koristi, ti podaci moraju da se obrade i analiziraju. Izvlačenjem informacija iz postojećih skupova podataka mi smo u mogućnosti da utvrdimo šablone i da predvidimo rezultate i trendove u budućnosti. To ne znači da ćemo dobiti konačan odgovor šta će se dogoditi u budućnosti, ali ipak možemo da predvidimo šta može da se dogodi u budućnosti uz prihvatljiv nivo pouzdanosti, a dobićemo i „šta-ako“ scenarije i procenu rizika.

Big Data i prediktivna analitika postale su izuzetno relevantne za finansijske funkcije, a naročito za poziciju CFO-a. Oni im omogućavaju ne samo da stave u međusobni odnos, struktuiraju i analiziraju podatke pohranjene u različitim IT sistemima unutar njihove kompanije, već i da kombinuju te podatke sa spoljašnjim izvorima podataka, kao što su društvene mreže i/ili istraživanja tržišta i da iz ove ogromne grupe podataka izvuku nova, relevantna saznanja za svoje poslovanje. Ova saznanja idu dalje od analiziranja i razumevanja šta se dogodilo u prošlosti, već iskorišćavaju identifikovane šablone, trendove i algoritme kako bi predvideli budućnost. Radi se o razumevanju ponašanja klijenata prilikom kupovine, dinamike tržišta i cena i korelacije sa internim i eksternim finansijskim brojkama.

Odličan primer iskorišćavanja takve međusobne veze je SAP Digital Boardroom. Ona kombinuje prethodno pomenute metodologije sa najsavremenijim korisničkim interfejsom i mogućnostima kako bi simulirala i analizirala interne i eksterne pokretače vrednosti imajući u vidu njihov uticaj na indikatore učinka u okviru osnovne delatnosti i poslovnog bilansa. Umesto da budu suočeni sa zasebnim rešenjima za izveštavanje koja podatke predstavljaju na statičan, izolovan način, donosioci odluka sada imaju jedan izvor istine za kritičnu poslovnu metriku kompanije. Ukratko, Digital Boardroom im omogućava da u trenutku razumeju prošlost, predvide budućnost i da uspešno vode posao u današnjoj digitalnoj ekonomiji.

U poslednjoj deceniji uloga CFO-a je evoluirala od uloge nadzornika do istinskog poslovnog partnera i arhitekte kreiranja poslovne vrednosti. Prediktivna analitika i big data nalaze se u prvom planu ovog razvoja.

BIF: Koja radna mesta su najtraženija u ovom trenutku, a koja su u međuvremnu postala prevaziđena? Da li će ovo „redefinisanje“ poslovnih modela eventualno dovesti do smanjenja broja radnih mesta u velikim kompanijama?

F. Cilke: Po mom mišljenju, diskusija bi trebalo manje da bude o funkcijama ili poslovima, a više o ponašanjima, stavovima i načinima razmišljanja. Posle velikog trenda globalizacije, svet sada postaje digitalan. Ovo počinje u privatnom životu – samo uzmite u obzir trijumf pametnog telefona koji je zamenio fotoaparate, muzičke plejere i donekle čak i kućne računare – i nastavlja se u poslovnom svetu, tako što imate procese koji su digitalni i od početka do kraja oslobođeni od papira, kao i potpuno integrisane nabavne lance od prodavaca do krajnjih korisnika.

Zbog fundamentalne promene kao što je ova, organizacije moraju da budu agilne i inovativne kako bi ostale relevantne. Ovo, naravno, važi i za zaposlene. Ako ste u mogućnosti da osmislite izlaz iz statusa kvo i da se prilagodite promenjivom okruženju, ako ste otvoreni za inovaciju i nove načine rada, i imate volju da stalno učite i da se razvijate, to su ključni kvaliteti koji su izuzetno relevantni u svakoj funkciji.

Istina je da će u digitalnoj ekonomiji određeni zadaci biti automatizovani ili će da postanu suvišni, ali s druge strane, funkcije i poslovi će takođe evoluirati do novih granica. Inovacija poslovnog modela, big data i prediktivna analitika su veoma dobar primer toga.

BIF: Moderni paketi aplikacija su kreirani tako da podržavaju onlajn poslovanje, ali koliko je zaista potražnja za ovakvim alatkama u ekonomijama u razvoju, gde onlajn biznis još uvek nije zaživeo u tolikoj meri? Koja su Vaša očekivanja kada su u pitanju ova tržišta?

F. Cilke: Svet se brzo menja i promene poslovnog modela su relevante za sve. Ono što smo imali prilike da vidimo u prošlosti je da su ekonomije u razvoju u stanju da preskoče stadijume u postojećoj infrastrukturi. Novi poslovni modeli i mobilna revolucija pokreću napredak, inovaciju i prosperitet. Naročito će ekonomije u razvoju imati značajnu mogućnost da brzo iskoriste nove tehnologije bez ograničenja koja ima stara infrastruktura, ukratko, moći će da preskoče stare načine.

Suština je da se se ekonomija pretvara u digitalnu, što znači da svako svugde mora da se prilagodi novoj realnosti, digitalnoj ekonomiji. Što pre kompanije/države to urade, to će imati veću prednost. Dakle, savremeni zahtevi za inovativnim tehnologijama, koji omogućavaju nove poslovne modele, u suštini donekle predviđaju i uspeh u budućnosti.

BIF: Ukoliko sve finansijske organizacije počnu da koriste prediktivnu analitiku kako bi osnažile sopstveno strateško odlučivanje, šta bi u tom slučaju bila ona njena ključna osobina koja pravi razliku? Da li se plašite moguće zasićenosti, pogotovo na tržištima razvijenih zemalja?

F. Cilke: Mislim da smo još uvek na početku tog putovanja i da smo veoma daleko od zasićenja, čak i u razvijenim ekonomijama. To je neprekidni proces inovacije. Mi u SAP-u predstavljamo nove proizvode na tržištu i u našim razvojnim centrima već osmišljavaju nove ideje kako da pomognu kompanijama da bolje funkcionišu i stvaraju se nove inovacije. Osim toga, tema prediktivne analitike će se takođe dalje razvijati.

Tek smo zagrebali površinu ispod koje se nalazi prava vrednost. Neki projekti vodilje nam već danas pokazuju šta je moguće: Lanci hotela koji uvezuju svoje interne baze podataka o klijentima sa društvenim mrežama i e-commerce inteligencijom kako bi privukli, zadržali i optimizovali svoje modele prodaje i marketinga. Specijalne promocije ili besplatna unapređenja usluge ljudima koji su uticajni na društvenim medijima su jednostavan i veoma efikasan način da se napravi pozitivna reakcija, popularizacija na tržištu i podigne svest o brendu.

Izazov, po mom mišljenju, leži na strani zaštite podataka: Kako uskladiti različita pravila i zakone na temu zaštite podataka, sa inovativnom moći prediktivne analitike, a u isto vreme pružiti pojedincima slobodu i kontrolu nad njihovim ličnim podacima, i na koji način će oni biti upotrebljeni.