Tekstovi

Koja je najznačajnija godina 20. veka? Tri su moguće kandidatkinje. Prva je 1917, godina Oktobarske revolucije i američkog ulaska u Prvi svetski rat, koji je pokrenuo vek sukoba velesila. Druga je 1918, kada je Rusija izašla iz rata i kad je poraženo nemačko i austrougarsko carstvo, što je pripremilo teren za trijumf demokratije. Treća je 1919, godina Vajmarskog ustava i Pariske mirovne konferencije, koji su se probrinuli da taj trijumf bude prokockan. To znači da je sve promenjeno ishodom Prvog svetskog rata: užasnog, razvučenog, neurednog događaja koga i pored svih pokušaja nije bilo moguće obuzdati. Njegove ogromne posledice ne mogu se nagurati u okvir jedne godine. U istoriji je to retko kada moguće.

O revitalizaciji Golubačke tvrđave priča se toliko dugo, da se i nada žitelja ovog kraja kako će povećani priliv turista pokrenuti zamrle privredne aktivnosti okamenila u ostacima jednog od najznačajnijih spomenika u ovom delu Evrope. Ipak, nadležni najavljuju da će se sa radovima konačno krenuti ove jeseni, te da je uz arhitektonski deo projekta osmišljena i faza komercijalizacije, koja pored turističkih i ugostiteljskih usluga uključuje i intenziviranje poljoprivredne proizvodnje i oživljavanje starih zanata.

Revitalizacija tvrđave „Golubački grad“ na Dunavu najverovatnije će početi ove jeseni, najavljuje Zoran Pajkić, predsednik Opštine Golubac. Projektna dokumentacija je urađena, studija izvodljivosti dobila je pozitivnu ocenu u Briselu, dobijena je lokacijska dozvola, a po završetku revizije projekata očekuje se građevinska dozvola. Nakon toga sledi raspisivanje tendera za izmeštanje puta i probijanje novog tunela južno od tvrđave, čime će praktično početi radovi na revitalizaciji. Pripremu tehničke dokumentacije najvećim delom je finansirala naša država, a obnova će se finansirati sredstvima iz pristupnih (IPA) fondova Evropske unije. Za ovaj posao, koji bi trebalo da traje dve i po godine, obezbeđeno je 6,5 miliona evra.

Golubačka tvrđava je jedan od najznačajnijih i najbolje očuvanih fortifikacijskih spomenika u ovom delu Evrope, objašnjavaju autori projekta, arhitekte Marija Jovin i Siniša Temerinski. Na žalost, izuzev arheoloških istraživanja koja su vršena davno, pokušaja konzervacije i rekonstrukcije dve kule, dela palate i jednog dela bedema, ništa drugo nije učinjeno na njenoj revitalizaciji. U stanju u kojem se nalazi, ne samo da ne ostvaruje bilo kakav prihod već predstavlja i problem za bezbednost saobraćaja na magistralnom putu i turista koji žele detaljnije da je pogledaju.

Turistički prostor „deset kula“

Projektom je predviđena rekonstrukcija svih deset kula, izgradnja vidikovca, restorana, amfiteatra, pristaništa za brodove, vizitorskog centra kao i bazena sa filtriranom dunavskom vodom. Zatvoreni kamenolom u blizini postaće amfiteatar sa tri hiljade mesta, a šestospratna zgrada u kojoj se drobio kamen biće preuređena u prostor za umetnike, objašnjavaju naši sagovornici. Ali prvi korak je izmeštanje puta koji od 1926. prolazi kroz tvrđavu (svakodnevno prođe u proseku oko 600 vozila), a potom izgradnja tunela i prateće infrastrukture. Projektanti kažu da će rekonstrukcija zidanih delova biti minimalna, budući da je objekat solidno građen, dok će drveni elementi biti obnovljeni u potpunosti. Zahvaljujući obnovljenim krovovima, trajno će biti zaštićeni stari zidovi i omogućeno korišćenje kula i drugih objekata. Svi zatvoreni objekti biće iskorišćeni za prezentaciju epohe u kojoj je tvrđava imala svoju funkciju, i događaja koji su se u njoj odvijali. „Kule koje nisu zatvorene biće vidikovci, a kule koje imaju zatvorene prostorije dobiće sadržaje od izložbi slika, srednjovekovnog oružja do izložbi arheološkog materijala“, objašnjava Marija Jovin.

Sa obnovljenim krovovima, Golubački grad dobiće nekadašnju siluetu na ulazu u Đerdapsku klisuru, a za koji se očekuje da postane privredni zamajac ne samo Golupca već i celog Donjeg Podunavlja, pre svega kroz povećanje turističkih aktivnosti i organizaciju kulturnih događanja. Upravo u tom cilju država je proglasila prostor Golubačkog grada za turistički prostor i osnivanjem preduzeća „Golubački grad“ odredila upravljača, čime je tvrđava prvi put ponovo dobila „gazdu“ nakon odlaska Turaka 1867. godine.

„Živa“ tvrđava za živahniju privredu

Autori projekta smatraju da je time učinjen ogroman pomak i u pogledu zaštite tvrđave i kulturne baštine, a po završetku revitalizacije, neophodno je konkretizovati programe koji će doprineti razvoju lokalne zajednice. Zato je u drugoj fazi projekta predviđeno da se realizuju odgovarajući komercijalni sadržaji, uključujući i gradnju apartmanskog kompleksa i restorana, u kojima će gosti moći da sednu za srednjovekovnu trpezu, da probaju ondašnje specijalitete i borave uz obalu Dunava. „Ako ostanemo samo na rekonstruisanom kamenju, od toga nema ništa. Tvrđava je prepoznatljivi simbol Donjeg Podunavlja i ona mora da živi“, upozorava vd direktor preduzeća „Golubački grad“ Iskra Maksimović. U Golupcu veruju da će obnova tvrđave doprineti oživljavanju opštine u kojoj je ostalo jedva nešto više od 8.600 stanovnika (dvostruko manje u odnosu na popis iz 1961. godine), zaposleno je tek oko petine radno sposobnih, a prosečna plata iznosi oko 250 evra. Mada većina zaposlenih radi u javnom sektoru, više od 45% žitelja bavi se nekom vrstom poljoprivredne proizvodnje, a turističke usluge učestvuju tek sa tri do četiri odsto u lokalnoj privredi. Od nešto više od 240 malih i srednjih preduzeća, najveći broj se bavi trgovinom i opravkom motornih vozila, tek četiri proizvodnjom prehrambenih proizvoda i isto toliko hotelskim i restoranskim uslugama.

Glavni razlog drastičnog smanjenja broja stanovnika je nedostatak radnih mesta, potvrđuje i predsednik opštine Zoran Pajkić. „Zato je revitalizacija Golubačke tvrđave za nas jako značajna, jer očekujemo da novoosnovano preduzeće koje će njome upravljati zaposli najmanje pedesetak radnika. Prema procenama i studijama izvodljivosti godišnji obrt ovog preduzeća iznosiće oko 2,5 miliona evra, a dobit pola miliona evra. Koliko je ta cifra značajna govori i podatak da opštinski budžet za ovu godinu iznosi oko 304,6 miliona dinara“, kaže naš sagovornik i dodaje da očekuje daleko više gostiju, i domaćih i stranih, tokom cele godine. „Verujem da će povećano interesovanje turista pokrenuti ljude da se bave izdavanjem smeštaja, izgradnjom apartmana, restorana, promocijom zdrave hrane, a time posredno uključiti i poljoprivredna gazdinstva naše opštine koja će plasirati svoje proizvode. Nov izgled tvrđave vidim i kao šansu da podstaknemo interes stanovnika za obnovu starih zanata koji izumiru, jer u ovom trenutku niko u njima ne vidi ekonomski interes budući da ne postoji tržište za plasiranje zanatskih rukotvorina. Sve te aktivnosti znače i nova radna mesta, što je osnovni preduslov za ostanak mladih, pa time i za održivi razvoj ovoga kraja“.

Pećina koja guta blago i ljude

Sazidana od kamena na strmoj i nepristupačnoj steni na desnoj obali Dunava, Golubačka tvrđava sa deset kula i dve velike kolske kapije već vekovima živi svoj poseban život kroz mitove, priče i legende. U predanjima se prepliću verovanja da je to mesto gde se okupljaju vile, rusalke i druga mitološka bića, poput čoveka sa rogovima i bradom koji nestaje čim se ukaže svetlo, pa do legende o izgubljenom rimskom blagu, koje je iznenada progutala pećina, kao i sve one koji su kasnije pokušavali da ga nađu. Nema preciznih podataka kada je tvrđava sagrađena, a u pisanim dokumentima prvi put se pominje 1335. godine kao ugarsko vojno utvrđenje. I nastanak imena Golubac vezuje se za legende. Jedna kaže da je grad dobio ime po vizantijskoj princezi Jeleni, koja je kao zatočenica u kuli svoju tugu ublažila gajeći golubove, a druga govori o lepoj devojci po imenu Golubana, koju je turski paša vezao za stenu, i nakon surovog mučenja ostavio njeno telo pticama jer je odbila njegovu ljubav. Ima i onih koji tvrde da je grad dobio ime po divljim golubovima koji su se nastanili na okolnim liticama.

Jelena Bujdić Krečković
broj 100, septembar 2013.

Sedam meseci pošto je izbegla da obezbedi podršku  MMF u zaduživanju,  i suočena sa rastućom cenom zaduživanja posle odluke američkog Fed da postepeno zaoštri monetarnu politiku, Srbija je prinuđena da se vrati za pregovarački sto sa ovom međunarodnom institucijom, pišu Rojters i Blumberg.  Investitori  su juče tražili ekstra 433 bazična poena, ili 4,33 procentna poena na cenu američkih bondova, više nego za Nigeriju (345 bp) kojoj je Standard i Pur takođe dodelio rejting BB-, pokazuju  JPMorgan Chase & Co. indeksi. Istovremeno spred za mađarske obveznice izdate u dolarima bio je 330 bp.

Dok se gotovo svakodnevno vodi debata o tome kako domaći obrazovni sistem što pre prilagoditi potrebama privrede, brojne zemlje odavno su završile taj posao, žrtvujući usput „luksuzne“ veštine poput umetničkih ili filozofskih radi usavršavanja korisnih i profitabilnih. Da li je budućnost u obrazovanju koje proizvodi prave kadrove ili prave građane?

Ko je u gorem stanju: domaća privreda ili obrazovni sistem? Čak i najokorelijem kritičaru ovdašnjih ekonomsko-političkih prilika nije lako da se odluči da li je gora „neefikasna, nelikvidna, nekonkurentna“ privreda ili „zastareo, rigidan, nereformisan“ obrazovni sistem. Ne manjka, zato, ni ideja kako ih dovesti u red a prva preporuka gotovo uvek je – prilagodimo obrazovni sistem potrebama privrede.

Srbija, naravno, nije ni jedina ni poslednja zemlja koju muči dilema kako da organizuje obrazovni sistem tako da se poveća izglednost pronalaska posla u uslovima hronično visoke nezaposlenosti, ali iskustva onih zemalja koje su tu dilemu rešile fokusirajući se isključivo na ono što pedagog Marta Nusbaum naziva „obrazovanjem radi ekonomskog rasta“ bude jezu: u svom radu „Ne za profit: Zašto je demokratiji potrebna humanistika?“ Nusbaum navodi primer indijskih država Guđarat i Andra Pradeš: „Njihovi obrazovni sistemi poznati su po načinu na koji kombinuju tehnološku sofisticiranost sa poslušništvom i konformizmom. Slobodoumlje među učenicima može biti opasno ako je cilj da se stvori grupa tehnički obučenih, poslušnih radnika koji će izvršavati planove elita čiji su ciljevi strana ulaganja i tehnološki napredak“, piše Nusbaum poredeći današnje trendove u indijskom obrazovanju sa onima koje je uspostavio čuveni pesnik i pedagog Rabindranat Tagore, a koji je počivao na razvoju kreativnosti i imaginacije.

“Ne vidim, zašto bi društvo preuzimalo na sebe troškove da obrazuje radnu snagu za trenutno najjače aktere na tržištu, kaže Dejan Ilić, urednik u izdavačkoj kući „Fabrika knjiga“.

Prvo, niko ne može garantovati da će oni na duge staze ostati najjači, a obrazovanje je proces koji traje i osmišljava se na više decenija. Drugo, zabluda je da je reč o nekom posebnom obrazovanju. U najrazvijenijim zemljama obrazovanje na osnovnim nivoima, koji su ujedno i obavezni, vrlo je jednostavno, primećuje Ilić. “Iz ugla opšteg dobra, više se isplati školovati građane koji su u stanju da uzmu aktivno učešće u oblikovanju društva, nego građane koji će odgovoriti na prolazne i specifične potrebe tržišta rada. Jer, zahtevi tržišta rada su u stvari vrlo mali što se obrazovanja tiče.”

S druge strane, živimo u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti zastrašujućih 24% i čiji se građani više od svega plaše gubitka posla – zašto se, onda, ne bi prilagodili potrebama najjačih kompanija i najvećih poslodavaca?

„Zato što takav način razmišljanja, čini mi se, proizlazi iz pogrešne pretpostavke da je nezaposlenost nešto za šta smo isključivo sami, kao pojedinci, krivi. Onda nam se kao jedino razumno čini da tražimo rešenja koja podrazumevaju isključivo naše prilagođavanje nekom objektivno datom stanju stvari. No, kada bismo se zapitali otkuda nezaposlenost, i šta joj prethodi, možda bismo došli do zaključka da je sadašnji način privređivanja koji u ovom trenutku ima globalnu dominaciju, tako ustrojen da pored ostalog proizvodi i nezaposlenost, kaže Ilić.

Šta zna ekspert?

Strah od nezaposlenosti i nemaštine, prema svedočenju Marte Nusbaum, dovodi do eliminacije humanističkih nauka iz kurikuluma srednjih škola, koledža i fakulteta, a na njihovo mesto dolaze praktične, primenjive veštine – često na zahtev samih učenika ili njihovih roditelja. Pisca i vlasnika izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojka Božovića, koji veruje da se ulaganjem u kulturu ulaže u ekonomski rast, zato ne iznenađuje to što će se mnogi roditelj obradovati kada se dete odluči da ode u inženjere ali i uhvatiti za glavu ako se odluči za filozofiju: „Bez kulture se ne može živeti, ali se može preživljavati. Bez kulture nema razvoja, ali ima pada u bedu: moralnu, ljudsku i materijalnu. Otuda se i javlja strah „zabrinutih roditelja“ da će njihova deca egzistencijalno propasti u polju humanističkih nauka. Od kulture i humanističkih nauka zaista se sve teže živi, ali sve što znamo o istoriji kulture i humanističkih nauka govori nam da je u svim vremenima za njih bilo potrebno i živeti. Moramo na to misliti i danas.“

Božović smatra da su uloga i uticaj intelektualaca u današnjem društvu najbolji pokazatelj šta nas čeka sa obrazovanjem kome je cilj da proizvede robu a ne građanina: „Portparol svake političke stranke ili osrednje korporacije ili kakav domišljat bloger ima neuporedivo veći javni uticaj od bilo kog intelektualca čije bismo ime s razlogom mogli da prizovemo“, kaže Božović.

Danas su intelektualce zamenili eksperti. Oni se dramatično razlikuju od intelektualaca, jer njihovo delovanje ne podrazumeva ni kritičko mišljenje, ni javni i moralni autoritet, ni erudiciju. Eksperti ne stvaraju ideje, oni ih u najboljem slučaju primenjuju. Eksperti nisu autonomni izvori mišljenja, već tehničari i izvršioci političke volje ili kolektivnih nagona. A od kategoričkih imperativa znaju jedino za novac. Međutim, to nije problem intelektualaca koliko je problem društva. Društvo koje ne stvara samosvesne i obrazovane građane lako zapada u samodovoljnost i frustraciju, apatiju i ravnodušnost, kolektivnu paniku i autoritarnost, upozorava sagovornik B&F.

Čiji su moji lešnici?

Kako, dakle, pomiriti interese privrede i tržišta? Filozof i urednik portala dvogled.rs Vladimir Milutinović poziva da zamislimo situaciju u kojoj jedan član društva proizvodi lešnike a drugi ne radi ništa ali, kad lešnici dozreju, dođe, obere i prisvoji prinos onog prvog. „Naravno da ova situacija ne može dugo da traje. Ili će drugi prestati da otima od prvog ili ni prvi više neće saditi lešnike i obojica će biti na nuli. To znači da nije dovoljno imati materijalna znanja o proizvodnji, nego i neku predstavu o pravdi i o koristi koju ona svima donosi. To je razlog zbog koga škola ne treba da podučava samo tehničkim znanjima, niti bi poslodavci koji pogledaju koja im znanja trebaju u proizvodnji trebalo da jedini oblikuju školski sistem. Društvo u kome ima pravde složen je sistem čije funkcionisanje i preduslove treba poznavati jednako kao i funkcionisanje neke mašine ili informacionog sistema“.

U kontekstu debate o potrebama tržišta i potrebama društva, Milutinovića posebno brine tretman javnog sektora kao anomalije koja samo stvara troškove i gubitke u tržišnoj privredi: „Kao da zaboravljamo da javni sektor postoji zbog toga što je jedno društvo odlučilo da određene vrednosti distribuira svim svojim članovima bez razlike“.

Na primer, obrazovanje distribuirano svima otvara šanse za veću društvenu pokretljivost, proširujući mogućnosti za napredak i stvarajući supstancu zajednice, jer zajedničko znanje postaje osnova zajedništva uopšte. Onaj ko se odriče javnog sektora, ne odriče se političke manipulacije nego ovih zajedničkih vrednosti koje su doprinele uspehu današnjih društava jednako kao i tehnološke inovacije. Poslednjih decenija celokupno društvo, a sa njim i školstvo, prolazi kroz promene koje bi se najkraće mogle opisati kao gubljenje univerzalnih, zajedničkih stvari u korist pojedinačnog i partikularnog.

Društvo je razbijeno u zbir privatnih, naravno materijalnih, interesa.Taj način mišljenja u korenu je i razlike između navodno „realnog“ i „javnog“ sektora u kome se ovaj drugi percipira kao izdržavan i nepotreban. Pri tom se zaboravlja da su ove dve sfere, sfera privatnog i sfera javnog, isprepletene na hiljadu načina, da žive jedna od druge, da su školstvo, zdravstvo i umetnost jednako i potrebni i moguće tržišno „realni“ kao i proizvodnja sira ili automobila. Mi smo sada društva veštačke neravnoteže i favorizovanja jednog principa koji sam reže granu na kojoj sedi, kaže Milutinović.

Vežbanje demokratske kulture

Koje bi, onda, kompetencije trebalo obezbediti kroz obrazovanje a da se ne dovede u pitanje humani, društveni kapacitet učenika odnosno studenta niti njihova sposobnost da budu konkurentni na tržištu rada? Psiholog Aleksandar Baucal ponudio je rešenje pozivajući se na istraživanja koja su, u pokušaju da identifikuju ključne kompetencije „građana budućnosti“, sprovele EU i zemlje okupljene oko projekta DeSeCo. U radu „Ne samo za tržište: Ka društvenom konsenzusu o ključnim kompetencijama sledeće generacije građana“, Baucal navodi da su rezultati DeSeCo projekta (u kome su pored zapadnoevropskih i skandinavskih zemalja učestovale i SAD i Novi Zeland) pokazali da se u svim tim društvima ključnim kompetencijama smatraju spremnost za učenje tokom celog života, poznavanje maternjeg jezika, matematička pismenost, komunikacija, spremnost za rad sa drugima, informatička i medijska pismenost i sposobnost rešavanja problema, dok su im takođe zajedničke ali različito vrednovane kompetencije poput autonomije, upravljanje sopstvenim ponašanjem i donošenje odluka kao i vrednosne orijentacije i etika.

Istraživanje u EU je, pored pomenutih, identifikovalo i socijalne i građanske veštine, samoinicijativu i preduzetništvo i kulturnu svest i izražavanje kao kompetencije budućnosti. Bez obzira da li će Srbija, u potrazi za sopstvenom deficinicijom kompetencija, preuzeti iskustva drugih ili pokušati sama da ih identifikuje, Baucal preporučuje da se zahvati što šire i obezbedi konsenzus oko rezultata te potrage. “ Iako nekada može izgledati da je postizanje širokog konsenzusa nemoguće ili praktično nemoguće u Srbiji“, piše Baucal, njemu treba težiti jer nema boljeg demokratskog načina na koji bi to moglo da se ostvari. Uostalom“, zaključuje,“ suočavanje sa teškoćama koje su povezane sa takvim procesom i traganje za njihovim prevazilaženjem delovalo bi podsticajno na razvoj demokratske kulture u Srbiji“.
Milica Rilak
broj 100, septembar 2013.

Od obustave većine federalnih programa za obezbeđivanje hrane i gašenja popularne veb kamere koja je beležila život beba-pande u Nacionalnom zoološkom vrtu pa do zatvaranja svih nacionalnih parkova i, konačno, gašenja i američke vlade – sve ovo poremetiće život Amerikanaca na mnogo načina.

Najviši američki regulatorni zvaničnik požalio se da bi neki elementi na Volstritu dobili besplatan prolaz da rade šta žele – ako najveći deo vlade i zvanično bude ostao bez posla. „Ruke će nam biti vezane a mi onemogućeni da krenemo na prevarante koji pokušavaju da izbegnu naš nadzor i zaštitu tržišta“, rekao je komesar CFTC-a Bart Čilton. „Možete se kladiti da se loši momci već oblizuju.“

Prošlo je 17 godina otkako je poslednja partijska borba u Vašingtonu dovela do delimičnog zatvaranja vlade. Kao i tada, i danas će najveći udar ove blokade osetiti Amerikanci zaposleni u državnoj administraciji jer, u tom slučaju, oko 800.000 od njih ukupno dva miliona zaposlenih može očekivati da će im biti rečeno da ostanu kod kuće, na privremenom neplaćenom odsustvu. Zaposlenima koji se smatraju da su „od suštinskog značaja“, uključujući u njih i agente službe Graničnih patrola, plate će verovatno kasniti.

„Ono što, naravno, neće kasniti niti će se odložiti, jeste dostava računa koje će svi oni morati da na vreme plate: svoje hipoteke, školarine za decu, rate za auto“, rekao je Barak Obama u ponedeljak. „Ovi Amerikanci su naše komšije… služe svoju zemlju sa ponosom. Oni su kupci i klijenti u svakom poslu u ovoj zemlji.“ Sve njih (ovakva blokada) će „veoma boleti“, izjavio je on.

Predsednik je rekao da će neke svakodnevne usluge iz programa ‘Medicare’ (zdravstveni program za starije), kao što su isporuka čekova socijalnog penzionerima i plaćene lekarske posete – ako se nešto pod hitno ne učini – nastaviti da se gase. Tako će proći i savezna pošta i zaposleni u američkoj kontroli letenja, a i ostale službe koje se smatraju ključnim po nacionalnu bezbednost.

Ali, spisak saveznih organa koji će biti zatvoreni ili će doživeti seču broja zaposlenih na minimum je daleko duži, sa dubokim implikacijama po američki biznis.

Ministarstvo zdravlja biće među najteže pogođenim saveznim telima, sa slanjem oko 52 odsto osoblja na prinudno odsustvo i desetinama zdravstvenih programa koji će biti stavljeni na led.

U programe stavljene na čekanje nalazi se, recimo, i plan protiv virusa gripa Centra za detekciju i kontrolu bolesti, koji pomaže saveznim američkim država da prati pojavu bolesti i epidemija putem genetske i molekularne analize. Ministarstvo za hranu i lekove, glavni regulator bezbednosti hrane i medikamenata „više neće biti u mogućnosti“ da obavlja većinu svojih provera, uključujući i uvoznu robu. Ali, uprkos ovakvoj situaciji, 578 zaposlenih nastaviće da i dalje proverava prehrambene, farmaceutske i kozmetičke proizvode.

Američki Nacionalni institut za zdravlje, istraživačka agencija koja širom zemlje nadgleda protok milijardi federalnih dolara koji se kroz grantove daju univerzitetima i laboratorijama, nastaviće da se brine o pacijentima u kliničkim centrima, brinući se o životinjama koje se koriste u svrhe istraživanja, ali neće primati nove pacijente niti će inicirati nove medicinske protokole, osim ako ovi nisu baš preko potrebni direktoru NIH-a (Nacionalnog Instituta za zdravlje). Generalno, pacijenti će biti zbrinuti u ovim zdravstvenim centrima od strane NIH-a samo u slučaju ako u međuvremenu – dok traje blokada – svi ostali standardni tretmani i procedure zakažu.

Još jedna regulatorna agencija koja će se neposredno suočiti sa dubokim rezovima svojih programa jeste Agencija za zaštitu životne sredine, koja će pretrpeti “odlazak na prinudni” svojih 15.000 od ukupno16.000 zaposlenih. Dopisom Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) od 27. septembra, svom osoblju ove službe savetovano je da obavljaju posao kao da je u fazi gašenja i da u tom periodu „obezbede svoje radne objekte i vrate se kući, osim ako ne budu obavešteni o eventualnim promenama plana“. Iako će EPA nastaviti sa svojim funkcionisanjem „kako bi obezbedila zaštitu životne sredine i zdravlja stanovništva“, oni čiji je zadatak druge vrste – kao što je rad na koncipiranju zakona o emisiji ugljenika – neće moći da nastave s radom.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova – koje nadgleda ogromnu američku teritoriju, i, između ostalog, rešava i pitanja dozvola za bušenje nafte – zaposleni koji rade proveri bušotina ostaće na svojim radnim mestima, navodi se u dopisu ove službe.

Međutim, samo će „ograničen broj“ zaposlenih biti uposleno na patroliranju gasnim poljima i njihovom obezbeđenju od mogućih krađa.

U IRS-u, glavnoj Poreskoj upravi Sjedinjenih Država, tek svaki deseti (tj ukupno devet odsto) neće biti poslat na prinudni odmor: oni koji su u ovoj službi uključeni u sprovođenje zakonskih mera biće izuzeti od “prinudnog odmaranja”.

Komisija za hartije od vrednosti biće otvorena do daljnjeg. Međutim, najveći broj finasijskih operacija Trgovinske Komisije za fjučerse (ugovore unapred plaćene i rokom ugovorene) biće obustavljen, a „samo zaposleni potrebni za obavljanje izuzetno hitnih ili slučajeva u kojima se radi o zaštiti ljudskih života i imovine“ moći će da nastave sa radom, navodi se u dopisu izvršnog direktora CFTC-a Entonija Tompsona.

Stephanie Kirchgaessner & Gina Chon, Vašington (WSJ)

Nešto što se sada smatra apsolutno jasnim i logičnim – da je potomak roditelja direktora, političara ili „jačih“ preduzetnika i sam na istoj društvenoj poziciji – „davne“ 1989. godine bilo je prava retkost: tek 3,9% pripadnika „biznis klase“ poteklo je od roditelja istog statusa, ali su zato 30,3% tadašnje elite bili potomci poljoprivrednika. Potomci deprivilegovanih društvenih grupa danas sve teže dolaze do visokog obrazovanja koje je ključno za društveni uspon.

Sociolog Slobodan Cvejić identifikovao je sedam društvenih slojeva u Srbiji koji se grubo mogu podeliti u tri klase: prvu čine krupni i srednji preduzetnici, direktori i političari, ispod njih u hijerarhiji nalazimo male privrednike, niže menadžere, stručnjake i pripadnike slobodnih profesija dok su u trećem ešalonu službenici, tehničari, radnici i sitni poljoprivrednici. Njegovo istraživanje iz 2012. pokazalo je da je, u odnosu na 2003. a pogotovo u odnosu na 1989. godinu socijalna pokretljivost u Srbiji smanjena i da se klase reprodukuju unutar sebe. Taj trend najuočljiviji je kada je reč o višoj ili, kako je Cvejić povremeno naziva, biznis klasom. Ispostavilo se, naime, da je danas deset puta veća šansa da je potomak roditelja direktora, političara ili „jačih“ preduzetnika i sam na istoj društvenoj poziciji. Nešto što se danas smatra apsolutno jasnim i logičnim „davne“ 1989. godine bilo je prava retkost: tek 3,9% pripadnika „biznis klase“ poteklo je od roditelja istog statusa, ali su zato 30,3% tadašnje elite bili potomci poljoprivrednika. Cvejićevo istraživanje pokazalo je, takođe, i da je se broj fakultetski obrazovanih građana iz poljoprivredničkih porodica prepolovio: 1989. bilo ih je 24% a 2012. tek 12,6%. Da se klase zatvaraju same u sebe i tako reprodukuju govore i ostali rezulati istraživanja: da su, recimo, pripadnici sloja službenika i tehničara 2012. regrutovani iz sopstvenog sloja u 32,6% slučajeva, a da ih je 1989. najviše (28,6%) dolazilo iz porodica poljoprivrednika. Polovina nekvalifikovanih radnika iz prošlogodišnjeg istraživanja potomci su očeva istih kvalifikacija, dok ih je pre 25 godina bilo dva puta manje.

Za društveni uspon, slažu se svi naši sagovornici, posebno je značajno visoko obrazovanje. Sociolog Dušan Mojić, međutim, skreće pažnju na to da je istraživanje o socijalnim biografijama mladih Instituta za sociološka istraživanja u Beogradu utvrdilo da potomci deprivilegovanih društvenih grupa sve teže dolaze do visokog obrazovanja a da šanse mladih da dođu do visokog obrazovanja zavise od (najčešće skromnih) porodičnih resursa. „Produžena postsocijalistička transformacija dovela je do siromašenja nižih društvenih slojeva, što je posledično otežalo mladima iz takvih porodica da ostanu u obrazovnom sistemu, pogotovo u odsustvu razvijene i delotvorne sistemske podrške mladima u ovom pogledu. Podaci našeg istraživanja jasno ukazuju na paradoks da relativno slabo razvijen sistem kreditiranja i stipendiranja favorizuje mlade sa većim porodičnim resursima – ekonomskim i kulturnim kapitalom. Jasno je, zaključuje naš sagovornik „da bi navedeni sistem trebalo temeljno preurediti i time učiniti visoko obrazovanje dostupnijim i mladima iz radničkih, i uopšte, manje imućnih porodica“.

Zatvorene klase

Kada se ovi nalazi provuku kroz filter Cvejićevog modela klasnog raslojavanja, vidi se da je visoko obrazovanje kao ulaznica za više društvene slojeve sve teže dostupno potomcima sitnih činovnika, KV i NK majstora i poljoprivrednika. Takva vrsta nejednakosti kasnije se odražava i na buduća primanja i životni standard: istraživanje OECD iz 2010. o društvenoj pokretljivosti pokazalo je da postoji jasna korelacija između visine zarade i odrastanja sa bolje odnosno lošije obrazovanim roditeljima. Najveća razlika u visini zarada – od čak 20% u korist potomaka obrazovanijih roditelja – prisutna je u Britaniji i južnoevropskim zemljama.

Klase su se, u suštini, „ušančile“ u periodu od 1989. do 2003. ili periodu produžene tranzicije ali i u takvim vremenima, kao i danas, obrazovanje predstavlja značajan resurs pojedinca koji mu može omogućiti da se popne stepenik (ili nekoliko stepenika) više na klasnoj lestvici. Toga su, naglašava sociolog Dragan Stanojević, mladi itekako svesni, pa danas 40% generacije upisuje studije. Među mladima koji su van procesa školovanja najveći je udeo onih sa srednjom školom dok je petina njih već stekla diplomu više škole ili fakulteta. Što se zanimanja tiče, dominiraju radnička i, još značajnije, tehničarska i službenička. Istraživanje čije rezultate Stanojević analizira pokazalo je da tek polovina onih koji imaju diplomu više škole ili fakulteta uspevaju da se zaposle na svom nivou kvalifikacija, što, kako zaključuje naš sagovonik, govori o nerazvijenom tržištu rada i privredi koja ne može da apsorbuje radnu snagu. Stanojević ipak naglašava da ne treba zaboraviti da obrazovanje jeste važan faktor društvene pokretljivosti, ali nije jedini: „Bitne su i političke veze kao i socijalni kapital kojim pojednac raspolaže. Utoliko je obrazovanje nužan ali ne i dovoljan uslov za započinjanje i razvoj karijere. Da li će do zaposlenja u struci doći, da li će osoba imati mogućnost da napreduje zavisi u velikoj meri od strukture privrede, tržišta rada i značaja koji imaju formalni i neformalni kanali za zapošljavanje i napredovanje“, objašnjava Stanojević.

Jedan od najvažnijih „kanala“ ili resursa je roditeljski socijalni kapital. Stanojević je utvrdio da je 7.7% mladih koristilo roditeljske kontakte prilikom upisa u škole ili fakultete, 20% prilikom traganja za poslom i 16.1% prilikom zapošljavanja. Roditeljski socijalni kapital je, pri tome, najmanji među poljoprivrednicima i radnicima, a najveći među službenicima i tehničarima dok među stručnjacima opada količina upotrebljenog socijalnog kapitala roditelja i to, primećuje Stanojević, zato što već postoji sopstveni socijalni kapital. Dušan Mojić je, sa druge strane, pratio percepciju mladih o tome šta su zaista najvažniji činioci društvenog uspeha. Rezultati njegovog istraživanja su otrežnjujući: pokazalo se da se 2007. verovalo da je kvalitetno obrazovanje pre nego „poznavanje pravih ljudi“ najvažniji faktor napredovanja u našem društvu. U 2011. pevala se druga pesma: prava poznanstva, politički angažman, poreklo iz bogate porodice i ambicioznost za ispitanike bili su od veće važnosti kao faktor napretka nego kvalitetno obrazovanje. „Teško je očekivati da se taj trend promeni“ ocenjuje Mojić, koji veruje da je dovoljno podsetiti se na „nemerljivu štetu koja je nastala skandalom sa ovogodišnjim završnim ispitima u osnovnim školama i nesagledive posledice po percepciju mladih u odnosu na obrazovanje i uopšte njihov položaj u našem društvu“. Ili, iz twitter pera (mladog) aforističara i scenariste Strahinje Ćaldovića: „Engleski govorim odlično od 12. godine, odlično baratam kompom,završavam faks u roku, i samo je pitanje koja će firma prva da me ne zaposli”. Utešno je, ipak, da za razliku od toga šta veruju da je presudno „na terenu“, na Mojićevo pitanje koji bi to činioci trebalo da budu presudni za društveni uspeh, odgovor učesnika ankete bio je: naporan rad, kvalitetno obrazovanje i ambicioznost.

Socijalni kapital

Značaj socijalne pokretljivosti za društvo je elegantno – i verovatno potpuno slučajno – opisao je novinar Forbsa Dejv Serčuk, koji primećuje da su se u 2011. poklopile rang liste „najsrećnijih“ i socijalno najmobilnijih zemalja. Tri mesta na vrhu obe liste zauzimale su Danska, Australija i Norveška, koje, opet, iz godine u godinu predvode i liste konkurentnosti i životnog standarda. Naučno utemeljeno objašnjenje značaja socijalne pokretljivosti za društvo nudi Dušan Mojić, koji kaže da ne treba gubiti iz vida da je interes društva da ona postoji kao mogućnost potpunijeg i bržeg društvenog razvoja. „Zasnivanje društvenog uspona na meritokratskim principima odlika je modernih društava, a jednakost šansi važan osnov njihovog legitimiteta. Nemogućnost društvenog uspona sopstvenim obrazovnim postignućem jedan je od ključnih razloga da blizu polovine mladih ozbiljno razmišlja o trajnom napuštanju takvog društva. Njihovo nezadovoljstvo predstavlja jasan izraz nepoverenja u legitimnost društvenog poretka i odlučujući dokaz neuspešne integracije u naše društvo.“
Milica Rilak
broj 100, septembar 2013.