Tekstovi

Usvajanjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa posebnim potrebama, Skupština Srbije je donekle ispunila obećanje koje je dao Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić na proslavi Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom prošle godine, da država mora da upotpuni pravnu regulativu koja će omogućiti poboljšanje njihovog položaja.

U postojećoj ekonomskoj krizi, koja po tvrdnjama nekih ministara i ekonomskih stručnjaka polako prolazi, dok po upozoravanju njihovih neistomišljenika tek treba da svrati u ove krajeve, kao jedan od najvećih problema javlja se problem koji nije stran ni našim nekriznim vremenima, ako smo ih ikada imali, a to je problem nezaposlenosti. Posebna tema je položaj invalida i mogućnost za njihovo radno angažovanje. Ovaj problem, bar što se zakonske regulacije tiče, trebalo bi da sanira Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom usvojen 13. maja ove godine u Skupštini Srbije.

Zakon tretira problem lica sa invaliditetom, koja su ograničenih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa. Samo stanje osoba sa invaliditetom različito je definisano u našoj istoriji, od medicinskog modela koji je sugerisao samo rehabilitaciju, pa do socijalnog modela koji stanje invalidnosti definiše kao prazan prostor između mogućnosti takve osobe i potreba društva, gde je naglasak na društvenoj akciji tj, uključivanju invalida u što veći broj društvenih aktivnosti. Sam naziv potiče od latinske reči invalidus (nemoćan, slab), i to je pojam starih Rimljana kojim su označavali vojnike koji su postali neupotrebljivi za dalje ratovanje. Do sredine 18. veka “nakaznost”, koja bi se mogla upodobiti današnjem pojmu invalidnosti, tretirala se kao kršenje čitavog niza pravnih i „prirodnih“ propisa. U Kraljevini Jugoslaviji prvo je postojao pojam samo ratnog invalida koji je zahvaljujući vojnom angažovanju zadobio povrede, da bi se tek kasnije ovaj status bio priznat civilnom sektoru.

Tokom vremena, kako je preovladalo mišljenje da nisu u pitanju nikakve “nakaze” i tereti za čovečanstvo, zakonska regulativa je išla ka sprečavanju njihove izolacije i diskriminacije. O tome svedoče brojni međunarodni dokumenti koji regulišu ovo pitanje, od Univerzalne deklaracije UN o pravima čoveka, Standardnih pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom, pa do Konvencija međunarodne organizacije rada o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Evropa, u kojoj je procenat osoba sa invaliditetom oko 14 odsto, različito od članice do članice rešava ova pitanja. Tako u Nemačkoj invalidi imaju dobru stopu zaposlenosti zahvaljujući alternativnim vidovima radnog angažovanja, od rada od kuće, pa do skraćenog radnog vremena. Ukoliko osoba sa invaliditetom ostane bez posla u Holandiji ili Švedskoj, sistemom zamrzavanja prava na četiri godine i dalje prima beneficije, dok Danska i Norveška pružaju treninge, edukacije i „start-ap” kredite za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Poslodavci u Poljskoj se oslobađaju jednog dela sredstava koja izdvajaju za invalide ukoliko trebuju proizvode izašle iz tzv. „zaštitnih radionica“. Ovaj izraz označava zapošljavanje osoba sa invaliditetom na radnim mestima sa posebnim uslovima. Primarni cilj takvih radionica je da se što više ljudi iz ove kategorije stanovništva osposobi za rad. Proizvodi nastali u ovakvim radionicama u nekim zemljama, kao što je Velika Britanija, već imaju i svoju robnu marku.

Uslovi i modeli
Što se tiče država iz korpusa “još malo, pa u Evropskoj uniji”, one su na različite načine rešile pitanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Pomenućemo susednu Hrvatsku koja za osobe sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti pod tržišnim uslovima predviđa predhodno pomenute „zaštitne radionice“, a obaveza zapošljavanja ove kategorije lica zakonom je nametnuta u određenom procentu samo za državne institucije i pravna lica čiji je osnivač u pretežnom vlasništvu Republike Hrvatske. Pomenute ustanove imaju obavezu da do kraja 2020. godine zaposle najmanje jednu osobu sa invaliditetom na svakih 16 zaposlenih. U, paralelno nam vezanoj, Republici Srpskoj su slična zakonska rešenja, sem što se obaveza od 16 prema 1 za državne institucije predviđa do kraja ove godine. Naš zakonodavac, sa druge strane, u prvim članovima zakona definišući osobe sa invaliditetom, predviđa i pravo osobe koja potpada pod datu definiciju da podnese zahtev za procenu svoje radne sposobnosti organizaciji zaduženoj za zapošljavanje, što je prvi korak ka pronalaženju radnog mesta adekvatnog radnim sposobnostima osobe sa invaliditetom. Dalje zakon, kao dobru vest, propisuje obavezu poslodavcima kod kojih su invalidi već zaposleni da im prilagode poslove, uslove rada kao i samo radno mesto, da se ne bi desilo, recimo, da im za ulazak u zgradu preduzeća trebaju usluge Parking servisa ili neke građevinske firme koja poseduje kran. Ono što baš nije vest od koje će zaigrati srce poslodavcima u Srbiji koji imaju najmanje 20 zaposlenih radnika, je obaveza je da u radnom odnosu imaju i određeni broj osoba sa invaliditetom, i to oni koji imaju od 20 do 49 zaposlenih moraju da zaposle bar jednu osobu sa posebnim potrebama, oni sa preko 50 zaposlenih bar dvoje, i sa svakih narednih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom. Iako može zvučati kao adekvatno rešenje problema zaposlenosti ove kategorije lica, kasniji članovi zakona koji predviđaju penale za poslodavce u visini trostruke minimalne zarade za svaku osobu sa invaliditetom koju nisu zaposlili, bude sumnju da će ovakva rešenja stimulisati poslodavce da angažuju više od 19 zaposlenih, bar u skladu sa propisima i van sive zone. To svakako nije usklađeno sa politikom vlade za očuvanje i povećanje radnih mesta. Naravno, navedena opaska nije sasvim tačna, pošto se ovakvim sistemom ipak povećava broj zaposlenih, doduše samo osoba sa invaliditetom.

Pionir ovakvog sistema poznatijeg kao „kvotni“ je Velika Britanija, a sledile su je uglavnom razvijene zemlje Zapadne Evrope. Taj sistem je posle 1945. godine primenjivan na ratne invalide i u našoj zemlji, ali se sa tom praksom stalo po nalaženju poslova svim licima koja su tada pripadala pomenutoj kategoriji.

Pored skidanja osmeha sa lica poslodavaca, ovaj sistem može i same osobe sa invaliditetom da demotiviše, jer što bi se neko trudio da se usavršava i bori za posao kada mu je radno mesto negde zagarantovano? Takođe, osobe sa posebnim potrebama koje ovakvom direktnom linijom stignu do zagarantovanog radnog mesta, mogu umesto opšte prihvaćenosti i integracije u radnu sredinu izazvati bar blagu nenaklonost od strane drugih zaposlenih, koji su se borili da dobiju radno mesto. Možda bi navedene nedostatke mogla da otkloni kombinacija ovog sa volonterskim sistemom koji postoji u SAD. On se zasniva na stimulaciji poslodavca sa jedne strane, kao i većem angažovanju osoba sa invaliditetom pri osposobljavanju i traženju posla sa druge, koje za posao konkurišu kao i svi ostali, na osnovu svojih stečenih veština i kvalifikacija. Negativna strana ovog sistema se ogleda u onoj socijalnoj nesigurnosti koja prati zaposlene koji ne nalaze poslove tako lako i posle usavršavanja. Da bi ovo trebalo da bude cilj pri osposobljavanju za tržište rada osoba sa invaliditetom, možda najbolje svedoče reči Tomasa Šindlmajera, stručnjaka UN za pitanja invaliditeta, koji je objašnjavajući potrebu za donošenjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, istakao da Konvencija za ove osobe ne traži neka nova prava, već samo omogućava da one uživaju sva prava u društvu koja svi drugi već imaju. U protivnom, ovakva zakonska rešenja mogu dovesti do toga da poslodavci u cilju izbegavanja penala počnu da izmišljaju radna mesta za osobe sa invaliditetom, a fiktivna radna mesta koja su do sada bila ekskluzivni pronalazak pojedinih državnih institucija pokazala su se, najblaže rečeno, kao loša praksa. Da li je osobama sa invaliditetom potrebna isključivo zaštita ili samo ravnopravnost, pokazaće vreme. No, pre svake ocene možda treba sačekati šta poslodavci, za koje ova obaveza nastaje za godinu dana od stupanja na snagu zakona, imaju da dodaju.

Mirko Miloradović
broj 56, jun 2006.

Motiv za žensko preduzetništvo u Srbiji je uglavnom ekonomska potreba zbog gubitka posla. Zorica Stepanović, Nena Lukić i Ljubinka Cekić želele su da pokrenu sopstveni posao koji im dozvoljava da ispolje kreativnost i upotrebe znanja koja su sticale godinama. Ocenjujući poslovne rezultate firmi u Srbiji čiji su vlasnici ili direktori žene, Unija poslodavaca, regionalne privredne komore i Klub privrednih novinara, dodelili su im nedavno priznanje Biznis dama Srbije. Ovo priznanje dobilo je još jedanaest vlasnica ili direktorki firmi.

Zorica Stepanović je vlasnik i direktor firme IN-projekt u Kragujevcu, koja se bavi projektovanjem, nadzorom i izgradnjom. Kao mlad arhitekta radila je u elitnim građevinskim firmama i bavila se dizajnom i slikarstvom. Privatni posao započela je pre osamnaest godina i u početku je radila samo projekte i nadzor radova. „Pratila sam kako se realizuju moji projekti i učila. Posle ogromnog iskustva koje sam stekla radeći za druge, prodala sam stan i sve što imam i krenula sa izgradnjom. Nisam smela da se upustim u taj posao sve dok nisam bila sigurna u svoje sposobnosti. Želela sam da preuzmem odgovornost za rokove i kvalitet a ne da crvenim radeći za investitore koji ne znaju šta je građevinarstvo. Mnogi su ušli u taj posao da na lak način dođu do novca. To uopšte nije lako jer se na neku dozvola čeka i godinu dana. Za to vreme trošite novac održavajući firmu. Poslujemo u uslovima gde se pravila igre ne znaju. Stalno se donose novi zakoni koji važe retroaktivno pa se dešava da neka tumačenja dobijemo i tri godine pošto smo završili zgradu a ljudi se uselili, platili porez i uknjižili stanove“, kaže Zorica.

Firma IN-projekt svake godine izgradi po nekoliko hiljada kvadratnih metara stambenog prostora u Kragujevcu. Zorica kaže da je pokušavala da gradi i u Beogradu ali kada bi pronašla neku lokaciju ispostavljalo se ili da nije urađen detaljni urbanistički plan ili da nešto nije u redu sa vlasništvom. „Nedavno mi je rečeno da moram da platim izradu urbanističkog plana za čitav blok, ukoliko želim da izgradim zgradu na jednoj lokaciji. Mala firma to ne može da plati već samo veliki investitori koji grade čitav blok. Tu smo u neravnopravnom položaju a i mali investitori zapošljavaju stručne ljude. U mojoj firmi radi jedanaestoro mladih inženjera i stiče iskustvo kroz rad sa mnom, od projektovanja do izvođenja objekta. Moramo da edukujemo mlade ljude i pripremimo ih za vreme kada će ovde doći veliki strani investitori. Ne možemo da dignemo ruke od naših firmi“. Iako je tržište nekretnina u Srbiji trenutno zamrlo, Zorica smatra da ne treba da stane sa izgradnjom. „Moramo da imamo svoj proizvod. Potražiću jeftinije lokacije, ne znam da li ću moći da radim sa tako kvalitetnim materijalom kao do sada, ali moram da se prilagođavam tržištu. Poslovanje ne sme da padne jer firma vuče mnogo sredstava. Ja ne želim da otpuštam mlade ljude koji su taman naučili posao a ni sjajne starije saradnike sa kojima sam gradila firmu“, kaže Zorica.

Ulaganje nije trošak
Nena Lukić je radila pet godina kao profesor matematike i informatike u kruševačkoj gimnaziji i nije imala nikakve veze sa preduzetništvom. Bila je zadovoljna poslom ali, kako kaže, došla je do granice preko koje nema razvoja. „Ako nađete dobar posao u firmi ili školi, na tom radnom mestu ostajete do penzije. Ja nisam sebe tako videla. Želela sam da učim i da napredujem i zbog toga sam sa četiri kofera jednog nedeljnog popodneva došla u Beograd.“ Nena kaže da je imala teorijsko znanje o informacionom sistemu DataLab Pantheon. Ubrzo joj se pružila prilika da znanje primeni u praksi. Od 2005. godine je suvlasnik i direktor firme Jamada i glavni konsultant.

Glavna delatnost firme Jamada je prodaja, implementacija i podrška za DataLab programsku opremu. „Imala sam tu sreću da su moj rad na prethodnom poslu primetili predstavnici slovenačke firme Jamada i ponudili mi posao direktora kada su otvarali kancelariju u Beogradu. Oni su obezbedili početni kapital i to je bila jedna strana mini investicija koju smo vratili posle šest meseci. Za godinu i po dana poslovanja uspeli smo da napravimo finansijski stabilnu firmu sa solidnom bazom klijenata. Nakon toga sam preuzela i suvlasništvo u firmi. Sada smo potpuno samostalni u radu. Kada imamo veće projekte možemo uvek da sarađujemo sa Jamadom iz Maribora i da ih zajedno realizujemo“.

Nena Lukić kaže da se u većini srpskih firmi još ne shvata da investicija u informacioni sistem poboljšava poslovanje i smanjuje troškove. Ove investicije su prve na udaru u ekonomskoj krizi. „Prošle godine je od deset naših ponuda devet prihvaćeno. Od novembra, od deset ponuda je samo jedna prihvaćena. Ostale nisu odbijene već smo dobili obrazloženje da su zadovoljni našim uslovima ali da su i njihovi planovi i projekti stopirani i čekaju da vide kako će se kriza dalje odvijati. U privredi se ništa ne dešava, sve je na čekanju“, kaže Nena. Prema njenim rečima, iako je manje novih, sa starim klijentima imaju odličnu saradnju. „Najveći problem je likvidnost. Znatno duže se čeka na plaćanje po realizaciji posla. Mi omogućavamo klijentima da plaćaju odloženo i na rate a smanjujemo i cenu rada. I pored toga, promet je drastično manji u poređenju sa prošlom godinom. Radimo mnogo više za mnogo manje para. Ali najbitnije je da se radi a naš motiv je da imamo zadovoljne korisnike. Ja sam zadovoljna jer mogu svakog dana da budem maštovita u poslu i uradim novo i kreativno rešenje koje će pomoći klijentu u poslovanju a manje se opterećujem finansijama“, kaže Nena Lukić.

Kriza odlaže planove
Ljubinka Cekić je direktor i jedan od troje vlasnika preduzeća za proizvodnju hleba, peciva i zdrave hrane Vlasinsko zrno iz Niša. Po obrazovanju je ekonomista i radila je petnaest godina u privatnim firmama različitih profila. „Nije mi odgovarao ni način na koji su te firme poslovale ni kako su se vlasnici ponašali prema zaposlenima. To je bio jedan od izazova da 2005. godine krenem u privatni posao. Naše preduzeće sada zapošljava trideset radnika i vodimo kadrovsku politiku da zadržimo dobar tim.“

Vlasnici Vlasinskog zrna su proizvodnju pokrenuli od svojih ušteđevina, bez bankarskih kredita. Iako bi ekonomska kriza najmanje trebalo da pogodi proizvodnju hrane, Ljubinka kaže da se itekako oseća. „U Nišu je teško raditi, to je relativno mrtav grad gde industrija ne radi. Rade jedino pekare, prodavnice brze hrane i ćevabdžinice. Ima dosta malih pekara i konkurencija je velika. Malo je potrošača a mnogo proizvođača. Mi nastojimo da se takmičimo kvalitetom i proizvodnjom zdrave hrane koju pravimo po receptima naših baka i bez aditiva.“

Ljubinka je poreklom iz Crne Trave. Letnje raspuste je provodila kod babe i dede gde je brala i sušila lekovito bilje. To svoje interesovanje je pretvorila u proizvod. U Vlasinskom zrnu se pored standardnih, prave peciva i hleb od kukuruznog i ražanog brašna sa dodatkom lekovitog bilja. Ljubinka je posebno ponosna na svoj proizvod – vlasinsku pogaču zdravlja. Ona se mesi sa medom, nanom, majčinom dušicom, kimom… „Koristimo i koprivu iz Crne Trave koja je zdrava i čista, za pravljenje koprivuše, fila koji stavljamo u integralna peciva. Potrošači su sve više zainteresovani za ova peciva nego za ona koja su punjena suhomesnatim filom“. Crna Trava je poznata po izvanrednoj čipki i dunđerima. Ljubinka je otrgla od zaborava još jedan tradicionalni proizvod – vlasinsku kačku. To je pecivo sa filom od krompira i začina i čipkom od testa.

Vlasinsko zrno plasira proizvode preko svoje četiri pekare. Ljubinka kaže da je proizvodnja trenutno usko grlo jer kapaciteti rade skoro sto odsto. „Planirali smo izgradnju novih proizvodnih pogona ali smo zbog krize odložili planove za neka bolja vremena. Kako da investiramo kad promet opada a naši potrošači ostaju bez posla? Biće dobro ako se samo održimo i poslujemo kao u prošloj godini“.

Gordana Milojković
broj 56, jun 2009.

Po prvi put u svojoj istoriji zemlje Latinske Amerike pokazuju otpornost na efekte svetske ekonomske krize. Naravno da je nerealno reći da su zemlje regiona potpuno zaštićene od kriznih udara, međutim MMF, SB, OECD, CEPAL i Interamerička banka za razvoj ocenjuju da će kriza ovaj region zahvatiti u znatno blažem obliku nego što je to bilo ranije, da će kraće trajati i da će se ove privrede među prvima izvući iz recesije.

Posebno je zanimljiva situacija u Brazilu, najvećoj južnoameričkoj privredi. Kada je tokom prošle godine u više navrata komentarišući opasnosti od efekata krize po Brazil, njegov predsednik Luis Inasio Lula da Silva ponavljao da je kriza „njihova, a ne naša“, olako se prelazilo preko te ocene. Danas, kada postaje sve više evidentno da to nije bila prazna priča namenjena domaćoj publici, već ozbiljan i u činjenicama utemeljen sud, Brazil i njegova ekonomska i finansijska politika postaju predmet ozbiljnih analiza.

Šest meseci nakon ozbiljnih turbulencija koje su zahvatile Vol Strit, Brazil je odolevao tim prvim talasima udara. U traženju odgovora kako izaći iz krize i kako izbeći njeno ponavljanje, pažnja stručnjaka i političara sve se više usmerava prema nekim brazilskim modelima bankarskog i finansijskog sistema.

U proteklih dvadesetak godina Brazil je sproveo niz sadržajnih ekonomskih, finansijskih i političkih reformi koje danas daju realnu osnovu da sa blagim optimizmom očekuje manje bolan prolazak kroz krizu za razliku od najrazvijenijih zemalja sveta i dela zemalja u razvoju, perspektivnih tržišta.

Zahvaljujući spoljnotrgovinskom suficitu, u poslednjih sedam godina akumulirano je preko 200 milijardi dolara deviznih rezervi koje su još uvek ostale praktično nedirnute. Ovako visoke devizne rezerve omogućile su brazilskom javnom sektoru da redovno servisira spoljne dugove i praktično zemlju oslobodi istorijske drame kroz koju je prolazila sa problemima spoljnih dugovanja. Visoko akumulirane devizne rezerve omogućile su Brazilu da se čak afirmiše kao dolarski kreditor. Važno je napomenuti da Centralna banka Brazila raspolaže i rezervama u domaćoj valuti od 186 milijardi reala (oko 80 milijardi dolara) kojima može da interveniše u saniranju problema na finansijskom tržištu kako je učinila septembra prošle godine kada je raspolagala sa rezervama od 270 milijardi reala.

Od zamerki do pohvala
Brazilski bankarski sistem je veoma dobro regulisan. Za razliku od svernoameričkih banaka, brazilske banke poseduju zdravu aktivu što za sada deluje smirujuće na finansijsko tržište. Centralna banka Brazila je između 1995. i 2000. godine implementirala Program stimulisanja restrukturacije i jačanja nacionalnog finansijskog sistema, ocenjen kao jedan od najboljih sprovedenih planova u istoriji zemlje. Programom je potpuno regulisan bankarski sektor, a CB je obezbedila ozbiljnost u kontroli i nadgledanju finansijskog sistema. Najveće domaće banke ustanovile su posebne mere opreznosti kao osnovni kriterijum finansijskih aktivnosti.

O kvalitetu finansijskog sistema Brazila govorio je i predsednik američkih Federalnih rezervi Ben Bernanke, navodeći da nova regulativa svetskog bankarskog sistema treba da sledi brazilski model. Bernanke smatra da brazilska regulativa omogućuje stvaranje novog čvrstog sistema, sa kontrolisanim rizicima i prilično kapitaliziranim bankama.

Za razliku od banaka u SAD i EU, brazilske banke ostvaruju rekordne dobiti i demonstriraju otpornost i zavidan nivo kredibiliteta celokupnog finansijskog sistema. U osnovi ovako solidne pozicije brazilskog finansijskog sistema je i veliki upliv države preko tri svoje najveće banke Banko do Brasil (Banco do Brasil), Nacionalne banke za ekonomski i socijalni razvoj (BNDES) i Kajše ekonomike federal (Caixa Economica Federal). Ne tako davno, Brazil je upravo zbog ove činjenice bio na meti kritika vlada najrazvijenijih zemalja sveta i pod jakim pritiscima da sprovede privatizaciju ove tri banke.

Finansijska situacija brazilskih preduzeća i porodica i dalje je pod kontrolom, nije nastala kreditna kriza koja je zahvatila i realnu ekonomiju što se dogodilo u Islandu, Irskoj, Mađarskoj, Engleskoj i pre svih u SAD. Brazil nije bio ni blizu da eksperimentiše bumom nekretnina. Međunarodnim kreditnim udarom bila je zahvaćena samo brazilska berza, što je prevaziđeno kao problem. Danas je ukupan raspoloživi kredit plasiran u brazilskoj privredi na nivou od 40% BDP, manje nego u razvijenim zemljama i dobrog dela perspektivnih ekonomija. Poređenja radi, odnos kredita i DBP u SAD je šest puta veći nego u Brazilu, celih 249%.

Brazilske banke su u proseku na preporučenih 1 USD štednje davale kredite do 9, odnosno 10 dolara, a preporuka za održivo, nerizično kreditiranje je 12 dolara, dok su vodeće američke banke emitovale kreditnih linija na 1 uloženi dolar do 25 pa čak i 31 dolar (Goldman Sachs i Merrill Lynch).

Brazil ima i jako unutrašnje tržište sa rastućom kupovnom moći proporcionalno sa veličinom populacije. Padom siromaštva, takozvana klasa C, čiji je porodični mesečni dohodak između 500 i 2.200 dolara, čini najveći deo brazilske populacije i postojano je imuna na krizu. To je nova, brojčano dominantna klasa formirana od perspektivnih potrošača čiji je potencijal rasta enorman. Pored Kine i Indije, Brazil ima značajan delo populacije koja još uvek nije inkorporirana u potrošačko tržište. Tokom 2008. godine, u periodu pogoršanja krize, proces smanjenja siromaštva u Brazilu tekao je neometano i potrošačko tržište nastavilo je da raste podržano kontrolisanom inflacijom i politikom socijalne pomoći najsiromašnijima. Programom za smanjenje siromaštva nazvanim Fome Zero, vlada je proteklih sedam godina uspela da popravi redistribuciju bogatstva, čime su smanjene socijalne razlike kroz smanjenje broja najsiromašnijeg dela stanovništva. Takozvana klasa C je za šest godina sa 43% povećana na 54%, a najsiromašniji slojevi, klasa D, smanjena sa 15% na 13%, a klasa E sa 30% na 18%.

Turbulencije na finansijskom sektoru u svetu nisu negativno uticale na potrošnju hrane, pića i proizvoda za održavanje higijene. U poslednjem kvartalu prošle godine prodaja ovih proizvoda porasla je za 11%.

„Zelena“ energetika
Brazilska energetska osnova je „najzelenija“ u svetu, uz nezavisnost od uvozne nafte. Polovina energije koju koristi brazilska privreda potiče iz obnovljivih izvora, hidroenergija i etanol proizveden iz šećerne trske, a raspolaže i sa enormnim hidro potencijalom. Brazil je jedan od malog broja zemalja koji kombinuje hidroresurse, oblast tehnologije obnovljive energije i trebao bi uskoro imati koristi od ogromnih rezervi otkrivene nafte u podmorju. Otkrivena nafta u podmorju na dubini od 6.000 metara, osim što će konsolidovati nezavisnost Brazila od uvoza nafte, pretvoriće ga i u izvoznika ovog energenta. Proizvodnja etanola nije ugrozila poljoprivrednu proizvodnju i nije subvencionirana, za razliku od drugih svetskih proizvođača.

Zbog unutrašnje političke stabilnosti Brazil je od stranih investitora percipiran kao zemlja konsolidirane demokratije, što je veliki legat Luline vlade. Nezavisno od toga ko bude izabran za sledećeg predsednika, neće biti dramatičnih promena u ekonomskoj politici zemlje. Brazilske vlade sprovode postepeni proces institucionalne modernizacije i implementacije temeljnih ekonomskih reformi, pre svega se to odnosi na poreski sistem, sistem socijalne zaštite i reformi iz oblasti radnih prava. Te reforme su počele pre Lule i nastavljene su za njegova perioda. Današnji Brazil rezultat je procesa koji se odvija poslednjih petnaest godina.

Brazil, takođe, karakteriše i solidna ekonomska stabilnost sa iako nesavršenom, ali ipak predvidljivom strukturom zakonskih regulacija. Upravo se navršava deset godina kako Brazil primenjuje tekući kurs valuta i ciljne inflacije. Ovi instrumenti, pridruženi ciljevima primarnog suficita (deo DBP namenjen za otplatu javnih spoljnih dugovanja) garantuju predvidljivost ekonomskih aktivnosti što je suštinski važno za privlačenje produktivnih investicija, što uostalom govori i o snazi rasta jedne zemlje. Evolucija koju je Brazil započeo sredinom osamdesetih godina prošlog stoleća i hrabra odluka Lule da zadrži ekonomsku politiku prethodne vlade pozicionirali su zemlju u ovom momentu na privilegovani položaj.

Brazil je najveći izvoznik hrane u svetu što mu garantuje velike inostrane prodaje u bilo kojem scenariju. Iako se registruje smanjenje cena roba koje Brazil izvozi prodaja hrane (prvenstveno soje i mesa) ove godine će privući u zemlju najmanje 50 milijardi dolara. Brazil ima najveću poljoprivrednu površinu u svetu, raspolaže sa 355 miliona hektara zemljišta od kojeg se samo 20% koristi za proizvodnju. Ta površina odgovara deset puta većoj teritoriji od površine Nemačke ili predstavlja 12% zemlje na celoj planeti koja još uvek može biti iskorišćena za poljoprivrednu proizvodnju. Posebno je značajno istaći da brazilska proizvodnja hrane nije subvencionisana i da je i bez toga jedna od najkonkurentnijih na svetu. Brazil je u poslednjih dvadeset godina kroz državne i privatne investicije razvio vlastitu, veoma respektabilnu naučnu bazu opredeljenju kao podršku razvoju proizvodnje hrane. U naučnom i tehnološkom pogledu Brazil je u samom svetskom vrhu u ovom sektoru.

Brazil je obezbedio diversifikovano spoljno tržište za svoju robu sa kupcima u celom svetu kao i robe čija vrednost raste. Poređenja radi gotovo 80% meksičkog izvoza usmereno je u SAD i računa se da je 20% meksičkog DBP zavisno od kretanja u SAD koje su danas u recesiji. Brazil usmerava samo sedminu svog izvoza na američko tržište što odgovara 2% njegovog DBP. Kupci brazilskih proizvoda dobro su distribuirani što rezultira činjenicom da diverzifikacija smanjuje efekte spoljnih uticaja i omogućuje izvestan stepen fleksibilnosti u kriznim vremenima. Naravno to ne znači da bi Brazil bio potpuno imun na eventualnu „nuklearnu zimu“ na svetskom tržištu, odnosno da bi u potpunosti mogao kompenzirati gubitke globalnim padom svetske potražnje.

Uprkos recesiji koja je zahvatila najveći deo sveta brazilska spoljnotrgovinska razmena u ovoj godini i dalje belezi suficit iako u smanjenom obimu.

Brazilska privreda je poslednje dve godine rasla brzinom većom od 5% prevazilazeći svetski prosek, nešto što se nije dogodilo više od dve decenije. Uprkos jakom usporavanju u ovoj godini, Brazil će nastaviti još jednu godinu brže da napreduje nego što će to biti svetski prosek. Kalkulacije su da će ove godine svetski prosek rasta biti 0,5%, a Brazila 1,5%. Izveštaj OECD ukazuje da će najveći broj analiziranih privreda osetiti „jako usporavanje“, intenzivnije nego u periodu naftne krize pre tridesetak godina, ali je Brazil jedini koji u ovom momentu zastoja još uvek ne zaslužuje klasifikaciju „jako“.

Uprkos svim navedenim pokazateljima, brazilska privreda počinje da beleži i prve znake posustajanja. To se pre svega odnosi na rast broja nezaposlenih i stagnaciju industrijske proizvodnje, koja je nakon tri uzastopna meseca pada počela da beleži blagi oporavak. Akumulirano na godišnjem nivo porasla je za 1%. Sledeći problem koji će vlada morati urgentno rešavati je velika javna potrošnja, koja je do sada bila u okvirima kontrolisanosti. Iako postoje različiti scenariji u kojim pravcima kriza može da se kreće i zahvati i brazilsku privredu, direktor CB Mirelis ocenjuje da će drugi krizni udar Brazil pogoditi manje nego što će to osetiti države srednje i istočne Evrope čija su zaduženja bila utemeljena na deviznoj klauzuli.

Ljubomir Milić
broj 56, jun 2009.

Kada je Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Država posetio Srbiju, Bosnu i Kosovo prošlog meseca, jedan od najvažnijih ciljeva posete bio je da se on bolje upozna sa situacijom na terenu. Nažalost ovo je bilo preko potrebno. Generalno gledano izraz “bolje nikakve nego loše vesti“ je tačan ali kada je u pitanju zapadni Balkan nikakve vesti u stranoj štampi se svode na stare vesti. Da li je to važno? Da, jeste. Ako postoji uvreženo mišljenje da je ovo nasilni region koji se stalno cepa, pun gangstera i ratnih bosova, sa nekoliko zgodnih tenisera radi dekoracije, onda su to zaista loše vesti.

Kada razgovaram sa obrazovanim, dobronamernim ljudima u inostranstvu koje zanima spoljna politika, često sam zapanjen koliko nisu svesni korenitih promena koje su se dogodile ovde u proteklih deset godina. Ponekad se čini da je svetlo ugašeno negde ubrzo nakon 5. oktobra 2000. i kada se ponovo pogleda region, novinari vide samo ono što žele da vide.

Kao prvo, o kome konkretno pričam? Ja pišem članke o ovom delu sveta za časopis “The Economist“. “The Economist“ je zainteresovan ali samo donekle. “The New York Times“ takođe ozbiljno izveštava ponekad odavde, kao i BBC, ili preciznije, internet izdanje BBC-a. Niko od nas ne izveštava (niti mu je dopušteno da izveštava, jer interesovanje nije toliko veliko), toliko često, ali možda dovoljno da pruži ljudima ideju šta se događa. Ali to je u principu to.

I to znači da na engleskom govornom području, jedino kada neki veći broj ljudi čuje za bilo šta o Balkanu jeste kada je priča spektakularna, ali kratka i po mogućnosti bizarna. Na primer: čovek optužen za ratne zločine se ne krije već prodaje lekove protiv impotencije. Ili, isti čovek, tvrdi navodno da mu je važan Amerikanac obećao da neće morati da ide u zatvor. Ili, još jedan deo bivše Jugoslavije proglašava svoju nezavisnost.

Sve nas to vraća, u jednom obliku ili drugom na ratne godine i strani stereotipi Balkana se samo potvrđuju. Jedan britanski istoričar je napisao je 1963. da je “legenda o ‘odvažnoj maloj Srbiji“’ koja je nastala 1914, “zasenila činjenicu da su u prethodnoj deceniji Srbi generalno gledani kao ozbiljna smetnja, nasilni varvari čiju bi megalomaniju pre ili kasnije sustigla kazna koju zaslužuje“. I evo nas sto godina kasnije i, ako zamenite reč Srbi sa Balkancima generalno dobijete, manje više tu sliku.

Evo šta ja mislim: zbog nedostatka stvarno rasprostranjenog, čak i umerenog pokrića ovog regiona u inostranstvu, velika većina stranaca jednostavno ne shvata koliko se on promenio. Naravno da je mogao više da se promeni i naravno da pokriće koje dobije nije cela slika. Da li sam u iskušenju da njuškam po sumnjivim radnjama nekih biznismena? Ne, nisam. Ne bojim se da će me pretući, ali se bojim njihovih advokata u Londonu. Ipak, ne morate da živite ovde da biste imali sumnjive i korumpirane ljude na položajima moći. Pogledajte samo britanski parlament, na primer.

I tako, pošto ovaj region nije dobro pokriven od strane medija u inostranstvu, kako to utiče na ljude ovde? Odgovor je jednostavan. Ako prosečni investitor, ministar unutrašnjih poslova ili turista smatra da su Srbi, Bosanci i slično megalomanski, nasilni varvari (sledeći put kada bude uopšte imao novca) možda će odlučiti da ulaže negde druge ili neće smatrati da je potrebno ukinuti vize za ljude ovde ili da se dopusti ovom regionu da bude primljen u EU.

Vi i ja znamo da su stereotipi o ovom regionu zastareli. Znaju to Ikea i Fiat, kao i mnogi drugi. Ali to i dalje nije dovoljno ljudi. Nakon 11. septembra i svetske finansijske krize, izveštavanje o ovom regionu se svelo na minimum, što bi možda bilo i dobro, da ne ide toliko na ruku stereotipima i na kraju ima loše dejstvo. Tako da je ovo balkanski izuzetak od pravila. Za Balkan je loše kada nema vesti o njemu.

Tim Džuda
broj 56, jun 2009.

Svetska zdravstvena organizacija na kraju 62. skupštine, koja je trajala pet umesto devet dana kako bi se zvaničnici 193 zemlje članice što pre vratili kućama i nadgledali pripreme za eventualnu pandemiju novog gripa, usvojila je 16 rezolucija o različitim pitanjima globalnog zdravlja uključujući o primarnoj zdravstvenoj zaštiti, prevenciji i kontroli tuberkuloze otporne na lekove, javnom zdravlju, inovacijama i zaštiti intelektualne svojine, kao i spremnosti za borbu protiv virusa gripa.

Direktor SZO Margaret Čen ocenila je da se svet danas suočava sa krizama i izazovima na različitim frontovima što otežava očuvanje zdravlja, posebno u zemljama u razvoju, kao i da se danas virusi i bolesti, zahvaljujući razvijenom međunarodnom saobraćaju, šire brže nego ikada. Čen je od međunarodne zajednice zatražila da učini sve što može da pomogne zemljama u razvoju da spreče širenje bolesti, ali i da ti napori ne prekinu niti uspore druge ključne zdravstvene programe.

Zdraviji i dugovečniji
SZO je zaključila da su, sve u svemu, ljudi zdraviji, imućniji i da duže žive nego pre 30 godina. Devojčica rođena danas u Japanu verovatno će poživeti da proslavi svoj 86. rođendan, što je najduži očekivan životni vek na svetu. Muškarci su najdugovečniji u državici San Marinu gde novorođeni dečak može očekivati život dug 81 godinu. Prema podacima iz godišnjeg statističkog izveštaja Svetske zdravstvene organizacije, zapadnoafrička zemlja Sijera Leone ima najkraću očekivanu životnu dob za muškarce – 39 godina, a u Avganistanu kratko žive oba pola – 41 i 42 godine u proseku. SZO navodi da su neke zemlje, najviše afričke, napravile veliki napredak u porastu očekivanog životnog veka nakon 1990, delimično završetkom rata, delimično zbog uspešne zdravstvene inicijative. U Eritreji je tako povećana očekivana životna dob sa 33, na 61 godinu za muškarce i sa 53, na 65 za žene. Angola, Bangladeš, Maldivi, Niger i Istočni Timor povećali su životni vek za oba pola za 10 godina. Ali, neke druge zemlje pokazuju oštar pad u istom razdoblju. Očekivan životni vek u Zimbabveu pao je u proseku za 19 godina za oba pola i iznosi 44 godine. U Lesotu pad iznosi 16 godina, a u Svaziju 14 godina. Očekivani životni vek za muškarce u Južnoafričkoj Republici pao je za 12 godina, na 47 godina. U svim navedenim zemljama hara zaraza virusom HIV-a. U SAD-u očekivani životni vek za muškarce porastao je sa 72, na 76 godina, a za žene sa 79, na 81 godinu. U Rusiji muškarci žive 60 godina, odnosno četiri manje nego u doba SSSR-a.

Među zemljama u kojima je očekivani vek porastao čak 20-30 godina, zahvaljujući kraju ratova ili poboljšanjima u sistemu zdravstva, nalaze se Eritreja i Liberija. Zabrinjava, međutim, što je u nekim zemljama očekivano trajanje života smanjeno, npr. u Zimbabveu, Lesotu, Svazilendu, Bocvani, Kongu.

Takođe su, kako je navela SZO, osnovni lekovi dostupniji a smrtnost dece do pet godina bila je 2007. za 27 odsto manja nego 1990. zahvaljujući uništavanju komaraca malaričara, rehidraciji kao terapiji za dijareju, vakcinaciji dece i poboljšanju vodosnabdevanja i sistema za otpadne vode. Ipak, kako je navela SZO, zapaljenje pluća i dijareja još uvek ubiju 3,8 miliona dece ispod pet godina godišnje iako je obe bolesti moguće sprečiti i lečiti. Među pozitivnima su i činjenica da u svetu za zdravstvo nikada nije bilo na raspolaganju resursa kao sada, da je 27 zemalja izvestilo o smanjenju broja slučajeva malarije za 50 odsto između 1990. i 2006, da je broj ljudi koji imaju pristup bezbednoj vodi za piće povećan na 5,7 milijardi sa 4,1 milijardu u 2006. Istovremeno je procenat neuhranjene dece mlađe od pet godina smanjen na 20 odsto u 2005. sa 27 odsto u 1990. Ipak, 112 miliona dece, kako se procenjuje, još je neuhranjeno. Na spisku postignuća je i podatak da je trećina od 9,7 miliona ljudi u zemljama u razvoju kojima je 2007. bila potrebna terapija za sidu i virus HIV istu i primila. Kada je o TBC reč, od 2004. usporava pojava novoobolelih, ponajviše zahvaljujući ranom otkrivanju i efikasnoj terapiji. Ipak, izazov u toj borbi predstavlja TBC otporan na lekove, kao i njegova kombinacija sa virusom HIV koja se posebno registruje u potsaharskim zemljama. Napredak je načinjen i u borbi protiv tropskih bolesti koje pogađaju 1,2 milijarde ljudi.

Još mnogi pokazatelji potvrđuju da je napredak moguć, međutim, on treba da bude brži i mora da se usklađuje jer se priroda zdravstvenih problema menja na način koji je samo delom moguće predvideti i tempom koji nije očekivan, istakla je SZO. Starenje populacije i efekti globalizacije i urbanizacije ubrzali su širenje prenosivih bolesti i povećali teret lečenja hroničnih i neprenosivih. Sve veći broj ljudi sa kompleksnim simptomima i kombinacijom više bolesti takođe zahteva sveobuhvatnije i u svakom slučaju drugačije lečenje. U godinama koje slede na zdravlje ljudi delovaće još više povezanih faktora, uz to uglavnom nepredvidivih u ovom trenutku, uključujući klimatske promene, bezbednost hrane, socijalne tenzije, navodi SZO. Pored toga, ekonomske i političke krize delovaće i na zdravstvene sisteme, na prvom mestu na njihovo finansiranje.

Među usvojenim rezolucijama na skupštini SZO je i ona koja se tiče klimatskih promena i zdravlja a uključuje tehničku pomoć SZO zemljama kako bi ispitale efekte klimatskih promena na zdravlje i zdravstvene sisteme. Dogovoren je i plan rada koji podrazumeva bolje upozoravanje, partnerstvo sa drugim organizacijama UN i sektorima i to na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou, promovisanje i unapređenje naučnih istraživanja i jačanje zdravstvenih sistema kako bi se borili sa opasnostima po zdravlje koje nose klimatske promene.

SZO je posebnu pažnju posvetila primarnoj zdravstvenoj zaštiti čija reforma treba da ide ka opštoj dobrobiti i u skladu sa sve većim očekivanjima populacije u modernim društvima. Reforme treba da obezbede da zdravstveni sistemi doprinose svima i budu dostupni svima, da reorganizuju zdravstvene usluge tako da primarna zaštita bude okrenuta potrebama ljudi i njihovim zahtevima, kao i da obezbede zdravije društvo.

Gde se, i zašto, najduže živi

10. Gernsi: 80,42 godina
Ostrvo Gernsi, smešteno u Engleskom kanalu, spada pod nadležnost britakske Krune, ali nije deo Ujedinjenog Kraljevstva. Razlog za dugovečnost njegovih stanovnika je jednostavan: ostrvo je veoma bogato. Veoma niski porezi privlače „poreske emigrante“ koji sebi mogu da priušte najbolju ishranu i medicinsku zaštitu. Više od polovine prihoda dolazi od finansijskih poslova, a samo mali broj stanovnika radi u industriji.

9. Australija: 80,50 godina
Na Australiju se odnose svi uobičajeni faktori prosperiteta, ali valja napomenuti da je prosečan očekivani životni vek domorodaca-Aboridžina za oko 20 godina kraći od životnog veka belih doseljenika zbog viših stopa skoro svih faktora koji utiču na skraćivanje života, uključujući pušenje, prekomernu debljinu i siromaštvo. Naučnici smatraju da se može očekivati skraćivanje očekivanog životnog veka u čitavoj populaciji Australije, jer slučajevi prekomerne debljine dostižu gotovo epidemske razmere.

8. Švajcarska: 80,51 godina
Osim stabilne ekonomije i ostalih faktora dugovečnosti kao što su zdrave navike u ishrani i visoke standarde u medicinskoj zaštiti, švajcarska neutralnost garantuje stanovnicima da gotovo da nema šanse da stradaju u nekom obliku oružanog sukoba.

7. Švedska: 80,51 godina
Mada su ekonomski problemi s kraja devedesetih godina prošlog veka naneli štetu čuvenom švedskom modelu države blagostanja, životni standrad i medicinska žaštita su i dalje među najboljim u svetu. Takođe, Švedska ima najmanji broj pušača u razvijenom svetu, svega oko 17 odsto stanovnika puši, pa je smrtnost izazvana bolestima vezanim za pušenje dvostruko manja od evropskog proseka.

6. Japan: 81,25 godina
Svega tri odsto odraslih Japanaca pati od prekomerne težine, što je najniža stopa među svim razvijenim zemljama. To se tumači veoma zdravim načinom ishrane, baziranim na povrću, ribi i pirinču. Japanci, takođe, mnogo manje koriste automobile nego stanovnici ostalih razvijenih zemalja i više pešače i vežbaju.

5. Hong Kong: 81,59 godina
Kao i u Japanu, stanovnici Hog Konga hrane se pretežno povrćem, ribom i pirinčem, sa veoma malim količinama mesa. Pošto je zbog toga prekomerna težina retka, manji je i broj obolelih od kancera uzrokovanih lošom ishranom i srčanih oboljenja.

4. Singapure: 81,71 godina
Osim ekonomskog prosperiteta, za dugovečnost stanovništva je zaslužna i država koja je početkom 80-tih godine prošlog veka uočila da raste procenat starijih u ukupnoj populaciji. Donet je niz mera koji je rezultirao odličnom medicinskom zaštitom i posebnom brigom o starijim osobama.

3. San Marino: 81,71 godina
Treća najmanja država u Evropi (posle Vatikana i Monaka), takođe je i jedna od najstarijih republika. Dugovečnost njenih stanovnika bazira se na činjenici da većina radi kancelarijske poslove, jer rad u industriji i težak fizički rad znatno skraćuje životni vek.

2. Makao: 82.19 godina
Ovo ostrvo u Južnokineskom moru uživa u blagodetima ekonomskog napretka. Najveći prihodi su od turizma i nedavno legalizovane industrije kockanja. Profiti od kocke sada čine oko 70 odsto ukupnih prihoda, a taj novac država pametno ulaže u jačanje socijalne i medicinske nege.

1. Andora: 83.51 godina
Locirana između Francuske i Španije, Andora je bila jedna od najsiromašnijih evropskih zemalja, sve dok nije postala popularna turistička destinacija posle II svetskog rata. Ekonomski napredak i ulaganja u medicinsku zaštitu, objekte i opremu sada omogućuju da njenih 71.000 stanovnika živi u blagostanju.

Julija Simić
broj 56, jun 2009.