Tekstovi

Omiljena tema naših političkih kampanja – nezaposlenost – u konstantnom je porastu i nema nagoveštaja da će se značajnije smanjiti. Jedino rešenje je prelazak sa parcijalnih i neefikasnih mera na celovite reforme poslovnog okruženja.

Mlada Novosađanka završila je fakultet (državni, ne neki od opskurnih privatnih) pre više od godinu dana, sa visokim prosekom. Redovno prati konkurse na sajtovima za zapošljavanje, uredno šalje svoj CV, koristi lične kontakte, raspituje se na raznim stranama i…ništa. U najboljem slučaju, poneki domaći „gazda“ sumnjive reputacije pozove je na razgovor i ponudi rad na određeno vreme, naravno neplaćen. Ponekad, u nekoj od takvih firmi, naiđe na neke od svojih kolega kojih nije bilo nigde kada su se polagali ispiti, ali su sada, zahvaljujući dobrim vezama sa vlasnicima, razni menadžeri, piarovi i savetnici – bez ikakvog znanja, ali sa zvučnim titulama. Vreme prolazi, a posla nema, pa, kao i hiljade mladih, pristaje da radi bilo šta, po sistemu „daj šta daš“, samo da se zaradi neki dinar.

Često sebi postavlja isto pitanje, uvek bez odgovora – u čemu je njen problem?

Apsurdi srpskog tržišta rada

Najjednostavnije objašnjenje je da nema dovoljno posla, tačnije nema ga za sve nezaposlene sa njenim kvalifikacijama. A posla nema usled očigledne strukturne neravnoteže tržišta rada koje hronično pati od suficita jednih i deficita drugih profila, zato što nikada nije sprovedena prava reforma obrazovnog sistema u koordinaciji sa generalnom strategijom privrednog razvoja (koja, takođe, nikada nije primenjena u praksi). Zato i jesu moguće apsurdne situacije da se bezbrojni fakulteti za menadžment, komunikacije i njima slični otvaraju po nekadašnjim skladištima, bioskopima i ostalim propalim objektima koji više ne služe svojoj nameni.

Međutim, reklo bi se, zašto bi neko razbijao glavu planiranjem tržišta rada kad će tržište samo da uspostavi ravnotežu? Ako već za određenim profilom ne postoji dovoljna tražnja, vlasnici obrazovne institucije će reagovati prilagođavanjem svog nastavnog programa, tako što će školovati više kadrova koji mogu da nađu posao kada dobiju diplomu. U teoriji, ovakva logika je potpuno ispravna. Jedini njen problem je što ne funkcioniše najbolje u srpskoj praksi punoj nelogičnosti.

U tržišnom i konkurentnom ekonomskom sistemu, ne bi lekari bili ministri prostornog planiranja, ne bi se prevodioci i sociolozi bavili metalurgijom (kao u smederevskoj Železari), niti bi tek svršeni studenti mogli da budu direktori bilo čega… Ne bi, takođe, bilo normalno da se inženjeri masovno zapošljavaju kao komercijalisti, a da armije naučnika napuštaju zemlju, jer ovde ne vide perspektivu… Na žalost, ovakve apsurdne situacije moguće su, štaviše i uobičajene, u pseudotržišnom ambijentu gde najveći deo javnog sektora, pa i neki segmenti privatnog, i dalje funkcionišu na principu „socijalizacije“ gubitaka ili poslovnih privilegija, zahvaljujući vezama sa ključnim donosiocima odluka u vrhu vlasti. Zašto bi onda takvima bilo u interesu da zapošljavaju najbolje kada sistem toleriše i, čak, nagrađuje njihov način rada? I na kraju – sistem koji u sebi ima ugrađenu fundamentalnu grešku razara i tržište rada, i – što je najgore, obrazovanje – kao osnovu razvoja ekonomije znanja 21. veka, čineći nezaposlenost hroničnim i najozbiljnijim ekonomskim i društvenim problemom.

Dragan Pejčić, MBA, Altis Capital

broj 88, jul/avust 2012.

Dok u svetu interesovanje za istoriju kartografije neprestano raste i nastavlja se potraga za još nepoznatim činjenicama o tome kako su naši preci otkrivali i ucrtavali prvi put viđene predele, ta vrsta znanja u Srbiji je postala gotovo nepoznata, kako zbog izostanka izučavanja ove oblasti na fakultetima, tako i zbog nestajanja negovanja veština i umeća u reprodukovanju starih geografskih karata.

Znate li ko je Miloš Đoković? On je Beograđanin sa Dorćola koji je, trgujući starim geografskim kartama, došao u posed dve originalne stare mape, od kojih je jedna posebno vredna. To je tajna Magelanova mapa na kojoj je, prema autentičnim dnevničkim beleškama jednog od učesnika Magelanove ekspedicije, Italijana Antonia Pigafete, već bio ucrtan današnji Magelanov moreuz, pre nego što ga je čuveni pomorac zvanično otkrio. Tu mapu, koju je Magelan poneo sa sobom u potrazi za prolazom kroz južnoameričko kopno do Indije, prethodno je u Lisabonu prodao Kolumbo, misleći da je lažna. Nakon pet vekova avanture, mapa završava u rukama našeg sugrađanina, koji sa njom i drugom originalnom mapom započinje svoju avanturu: falsifikuje i dodaje još dve stare mape i pravi lažni atlas koji prodaje u Njujorku sa dramatičnim epilogom.

Sudbinu Miloša Đokovića „skrojio“ je Siniša Živković, doskorašnji Beograđanin, a sada stanovnik Novog Sada, kada ga je osmislio kao glavnog junaka svoje knjige „Put Magelanove mape“. U njoj je uporedo ispisana i uzbudljiva istorija kartografije, posebno nekih od najznačajnijih pomorskih karata iz vremena prekomorskih otkića, a Živković, vrsni poznavalac ove naučne oblasti i direktor Umetničke radionice „Stare mape“, kaže da je knjigu donekle napisao i iz revolta: „Već deset godina bezuspešno pokušavam da nađem izdavača u Srbiji koji bi mi objavio knjigu o istoriji svetske i srpske kartografije, ali svi odbijaju sa obrazloženjem da je to jako skup poduhvat. Zato sam odlučio da makar napišem roman, kad već ne mogu stručnu knjigu, ali sam i ovako uživao jer je to materija koja mi je bliska i kojoj sam posvetio najveći deo karijere“.

Enciklopedije znanja i pohlepe

Ljubav prema starim mapama datira još s početka sedamdesetih godina, kada je naš sagovornik, inače magistar književnosti, u Narodnoj biblioteci Srbije dobio zaduženje da vodi fond starih i retkih knjiga, pritom sedeći preko puta kolege koji je vodio kartografski fond. „Željko Škalemera je bio veoma obrazovan čovek“, priseća se Živković, „i izvrsno je znao istoriju kartografije. Polako je počeo da me upućuje u tu oblast, a ja sam, pored saznanja koja sam sticao zahvaljujući starim geografskim kartama, bio posebno oduševljen njihovom lepotom i načinom na koji su pravljene“. Zato u njegovoj umetničkoj radionici – gde se izrađuju redprodukcije kulturnoistorijskih dobara koja su nastala, najčešće, u samo jednom primerku i rasuta su po čuvenim svetskim muzejima, bibliotekama, arhivima i privatnim kolekcijama – stare mape zauzimaju posebno mesto. One su, za razliku od današnjih, pored geografskih sadržale i mnoštvo drugih podataka o kulturnim i civilizacijskim dostignućima, političkim aspiracijama, verovanjima i zabludama, a ponekad su u tim svojevrsnim enciklopedijama, u kojima su znanje i pohlepa neretko išli „ruku pod ruku“, namerno poturane i lažne činjenice, objašnjava Živković. Svi detalji su pomno ucrtavani, naročito kada su u pitanju pomorske karte iz 15. i 16. veka, rađene na koži, koje su bile bogato ukrašavane, bojene i pozlaćivane.

Ova karta poznatog italijanskog kartografa Antonija Zate, iz 1776. godine, prikazuje deo Azije i deo Amerike. Tihi okean, odnosno Pacifik, i dalje nosi naziv Mare del Sud – Južno more, koji mu je dao španski avanturista Vasko Nunjes de Balboa 1513. godine.

Originali pomorskih karata, poznatih kao portolani, uglavnom su rađeni za vladare, pomorce, bogate preduzetnike i kolonizatore, i to najčešće samo u jednom primerku, pa je danas njihova vrednost na tržištu gotovo neprocenjiva. Naime, pored vremešnosti, u formiranju cene starih karata još je značajnija njihova retkost, „jer imate karte koje su rađene u samo jednom ili u veoma malo primeraka“, ističe Živković, „ili su se sticajem okolnosti izgubile. Kod nas je, na primer, takav slučaj sa „Kartom Bosne i Srbije, čiju izradu je platio čuveni srpski dobrotvor Sava Tekelija i namenio je 1805. godine Karađorđu i ustanicima da bi se bolje snalazili na terenu, u bitkama. Pretpostavlja se da je štampana u dve hiljade primeraka, od kojih danas postoje još samo dva – jedan u privatnoj zbirci i drugi u Narodnoj biblioteci Srbije. Zatim, postoje takozvana varijantna izdanja koja su ređa i skuplja zato što se u sitnim pojedinostima razlikuju od uobičajene verzije u ukupnom tiražu, a takođe su retke, pa zato i skuplje karte koje su štampane na više listova – koji su se spajali da bi činili celinu – zato što su se pojedini listovi tokom vremena gubili. Uobičajene cene starih karata na svetskom tržištu kreću se od 1.000 do 5.000 evra, ređi primerci se prodaju za 15.000 do 20.000 evra, dok najstarijih, unikatnih karata, koje postoje samo u jednom primerku, i nema na tržištu. Tačno se zna njihov broj po muzejima i privatnim kolekcijama, a kada bi se kojim slučajem neka i našla u prodaji – vredela bi sigurno više nego deset Pikasovih slika“.

Žumance, med i beli luk

Stoga ne čudi da su stare mape ponekad još veći izazov za falsifikatore nego umetničke slike, ali je – i pored novih tehnologija – takva prevara izuzetno ozbiljan i težak poduhvat, počev od veličine koja se ne sme promašiti ni za milimetar, pa do problema sa starim papirom, čiji je kvalitet i strukturu danas veoma teško imitirati. No, manje veštih falsifikata ima puno, naročito u Italiji, koji su pre svega namenjeni neupućenim turistima, kaže naš sagovornik. Želja za bržom i lakšom zaradom uticala je i na sve veći broj nekvalitetnih reprodukcija, gde se posao završava masovnim i jeftinim kolornim preštampavanjem, umesto da se kopije boje ručno, kao što to radi Živković u svojoj radionici. Da bi reprodukcija, recimo unikatne pomorske mape, bila što vernija originalu, on se sa slajda, koji je snimljen u nekom muzeju, dijaprojektorom prenosi na specijalno impregniranu kožu, premazanu stipsanom ili pirindžanom vodom i izglačanu sferičnim staklom, kako bi se dobila dobra podloga za boje. Potom se original karte kopira olovkom u svakom detalju, i nakon toga se slika boji i pozlaćuje. Na kraju se karta prska prirodnim lakovima, dobijenim od izlučevina buba, ali se dodaju i specijalni aditivi radi otpornosti na vlažnu klimu.

Boje moraju da budu izuzetno kvalitetne, napominje Živković, koji se svojevremeno družio sa profesorom Živoradom Turinskim, stručnjakom za istoriju pravljenja boja, od koga je mnogo naučio. „U ovom poslu morate da stičete znanja iz različitih oblasti – hemije, tehnologije, tehnike, a ima tu i „kulinarstva“ – na primer, kao vezivo za boje stari majstori su upotrebljavali žumance ili med, a zlato je lepljeno pomoću soka od belog luka“. Stoga se za kvalitetnu reprodukciju utroši više meseci svakodnevnog rada, što ima i finansijskog smisla na razvijenim tržištima, gde postoje velike specijalizovane prodavnice za trgovinu originalima i reprodukcijama starih mapa i udruženja kolekcionora koja broje na stotine hiljada članova. O rastu zanimanja za istoriju kartografije svedoči i odluka SAD da ulože 50 miliona dolara u izdavački poduhvat kojim je obuhvaćeno celokupno dosadašnje znanje iz ove oblasti. Nasuprot tome, ta vrsta znanja u Srbiji je postala gotovo anonimna – počev od obrazovnog sistema i stručne javnosti, do tržišta. Nekada je, u bivšoj Jugoslaviji, Beograd, uz Zagreb i Istru, prednjačio po broju kolekcionara u ovoj oblasti, a danas je takvih kupaca jako malo – i među kompanijama i među pojedincima, kaže Živković. Još je tužnije, dodaje, što među mladima gotovo da nema nikoga ko bi želeo da se specijalizuje za ovaj posao i sačuva znanja iz svetske i domaće kartografske baštine koja je naš sagovornik prikupljao decenijama.

Koliko kultura može da bude isplativa i kako ovladati umetnošću budžetiranja? U svetu kreativne idustrije beleže značajan rast a kod nas se uz pomoć korporativnih sponzora traži ključ opstanka. „Savremena umetnost mora da se tretira kao opšte dobro jer se kritički odnosi prema društvenim fenomenima i ne može da bude tretirana kao roba“, kaže Gabrijela Vasić, umetnik sa snažnom finansijskom žicom.

Da li kultura može da bude profitabilna? Voleli ili ne, tek to pitanje postalo je više nego aktuelno u vremenu krize. Ove godine je za kulturu u srpskom budžetu odvojeno 0,8 odsto ukupnih sredstava, ili 6,3 miliona dinara, što je tri puta manje od evropskog proseka i 300 miliona dnara manje nego prošle godine. Tako je u prvi plan stavljeno pitanje s početka teksta, birokratski nazvano „vanbudžetsko finansiranje“ ili – samostalno preživljavanje.

Gojko Rikalović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta i predsednik Radne grupe za razvoj kreativnih industrija, kaže da se tokom poslednjeg talasa krize iskristalisala potreba da kultura postane profitabilnija: „Uslovi za modernu tržišnu transformaciju kulture stvoreni su estetizacijom gotovo svih oblasti ljudskog života, tretiranjem kulture kao faktora ekonomskog razvoja, integralnim umrežavanjem kulture i privrede, uticajem kulture na marketing gradova i određenih lokaliteta i eksplicitnom orijentacijom savremenog sveta ka potrošnji, slobodnom vremenu i kulturnim sadržajima“. Ipak, kaže on, “u sadašnjim kriznim uslovima neophodna je mešovita struktura izvora finansiranja kulture, iz javnih izvora, donacija i sponzorstva i prihoda sa tržišta.“

Gabriela Vasić, samostalni umetnik, član ULUS i umetnički direktor galerije ALT je živi primer kontinuiranog traženja tog balansa. I ona, kao i većina umetnika, ne živi isključivo od umetnosti. “Za poslednjih 12 izložbi od Ministarstva kulture dobili smo ukupno 2.000 evra, dakle život od savremene umetnosti je totalni finansijski debakl,” kaže sagovornica BiF.

Taj zaključak izvukla je posle autorstva i organizacije 33 kustoska projekta savremene umetnosti, 22 programa prodajnih izlozbi modnog dizajna i umetničkih rukotvorina, 16 samostalnih izložbi, 6 performansa, 7 video radova, i učešća na preko 70 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu „Zato vodim neformalne edukacije mladih i u tu svrhu skoro uvek od Ministarstva dobijam subvencije. Evo, baš imamo radionicu kreativnog dizajna i još nekoliko njih koje stimulišu mlade umetnike da izađu na tržište, poput bazara h.ART@FAKT koji će biti održan 19. i 20. novembra u Kući Đure Jakšića”.

Na zapadu postoje sistematske mere za stimulisanje intenzivnijeg angažmana privatnog sektora u finansiranju kulture, kaže Hristina Mikić, predavač na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija  u Novom Sadu i UNESCO-UIS konsultant za ekonomiku kulture: “U Srbiji pojedine korporacije imaju sistemske programe podrške u oblasti kulture i u tome prednjači finansijski sektor, npr. Erste banka, Banka intesa, Komercijala banka. S druge strane nalaze se korporacije koje kulturu potpomažu u sklopu svoje politike društvene odgovornosti poput Telenora, Actavisa, Philip Morisa itd. Na kraju, tu su i kompanije poput Telekoma i JAT-a, Državne lutrije Srbije, koje nemaju jasno profilisane strategije podrške kulturnim programima, već deluju ad hoc i stihijski, podržavajući širok spektar različitih kulturnih programa od amaterizma do elitnih formi kulture”.

Situacija je, iz ugla umetnika, i dalje daleko od idealne. Gabriela Vasić smatra da se ne može svaka sfera umetnosti gurnuti na tržište jer, na primer, za savremenu umetnost nema dovoljno logistike: nema dovoljno profilisanih galerija, niti dokumentacije o umetnicima. “Umetnici često izlažu bez kataloga jer za njihovo pravljenje ne dobijaju novac, tako da ne mogu kolekcionarima na pravi način da prikažu svoj rad”, kaže Vasić. Ona je pre nekoliko godina pokušavala da poveže umetnike i privredu kroz marketinški umetnički rad, ali ovaj projekat nije naišao na podršku. Iako sada ima sve više inicijativa da umetnici više sarađuju sa privredom, Vasić smatra da se u takvim projektima vrlo često iskušava suština umetnosti.

“Odnos prema umetnosti i kulturi formira se po neoliberalnim shvatanjima a kultura i obrazovanje se tretiraju kao vrsta robe, što ne sme da se dogodi jer govorimo o opštem dobru”, kaže Vasić. “To je pre svega slučaj sa savremenom umetnošću, koja se kritički odnosi prema društvenim fenomenima, a samim tim ima i manje publike”.

Ipak, ima primera u kojima se elementi trižišta i umetnosti srećno spoje. Takav je bio slučaj sa izložbom radova iz moderne epohe, pre nekoliko godina postavljenom u Narodnom muzeju a pod sponzorstvom Mercedesa. “Izložba je bila toliko posećena da su se redovi posetilaca prostirali do obližnje stanice autobusa 26”, kaže Vasić. “Sve to, naravno, zbog dobrog marketinga”.

Isplativa umetnost

„Na našim prostorima se negativno reaguje na pominjanje reči ‘novac’ i ‘kultura’ u istoj rečenici i pežorativno govori o komercijalizaciji kulture, što je rezultat zaostajanja akademske zajednice u ispitivanju i prihvatanju novih fenomena“, kaže Hristina Mikić.

Prema poslednjim dostupnim podacima Svetske banke, kreativne industrije generišu više od 7% svetskog bruto domaćeg proizvoda i prognoziran im je godišnji rast od oko 5%. U ekonomijama zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, kreativne industrije beleže godišnju stopu rasta od 5 do 20 odsto.

Kada se kaže kreativne industrije misli se pre svega na dizajn, arhitekturu, multimedijalne umetnosti, film, radio, izdavaštvo i modu. Ilija Višnjić koji je diplomirao na dizajnu tekstila na Fakultetu primenjenih umetnosti, još nije našao posao u struci pa se povezao se sa tvorcima reklama i radi kao scenograf ili – kako pomalo sarkastično kaže – ‘kao zanatlija’. „Kultura ne može biti samoodrživa u zemlji siromašnog ali i nezainteresovanog naroda”, kaže Višnjić. “Uprkos tome što ustanove poput KC Grada, Lava bara, Pero Art galerije i drugih pomažu kreativcima, i dalje neki prostori zvrje prazni a umetnici nemaju prostor za rad. Mediji i dalje ne posvećuju dovoljno pažnje umetnosti, snima se malo filmova lošeg kvaliteta”. Sve to i ne čudi, kaže on, ako se u istu jednačinu stavi prosečna plata koja ne može da podrži troškove stanarine i struje a kamoli karte za muzeje ili pozorište.

Ipak, Višnjić smatra da su ljudi generalno nezainteresovani za bilo koji vid autentičnih dela, a  da su spremniji da posvete sate i sate vremena prebiranju robe po rasprodajama dok „niko ni ne primećuje umetnike koji na ulicama prodaju divne predmete”. On smatra da je korporativna filantropija marketinški trik za stvaranje dobrog imidža u javnosti i da su kreativci u Srbiji ipak u velikoj meri prepušteni sami sebi.

S tom ocenom se slaže i Gabriela Vasić – i umetnici u Beogradu i oni u unutrašnjosti rade ‘nešto sa strane’ da bi preživeli. Zanimljivo je, pritom, da amateri bolje prolaze na tržištu od školovanih umetnika „zbog sklonosti ka kiču koji je prijemčiviji široj publici“, kaže sagovornica BiF. Neka vrsta „izlazne strategije“ za povećanje tržišta bila bi po rečima Vasićeve uvođenje PayPal-a, kako bi umetnici mogli da legalno prodaju svoje radove u inostranstvu a ne na crnom tržištu.

Nedostižni fondovi

Još jedan vid vanbudžetskog finansiranja u kulturi jesu evropski predpristupni fondovi poput IPA fondova ili programa Kultura 2007-2013. Višnjić i Vasić nam kažu da nisu do sada aplicirali za ovaj vid pomoći a Hristina Mikić skreće pažnju na to da svi ovi fondovi “imaju vrlo rigorozne kriterijume (kako organizacione, tako i finansijske), koje čak i naše institucije i organizacije u oblasti kulture teško mogu da ispune”.

Učešće organizacija iz naše zemlje u evropskim programima je na marginama i do sada je npr. u programu Kultura 2007-2013 učestvovalo samo 22 organizacije iz Srbije, sa isključivo partnerskim statusom, finansirajući projekte subvencijama iz lokalnih zajednica pošto polovinu finansira Kultura 2007-2013. Iako je u zemljama poput naše ovaj program veoma popularan, u evropskim okvirima evaluacije su pokazale da ovaj program nije u punoj meri ispunio sva očekivanja i ciljeve za koje je uspostavljen, tako da je veoma diskutabilna njegova budućnost, kaže Mikić.

Marija Dukić

Biznis Top 2010/12

Kada bi nenadmašni kremonski graditelj violina Antonio Stradivari kojim čudom oživeo, sigurno bi bio zaprepašćen koliko su nove tehnologije promenile svet kakav je poznavao. Ipak, verovatno bi bio još zatečeniji što u ovakvom svetu, u kojem se poslovni uspeh meri proizvodnjom u milionima primeraka, njegovo umeće graditeljstva i dalje predstavlja ideal. Kako se od potrage za idealom može živeti u Srbiji, štošta bi mu rekli graditelji violina Jan Nemeček i Miodrag Bogić. Pre svega: da im je od novca važnija ljubav prema muzici, u koju je umešana cela porodica, ali od koje ta porodica treba i da prihoduje i namiri svakodnevne troškove koji ne haju za ljubav.

Jan Nemeček živi i radi u Kovačici i naslednik je graditeljskog umeća strica Đure koji je bio samouk. Strast za graditeljstvom prikrala se porodici 13. decembra 1945. godine kada je Janov deda svom najmlađem sinu Đuri kupio violinu „koja je bila basnoslovno skupa“. Zbog Đurine ljubavi prema muzici „deda je prodao dva lanca zemlje i svinje“, priseća se Jan Nemeček koji je, nakon završene muzičke škole i radeći kao pedagog u školi u Kovačici, i sam želeo da ima ručno izrađenu violinu. Od koga bi je poručio ako ne od strica? Ali, ovaj je obećenje stalno odlagao, pa je Jan rešio da se sam okuša u graditeljstvu. Od strica je pozajmio alat i elementarna znanja, ali ova ljubav je dobila na zamahu tek kada se pojavila nova – buduća supruga Eva „čiji su roditelji radili u Nemačkoj i koji su zaslužni za najbolju literaturu koju sam tada mogao da priuštim. Svaki naš odmor provodili smo kod njenih, i tako sam se povezao sa nemačkim majstorima i počeo sa ozbiljnim izučavanjem violinarstva”.

Nemeček je usavršavao svoju veštinu i kod čuvenog lajpciškog stručnjaka Rudolfa Barta i u saradnji sa profesorkom Lidijom Paržik, ćerkom čuvenog kraljevskog graditelja violina Karla Paržika, koji je nekada imao radnju u Beogradu. Barta je, kaže, sreo u parku u Temišvaru, u koji je otišao jer je čuo da tamo violinska kutija i gudalo mogu da se kupe za pola kilograma “Vegete”, dok je Paržikova našla njega u Kovačici zahvaljujući članku objavljenom u štampi. Od 1979. do danas izradio je mnoštvo violina. Mnoge je poklonio nadarenim đacima, a na nekima su svirali velikani poput Tripa Simonutija ali i Ilije Marinkovića. Ima i običaj da sa čuvenim violinistom Jovanom Kolundžijom, čijeg ’Gvarneriusa’ održava, svira u crkvi u Kovačici i to tako što „Jovan svira na mojoj vilolini od 1.500 evra, a ja na njegovoj čija je vrednost procenjena na milion evra i predstavlja muzejsku vrednost“. Najstarija violina koju je popravljao napravljena je 1510. godine, a jedna koju mu je klijent doneo iz Štutgarta datirala je iz 1637. godine, za čiju reparaciju je Nemeček naplatio 600 evra dok bi to u Nemačkoj koštalo bar 2.000 evra više.

Ovo je bio razlog što ga je otac odvraćao od ideje da napusti siguran posao u prosveti zarad ljubavi prema violinarstvu. To nije bio nimalo lak izbor ni za Miodraga Bogića koji je 1991.godine, nakon 15 godina muzičkog obrazovanja, rešio da se posveti restauraciji i izradi gudačkih instrumenata i u Beogradu osnuje umetničku radionicu „Tarisio“. Restauracija violina starih majstora mu je posebno zadovoljstvo ali ne zbog cene „koju je ovde nemoguće naplatiti kao u inostranstvu, gde reparacija majstorskog instrumenta košta u proseku oko 10 odsto njegove vrednosti. Zato se uvek trudim da snizim cenu koliko mogu i jako mi je drago što se za ovih 20 godina niko od klijenata nije žalio da mu je skupo, već je samo bilo pitanje da li u tom trenutku to mogu sebi da priušte“.

Drvo koje peva

Bogić je takođe imao sreće da uči od vrhunskih majstora kao što su Jan Kudanowski, Adam Wohne, Florian Leonhard i mnogi drugi. Rad sa Kudanovskim, “majstorom u poznijim godinama”, ostao mu je u posebno lepom sećanju jer ga je Jan primio kao prijatelja „i bez ikakve zadrške pokazao sve što me je interesovalo, a što sam do tada mogao da vidim samo na slikama”. Stečeno iskustvo i kvalitet obezbedili su mu status oficijelnog majstora Čelo festa, Međunarodnog takmičenja muzičke omladine i drugih značajnih manifestacija. Angažuju ga mnoge institucije, škole i orkestri a kao veštak daje stručno mišljenje i sertifikate o autentičnosti i vrednosti pojedinih gudačkih instrumenata. Redovno posećuje i učestvuje na Sotbijevim i Kristijevim aukcijama kao i na međunarodnim muzičkim sajmovima u Frankfurtu i Šangaju. Povrh svega, odlučio je da se bavi i servisiranjem instrumenata jer se „od kvalitene ručne izrade violina teško može živeti, naročito u situaciji kada je tržište preplavljeno violinama iz Kine, koje se mogu nabaviti za najviše sedam do osam hiljada dinara.“ Azijsko tržište svakog meseca plasira na stotine hiljada jeftinih instrumenata, sačinjenih od akustički slabijih materijala ili od drveta koje nije mnogo odležalo.

Nasuprot masovnoj produkciji, oba violinara na lageru čuvaju drvo staro decenijama, a kada dođe ’pravi trenutak’ od njega izrađuju tanje i gušće table koje instrument čine laganijim, rezonantnijim, s kvalitetnijim i toplijim zvukom. Najbolji su javor i smreka, posebno ptičiji javor koji je veoma redak ali i težak za obradu. Zato je jedan od najvažnijih segmenata violinarskog zanata onaj koji je, kako kaže Bogić „daleko od koncertnih dvorana i leptir mašni“. To je potraga za kvalitetnim drvetom, zbog kojeg je Nemeček u doba bivše Jugoslavije zajedno s lovočuvarima mesecima obilazio šume Bosne i Like. „Mnogi su me pitali zašto ne povećam proizvodnju kupovinom gotovih komponenti, ali ja želim da znam kako je drvo raslo od početka”, ističe Nemeček, „kako je bilo okrenuto i s kog je područja, koliko je godina stara cepanica. A kada bih poručio gotovu robu o kojoj ništa ne znam – ne bih radio s takvim nadahnućem”.

Nažalost, kvalitetnog drveta sve je manje zbog zagađenja šuma, jer „kao što je i savremeni čovek uspeo da se donekle adaptira na zagađenje, to je uradio i biljni svet”, objašnjava Bogić. „Malo po malo ’krvni sistem’ drveta se promenio i zato mi, i pored najsavremenijih tehnologija, nismo u stanju da napravimo tako dobru violinu kao nekada stari majstori, a danas to ne bi mogli ni oni”. Prava avantura je napraviti i kvalitetne žice za koje se, prema Nemečekovim rečima, upotrebljavaju jagnjeća odnosno ovčja creva. Potom i gudalo za čiju je izradu najbolji pernambuk, retko i zaštićeno drvo koje raste samo u Brazilu. „Mnogi ne znaju da je teže sačiniti dobro gudalo nego dobru violinu“, tvrdi Bogić. Dlake s repova divljih belih konja, obično mustanga, koriste se za pravljenje vrhunskih gudala. Danas se najkvalitetnijim smatraju ona koja potiču od mongolskih divljih konja. „U Kolašinu sam jednom prilikom pitao domaćina da li bih mogao da „pozajmim” nekoliko vlasi sa repa njegovog konjića na šta se on zaprepastio, pitajući me „šta će onda konj da radi bez repa?”, uz smeh se priseća Nemeček.

Skupa egzotika

Manje smešna strana priče je dovijanje ovdašnjih majstora oko nabavke materijala i vrlo retkog alata za izradu. „On je prilično egzotičan”, kaže Miodrag Bogić, „a i svaki dobar majstor pravi alat koji mu ‘leži’ u ruci. Izuzetno je skup a potrošan, tako da sam usavršio i tehniku „Mićo, snađi se”, pa danas neke alatke mogu i sam da izradim. Inače ga nabavljam u Engleskoj i Nemačkoj premda bih ga rado, kao i ostali potrošni materijal, kupovao ovde – kada bih za kvalitet od proizvođača dobijao garanciju. Imao sam sreću što su me kolege koje su mi u početku pomagale u Engleskoj snabdele dovoljnom količinom skupocenog alata. Njega – baš kao i znanje i minuli rad – ovde ne mogu da ugradim u cenu a da su mušterije to u stanju da plate.”

Za gradnju jedne violine potrebno je 200 sati efektivnog rada, nakon čega se posao finišira lakiranjem, doterivanjem čivija i montiranjem žica. Kada violina dobije konačnu formu, da bi na njoj moglo da se svira, potrebno je još godinu dana doterivanja. Završni sloj na violini je lak koji se spolja nanosi u čak 12 slojeva, objašnjava Nemeček. Godišnje reparira i popravi pedesetak violina a izradi sedam ili osam novih. Izrada violine u proseku košta oko 1.500 evra, dok majstori u Evropi sa svega desetak godina staža postižu cene od četiri do pet hiljada evra.

Ili, kako navodi Bogić, „Ono što ovde košta 1.000 dinara, u Sloveniji, Austriji i Mađarskoj je 10.000. I ja bih voleo da mi je prosečna dnevnica 50 evra, ali sam srećan ako mi dnevni promet dostigne 2.000 dinara. Pitaju me da li neki plaćaju više ili manje, dileme nema – plaćaju uvek manje! Ne žalim se, ali od tog novca se jako teško živi. Jer mene inostrani dobavljači ne pitaju kakav je ovde standard, na vreme moram da namirim troškove za špediciju, bihemijske analize, takse i sve druge obaveze prema državi, zbog čega sam bio primoran da ugasim preduzeće i osnujem samostalnu zanatsku radnju”. Bogić ističe da je veliki pobornik legalnog poslovanja ali i da su neki potezi države teško objašnjivi. “Mesečnu taksu za smeće, na primer, plaćam više od 1.000 dinara dok moja majka za tu stavku izdvaja 200 dinara – a pravi više otpada kad krene u svoj posao s paradajzom, paprikom i bostanom”, kaže kroz smeh. “To je apsurdno, jer mi od drveta mesečno otpadne možda kilogram ili dva. A onda, kad izračunate, za tu „uslugu” dajem državi 150 evra godišnje. Nisam posekao baobab pa da imam 5 kubika šuše, niti na tržište plasiram instrumente u kontejnerima. A nisam ni klanica, niti ostavljam ambalažni otpad svuda za sobom. Ne možemo svi da budemo u istom rangu, samo zato što je zakon nedorečen”.

Uprkos svim problemima, Miodrag Bogić je ogroman deo vremena posvećen obrazovanju mladih muzičara u školama i akademijama, učeći ih izradi, restauraciji i istoriji žičanih instrumenata. Mnogi njegovi učenici i saradnici će ovog meseca u Kolarcu obeležiti jubilej – 20 godina radionice „Tarisio“. I Jan Nemeček je izveo četiri generacije graditelja violina u školi koju je otvorio u slovačkom gradu Zvolenu, a koju sada vodi njegov sin. Za tako nešto u Srbiji nadležni nisu imali sluha. Obojica svoje znanje sa puno ljubavi prenose mlađima, ohrabrujući ih da dostignu nedostižno – savršeni violinski zvuk, kakav nije proizveo niko pre njih.