B&F Plus

Zakon o javnim nabavkama, od čije se primene očekivala ušteda između 600 miliona i milijardu evra, do sada, zapravo, nije doneo uštede u državnoj kasi, mada to nije razlog da se ovaj propis nazove lošim niti da se zaključi da je korupcija u većoj meri suzbijena.

Ušteda od 300 miliona, o kojoj su nedavno govorili predstavnici vlade, u stvari predstavlja manju vrednost utrošenih sredstava za javne nabavke u 2013. u odnosu na 2012. godinu ali samo u segmentu nabavki na koje se Zakon o javnim nabavkama primenjuje, tvrde Svetozar Tanasković, doktorant sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu koji se bavi temom javnih nabavki i Dragan Dobrašinović iz Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava, prokupačke nevladine organizacije sa ekspertizom u oblasti javnih nabavki. Naime, vrednost javnih nabavki u 2013. godini bila je 262,9 milijardi dinara, što je u odnosu na 2012. godinu manje za 40,8 milijardi dinara ili za oko 355 miliona evra.

O uštedi bi se, kaže Dobrašinović, moglo govoriti da je u 2013. godini zaključen približno isti broj ugovora kao u 2012. godini i da je pri tom potrošeno manje novca. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je u 2013. godini zaključeno 9.589 ugovora manje nego u 2012. godini, a da je prosečna vrednost zaključenih ugovora iznosila nešto ispod 28 hiljada evra, dolazimo do cifre od blizu 300 miliona evra. „Uštede praktično nije bilo, što ne znači da su zakonska rešenja loša ili da je korupcija u većoj meri suzbijena. Pravi efekti primene novog Zakona se očekuju tek u 2014. godini.“

„Dodatno bih bio obazriv sa samim terminom „ušteda“, jer je i obim nabavki smanjen usled činjenice da pojedini budžetski korisnici nisu dobili očekivana sredstva“, dodaje Tanasković. Ipak, kaže on, postoje jasne indicije da se stvari kreću nabolje, o čemu svedoči pad učešća nabavki male vrednosti i pregovaračkog postupka bez objavljivanja javnog poziva, koji su prepoznati kao najpodesniji za pojavu korupcije i neracionalnog trošenja u prethodnom Zakonu.

Šta se može očekivati?

Potencijalne uštede ne odnose se samo na smanjenje korupcije već i na povećanje efikasnosti, odnosno boljeg planiranja, centralizaciju nabavki, uvođenje građanskog nadzornika i podsticanja veće zastupljenosti elektronskih licitacija tamo gde je to moguće, primećuju sagovornici. Od početka primene Zakona prošlo je više od godinu dana, ali navedene promene još uvek nisu zaživele u punom kapacitetu.

Primena Zakona zavisiće od rada uprave brojnih institucija: Uprave za javne nabavke, Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, Državne revizorske institucije (DRI) i Agencije za borbu protiv korupcije. „To se pre svega odnosi na njihov rad u domenu kontrole, nadzora ali i dosledne primene kaznenih odredbi koje bi trebalo da služe kao signal da se stvari menjaju i da se stara praksa nameštanja tendera i grubog zanemarivanja Zakona više neće tolerisati“, kaže Tanasković, i dodaje da je za uhodavanje celog sistema potrebno najmanje tri do četiri godine.

Uštede koje se mogu očekivati od smanjena korupcije u javnim nabavkama u kratkom periodu su ne više od 0,3-0,5% BDP-a, što je znatno manje od planiranih 1,6% BDP-a ali su dugoročne uštede uključujući i racionalizaciju koju Zakon predviđa bliže ovom iznosu, ocenjuje Tanasković.

On svoju procenu zasniva na proračunu nivoa korupcije u javnim nabavkama u 2012. godini u vreme važenja starog Zakona. Polazeći od studije koju je sprovela Evropska komisija o nivou korupcije u osam zemalja članica EU, i analize obima korupcije u javnim nabavkama u Bugarskoj, Tanasković je uradio procenu troškova za Srbiju. U optimističnom scenariju pretpostavljena je stopa korupcije od 25%, što znači da u ukupnoj vrednosti javnih nabavki u Srbiji četvrtina predstavlja slučajeve u kojima postoji zloupotreba. Realistični scenario učešće korupcije podiže na 35% vrednosti svih javnih nabavki, što odgovara nivou zabeleženom u Mađarskoj, Rumuniji i Španiji.

Na kraju, u pesimističkom scenariju procenat zloupotreba u javnim nabavkama je postavljen na 45%, koji je u slučaju Bugarske predstavljao početnu vrednost tj. optimistični scenario za računanje fiskalnih troškova od korupcije u javnim nabavkama.

Mera korupcije

Tanasković je u obračun uključio i procenjeni nivo fiskalnih troškova kroz rente koji predstavlja iznos sredstava iskorišćenih za plaćanje mita i razlike u ceni u slučaju kada bi se nabavka obavljala na slobodno konkurentskom tržištu.

Ova analiza ga je dovela do sledećih podataka: u opštimističkom slučaju gubici od korupcije u 2012. godini su iznosili oko 0,4% BDP, što iako možda izgleda zanemarljivo predstavlja 11% ostvarenog deficita budžeta. Prema realističnom scenariju, dodatni troškovi usled korupcije penju se na oko 18% budžetskog deficita tj. oko 0,65% BDP-a.

„Korupcija je prisutna i u uređenijim privredama, ali bi smanjenje učešća koruptivnih slučajeva za barem 10 procentnih poena, uz redukovanje koruptivne rente po osnovu obezbeđivanja veće konkurencije po zaključenom ugovoru, moglo da smanji deficit budžeta za skoro 10% odnosno za 0,6-0,7% BDP-a“, kaže Tanasković.
Korupcija u javnim nabavkama međutim nije jedini kanal preko kojeg otiču pare poreskih obveznika. Često se, na primer, usled primene kriterijuma najniže ponuđene cene nabavljaju robe ili usluge koje su nižeg kvaliteta usled čega je njihov vek eksploatacije ili trajanja kraći. „To automatski utiče da se nabavke obavljaju češće, a time povećaju i ukupni troškovi“,kaže Tanasković.

Zakon je u primeni suviše kratko da bi se ocenilo da li će on podići nivo konkurencije među ponuđačima. „Prosečan broj ponuđača po nabavci u 2013. godini bio gotovo identičan kao u prethodnoj i iznosio je 2,7. Razlog za to najverovatnije leži u činjenici da je veći deo postupaka u 2013. godini započet i okončan po starom Zakonu, a bilo je i naručilaca koji su sve nabavke planirane za 2013. godinu sproveli po starim pravilima“, kaže Dobrašinović. Uz to, navodi Tanasković, u prvih godinu dana primene novog Zakona primećeno je da jedan deo naručilaca ne objavljuje neophodnu dokumentaciju na Portalu javnih nabavki, poput poziva za podnošenje ponude, konkursne dokumentacije ili obaveštenje o zaključenom ugovoru što predstavlja direktno kršenje Zakona.

Rešenje, smatra sagovornik B&F, nije u uvođenju novih instrumenata već u boljoj primeni postojećeg propisa. „Pojedina rešenja, poput dugoročne diskvalifikacije iz postupka javnih nabavki za ponuđače za koje se utvrdi da su učestvovali u nameštanju javne nabavke ili podmićivanju javnih službenika, mogla bi imati značajnije efekte na smanjenje korupcije. Do sada ni jedan ponuđač nije bio isključen iz postupka po ovom osnovu“, kaže Tanasković.

Veliki izvor korupcije u prethodnom periodu bila je i neosnovana primena pregovaračkog postupka bez objavljivanja javnog poziva. Po novom Zakonu naručioci su dužni da pre sprovođenja pregovaračkog postupka zatraže mišljenje Uprave za javne nabavke o osnovanosti primene ove vrste postupka. „Ako uporedimo prvo polugodište 2013. godine, kada je na snazi bio stari Zakon, sa drugim polugodištem iste godine, videćemo da se vrednost zaključenih ugovora u pregovaračkom postupku smanjila više nego duplo, odnosno da je ovo rešenje dalo dobar rezultat“, kaže Dobrašinović.

On je posebno zadovoljan funkcionisanjem građanskog nadzornika, koji je dužan da prati postupke javnih nabavki čija je procenjena vrednost preko milijardu dinara i o tome obaveštava i nadležne institucije i javnost. Tako je, na osnovu upozorenja Društva protiv korupcije, poništena javna nabavka Apoteke Novi Sad. „Suština problema je u tome što su državne apoteke od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje naplaćivale u proseku 30% više sredstava nego što su one plaćale dobavljačima. Primenom ovog kriterijuma iznos pribavljenih sredstava, koja su se uglavnom trošila nenamenski, iznosio je na godišnjem nivou najmanje od 3 do 5 milijardi dinara. Podatak da je organizacija građanskog društva razotkrila ovu brutalnu zoupotrebu javnih fondova dovoljno govori o ulozi i značaju rada građanskog nadzornika“, kaže Dobrašinović.

U postupku javne nabavke radova na rekonstrukciji kapaciteta za prijem, otpremu i upravljanje saobraćajem vozova u železničkoj stanici Beograd Centar – faza I (poznatijoj kao Prokop), naručioca „Železnice Srbijeˮ a.d, čija je vrednost 26 miliona evra, Toplički centar za demokratiju i ljudska prava je kao građanski nadzornik podneo zahtev za zaštitu prava. Razlog tome je što je naručilac dodelio ugovor kršeći antikorupcijske odredbe Zakona o javnim nabavkama. Toplički centar je pozvao Komisiju da pažljivo ispita nezakonitosti na koje je ukazano u zahtevu za zaštitu prava i donese jedinu moguću ispravnu odluku, odnosno da postupak navedene javne nabavke poništi u celini, kaže Dobrašinović.

No, pola meseca posle objavljivanja ovog teksta Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki odbila je prigovore podnete za javne nabavke radova na rekonstrukciji železničke stanice „Beograd centar“ u Prokopu. Tako je odbačen zahtev za zaštitu prava podnosilaca – „Bauwesena“ iz Lazarevca, „Meta Balkana“ iz Beograda, „GIP Konstruktora“ iz Beograda i „Remonta pruga“ iz Sarajeva, kao i Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava. Radovi na beogradskoj stanici Prokop bi uskoro trebalo da počnu.
broj 108/109, jul/avgust 2014.

Da li postoji Srbija koja nije do svitanja na splavovima, o čemu pišu Frankfurter Allgemeine Zeitung, New York Times i domaći tabloidi? Klaster puteva kulture i Turistička organizacija Srbije pokušavaju da imidž „malog (i jeftinijeg) Berlina“ dopune, promovišući istorijsko i kulturno nasleđe i zdravu hranu. Prema brojnim inostranim istraživanjima, poklonici kulturnog turizma troše dva do tri puta više od turista “dokoličara”, ali ovi prvi u Beogradu najčešće nailaze na zatvorena vrata muzeja i razrovanu Vinču.

Od kada je 2009. godine najpoznatiji turistički vodič „Lonely Planet“ Beograd proglasio svetskom prestonicom zabave, strani mediji pišu o Srbiji kao o vrhunskoj turističkoj destinaciji za izlaske i noćni provod, hvale manir beogradskih klubova da rade bukvalno svakog dana u nedelji i ne kriju oduševljenje kafanama sa “živom muzikom”. Na krilima ovih pozitivnih novinarskih članaka, mladi Evropljani, Amerikanci, pa i Australijanci, dolaze na domaće muzičke festivale, i uživaju u burnom noćnom životu prestonice.

“To što našu prestonicu „bije“ glas da je jedna od omiljenih party destinacija, mada je bolji opis ‘grad dobre atmosfere’, dovelo je Beograd i Srbiju na stranice mnogih prestižnih inostranih časopisa i novina i privuklo nove strane goste. Turizam je jedna od retkih privrednih grana koje poslednjih godina beleže kontinuirani rast. Tome doprinose i promotivne aktivnosti Turističke organizacije Srbije (TOS) koja „ispravlja“ nasleđeni negativan imidž zemlje, kaže Sandra Vlatković, PR menadžer TOS-a. „Noćni život kao deo turističke ponude nije nužno loša stvar. Nemački časopis Frankfurter Allgemeine Zeitung je nazvao Beograd ’Malim Berlinom’ pozivajući se tu i na njegovo kulturno-istorijsko nasleđe.“

A na muzeju, zatvorena vrata

Branko Najhold, poznati zemunski hroničar, arheolog-amater i osnivač Zemunskog međunarodnog salona karikature, takođe smatra da je atraktivan noćni život dobar mamac za privlačenje turista, ali da ne sme biti i jedini.

„Na moj Salon karikature svake godine dođe nekoliko stranaca, učesnika ili članova žirija, koje ne znam gde da odvedem. To su uglavnom stariji i ozbiljniji ljudi, kojima nije zabavno da do 6 ujutru piju na beogradskim splavovima, već bi radije upoznali kulturnu ponudu naše prestonice. Ali gde da ih odvedete kad veliki broj muzeja, na čelu sa Narodnim, ne radi? Obično im moja supruga Bojana i ja pokažemo arheološko nalazište u Vinči, koje je u veoma lošem stanju, i posle kojeg, uprkos entuzijazmu kustosa da objasni sve pojedinosti, oni ne mogu da vide eksponate koji su na tom mestu iskopani jer se oni nalaze u – zatvorenom Narodnom muzeju. A sami Vinča i Starčevo ne znače mnogo, jer kada vide nezaštićeno razrovareno polje džabe ćete turistima objašnjavati da je tamo nalazište vinčanskih ostataka, kaže Najhold. „Takođe, nedavno smo imali gosta koji je hteo da ide u operu, ali za vreme njegovog boravka nije bilo nijednog izvođenja u Madlenijanumu.“

Iz TOS-a kažu da uprkos lošoj situaciji u kojoj se nalaze muzeji, pa i Narodni koji već 10 godina ima redukovanu postavku, u Beogradu ima još institucija u kojima se može videti značajna istorijska zaostavština, poput Etnografskog muzeja. Takođe, opera se, prema rečima S. Vlatković, može gledati i u Narodnom pozorištu, a plan za „Vinču, koja jeste u lošem stanju, je da se u nju uloži na isti način kao što se investiralo u Lepenski vir, i da se od nje napravi značajno i atraktivno arheološko nalazište“.

Branko Najhold smatra da je situacija podjednako loša i na lokalu te da osim kafanica pored reke i Milenijumske kule (na Gardošu) tamo nema mnogo turističkih atrakcija. „Kao svaki lokal patriota, želeo bih da posetiocima pokažem znamenitosti Zemuna, ali ne mogu jer su zapuštene. Ovde je najstarija kuća u Beogradu, koju zovu ’Beli medved’ i austrijski turisti uvek pitaju za nju zato što je bila štab njihovog princa Eugena Savojskog 1717. godine kada je oslobađao Beograd od Turaka. Međutim, ispred nje bi svaki vodič pocrveneo. Pravni status te kuće nije rešen pa u nju ne možete uvesti posetioce, a ni spoljašnji izgled nije neki mamac. Na spratu žive porodice koje na terasama suše veš, a prizemni deo ima oronulu fasadu i ižvrljan je grafitima.
Osim toga, rimskom sarkofagu u Zemunskom parku već godinama je razvaljen poklopac pa ljude podseća na kantu za đubre i shodno tome ga zatrpavaju smećem. A da je recimo izmešten tamo gde je nađen, kod Kule na Gardošu, i da su pored njega izloženi ostaci pokojnika iz III veka n.e. sa obeležjima sa kojima su iskopani, već biste imali jednu turističku atrakciju za one koji vole istoriju i arheologiju. Za to nisu bile potrebne velike pare, dovoljno je bilo napraviti poklopac od neprobojnog stakla i table na kojima bi pisalo šta se tu nalazi. To smo čak hteli da uradimo od sopstvenih sredstava fotograf Đorđe Čubrilo i ja, ali nismo dobili dozvolu od Zavoda za zaštitu spomenika i Muzeja grada Beograda“, priča Najhold.

Beli medved 

No, situacija nije mnogo drugačija ni u Beogradu. Najholdova supruga, turistički vodič, sada kroz prestonicu vodi turiste iz celog sveta koje okuplja ljubav prema pustolovini. Ovi putnici, u okviru programa „Balkan adventures“ kreću sa zbornog mesta u Budimpešti, a potom lokalnim prevozom dalje po Balkanu. Verovatno im je najneobjašnjivija avantura dolazak vozom u Beograd. Naime, vozovi iz Novog Sada ponekad prelaze put od 80 km sa zakašnjenjem od po 4 sata. Kada siđu na železničkoj stanici, putnici obilaze Knez Mihajlovu, Kalemegdan, centar grada i ručavaju u kafani Znak pitanja. Sutradan imaju slobodan dan u Beogradu i njihov obilazak se obično svodi na Teslin muzej, Adu Ciganliju, eventualno Zemun i opet centar grada, jer je nemaju mnogo drugog izbora.

Koji je tvoj zmaj?

Prema podacima TOS domaći i strani turisti su prošle godine najviše posećivali Beograd, Novi Sad, a zatim banje i planinske centre. Najposećenija su bila mesta u koja je najviše i investirano, a su banje označene kao potencijalno važan turistički resurs.

„Turisti se sve više se okreću aktivnom odmoru, odmoru u prirodi, eko i etno turizmu. Pored City break programa, kratkih poseta gradovima, koje je sada lakše organizovati zbog povećanog broja letova prema Beogradu, na posetu stranaca je uticala i kampanja TOS, Soulfood Serbia, koja promoviše domaću autentičnu hranu. Istoimeni film je inspirisao proizvođače da krenu u proces zaštite geografskog identiteta proizvoda i osnivanje profesionalnih asocijacija kako bi se bolje predstavili na tržištu“, kaže Sandra Vlatković iz TOS-a.

„Putevi rimskih careva“ i „Putevi vina“ koji se sada već tradicionalno nude, predstavljaju domaću interpretaciju jednog od vodećih trendova u kulturnom turizmu današnjice – „puteva kulture“, koji predstavljaju jedinstvene kulturno-turističke proizvode koji tematski povezuju više atrakcija i zanimljivih destinacija u jednoj ili više zemalja. Za zemlje koje nemaju Ajfelov toranj ili egipatske piramide, to je način da tematski organizuju materijalnu baštinu u jedinstvenu turističku dovoljno interesantnu da privuče više posetilaca.

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka (ZAPROKUL) počeo je da razvija projekte ovakvih turističkih proizvoda, što je motivisalo preko 40 institucija kulture, turističkih organizacija, privrednika i pet fakulteta da osnuju Klaster puteva kulture.

Klaster, koji inače ima cilj da postane samoodrživ, utvrđuje rutu a potom turističke agencije same odlučuju da li će je u potpunosti ili parcijalno nuditi klijentima, objašnjava Manuela Graf iz Zavoda. Iako je još u početnoj fazi, pažnju domaće publike privlači njihova tura „Putevima Tesle i Stanojevića“, koja u zavisnosti od agencije, traje od pola do 8 dana i odvija se u Beogradu i širom Srbije. Tesla ima puno poklonika a među njima su i poštovaoci rada našeg poznatog fizičara Đorđa Stanojevića, velikog Teslinog prijatelja i vizionara koji je uveo prvo električno osvetljenje i izgradio prve hidroelektrane u Srbiji.

Tura uvek kreće od Beograda i obilaska Teslinog muzeja, a potom i fakultativnog ručka sa menijem „Elektricitet – Nikola Tesla“ u hotelu Square Nine koji se nalazi u blizini nekadašnjeg luksuznog hotela Imperijal u kojem je Tesla odseo jedini put kada je posetio Beograd. Na meniju su školjke sa čipsom od gambora i penom od limuna, supa od patke sa želeom od šerija, špargle u holandez sosu sa snegom od parmezana, i sorbe Tesla. Na poleđini Tesla menija je zanimljiva priča o prijateljstvu Nikole Tesle i Đorđa Stanojevića, koja radoznale uvodi u ostatak putovanja. Oni koji njihovu priču žele da prate po Srbiji mogu u sklopu ove ture da obiđu Negotin, rodni grad Đorđa Stanojevića, zatim deset malih, starih hidroelektrana Elektroprivrede Srbije, rodnu kuću Teslinog omiljenog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja u Sremskoj Kamenici, manastir Šišatovac odakle potiče Teslina ljubav prema golubovima, Idvor i Zavičajni kompleks Mihajla Idvorskog Pupina, Teslinog savremenika, prijatelja i rivala. Usput se, u zavisnosti od ture, ide i do Drvengrada, manastira Studenice, Felix Romuliane, Lepenskog vira, Nacionalnog parka Kopaonik, i mnogih drugih mesta koja bi prosečan turista u Srbiji trebalo da poseti. Izleti koštaju od 600 dinara, za tročasovne posete, do 750 evra za osmodnevni obilazak, sa punim pansionom u luksuznim konacima.

Klaster je osmislio i ture „Putevima rudarstva“ koja predstavlja Srbiju kao kolevku svetske metalurgije i zainteresovanima omogućava putovanje kroz istoriju rudarstva od praistorije do današnjih dana, i „Putevima zmajeva“ koji vode preko cele Srbije kroz priču o „zmajevitim“ junacima. Naime, prema predanju Stefan Lazarević je bio dete Zmaja od Jastrepca, ali nije naš jedini zmaj, tu su i Vuk Grgurević, poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk, Vasa Čarapić – Zmaj od Avale, Stojan Čupić – Zmaj od Noćaja, kao i Marko Kraljević, Miloš Obilić, Banović Strahinja, Ljutica Bogdan. „Kroz motiv zmajeva putnici se upoznaju sa srednjovekovnim gradovima i manastirima, tradicijom, mitologijom i predanjima“, objašnjava Graf.

Sve ove ture će biti organizovane na srpskom i na engleskom jeziku a njihova promocija podrazumeva i dostavljanje promotivnih biltena o ovoj ponudi u hotele. Branko Najhold smatra da našim hotelima inače nedostaju besplatni štampani vodiči za kulturni turizam koji bi svake nedelje izveštavali goste o onome šta se može obići u Srbiji. To, zajedno sa boljim putevima, očuvanim nalazištima i spomenicima, kulturnim institucijama koje rade, restoranima u kojima se dobro jede i kafanama u kojima se dobro pije, može predstavljati jednu zaokruženu turističku ponudu za strane turiste.
broj 108/109, jul/avgust 2014.

U ovom izveštaju Deloittea, porede se očekivanja finansijskih direktora iz 13 srednjoevropskih zemalja (Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Bugarska, Češka, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Albanija i Kosovo, Slovačka i Slovenija). Poređenja su zasnovana na odgovorima 580 finansijskih direktora iz širokog spektra privrednih grana koji su učestvovali u Deloitteovom istraživanju sprovedenom u oktobru i novembru 2013. godine. Istraživanjem su utvrđene promene u mišljenjima finansijskih direktora o faktorima i rizicima, uključujući rast BDP-a i prioritete u finansiranju. Ovo istraživanje je postalo važan reper za pravovremeno donošenje odluka uz uvažavanje finansijskih stavova velikih korporacija širom srednje Evrope.

Uprkos eskalaciji ukrajinske krize, što bi u normalnim okolnostima uticalo na rast premije rizika, došlo je do oštrog pada prinosa, najvećim delom usled najava Evropske centralne banke o novim merama borbe protiv deflacije. To govori o snazi i značaju monetarne politike, ali je dobro znati da takva kretanja nisu rezultat poboljšanja makroekonomskih fundamenata. Kada se plima rizika vrati, zemlje sa brzorastućim fiskalnim deficitom – poput Srbije – mogle bi se naći u veoma nezavidnoj situaciji.

Emisija grčkih državnih obveznica sa prinosom ispod 5%, uz prinose italijanskih i španskih državnih obveznica ispod 3%, dobro ilustruje trenutno stanje na svetskim finansijskim tržištima. Uprkos širokom konsenzusu da će prinosi u 2014. godini nastaviti da rastu, desilo se upravo suprotno. Vođeni očekivanjima da će se politika jeftinog novca nastaviti još neko vreme, usled slabijeg rasta od očekivanog u SAD-u, usporavanja kineske privrede i straha od deflacije u evro zoni, investitori su u potrazi za zaradom nastavili pohod na rizičnije klase aktive, obarajući prinose, odnosno zahtevane premije za rizik. Slična situacija na tržištima viđena je i pre oko godinu dana, nakon čega je najava Fed-a o mogućem kraju programa kvantitativnih olakšica izazvala potrese na tržištima, uz rast prinosa na obveznice i pritisak na valute većine zemalja u razvoju, uključujući i Srbiju. Postavlja se pitanje da li će se isti scenario ponoviti i kakve to posledice može imati na zemlje poput Srbije i tržišne učesnike poput penzijskih fondova?

Sadašnju situaciju kritičari Fed-a već nazivaju “Great Moderation 2.0”, aludirajući na period koji je prethodio krizi 2008. godine i tokom kojeg je relativno niska volatilnost tržišta uz niske kamatne stope dovela do kreditnog buma i kasnijeg sloma. S obzirom da su kamatne stope trenutno blizu nule i da je to velikim delom potrošen instrument monetarne politike, centralne banke koriste tzv “forward guidance”, odnosno davanje smernica o svom budućem delovanju, kako bi smanjile volatilnost na tržištima. Problem je što uspeh u umirivanju tržišta istovremeno predstavlja i potencijalnu opasnost. Zbog toga je glavni izazov Fed-u u ovom trenutku balansiranje između toga da kamatne stope ostanu niske dovoljno dugo da pospeše privredni rast, a da sa druge strane ne dođe do nekontrolisanog preuzimanja rizika i cenovnog balona na tržištima akcija, obveznica, nekretnina i novog sloma. Potrebno je, dakle, dokazati da je lek – koga pobornici zovu monetarna ekspanzija a kritičari monetarni ekstremizam – delotvoran i da ne ostavlja neželjene posledice.

Razlozi za brigu i utehu

Ako pogledamo argumente za brigu, treba reći da su trenutne monetarne mere dosta slične onima koje je sprovodio Alen Grinspen i koje su nazvane “Grinspenova Put opcija”. To znači da je monetarna politika pružala zaštitu od pada cena aktiva i svih potresa na tržištu, što je bio stimulans za preuzimanje sve većih rizika i čije finale je, po mnogima, bila 2008. godina. Taj ciklus opisao je ekonomista Hejman Minski, čiji su zaboravljeni rukopisi poslednjih godina naglo postali čitani i citirani. Glavni koncept – hipoteza Minskog, je da su tokom svakog perioda rasta investitori sve samouvereniji i skloniji da preuzimaju sve veće rizike, kroz sve veće zaduživanje. Uz to, banke u trci za klijentima sve više obaraju kriterijume pri odobravanju kredita. Kada sistem dostigne kritični momenat, gde su cene aktiva i kolaterala nerealno uvećane i gde poverioci shvataju da dužnici neće moći da vrate kredite, nastupa panična prodaja i kolaps.

U prilog tome da Fed i ostale centralne banke ipak dobro rade svoj posao, govori postepeni privredni oporavak u SAD-u i problematičnim zemljama evropske periferije, uključujući i rast izvoza većine zemalja centralne i istočne Evrope kao posledicu. Takođe, postoje pomaci na globalnom nivou na unapređenju makroprudencijalne kontrole, odnosno kontrole učesnika na finansijskom tržištu i sistemskih rizika. U tom smislu, važan segment je i pristup vrednovanju kolaterala. Spirala visokih (pro)cena kolaterala i nekontrolisanog zaduživanja po tom osnovu, često se apostrofira kao važan faktor izbijanja kriza, za šta je primer i domaće tržište. Nova regulativa je u većoj meri kontraciklična, u pogledu većih zahtevanih rezervi kapitala i likvidnosti, kao i vrednovanja kolaterala koji se koriste prilikom odobravanja kredita. Naime, fokus se sa tekućih procena pomera ka objektivnijem vrednovanju koje uvažava ciklične fluktuacije u dužem vremenskom periodu.

Kao primer nesavršenosti tržišta verovatno bi mogli da posluže i istorijsko niski prinosi na evroobveznice zemalja istočne Evrope, uključujući i Srbiju, u poslednjih par meseci. Uprkos eskalaciji ukrajinske krize iz dana u dan, što bi u normalnim okolnostima uticalo na rast premije rizika, došlo je do oštrog pada prinosa, najvećim delom usled najava ECB-a o novim merama. To govori o snazi i značaju monetarne politike, ali je dobro znati da takva kretanja nisu rezultat poboljšanja makroekonomskih fundamenata. Sa prestankom podrške monetarne politike ili rasta brige o njenim efektima, kada se plima rizika vrati, videće se ko stvarno zna da pliva. Zemlje sa brzorastućim fiskalnim deficitom, poput Srbije, mogle bi da se nađu u vrlo nezavidnoj situaciji gde će poverioci zahtevati mnogo veće prinose kod zaduživanja od današnjih.

U vezi sa kontrolom fiskalnog deficita poučan je članak “Dve Evrope” iz 2012. godine, američkog filozofa Frensisa Fukujame. Autor ovog članka smatra da uzrok podele u Evropi nisu kulturološke razlike severa i juga, već postojanje ili nepostojanje tzv. klijentele kapitalizma, koga odlikuje korišćenje javnih dobara kojim političke partije motivišu i nagrađuju svoje glasače. Zemlje poput Nemačke, Britanije, Holandije i skandinavskih država nikada nisu imale klijentele kapitalizma, dok su Amerika, Italija, Grčka, Španija i Austrija funkcionisale na ovaj način ili to i dalje čine.

Suština je da su neke zemlje sticajem istorijskih i drugih okolnosti uspele da izgrade modernu i nezavisnu državnu upravu, i što je najvažnije, samo takva javna administracija se pokazala delotvornom u kontroli fiskalnog deficita. Deprimirajuće zvuči da je Amerika uspela da obuzda klijentelizam tek sredinom 20. veka i to usled industrijalizacije i potrebe novih elita za funkcionalnom državom, da u Italiji postoje sporadični pokušaji poput premijera Marija Montija, a da u Grčkoj, ni dan danas, ovo pitanje nije društveni prioritet. Zaključak je da nikakav pritisak sa strane, poput EU okvira, nije delotvoran, sve dok jedno društvo samo ne odluči da se izbori sa ovim problemom.

Klecavo napred

Trenutna politika niskih kamatnih stopa ima i direktne efekte na tržišne učesnike poput penzijskih fondova. Ako pogledamo period od 1997-2007. godine prosečan godišnji prinos penzijskih fondova u Americi, sa alokacijom na obveznice i akcije od 60%:40%, iznosio je visokih 8,8%. U periodu od 2008-2013. godine, prosečan godišnji prinos penzijskih fondova sa istom alokacijom iznosio je svega 3,6%. Ono što je izvesno je da okruženje niskih kamatnih stopa ne pogoduje penzijskim fondovima, pre svega onima koji posluju po modelu garantovanih prinosa članovima (defined benefit). Iz tog razloga je tokom 2013. godine veliki broj penzijskih fondova prestao da garantuje prinose tj. prešao na model gde su unapred definisane samo uplate (defined contribution). To je ujedno i model po kome od početka rade privatni penzijski fondovi u Srbiji koji su u periodu od 2008-2013. godine beležili prosečne godišnje dinarske prinose od oko 8%, a u poslednjih pet godina prosečne godišnje prinose od oko 11%.

U ovom trenutku nema lakog odgovora na pitanje da li je čaša globalnog privrednog oporavka poluprazna ili polupuna i da li će politika Fed-a i drugih centralnih banaka biti zapamćena kao opasan eksperiment ili veliki trijumf kejnzijanstva. Utisak je da se najvažnije svetske ekonomije ipak kreću u dobrom pravcu, istina, neubedljivim koracima, ali i da su rizici na tom putu oporavka veći nego što stanje na tržištima trenutno pokazuje.

Milan Kovač, izvršni direktor Dunav dobrovoljnog penzijskog fonda
Finansije top 2013/14

Finansijski sektor prednjači kada je reč o sprečavanju i otkrivanju slučajeva privrednog kriminala, ali same organizacije koje posluju unutar te grupacije morale bi više da se pozabave svojom sigurnošću jer su veoma često najvažnija meta klasičnih pronevera, sajber kriminala i pranja novca, pokazuje najnovije istraživanje kompanije PwC o globalnom privrednom kriminalu.

„Prevelike da bi propale“ banke u SAD i Evropi dobile su tokom 2011. i 2012. implicitne državne subvencije koje je i danas teško tačno proceniti a kreću se od 15 do 70 milijardi dolara u prvom odnosno 90 do 300 milijardi dolara u drugom slučaju. Zahvaljujući “transferu” poreskog novca u njihove profite, koji i danas traje nešto manjim tempom, postale su još veće, još sklonije moralnom hazardu i predstavljaju mnogostruko veću glavobolju za zakonodavca. Iako oni različitim merama nastoje da ih smanje i suze, taj posao će biti i dugotrajan i naporan, a možda i uzaludan.

Država često interveniše i podržava industrije koje smatra vitalnim za rast i zaposlenost. Gotovo uvek su odluke da se neka industrija podrži novcem poreskih obveznika rezultat procene da bi kolaps te industrije ili velikog privrednog subjekta imao velike negativne eksterne efekte. Te odluke su uvek i političke i pod ogromnim uticajem moćnih lobija.

Dubina i intenzitet kao i trajanje poslednje finansijske krize postavili su pitanje “too big to fail -TBTF” u finansijskom sektoru u centar diskusija oko usvajanja novih finansijskih politika. Kriza je izbacila u prvi plan velike banke koje su svojim neodgovornim ponašanjem u velikoj meri doprinele pojavi krize. Tokom nekoliko godina bili smo svedoci propasti nekih banaka, merdžera pod uticajem države i ogromnim direktnim subvencijama iz budžeta. Ono što posebno iritira javnost je činjenica da jedan broj velikih banaka nije podneo konsekvence rizičnog ponašanja, već je uspeo da svoje gubitke prebaci na poreske obveznike.

Bliža sagledavanja problema TBTF finansijskih institucija u krizi dovela su do zaključka da sama njihova veličina nije jedina osobina koja ih čini rižičnim u kriznim vremenima. Pored veličine koja se meri preko dva pokazatelja, aktivom u US$ i aktivom prema GDP države u kojoj je sedište finansijske institucije, definisane su još tri osobine koje se odnose na njihovu zamenljivost, međuzavisnost i kompleksnost. Zamenljivost se najčešće definiše preko pozicije na listama po kapitalu, zajmovima i imovini u državnim papirima, dok je jedna od korišćenih definicija međuzavisnosti bazirana na veličini vrednosnih papira u posedu institucije, visini dugova i odnosu kapitala i dugova. Još uvek ne postoji ni minimalna saglasnost o kombinaciji instrumenata i aktivnosti koje bi bile dobar proksi za pokazatelj kompleksnosti velikih finansijskih institucija, pa on za sada nije u široj primeni. Rastuća kompleksnost i međuzavisnost finansijskih institucija i finansijskih tržišta, kao i nedostatak subjekata koji daju iste ili slične usluge povećava mogućnost izazivanja panike u vremenima krize. Istraživanja TBTF fenomena dovela su do promena u njegovom posmatranju, pa je kompleksno sagledavanje proizvelo novu frazu “too important to fail- TITF, koja je sada prihvaćena kao sinonim za problem finansijskih institucija u krizi.

Kao kvasac

TITF koncept je baziran na verovanju da bi propast neke od sistemski važnih institucija mogla imati suviše veliki negativni efekat na finansijski sistem i privredu zemlje i da vlada treba i mora da učini sve da tu propast spreči. Iako su socijalni troškovi visoki, smatra se da je spasavanje u mnogim slučajevima poželjno i opravdano, ali da zahteva dodatno oporezivanje poreskih obveznika.

S obzirom da smatraju da će država u slučaju krize stati iza TITF institucija, njihovi kreditori očekuju da neće snositi pune troškove propasti banke. Zbog toga su spremni da pozajme novac po nižim kamatnim stopama nego što bi one trebalo da budu ako bi se uzeo u obzir profil rizika banke. TITF institucije su u poziciji da dobijaju niže troškove finansiranja od konkurenata, da povećavaju odnos pozajmljenog i sopstvenog kapitala do grotesknih razmera i da ulaze u rizičnije poslove. Ove institucije imaju podsticaje da rastu brže i više nego što bi to pokazivale ekonomija obima i diversifikacije, da bi maksimalno iskoristile prednosti implicitnog subvencioniranja.

Iako ekonomisti još nemaju kompletan odgovor na TITF problem, postoji saglasnost o najmanje tri povezane činjenice. Prva se tiče uočenog ponašanja finansijskih institucija koje imaju implicitnu ili eksplicitnu pomoć države. Takve institucije su sklone da povećavaju pasivu pozajmljivanjem i da preduzimaju rizičnije poduhvate nego što bi to činile bez „osiguranja“ države. „Moral hazard“ je osnova ovakvog ponašanja i u ovom slučaju se može definisati kao znanje ili očekivanje da će država pomoći instituciju ako preuzeti nepotrebni rizici počnu da se ostvaruju.

Druga važna činjenica je da se u finansijskom sektoru pojavljuju dve vrste institucija, jednih sa podrškom države, dok ostali tu podršku nemaju. Tako se kreiraju nejednakosti i konkurentske prednosti za pojedine institucije na tržištu finansijskih usluga.

Treća činjenica je da vladine subvencije pojedinim finansijskim institucijama rezervišu ili troše deo sadašnjih ili budućih javnih prihoda. Sigurno je da se time smanjuje produktivna javna potrošnja i često ugrožava budžetsku stabilnost zemlje. Uz to, subvencije dovode do distorzije cena i pogrešne alokacije resursa.

Dve mere subvencija

Istraživanja veličine TITF subvencija su za sada ograničena na sistemski važne banke (onako kako ih definiše Financial Stability Board-FSB), ali se TITF pojavljuje i kod ostalih finansijskih nebankarskih institucija, pa i kod nekih industrija u realnom sektoru. Velika većina procena TITF subvencija pokazuje da su one znatne, dok ih jedan manji broj procena koji dolazi iz finansijskog sektora smatra minornim. Razvijeno je nekoliko metoda procene TITF subvencija, od kojih se dve smatraju prilično pouzdanim. Prvi metod se zasniva na razlici ostvarenih credit default swaps (CDS) i njihove vrednosti izračunate na realnoj proceni rizika sistemski važnih banaka. Drugi metod koristi činjenicu da kreditni rejtinzi, sem agregatnog iskaza, imaju komponente, od kojih jedna pokazuje spremnost države ili parent company da obezbedi pomoć. Uprošćeno, razlika ove dve veličine pokazuje TITF subvenciju. Poslednja procena IMF-a o veličini TITF subvencije (za 2013.) kreće se oko 15 basis points za SAD po obe metode i 60 do 90 basis points za Evrozonu, pri čemu se viša vrednost dobija primenom metoda koji koristi razlike u CDS. Prevedeno u američke dolare, TITF subvencija (2011-2012) za sistemski važne banke u uzorku iznosi za SAD između 15 i 70 milijardi dolara, dok se za Evrozonu ova subvencija kreće između 90 i 300milijardi dolara. Ove procene se uklapaju u rezultate istraživanja ovog fenomena koji su do sada objavljeni.Već i površna poređenja procena TITF subvencija i profita najvećih banaka u SAD pokazuju da su ove dve veličine približne, što dovodi do paradoksalnog zaključka da se njihov profit u osnovi može smatrati transferom od poreskih obveznika ka kreditorima tih banaka.

Veće i rizičnije

Prema IMF-u, TITF subvencije su generalno niže u odnosu na period početka krize i nalaze se u ravni subvencija u vremenu pre krize. Izuzetak je Evrozona gde su TITF subvencije i dalje visoke, što se povezuje sa krizom suverenog duga u nekim zemljama EU. Takođe je primetno da je došlo do konsolidacije bankarskog sektora u svim posmatranim zemljama. Broj banaka je opao u svim zemljama posle 2000, ali uz rast odnosa njihove aktive i GDP zemlje. Kriza 2008 je znatno doprinela konsolidaciji, pa su sada sistemski važne banke veće nego pre krize. Ova činjenica pokazuje da je TITF problem veoma kompleksan i da će njegovo rešavanje zahtevati dosta vremena.

Rad na pronalaženju rešenja za TITF ide u dva pravca: mere koje treba da utiču na prevenciju sistemskog rizika od strane TITF institucija, kao i mere kojima se definišu procedure i rešenja za propale TITF institucije. Smatra se da kombinacija pomenutih mera treba da internalizuje rizik koje TITF institucije preuzimaju, kao i da limitira negativne eksternalije koje se prebacuju na državu i poreske obveznike. Do sada su definisane sledeće mere:

• Ekonomska regulacija usmerena na veličinu i aktivnosti banaka kako bi sprečila pojavu TITF institucija ili bar ograničila njihov broj. Moguće su različite mere kontrole i limitiranja aktive, pasive ili njihovih pojedinih pozicija, spajanje i razdvajanje delova ili operacija banaka, kao i nadgledanje aktivnosti banaka kako bi se ublažili rizici. Smatra se da bi regulacija putem podsticaja bila pravo rešenje za banke, ali je problem na strani definisanja i implementacije pravila.

• Novi standardi koji povećavaju otpornost banaka i pojačana supervizija banaka koja bi umanjila mogućnost da dođe do velikih problema u poslovanju. Time se povećava mogućnost absorbovanja gubitaka od strane samih banaka i štiti finansijska stabilnost. Ove mere su uglavnom definisane u Basel III regulativi i obuhvataju povećanje adekvatnosti i kvaliteta kapitala, kao i likvidnosti banaka. Uvedene su dodatni stroži standardi za sistemski važne banke, dok neke zemlje idu dalje od Basela III. Ove mere su praćenje naporima da se produbi i intenzivira supervizija sistemski važnih banaka.

• Jačanje otvorenosti i transparentnosti bankarskih bilansa i operacija može umanjiti potrebu za državnom intervencijom u vreme kriza. Potpunije informacije smanjuju neizvesnost oko kvaliteta aktive banaka u vreme kriza. Ukoliko ovakav način izveštavanja ne postoji, države ponekad u odsustvu informacija pomažu ceo bankarski sektor iako to ne bi morale da čine. Da bi ova politika bila uspešna informacije dostupne javnosti moraju biti koncizne i uporedive.

• Nametanje obaveze da individualne sistemski važne banke naprave svoj testament (plan) za slučaj krize smanjuje troškove za budžet. Tim dokumentima se uklanja neizvesnost o tome šta vlasnici, kreditori, depozitari i ostali ekonomski agenti mogu da očekuju u slučaju propasti banke. Cilj testamenta je da se troškovi sanacije ili likvidacije banke prebace sa javnog na privatni sektor. Ovo rešenje je često praćeno dodatnim oporezivanjem banaka, gde prihodi od poreza idu u poseban fond za pomoć bankama u problemima.
Politike koje treba da umanje TITF subvencije su u procesu definisanja i uvođenja. Rad u internacionalnim finansijskim organizacijama (IMF I FSB pre svih) uz podršku političkih elita doveo je do brojnih promena zakonodavnog okvira u razvijenim zemljama koje su pomogle da se TITF subvencije smanje. Dalja koncentracija banaka nakon krize pokazuje da će ovaj problem verovatno još dugo biti prisutan, ako ga je uopšte moguće eliminisati.

Dr Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF
Finansije top 2013/14