Ovde se protura opasna teza da će približavanje ili eventualno priključenje Evropskoj uniji samo po sebi rešiti sve naše probleme. Da je Evropska unija „obećana zemlja“ koja će nam dati kredite i besplatnu pomoć i da skoro ništa ne treba raditi nego sačekati da se na kraju uselimo u kuću zvanu Evropa, a onda će sve biti u redu. Ta teza je opasna jer ima negativne posledice po mobilizaciju naroda i sticanju uverenja šta treba raditi, kaže za BIF dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Miodrag Zec: Setimo se, i 2000. godine pošlo se od pogrešne teze da nas Evropa neće ostaviti, da će donacije i privatizacija rešiti sve naše probleme. Ništa nije rešeno, ne znamo ni gde su donacije potrošene. Računamo na pristupne fondove Evropske unije i njih će svakako biti ali ni blizu onome što narod očekuje. Jer, ulazimo na kraju događaja – Evropa bez granica i sredstva će biti potrošena. Evropske unija će imati svoje probleme. Rumuni i Bugari koji su iz političkih razloga primljeni pre nas, čak i Litvanija, Letonija i Estonija, zemlje koje su imale veliku tranzicionu prednost, imaju ogromne probleme. Vidi se da te zemlje nisu pripremljene čak ni da tu pomoć prime, da je distribuiraju i upotrebe. Svakako da je Evropa dobra u edukativnom smislu, da nas upristoji i navede da poštujemo neke standarde, ali naše probleme moramo da rešavamo sami. Ovo što rade naši političari – samo da se dočeka taj dan da dođe ujak iz Amerike, imaće dugoročne negativne posledice. Ne ide to tako. Samo razvijaš odnos pojedinca prema državi koji je adolescentski. Dete će da razbije prozor, a tata će da plati. Ili, ja sam ostao bez ičega, nisam završio školu ili se obučio za posao, a neko će da reši moje probleme.
BiF: Šta će biti posledica naših neprekidnih očekivanja da će nam neko uvek pomagati da stanemo na noge?
M. Zec: Stradaju naši potomci kojih će biti sve manje i koji će pobeći odavde. Iz jedne generacije se teret prebacuje na drugu i treću, a pitanje je da li će treće biti. Ovde su napravljeni trajni i neodrživi disbalansi: između industrije i usluga, između zaposlenih i nezaposlenih, između zaposlenih u privredi i zaposlenih u administraciji, između rođenih i umrlih… Disbalans između proizvodnje i potrošnje je trajan i rastući. Ili, primera radi, disbalans između domaće akumulacije i investicija. Čekamo da nam neko napravi put, a da mi ništa ne uradimo. Put mora da se napravi ili iz sopstvene štednje, ili stranim direktnim investicajama ili davanjem koncesije. Krediti su najgore rešenje, a najavljuju se kao spasonosno rešenje. Država treba da ima projekciju, službu duga i koncept šta hoće i kako će izaći iz tunela. Možeš ti očekivati povremene reprograme duga, donacije, neku političku podršku… Ali i to smo sve prošli i sad smo tu gde jesmo. I ponovo ne znamo da odgovorimo na jednostavno pitanje – prodali smo veliki deo državnog kapitala, a ne možemo prstom da pokažemo šta smo od toga napravili. U redu, preduzeća i ne treba da budu u vlasništvu države, ali gde su izgrađeni putevi i mostovi?
BiF: Da li su ovde stvorena prevelika očekivanja da će nam revizori dati odgovore na sva pitanja? Danima je glavna tema bila prva, nepotpuna revizija budžeta Srbije kojom su utvrđene nepravilnosti i kršenje zakona u trošenju sredstava za 2008. godinu.
M. Zec: Rešenje je u koncepciji budžeta, šta sam projektovao da plaćam i iz kojih izvora. Revizor dobije knjigu od 500 stranica izvršenja budžeta i ide po stavkama. On može samo da kontroliše koliko je sredstava projektovano za neku namenu, a koliko je utrošeno i da li ima zloupotreba. Revizor treba to da radi, ali time se ne rešava osnovno pitanje. U budžetu možemo da predvidimo da ćemo finansirati nešto od manje važnosti ili nešto što nam uopšte ne treba. Revizorski izveštaji su čisti, budžet je transparentan ali koncept nije dobar. Primera radi, ja napravim budžet za svoje seosko domaćinstvo i predvidim da idem na koncert u Bečku operu. Dođe revizija i kaže – u redu je, to je predviđeno tvojim budžetom. Jeste predviđeno, ali da li to meni treba? Ljudi očekuju od revizije nešto što ona ne može da uradi. Skupština i javnost su mesta za razgovor o tome šta poreski obveznici mogu i treba da plaćaju.
BiF: Građani i privreda upozoravaju da nam je država sve skuplja, a privreda sve slabija. Kako u tome napraviti balans?
M. Zec: Srbija se nalazi na razvalinama velike birokratske države Jugoslavije. Ovde su ostali različiti tragovi te države, institucije, činovnici, ali se ponovo razmnožila država pa ne može da stane u zgrade bivših federalnih i srpskih organa, a priča se o smanjenju administracije. Kad je ovako nešto komplikovano, ne može se u hodu popravljati. Moramo da napravimo državu u skladu sa našim mogućnostima i primerenu regulativu. Ovakva regulativa se ne može ni sprovesti, ni kontrolisati. I treba da odredimo stroge proiritete. Smatram da je veliki posao pred Srbijom i mislim da ljudi u vrhu vlasti to vide, ali čekaju da odrade svoj mandat i da posao uradi neko drugi. Dešava se to i svetu. Sada se pojavljuju tekstovi ozbiljnih autora o tome da su Federalne rezerve podržavale politiku koja je dovela svet do katastrofe, prevashodno Ameriku, ali se to videlo kada je Buš propao. Kao što su naši drugovi videli da smo prezaduženi kad je Tito umro. Ko je do tada pričao da smo prezadužena zemlja išao je u zatvor za neprijateljsku propagandu. I sad možete imati političke probleme kad kažete da se ne treba zaduživati za tekuću potrošnju.
BiF: Šta očekuje građane u procesu pridruživanja Evropskoj uniji?
M. Zec: Ovde ljudi nisu ni svesni da se u Evropi mnogo radi. Nemate ni u jednom evropskom gradu ovakav način života posle jedanaest sati. A kod nas deca izlaze u provod u pola dva po ponoći. Kako on sutra može da ide u školu? Ili ova priča oko ukidanja viza. Oni su nam ukinuli vize kao deo kulturnog procesa Evrope. Da odemo tamo, potrošimo nešto para i da se vratimo. Nisu nam još dozvolili da radimo u Evropi, a mnogi bi da idu da rade dva meseca na crno kod strica na građevini. Drugi kažu – ići ćemo u Segedin po jeftinije kobasice. Zašto su kobasice jeftinije u Segedinu nego kod nas? Ima li smisla da narod sedne u autobus i da skidanje viza doživi tako što će da vuče torbe i da se naganja s carinom? Zar nije jeftinije da kobasice hladnjačom dođu ovde po sličnoj ceni? Zašto su kobasice i drugi proizvodi ovde skuplji? Znači da imamo unutrašnji monopol i to evropsko tržište mora da izniveliše. Ili, ministri nam govore da možemo do Frankfurta za 40 evra. Što nismo mogli juče? Ko je nama branio da dozvolimo niskobudžetnim kompanijama da uđu na naše tržište? Sada to moramo da uradimo, a mogli smo i ranije.
BiF: Evropska unija je odblokirala Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom, koji će početi da se primenjuje od 1. januara. Koja je ekonomska dobit za zemlju od primene ovog sporazuma?
M. Zec: Ekonomski neće značiti mnogo jer se to što dobijamo ovim sporazumom direktno ili indirektno već primenjivalo, ali to je dobra politička vest. Dok države pojedinačno ratifikuju taj sporazum proći će još dosta vremena i neće on odmah početi da se primenjuje. Ono što je za nas važno, sloboda pristupa stranim tržištima, toga je i ranije bilo. Nema tih povlastica koje će vam dati mogućnost prisustva na tržištu ako nemate kvalitetnu robu. Možemo li mi ovde da proizvedemo robu koju možemo da izvezemo? Primera radi, naši političari često vole da kažu kako imamo poseban trgovinski sporazum sa Rusijom ali ga nedovoljno koristimo. Pa imamo sporazum, ali ne možemo da ga koristimo. Zašto bi Rusija, u kojoj fabriku automobila otvara Tojota i koja ima aranžman sa Fiatom, dozvolila da se iz Srbije izveze 500.000 automobila na njeno tržište? Pa Rusija će valjda otvoriti fabriku. Kada dođete do konkretnog aranžmana po sporazumu koji imamo sa Rusijom, vidite da tu ima niz drugih ograničenja. Carine je spustila i Evropska unija ali je postavila ogroman broj vancarinskih barijera. Mi nemamo robu koja je proizvedena po standardima koji tamo važe. Evropska unija ima skup specifičnih propisa i složenih procedura i čeka nas ogroman posao na koji mora da se navikne i privreda i društvo. Građanima treba objasniti da je put ka Evropi dobar i da skoro nema alternativu ali da podrazumeva mnogo više obaveza nego prava.
broj 61/62, decembar 2009/januar 2010
Gordana Milojković
Ova sarkastična narcisoidnost imala je i osnova. Malo gde ćete naći bibliografiju njegovih radova, jer je preobimna, pa se uglavnom svodi na konstataciju da je svojim teorijama obogatio ekonomiju blagostanja (welfare), nauku o finansijama i svetsku ekonomiju. Na principima termodinamike, na primer, zasnovao je i utemeljio metod komparativne statistike u ekonomiji. Briljantno poznavanje matematike omogućilo mu je da razradi model kako promene u nadnicama utiču na zaposlenost; kako se varijacije u finansijskom pritisku odražavaju na prihod; kako investicije u preduzećima i potrošnja porodica reaguju na poteze ekonomske politike. Njegovo kapitalno delo Economics, iz 1948. godine, najtiražniji je udžbenik ikada napravljen u Americi i danas se štampa u prosečnom godišnjem tiražu od 50.000 primeraka, a od pre par godina i u Kini u tiražima nepojmljivim za Zapadni svet. To je najkompjuterskije organizovana knjiga iz doba kada ni reč kompjuter nije bila u upotrebi. Kombinujući crnu, plavu i crvenu boju slova omogućio je da se na više načina prati misao, potkrepljuje definicijama i postavljaju pitanja za raspravu. Ja bar nisam imao prilike da vidim bolje organizovanu knjigu – udžbenik.
Ukoliko bi se u Srbiji obezbedila odgovarajuća infrastruktura za masovnu primenu Interneta, broj pretplatnika bi do 2020. dostigao tri miliona, a 81% domaćinstava bi imalo najmanje jednu pretplatu na Internet. Oko 60% priključaka u seoskim područjima bilo bi bežično, a ukupan broj bežičnih priključaka dostigao bi 1,2 miliona. Ostvarena ekonomska korist činila bi 5,2% BDP-a, usled povećanja produktivnosti u privredi, pri čemu bi ostvarena bruto dodata vrednost po zaposlenom u uslužnim delatnostima iznosila 5,6%, a u proizvodnim do 2,8%. To bi omogućilo da učešće uslužnih preduzeća u BDP-u dostigne 3,5% , a proizvodnih 1,1% i to u ukupnom iznosu od 190 milijardi dinara. Učešće poljoprivrede iznosilo bi do 0,25%, a zahvaljujući primeni Interneta ukupni prinosi bi mogli da se povećaju i za 10,5 milijardi dinara. U izveštaju se ističe da bi učešće malih gazdinstava u ovom povećanju moglo da dostigne 90%, jer se procenjuje da bi stručne usluge koje omogućava Internet imale veći uticaj na njihove prinose i ostvarenu dodatu vrednost, nego u slučaju velikih gazdinstava. 
Zato na pitanje otkud odluka da IIB usred krize na tržište plasira dva nova proizvoda – poslovne softvere za mala i srednja preduzeća i inovira poslovni softver za velike firme, Bošnjak ne tvrdi da je to rezultat strateške vidovitosti već iznuđen potez, kakvih je u zemlji u kojoj ni oni koji je vode ne znaju šta će biti sutra, nužno više nego planiranih. „Neposredno pre krize zaposlili smo sedam novih ljudi, jer smo imali sklopljene ugovore za poslove tri godine unapred. Međutim, sa intenziviranjem krize stale su i nove porudžbine, a sada imamo problem da naplatimo i ono što smo uradili. I onda smo rešili da iskoristimo kapacitete koje imamo i napravimo nešto novo. Slično kao i za vreme bombardovanja kad smo prešli na grafičke tehnologije i sa njima prvi izašli na tržište čim su se stekli uslovi. Ovog puta nam je jedan od naših partnera, specijalizovan za male firme, predložio da napravimo kvalitetno rešenje za taj segment tržišta, koje će i u praksi, a ne samo na rečima, biti prilagođeno njihovim potrebama. Ideju smo proširili tako da odmah pravimo dva rešenja za mala i za srednja preduzeća, te da uradimo inovaciju programa na osnovu istih tehnologija. Rukovodili smo se logikom da ukoliko kriza potraje i zbog toga ne bude očekivane potražnje za novim proizvodima, bar smo iskoristili vreme da usavršimo glavni proizvod u našoj ponudi“.
Svetski pokazatelji o situaciji u Srbiji sasvim su suprotni. Rang lista Svetskog ekonomskog foruma pokazuje da je u odnosu na upotrebu interneta Srbija u prethodnih godinu dana pala čak za 21 mesto. Do pada na domaćem IT tržištu nije došlo samo usled svetske krize, već su uzrok i domaće slabosti: nedostatak adekvatnih i pravovremenih rešenja na državnom nivou ali i u privredi, gde su najčešći pokušaji da se prevaziđu problemi radikalno smanjenje ili odlaganje ulaganja u modernizaciju proivodnje, edukaciju kadrova i promociju proizvoda i usluga. Karejm prošle godine, a naročito ove u državnoj upravi i kompanijama evidentno je značajno smanjenje ili potpuno ukidanje investicija u IKT, što je donelo trenutne uštede, ali je dugoročno veoma štetno po konkurentnost domaće privrede i njen dalji razvoj. Dobra praksa nekih uspešnih kompanija u svetu a i kod nas pokazuje da je odlaganje nabavki IKT opreme i unapređivanja informacionog sistema pogrešan pristup uštedama. Naprotiv, kvalitetna informatička podrška je značaj osnov za optimizaciju celokupnog poslovnog procesa, pa time i izvor dugoročnih ušteda.
Ndivhuho Netshimboni: Aktuelna kriza je dostigla najveće razmere od svih ekonomskih negativnih preokreta u proteklih 60 godina. Ipak, južnoafričke banke su prilično solidno kapitalizovane i stabilne, te su dobro zaštićene od direktnih posledica krize. Naše banke su izbegle najgore od opšte kreditne krize, delom i zbog kontrole razmene, koja redukuje izloženost spoljnim pritiscima i konzervativnom pristupu pozajmljivanju novca. 
Nizak nivo ulaganja može se delimično objasniti regulatornim zaprekama zbog političke osetljivosti poljoprivrednog sektora za mnoge zemlje, ograničenjima za strance oko vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem i korporativnim strategijama koje su davale prednost kontroli nad dobavljačkim lancem u odnosu na proizvodnju.