Tekstovi

Razvijene zemlje sveta i EU zvanično su objavile recesiju i revidirane prognoze za ovu godinu, dok zvanicnici u bivšim ju-republikama uglavnom o posledicama globalne ekonomske krize još pričaju sporadično i izbegavaju reč recesija. Region će kao i ostatak Evrope u 2009. osetiti nedostatak i smanjeni dotok direktnih stranih investicija, manje narudžbina, teži plasman na ino-tržištima svojih roba i sporije punjenje državne kase.

Češka privredna komora upozorila je i da Češka klizi u recesiju. Preduzeća praktično ne proizvode jer nemaju narudžbine a u zemlju je prošle godine došlo za četvrtinu manje stranih ulaganja nego prethodne 2007. godine. Češka industrija koja je zabeležila prema podacima za novembar pad od 17,4 odsto u odnosu na isti mesec prethodne godine, za šta je najveći krivac pad prozivodnje saobraćajnih vozila za 30 odsto, ne može da računa ni na ranijih godina uobičajena visoka strana ulaganja. Posredstvom svoje agencije za podršku stranim ulaganjima ČehInvest, Češka je prošle godine privukla više projekata, 213 u odnosu na 201 prethodne godine, ali zato u vrednosti od svega 30 milijardi kruna (1,1 milijarde evra) dok je u 2007. u zemlji stigla 41 milijarda kruna stranih ulaganja. Direktorka ČehInvesta Aleksandra Rudišarova kazala je da je Češka zbog krize izgubila i dve velike investicije u automobilsku industriju. Privredna komora zato predlaže vladi da se ne snižavaju kamatne stope, banke da ne otežavaju finansiranje preduzeća, da se nastavi dalje smanjenje poreskog opterećenja preduzeća a sindikati da prestanu da vrše pritisak na povećanje plata. Komora je takođe apelovala na vladu da češki poludržavni elektro-energetski gigant ČEZ ne poskupljuje neprestano električnu energiju, pošto skupa struja, sada kada je precenjena češka kruna konačno počela da slabi, predstavlja glavno opterećenje za privredu.

Mađarska: Revizija

Kada je reč o Mađarskoj, ona će zbog produbljivanja recesije revidirati budžet i povećati planirani deficit za ovu godinu. Gotovo je sigurno da se neće ostvariti privredni rast od 2,6 odsto zbog posledica globalne ekonomske krize pa će time biti ugroženo i punjenje budžeta, što će zemlju gurnuti u najgoru recesiju u poslednjih 15 godina. Mađarska Vlada mogla bi se odlučiti na povećanje poreza i smanjenje rashoda kako bi nadoknadila pad bužetskih prihoda zbog smanjenja ekonomskih aktivnosti. Vlada je, prema rečima ministra privrede Gordona Bajnaija, čvrsta u odluci da budžetski deficit bude u skladu sa smernicama Evropske unije, odnosno ispod nivoa od 3 odsto BDP-a. On dodaje da se radi na strukturnim reformama koje će drzati budžetski deficit pod kontrolom. Nove mere vlade mogle bi se ocekivati već ovih dana a premijer će, kako navode mediji, pozvati političke stranke na jedinstvo kako bi se sprovele mere za ublažavanje posledica krize. Mađarska je u oktobru prošle godine osigurala 20 milijardi evra hitnog kredita od Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske unije i Svetske banke, a zauzvrat je obećala da će ubrzati smanjenje budžetskog deficita i da će smanjiti zavisnost od izvora finansiranja iz inostranstva.

Poljska: Rast nezaposlenosti

U Poljskoj bi zbog globalne krize moglo da izgubi posao čak 400.000 ljudi tokom ove godine, a stopa nezaposlenost bi sa sadašnjih devet porasla na 13 odsto, procenjuju poljski ekonomisti. Prema najnovijim podacima Glavnog ureda za statistiku, poljska preduzeća najavila su za početak ove godine otpuštanje oko 30.000 radnika, a najviše su pogođeni automobilska industrija, građevinarstvo, industrija nameštaja, tekstilna industrija i metalurgija. „Tako visoka nezaposlenost je crni scenario ali na žalost najverovatniji“, smatra ekspert poljske konfederacije privatnih poslodavaca Leviatan, Jeremi Mordaševič. Stručnjak Instituta „Adam Smit“ Andžej Sadovski veruje, međutim, da situacija neće biti tako crna, budući da se deo poljskih preduzeća sprema da kao lek za ublažavanje krize raskine stalni radni odnos sa radnicima, ali da ih ostavi na poslu kao preduzetnike. Glavni krivac za tako veliki očekivani porast nezaposlenosti u Poljskoj nije samo recesija već i masovniji povratak poljskih gastarbajtera koji gube posao u Velikoj Britaniji ili Irskoj. Poljska vlada, privrednici i stručnjaci recept da se prikoči rast nezaposlenosti vide u novim ulaganjima u infrastrukturu iz fondova EU. „Razumno ulaganje tog novca moglo bi da zaustavi rast nezaposlenosti i podstakne privrednu konjunkturu“, kazao je Mordaševič.

Milena Gačević,

broj 52, februar 2009.

U poslednja četiri meseca IT kompanije u Srbiji u proseku beleže pad profitabilnosti za 50 odsto i porast nelikvidnosti, a računari su poskupeli za oko 30%. Istovremeno, destimulativnim propisima država dodatno utiče na negativne trendove koji prete da ozbiljno ugroze IT delatnost u Srbiji.

Iako je prema podacima domaće analitičke agencije “MINECO” u poslednje četiri godine domaće tržište informatičke opreme udvostručeno i IT potrošnja porasla sa 31 evra po glavi stanovnika u 2004. na 74 evra u 2008. godini, i dalje je evidentno zaostajanje za zemljama EU gde je prošle godine za nabavku IT opreme u proseku potrošeno oko 800 evra. Nakon što je u 2007. domaće IT tržište sa rastom od 37% zabeležilo najveću stopu rasta u Evropi, u prošloj godini je sa ukupnom vrednošću od 550 miliona evra ostvarilo rast od samo 20% u odnosu na prethodnu godinu. Najkritičniji je bio četvrti kvartal 2008. kada je ostvaren rast od svega 5%, zbog pada kupovnih sposobnosti kao posledice prvih efekata finansijske krize na domaćem tržištu i porasta kursa evra. U poslednja četiri meseca IT kompanije u Srbiji u proseku beleže pad profitabilnosti za 50% i porast nelikvidnosti, a računari su poskupeli za oko 30%. U javnosti već ima naznaka da pojedina preduzeća i državni organi odustaju od planiranih kupovina računara i smanjuju sredstva za održavanje IT sistema, dok su neke domaće kompanije koje proizvode softver za strane partnere dobile zahteve da smanje ili obustave isporuke.

Navedeni trendovi prete da ozbiljno ugroze IT delatnost u Srbiji, čiji su najveći uspesi postignuti isključivo ličnim inicijativama i privatnim sredstvima, dok je država uglavnom bila kočničar sprovodeći mere poput visoke stope PDV-a, visokih carina, komplikovanih i destimulativnih procedura za uvoz i izvoz opreme, a ovih dana domaće IT kompanije suočene su i sa novim problemima, kao što je retroaktivno povećanje carina za monitore uvezene pre četiri godine, ili naplata „muzičkog dinara“ pri prometu informatičke opreme i delova.

Destimulativni propisi

Domaći IT potencijali za proizvodnju i izvoz dobrim delom su neiskorišćeni i zbog načina na koji domaći propisi definišu šta je to domaći proizvod, usled nejasnog statusa IT delatnosti kod izvoza IT usluga, korišćenja izvoznih stimulacija i slično. Sadašnji propisi i njihova interpretacija onemogućavaju da domaće IT kompanije dobiju sertifikat o poreklu robe iz Srbije. Treba imati u vidu da evropski stanadard predviđa da se sertifikat o domaćem poreklu može izdati „kada se ugrade delovi a promeni njihova namena”, te da bi ovakva interpretacija „sertifikata o poreklu robe” omogućila izvoz oko 100.000 računara iz Srbije. Usklađivanjem domaće carinske nomenklature sa onom koja se primenjuje u EU i smanjenjem carina na uvoz ICT opreme omogućile bi se pristupačnije cene za korisnike, a razvoju ove delatnosti mogu doprineti i umanjeni doprinosi, kreditiranje izvoza, povoljne kamatne stope, bonifikacije, kreditiranje domaćih kupaca IT opreme, kao i beneficirani status domaće IT delatnosti pri javnim nabavkama što je praksa u svim okolnim zemljama. Obrazovanje predstavlja osnovicu za inovacije i poslovne inicijative i zato, uprkos krizi, treba povećavati kvote za upis na fakultete za informatička zanimanja i podsticati masovne obuke korisnika IT. Mnogo se očekuje od spremnosti Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo da dinamizira razvoj e-uprave radi smanjenja troškova uprave i efikasnijeg servisiranja privrede, a stimulativni propisi i regulativa na državnom i lokalnom nivou mogu da povećaju interes za „autsorsovanje“ proizvodnje IT opreme u Srbiju. Takođe, stimulativniji propisi iz oblasti elektronske trgovine omogućili bi povećanje prometa i širenje domaćeg tržišta, ali i inostranog za neke naše proizvode i usluge.

Struka očekuje da će uočeni problemi konačno početi da se rešavaju, s obzirom da od razvoja IT delatnosti u mnogome zavisi dalji privredni i društveni napredak i uključivanje Srbije u moderno globalno tržište, a u aktuelnim uslovima krize i mogućnosti da se pametnim ulaganjima u IT infrastrukturu i rešenja ostvare preko potrebne uštede u poslovanju. U tom pogledu ohrabruje vest da je „IT Forum“ na čelu sa ministarkom za telekomunikacije i informaciono društvo Jasnom Matić, nakon analize situacije u ovoj delatnosti podržao preduzimanje navedenih i niza drugih podsticajnih mera u oblasti IT. Sa druge strane, IT analitičar agencije “MINECO” Milovan Matijević prognozira da će u ovoj godini IT tržište nastaviti da raste ali po nižoj stopi u odnosu na prethodne godine. Prema njegovim rečima, od januara do septembra 2009. IT branšu očekuje „duga niska sezona“, što bi trebalo iskoristiti za reorganizaciju preduzeća i povećavanje njihove efikasnosti, kao i za spajanja IT kompanija, odnosno ukrupnjavanje IT sektora u Srbiji.

Nikola Marković,

broj 52, februar 2009.

Vlast u BiH na svim nivoima, od države entiteta do kantona, ozbiljno je shvatila prijetnju koju globalna ekonomska kriza donosi i u BiH, pa su preduzete hitne mjere. Poslanici u entitetskim i državnom parlamentu udvostručili su svoje i plate ministara i premijera.

Za sada, povećanje plata narodnih predstavnika jedina je konkretna mjera kojom se ekonomija BiH suprotstavlja posljedicama globalne krize. Da ipak ne bude kako poslanici nisu ni čuli za globalnu krizu, te da pokažu da imaju osjećaj za štednju i trenutak u kome se svi zajedno nalazimo, riješili su ipak da skrešu neke plate i zbor je pao na direktore državnih kompanija. Tako će ubuduće maksimalna plata ovih direktora u Federaciji BiH biti 1.964 eura, odnosno maksimalno pet prosječnih plata. U praksi to znači da će stotinak direktora imati nešto manje plate nego do sada.

U međuvremenu, niko ne zna niti koliki je bio prošlogodišnji ekonomski rast BiH, a još manje koliko bi mogao iznositi u ovoj godini. Takvim procjenama bave se samo dokoni strani ekonomisti, dok domaća vlast ima puno važnijih i sudbonosnijih pitanja koja treba rješavati i čiji istorijski značaj se ni izbliza ne može porediti sa trivijalnim pitanjima poput ekonomskog rasta, spašavanja ono malo postojećih radnih mjesta, povećanja izvoza.

Poslednjih dana januara EBRD je revidirao svoju procjenu ekonomskog rasta BiH u ovoj godini, i to samo nakon dva mjeseca. U novembru su ekonomisti EBRD-a predviđali BiH ovogodišnji rast od 4,5 posto ali se sada barata sa 1,5 posto. Ovako brza revizija na naniže sigurno nije dobar znak, utoliko prije što se smatralo da su balkanske zemlje ionako na svjetskoj ekonomskoj periferiji što bi ih trebalo sačuvati od najrazornijeg dejstva globalnog finansijskog cunamija.

Sa procjenom EBRD-a slažu se i analitičari iz Economist Inteligence Unit (EIU) čija je procjena ekonomskog rasta BiH u ovoj godini takođe 1,5 posto s tim što su malo optimističniji za narednu, 2010. godinu kada očekuju da bi BiH mogla zabilježiti 2,5 posto rasta. Ipak, bez obzira na brojke u plusu, kako je EIU procjenio da je rast u BiH u prošloj godini iznosio oko 5,8 posto, onda je jasno da bh. ekonomiju u ovoj godini očekuju teški trenuci.

Optimističnih tri posto rasta

Za razliku od stranih analitičara, guverner Centralne banke BiH, Kemal Kozarić, nešto je optimističniji te vjeruje da u ovoj godini ekonomski rast BiH neće biti ispod dva posto, odnosno u slučaju optimističnog scenarija možda čak i između tri i četiri posto.

Centralna banka BiH ujedno je bila i jedina koja je nešto konkretno preduzela do sada. Kako se prvi na udaru globalne finansijske krize našao bankarski sektor iz koga su usljed panike tokom oktobra i novembra građani povukli 409 miliona eura svojih štednih uloga, CB BiH je smanjila stopu obavezne rezerve sa 18 na 14 posto čime je bankama oslobođeno 370 miliona eura. Na žalost smanjenje stope obavezne rezerve je jedini instrument koji na raspolaganju ima CB BiH, s obzirom da ona funkcioniše kao Valutno vijeće (currency board) što znači da nema štampanja novca niti kreditiranja države.

Bankari koji su nakon prvog udara krize uspjeli ostati na nogama u praksi su pooštrili uslove za plasiranje kredita čime su se na udaru prvi našli građevinari, prerađivačka industrija te mala preduzeća kojima ionako život nije bio lak.

Entitetske vlade u BiH ipak pominju krizu i načelno najavljuju da će nešto učiniti kako bi se olakšao život i preživljavanje domaćim kompanijama. Svima je jasno da je jedini efikasan lijek upošljavanje domaćih preduzeća i obezbjeđenje svježeg novca za kompanije.

Jedino čega su se konkretno do sada sjetili u FBiH je da oko 200 miliona eura, koliko javna preduzeća drže oročeno u poslovnim bankama, jer su im višak, prebace u Razvojnu banku FBiH kako bi taj novac ona mogla plasirati pod povoljnijim uslovima. Ova ideja nikako se ne sviđa direktorima javnih preduzeća a još manje bankarima. Zaključak je da se u suštini time ništa ne dobija jer se novac praktično samo prebacuje iz lijevog u desni džep, pošto je jedini efekat manje novca u poslovnim bankama za kreditiranje i preduzeća i građana.

Budžet važniji od proizvodnje

Najave velikih kapitalnih investicija strateških partnera u energetski sektor u oba bh. entiteta, što je trebalo pokrenuti investicijski ciklus i ubrizgati oko 4,9 milijardi eura, neslavno su propale zbog neznanja i nesposobnosti vlasti sa mirisom korupcije. Nakon što je farsa sa izborom strateških partnera za energetski sektor u FBiH izgleda definitivno okončana i sve vraćeno na početak, i u Republici Srpskoj ČEZ se povukao iz “posla vijeka” proširenja TE Gacko, investicije koja se procjenjivala na 1,4 milijarde eura.

U oba entiteta najavljuju da će preko razvojnih banaka obezbjediti domaćoj privredi povoljnije izvore finansiranja, mada nije baš najjasnije odakle bi se mogao naći sav taj novac. Ali to i nije bitno, barem dobro zvuči.

Republika Srpska je u nešto povoljnijem položaju jer još uvijek nije potrošen sav novac dobijen prodajom telekoma. Loša vijest je da više nema šta da se proda, osim elektroprivrede, a privlačenja velikih stranih investitora za sada i ne daje bogzna kakve rezultate.

U Federaciji BiH, Vlada je više zabrinuta kako da napuni budžet nego da pronađe način da pomogne domaćoj ekonomiji da očuva radna mjesta i svoje tržišne pozicije. Proteklu godinu FBiH je završilla sa „rupom“ u budžetu od oko 200 miliona eura a ako se po jutru dan poznaje, onda će ova godina biti još gora. Minus u budžetu je rezultat prije svega enormnih socijalnih davanja za demobilisane borce, ratne i civilne invalide i porodice poginulih. Na taj način kupovao se socijalni mir iako se znalo da novca nema dovoljno a sad je došao trenutak suočavanja sa praznom kasom i zahtjevima korisnika koji traže ono što im zakon garantuje. U takvoj situaciji u budžetu su žrtvovani i subvencije za poljoprivredu i podrška domaćoj proizvodnji, kapitalne investicije, sve zarad kupovine barem još kojeg dana socijalnog mira.

Ko preživi – pričaće

U čitavoj priču jedina utješna stvar je što BiH zaista jeste dobrim dijelom izolovana od globalnih kretanja. Zbog minimalnog izvoza globalno ekonomsko usporavanje i pad izvoza manje pogađa čitavu domaću ekonomiju jer ionako nema previše izvoznika. S druge strane, pad cijena energenata i hrane na svjetskom tržištu ide na ruku BiH pošto su ovo najznačajnije stavke u ukupnom izvozu. Uostalom, BiH godišnje zaradi duplo više od doznaka iseljenika iz inostranstva nego od izvoza. Stoga je najveća prijetnja upravo realna mogućnost da usled rasta nezaposlenosti i eskalacije kriza u SAD i zapadnoj Evropi, dijaspora jednostavno više ne bude u stanju da šalje onoliko koliko je do sada slala. Dođe li do drastičnog pada ovih doznaka, BiH se onda neće suočiti sa ekonomskom krizom već sa nečim mnogo ozbiljnijem.

Poslodavci od države očekuju da im pomogne barem kroz značajnije smanjenje doprinosa na plate, ali su male šanse da im ove želje budu uslišene. Podjednaki izgledi, dakle nikakvi, su i da država usliši vapaje izvoznika i da im konkretno finansijski pomogne da barem zadrže postojeće pozicije na inostranim tržištima.

Poslednji adut za kojim bi mogli posegnuti u FBiH je prodaja telekoma jer je to jedini način da se brzo dođe do gotovog novca. Iako se telekom prodaje samo jednom, pa bi se taj novac trebao iskoristiti u nešto pametno, s obzirom na rupe u budžetu koje se neće smanjivati, postoji realna opasnost da taj novac jednostavno završi u potrošnji, od čega dugoročno niko ne bi imao koristi.

Kao i u proteklih 13 godina, domaća ekonomija i preduzetnici su prepušteni sami sebi, da se snalaze kako znaju i umiju u uslovima najveće ekonomske krize u zadnjih nekoliko decenija. Ako ih ekonomska kriza ne ubije, na kraju će sigurno izaći jači.

Dražen Simić,

broj 52, februar 2009.

Nakon prošlogodišnjeg pravog berzanskog brodoloma koji na svojoj koži nisu osetili jedino berzanski posmatrači, ovogodišnja očekivanja ulagača, što donekle prvi mesec i pokazuje, u velikoj meri obojena su apatijom i ravnodušnošću. I dok je opasnost u vidu značajnog pada tržišta u velikoj meri iscrpljena lane, ove godine nad glavama ulagača visiće pretnja još slabije likvidnosti i postepenog odumiranja trgovine.

Uklješteno između domaćih političkih turbulencija i kasnijeg globalnog cunamija, gotovo da nije bilo dužeg perioda u protekloj godini u kojem domaće tržište kapitala nije pokazivalo znake frustriranosti i haotičnosti. Konačan učinak – tročetvrtinski gubitak, mereno indeksom najlikvidnijih akcija Belex 15, više nego nedvosmisleno odražava patnje ulagača u ovom turbulentnom periodu. Pojedini negativni trendovi iz protekle godine svakako će biti nastavljeni i u ovoj, možda i izrazitijim tempom, dok bi nadu kakvoj-takvoj pokretačkoj snazi tržišta mogli dati eventualni nagoveštaji globalnog oporavka ekonomije i izrazito niski cenovni nivoi domaćih kompanija.

Žrtve

Osim drastičnog pada najlikvidnijih hartija, glavna manifestacija velike krize na tržištu kapitala bilo je znatno smanjenje prometa koji su u pojedinim momentima podsetili na rane dane Beogradske berze kada su trgovine bile neredovne i održavane isključivo aukcijskom metodom. Odsustvo velikih inostranih portfeljnih ulagača iz inostranstva i nepostojanje njihovih domaćih pandana, osim pada vrednosti kompanija, prouzrokovalo je promete na izuzetno niskim nivoima na kojima su i ostvarene cene teško mogle poneti epitet repernih.

I dok klasično verovanje kaže da pad cena akcija nimalo ne utiče na berzanske posrednike jer oni zarađuju provizije i kada se tržište spusti, splet negativnih okolnosti upravo je najranjivijim učinio ove učesnike na domaćem tržištu. Nikad oštrija globalna kriza i brojne domaće anomalije ovdašnjeg tržišta u potpunosti su istanjile poverenje investitora čija je neaktivnost bila direktan uzrok odsustva značajnijih prihoda berzanskih posrednika. Teškoj situaciji ove grupe učesnika na tržištu doprinela je i predimenzioniranost njihovog broja i pre početka krize, te je sažimanje brokerskog tržišta bila neminovnost koju je aktuelna situacija samo ubrzala. Osipanje broja od osamdesetak brokerskih kuća svakako je trend koji će još većom žestinom biti nastavljen i u ovoj godini naročito kada se uzme u obzir prosta činjenica da nakon prvih petnaestak brokerskih kuća nijedan berzanski posrednik nema udeo veći od jednog procenta u ukupnom berzanskom kolaču.

U nezgodnoj situaciji, pored brokerskih kuća, našli su se i domaći otvoreni investicioni fondovi sa velikim izgledima da ova dijagnoza neće biti kratkog daha. Ove mlade i krhke institucije na domaćem tržištu kapitala prosto su se istopile s padom tržišta akcija te je prosečno stanje imovine po fondu na početku ove godine iznosilo tek neznatno više od milion evra. Ako ovome dodamo činjenicu da većina fondova barata portfeljima od svega par stotina hiljada evra, onda je jasnija slika bilansa kojim raspolažu ove kompanije. Premda situacija koju karakterišu veliki odlivi uloga iz investicionih fondova nije bila strana ni ostalim tržištima komparativnim našem, zakasnelost u razvoju ove vrste institucionalnih investitora kod nas bi mogla biti pogubna, s obzirom na gubitke koje trenutno ovi privredni subjekti prave.

Ovo svakako ne znači da će tekuća godina doneti iskušenja jedino brokerima ili investicionim fondovima, ali sasvim je izvesno da će predstavnicima ovih učesnika na tržištu egzistencija u velikoj meri biti ugrožena. Putu njihovog oporavka verovatno neće doprineti država kako odsustvom podsticija za razvoj tržišta kapitala tako i nebrigom za ovaj segment finansijskog sistema u koji je direktno involviran neveliki broj građana.

Potencijali

Mada se prošlogodišnjom stopom gubitka Beogradske berze ne mogu „podičiti“ mnoga tržišta akcija, upravo je ovo činjenica koja ulagačima daje nadu za oporavak s obzirom da je dno tržišta ako ne dostignuto onda svakako veoma blizu. Jer, uprkos tome što će efekti globalne krize tek ostaviti posledice na lica domaćih kompanija, pad njihovih poslovnih fundamenata u proseku svakako neće biti ni približan korekciji njihovih vrednosti ostvarenih na tržištu kapitala. Štaviše, brojne domaće kompanije na kraju prvog kvartala ove godine objaviće rekordne poslovne rezultate za 2008. godinu što bi uz preventivno i mudro delovanje u periodu velikih izazova koji slede moglo rezultirati barem približno takvim učincima. Kompanije koje uspeju ostvariti ovakav scenario verovatno će tekuću godinu označiti kao istorijski najbolju priliku za kupovinu njihovog vlasničkog udela.

Naravno, u uslovima dalje suzdržanosti portfeljnih investitora na globalnom nivou i dominaciji negativnih vesti na glavnim svetskim tržištima, teško se može očekivati značajniji oporavak domaće berze. No, svakako to ne znači da neće izostati kupovine najpre od strane likvidnih domaćih kapitalista koji teško da će propustiti priliku za eventualno sticanje većinskog vlasništva u pojedinim kompanijama po cenama bliskim onima iz rane faze sprovođenja privatizacije. Koliko će česti biti ovakvi scenariji koji smo u januaru videli na primeru vranjskog „Alfa plama“, zavisiće od dosta činilaca. U svakom slučaju što bude slabija tražnja portfeljnih ulagača za domaćim vlasničkim papirima, njihova cena biće niža i atraktivnija potencijalnim strateškim partnerima. U ekstremnoj situaciji, ovakav rasplet berzanskih dešavanja mogao bi voditi sužavanju dovoljno plitkog domaćeg tržišta i postepenom delistiranju likvidnih hartija.

Ono što kupcima kontrolnih paketa u domaćim kompanijama svakako neće mnogo smetati, jesu brojni nedostaci domaćeg tržišta kapitala koji ga, vrednovano očima portfeljnih investitora, i dalje drže na veoma niskom nivou. Ove anomalije, pored uvezenog virusa svetske finansijske krize, biće glavne prepreke na putu obnove poverenja među portfeljnim investitorima. Slaba regulativa, manjak javnih informacija, loša zaštita ulagača, plitkost i nelikvidnost tržišta, sve su i dalje veliki problemi koji nisu značajnije umanjeni od datuma njihovog nastanka. Ozbiljnost finansijske krize samo je dodatno stavila akcenat na ove stvari koje bi mogle poboljšati investicioni ambijent umesto odomaćenih i ustaljenih vajkanja na posledice globalne pošasti.

Ipak, ostaje istina da i najbolje uređeno tržište, a naročito ono zavisno od ino kapitala, nije moglo odoleti snažnom naletu globalne panike ulagača. Eventualna stabilizacija prilika u svetskoj ekonomiji u drugoj polovini tekuće godine mogla bi doneti zamah berzanskoj trgovini i doprineti preokretu silaznog trenda. U tom slučaju, i ovdašnji ulagači mogli bi se nadati boljem učinku ali nikako ne smeju zaboraviti da će Beogradska berza biti samo jedno u moru potcenjenih svetskih tržišta. Upravo tada do izražaja doći će gore spomenute anomalije domaćeg tržišta koje bi mogle dominantno odrediti brzinu oporavka ovdašnjih akcija.

Nenad Gujaničić,

broj 52, februar 2009.

Hrvatska će se vjerovatno priključiti zemljama koje su stale u red pred MMF-om tražeći pojas za spasavanje u harajućoj krizi. Po mišljenju nekih hrvatskih ekonomista to je već trebalo i uraditi, jer stajati u redu za spasavanje samo po sebi je neugodno, ali biti na kraju redu je vrlo, vrlo neugodno i opasno.

Ekonomski institut Zagreb objavio je da je u trećem kvartalu 2008. hrvatski bruto domaći proizvod pao za 0,5 posto u odnosu na predhodni kvartal a s velikom izvjesnošću se očekuje da će rezultati u četvrtom kvartalu imati isti, opadajući trend. Kako se recesijom smatra pad privredne aktivnosti u dva uzastopna kvartala, Hrvatska je i po školskoj definiciji ušla u recesiju. Analiza koju je donio Reuters na osnovu mišljenja koja su dali 11 vodećih hrvatskih ekonomskih analitičara govori da će u ovoj godini Hrvatska zabilježiti prvi pad privredna aktivnosti, prvi put poslije deset godina. Njihove prognoze u prosjeku govore o padu za oko 0,5 posto, uz pad privatne potrošnje i izvoza. Pored toga, statistika zaposlenosti pokazuje da je u decembru u Hrvatskoj izgubljeno 11 hiljada radnih mjesta u odnosu na novembar. Daljnja potvrda da privredni stroj neugodno usporava je podatak da je u prve dvije sedmice u januaru priljev u budžet bio dvije milijarde kuna manji nego prošle godine u istom periodu. Već u decembru budžet je prikupio 7,6 posto manje prihoda nego u decembru godinu dana ranije, ali manjak je januaru bio skoro dramatičan: u prva dva tjedna u budžet se slilo samo 37 posto prihoda u poređenju s istim prošle godine. Istina prošle su godine priljevi bili rekordni, ali ipak ove je godine od poreza na dodanu vrijednost skupljeno samo 16,3 posto od onog u prva dva tjedna 2008. Uključujući i porez od roba i usluga ove je godine u prvih 14 dana država od svih poreza prikupila samo 35 posto prošlogodišnjih poreznih prihoda. Da nije bilo doprinosa i ostalih stavki, manjak bi bio još veći.

Ekonomskim analitičarima i medijskim komentatorima ovo ukazuje na neosporno usporavanje aktivnosti i činjenicu da je Hrvatska već zakoračila u recesiju. I dok je to bilo očito svima, vlada je dugo izbjegavala i izgovoriti riječ recesija ili kriza. U hrvatskim medijima već je samo ovo vladino a naročito premijerovo izbjegavanje da se stvari imenuju pravi imenom postalo tema za sebe. Kako je 2008. godina isticala vlada je govorila o teškoćama, izazovima i sličnim atributima, i nastavljala planirati uravnoteženi budžet na osnovu rasta od 2,5 posto, da bi onda jedva pristala na budžetski deficit kako bi se plaće u državnom sektoru mogle povećati. Pritisnuta činjenicama i zahtjevima poslovne zajednice koja je dobro vidjela šta se sprema, vlada je konačno krajem novembra osnovala savjetodavno Ekonomsko vijeće predsjednika vlade. U vijeće su ušli viđeni ekonomisti, predsjednici nekih banaka i kompanija, ekonomski analitičari banaka. Tek kad se duboko zašlo u januar vijeće je dobilo zadatak da zajedno s Ekonomskim institutom, ministarstvima gospodarstva i financija pripremi prijedlog antirecesijskih i razvojih mjera, za što je dobila rok od 15 dana, tako da bi prijedlog trebao ugledati svjetlo dana u prvoj dekadi februara.

Ovo je bio prvi konkretan potez kojim je vlada pokazala da će se konačno morati suočiti s recesijom, i odlučiti o rebalansu proračuna, obraćanju MMF-u radi podrške domaćoj likvidnosti i tečaju kune, o reprogramiranju vanjskog duga. «Dok su europske zemlje ublažile usporavanje privredne aktivnosti emisijom svježeg novca u banke i poduzeća, „Hrvatska nema nikakav antirecesijski program“, kazao je ekonomista Damir Novotny,.

I iz privrede su se čuli zabrinuti glasovi da vlada nije poduzela ništa kako bi se prilagodila novoj situaciji.

Ulaganja u optimizam

Problem je u tome što u Hrvatskoj svaka mjera, zbog visoke zaduženosti i financiranju rasta vanjskim kreditima, ima dvostruko dejstvo, i sva su spomenuta pitanja vezana kao u spojenim sudovima. Dok jedna struja poziva na štednju i smanjenje potrošnje da bi se izbjegao MMF i njegovi očekivano rigorozni zahtjevi, drugi su advokati očuvanja aktivnosti po svaku cijenu. Ključno je i što će se dogoditi s vrijednošću nacionalne valute. Devalvacija kune bila bi ogroman udar na kupovnu moć pa i socijalno stanje, budući da je veliki dio stanovništva zadužen kreditima s valutnom klauzulom. Devalvacija kune dovela u problem i banke koje bi se našle s velikim nenaplativim potraživanjima. Međutim, u svjetlu dospjelih 11 milijardi eura vanjskih obaveza ovaj se zadatak čini gotovo herkulovskim. Po nekima je ključno očuvati likvidnost i sačuvati poduzeća od financijske oskudice. „Očito je da će prihodi biti znatno niži od očekivanih i fiskalna politika mora nastojati maksimalno smanjiti potrošnju“, kaže analitičar jedne velike banke. Problem je što se u Hrvatskoj veliki dio rasta zasniva na potrošnji.

Vlada je sa svoje strane suočena s pritiscima da donese rebalans budžeta što prije, ali se za sada tome odupire. Dala je sebi vrijeme do kraja februara da na osnovu izvršenja budžeta, odluči o rebalansu. S obzirom na realna kretanja, vlada je vjerovatno već odlučila o samom rebalansu, jer se rashodnovna strana od 124 milijarde kuna čini nerealno visokom. Međutim, mora riješiti teško pitanje: kome će se uskratiti budžetska sredstva. Ili će izdatke ostaviti na istom nivou a deficit pokrivati zaduživanjem, ali van zemlje kako ne bi ostavila poduzeća bez financijskog krvotoka. Za rebalans budžeta snažno se zalaže i Hrvatska udruga poslodavaca, čiji neki članovi sjede i u ekonomskom vijeću, ali će svojim zahtjevima vjerovatno dodati i zamrzavanje plaća u ovoj godini. Naime poslodavci su najavili svoj prijedlog mjera kojeg ne želi još otkrivati, što znači da se radi o rješenjima koje neće naći na javno odobravanje.

Kakav će, na kraju biti, hrvatski recesijski program, u ovom trenutku nitko ne zna, iako je zemlja velikim koracima zašla u recesiju. Za sada je nepoznanica i kakav će stav zauzeti vlada u njegovoj provedbi: koliko će uspješno balansirati različite pritiske i zahtjeve, koliko će odlučno stati iza nekog programa i na kojoj će platformi on opće biti definiran. Jedan je poznati ekonomista na jedno tv panelu izjavio da je iznenađen da, s obzirom na težinu problema, diskusije o izlasku iz krize, suprotstavljanja koncepcija, rasprave gotovo i nema. Jedan je komentator to opisao kao stanje duha u kojem se vjeruje da će kriza proći ako se o njoj ne govori. Glavne večernje vijesti i dnevnici počinju s izvještajima sa svjetskog rukometnog prvenstva, za koje je izgrađeno nekoliko novih velebnih dvorana i bez izgleda da se ova ulaganja u dogledno vrijeme vrate. To je protumačeno kao ulaganje u optimizam, i zaista bi možda euforija zbog pobjede reprezentacije u finalu vladi ostavila još malo vremena da razmišlja kako će nazvati postojeće stanje, ali razočarenje zbog poraza vjerovatno će joj to vrijeme skratiti.

Davorka Zmijarević,

broj 52, februar 2009.

Projekti koje će Međunarodna organizacija rada realizovati u Srbiji kroz Program dostojanstvenog rada, a za koje je u ovoj godini predviđeno 900.000 dolara ne predstavljaju “vatrogasne mere” za ublažavanje posledica svetske finansijske krize, već podršku za utemeljenje dugoročnih rešenja u zapošljavanju i drugim oblastima iz radnih odnosa.

U Lisabonu je 9. februara pod pokroviteljstvom Međunarodne organizacije rada (MOR) započela regionalna konferencija kojoj prisustvuju delegacije iz evropskih i zemalja centralne Azije, a čija je ključna tema odgovor na svetsku finansijsku krizu i njene posledice po tržište rada. Pored diskusija o problemu zaposlenosti i određivanja nivoa zarada u uslovima krize, na konferenciji se razmatraju i teme poput fundamentalnih prava na rad, kako pomiriti fleskibilnost i sigurnost na radnom mestu, unaprediti socijalni dojalog, kvalitet radnog života i socijalne zaštite.

Konferenciji prisustvuju i predstavnici Srbije, sa kojom je MOR u decembru prošle godine potpisao memorandum o saradnji, što prema rečima Jovana Protića, nacionalnog koordinatora MOR-a za Srbiju znači da će dosadašnja sporadična podrška ove relevantne međunarodne organizacije prerasti u intenzivnu institucionalnu saradnju i sistematsku pomoć našoj zemlji. Saradnja se bazira na realizaciji Programa dostojanstvenog rada, koji će trajati tri godine i sprovoditi kroz projekte u deset prioritenih oblasti koje su utvrđene u saglasnosti sa svim socijalnim partnerima u Srbiji. Predviđeno je i formiranje nadzornog organa koji će, pored nacionalnog koordinatora MOR-a, činiti predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, dva reprezentativna sindikata i Unije poslodavaca, a čiji je zadatak da prati ostvarene pomake i, ukoliko do njih nije došlo, utvrdi razloge zašto su rezultati izostali.

Prioriteti

Za realizaciju Programa dostojanstvenog rada u ovoj godini MOR je predvideo 900.000 dolara koje je obezbedila Vlada Italije sa ciljem da se isfinansira što veći broj projekata u utvrđenim prioritetnim oblastima. Konkretno, 150.000 dolara je namenjeno unapređenju politike zapošljavanja u saradnji sa Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja, što je proširenje podrške u ovoj oblasti budući da MOR još od 2007. u Srbiji realizuje projekat zapošljavanja mladih, “što je gorući problem u Srbiji”, ocenjuje Protić, ali i u zemljama regiona. Stoga je prošle godine održan skup nadležnih za ovu temu iz svih zemalja bivše Jugoslavije, uključujući i predstavnike članica EU koje su najvažniji trgovinski partneri regiona, a u Srbiji se Akcioni plan zapošljavanja mladih očekuje u aprilu ove godine.

Narednih 150.000 dolara namenjeno je projektu za pospešivanje društvene odgovornosti preduzeća i zapošljavanja osoba sa invaliditetom, kojih prema procenama Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji ima oko 750.000, dok je svega njih 25.000 evidentirano kao nezaposleno u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stoga će podrška NSZ-u, pored pomoći u preciznijem statističkom praćenju broja nezaposlenih u ovoj kategoriji, biti pre svega usmerena na određivanje sposobnosti osoba sa invaliditetom za realno zapošljavanje, kao i na usvajanje velikog broja podzakonskih akata koji će pratiti Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je u skupštinskoj proceduri. “Podrška je potrebna i u samoj primeni zakona”, napominje Protić, “jer on predviđa određenu kvotu, odnosno ako ste poslodavac sa više od 30 zaposlenih moraćete da uposlite bar jednu osobu sa invaliditetom i još po jednu na svakih narednih 50 zaposlenih. Da se sve ne bi svelo samo na formu, ponudićemo edukaciju i preduzećima da planski zapošljavaju osobe sa invaliditetom, da zaista uvide njihove potencijale i kako da prilagode radna mesta njihovim potrebama”.

Treći vid pomoći, za koji je takođe namenjeno 150.000 dolara odnosi se na penzijske reforme u Srbiji, odnosno na finansiranje ekspertiza za neke od otvorenih pitanja o daljem toku reformi u ovoj oblasti, dok je ista suma planirana i za unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu, naročito u najkritičnijim sektorima kao što su građevinarstvo i metalska industrija. Finansijska podrška će prevashodno biti usmerena na zajedničke edukativne projekte i kampanje socijalnih partnera, kako bi se kod poslodavaca, ali i radnika podigla svest o potrebi zaštite od rizika na radnom mestu. “Društveno je potpuno neprihvatljivo da vam godišnje više od 40 ljudi gine na radnom mestu”, ističe Protić, napominjući da će usvajanje i primena Zakona o osiguranju na radnom mestu imati i ekonomske implikacije po firme, jer će pored troškova za plaćanje lečenja radnika morati u određenim slučajevima da plaćaju i doživotnu penziju unesrećenom, bez obzira na njegovu starosnu dob. Unapređenje ove oblasti značajno je za celokupnu ekonomiju, jer, kako ističe naš sagovornik “ako imate nekoliko stotina hiljada ljudi koji umesto da pune budžet postaju njegovi korisnici zbog povreda i bolesti zadobijenih na radnom mestu, to je izuzetan teret za ovako siromašnu ekonomiju i bez svetske krize, a kamo li sa njom. Ovo je jedan od primera da su uštede moguće i tamo gde se na prvi pogled ne vide”.

Imperativ je zapošljivost

Preostalih 300.000 dolara utrošiće se na podršku socijalnom dijalogu i izgradnji kapaciteta socijalnih partnera i pratećih institucija, kao i na još neke projekte, najverovatnije iz oblasti zapošljavanja. Naš sagovornik napominje da je ulaganje novca u edukaciju ljudi u nadležnim institucijama najkomplikovaniji i najsporiji, ali i jedini pravi način da se postignu dugoročniji rezultati, kao i da je posebna vrednost MOR-a što, pored kvalitetnih eksperata, kao agencija UN raspolaže ogromnom bazom podatraka o uporednim praksama. “Zahvaljujući tome možemo da prenesemo najbolje prakse jer znamo ko je i u kojim refomama bio uspešan među državama u tranziciji, ali i među zemljama EU, jer ni one nisu podjednako uspešne u svim segmentima”.

Podrška prilagođavanju mera za zapošljavanje odvijaće se tokom cele godine, a planirano je i da kroz program namenjen jednom od najugroženijih regiona – jugu Srbije, koji realizuje više agencija UN, u Pčinjskom okrugu MOR uloži značajna finansijska sredstva u izgradnju kapaciteta Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i za podršku direktnim merama zapošljavanja maloj privredi i drugim kompanijama koje budu identifikovane kao potencijalni izvor za otvaranje novih radnih mesta. U ovom regionu nezaposlenost je ključni problem zbog “lošeg stanja ljudskih resursa i neusklađenosti tržišta rada sa obrazovnom strukturom stanovništva”, kaže Protić, što je generalna manjkavost i uzrok dugoročne nezaposlenosti u celoj Srbiji. Stoga je i pre ove krize, a pogotovo sada, imperativ zapošljivost ljudi, odnosno reforme u obrazovnom sistemu koje će omogućiti fleksibilniju prekvalifikaciju, a time i lakše pronalaženje novog posla. Još veći problem od eventualnih otpuštanja zbog krize je rizik da “ti ljudi više ne mogu da se zaposle ni kada kriza prođe, jer nisu osposobljeni za brzu prekvalifikaciju ze neke druge poslove”, upozorava naš sagovornik. Zato i projekti koje će MOR realizovati u Srbiji ne predstavljaju “vatrogasne mere” za ublažavanje posledica krize, već podršku za utemeljenje dugoročnih rešenja.

Zorica Žarković,

broj 52, februar 2009.

Vlada Srbije usvojila je 29. januara program mera usmerenih na ublažavanje posledica svetske ekonomske krize po domaći privredni sistem, koji bi trebalo da zaživi sredinom februara. Premijer Mirko Cvetković i ministri finansija i ekonomije Mlađan Dinkić i Diana Dragutinović nadaju se da će, sa 3 milijarde dinara iz budžeta i još 5 milijardi dinara Fonda za razvoj, za sprovođenje Programa angažovati ukupno 122 milijarde dinara iz domaćeg bankarskog sektora.

Program mera za ublažavanje posledica svetske finansijske krize u Srbiji počiva na ideji da država treba novčano da pomogne u angažovanju sredstava poslovnih banaka kako bi bili očuvani i eventualno prošireni izvozni poslovi i proizvodnja u ’zdravim’ preduzećima, a istovremeno očuvana kupovna moć građana. Pozivajući se na ranije proklamovane principe jedinstva (svih institucija u sprovođenju dogovorenih mera), solidarnosti (ravnomerno raspoređenog tereta među svim interesnim grupama-čitaj: štednji na svim nivoima) i kontinuiteta (borbe protiv posledica svetske krize), Vlada Srbije izašla je sa programom koji počiva na subvencionisanju kamata za kratkoročne kredite za likvidnost kompanija i za potrošačke kredite građana, garancijama za investiciono zaduživanje domaćih preduzeća i zaduživanju u inostranstvu za podršku poslovanju malih i srednjih preduzeća.

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja obavezalo se da izdvoji dve milijarde dinara za subvencionisanje kamata za ukupno 40 milijardi dinara vredne kreditne linije za likvidnost. Ti krediti, koje će davati poslovne banke na osnovu sopstvenih procena o bonitetu tražioca kredita, biće odobravani sa rokom otplate do godinu dana i maksimalnom kamatnom stopom od pet i po odsto na godišnjem nivou. Ministarstvo ekonomije zahteva da polovina raspoloživog novca iz te linije bude data na zajam izvoznicima.

Za investicione potrebe kompanija osmišljen je 17 milijardi dinara vredan zajednički program poslovnih banaka i republičkog Fonda za razvoj. Fond bi trebalo da obezbedi 30 odsto, a banke 70 odsto vrednosti kredita, uz garancije Garancijskog fonda Srbije za 75 odsto plasmana banke. Planirano je da ovi krediti budu odobravani na duži rok, odnosno na tri do pet godina, uz kamatnu stopu od šest odsto na godišnjem nivou i sa grejs periodom od šest meseci do godinu dana.

Država namerava da se za još 45 milijardi dinara (ili oko 480 miliona evra) zaduži kod stranih finansijskih institucija, i to za kredite za finansiranje poslovanja malih i srednjih preduzeća. Računa se na 250 miliona evra vredan kredit Evropske investicione banke, na po 100 miliona evra od Nemačke razvojne banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, kao i na 30 miliona evra vrednu kreditnu liniju Vlade Italije.

Poseban deo Programa Vlade Srbije čini plan subvencionisanja kamatne stope za potrošačke kredite građana. Namenjeni kupovini trajnih potrošnih dobara kompanija koje imaju proizvodne pogone u Srbiji, ti krediti su zamišljeni kao podrška potrošnji i kupovnoj moći građana. Sa milijardu dinara za subvencionisanje kamata, Vlada namerava da obezbedi ukupno 20 milijardi dinara za kupovinu ’kragujevačkog punta’, poljoprivredne mehanizacije, nameštaja i podnih obloga kao i bele tehnike proizvođača stacioniranih u Srbiji.

Paket u paketu

Svi krediti za preduzeća koje predviđa Program Vlade Srbije odobravaju se pod uslovom da preduzeće kome je pozajmica odobrena poveća ili zadrži isti broj zaposlenih kao u decembru 2008-me godine, i to tokom perioda korišćenja kredita. Taj uslov je nazvan demagoškim od strane nekoliko vlasnika i direktora domaćih firmi, sa obrazloženjem da se, sa jedne strane, od kompanija traži da se suoče sa tržišnom realnošću i da se u skladu sa njom ponašaju, dok se sa druge strane zahteva da se odreknu regularnog načina za smanjenje troškova, a pogotovo ukoliko se ispostavi da je tražnja za njihovom robom ili uslugama smanjena i da je nužno da dođe do smanjenja obima poslovanja. Ubrzo je postavljeno i pitanje kontrole ispunjavanja tog uslova, pa je usledilo objašnjenje da će korisnike kredita kontrolisati Fond za razvoj na osnovu overenih OD obrazaca koje preduzeća podnose svakog meseca Poreskoj upravi, a kome mora da bude naveden broj zaposlenih. Kazna koja je predviđena za one koji prekrše uslov ’neotpuštanja’ zaposlenih je naplata kamatne stope bez subvencionisanja

Pored tzv. Paketa pomoći, odnosno programa kredita uz podršku države, još 27 milijardi dinara raspoređeno je na različite programe podsticaja, garancija i projekata državnih institucija za podršku privredi tokom 2009-te godine. Tako je za programe Nacionalne službe za zapošljavanje opredeljeno 3 milijarde dinara, ukupno 8 milijardi dinara namenjeno je kreditiranju izvoza, finansiranju faktoringa i osiguranju kredita preko Agencije za finansiranje i osiguranje izvoza i Garancijskog fonda. Od većih suma, 3 milijarde dinara ide za start-up kredite Ministarstva ekonomije, a oko 2 i po milijarde dinara za preduzeća iz nerazvijenih opština. U ovaj svojevrsni ’paket u paketu’ svrstani su i podsticaji za privlačenje stranih direktnih investicija i podsticaji za razvoj turističke ponude Srbije.

U javnosti se povela rasprava oko toga da li je Vladin Pogram mera za ublažavanje posledica svetske ekonomske krize došao prekasno ili ne. Kojoj god se strani priklonili, treba priznati da ima istine u odgovoru ministra ekonomije Mlađana Dinkića na to pitanje. On je rekao da bi kritičari programa verovatno ocenili ishitrenim isti ovaj program da ga je Vlada usvojila dva meseca ranije. Što, naravno, ne znači da Program nema mane.

Predviđeno je, naime, da poslovne banke budu te koje će probrati među kompanijama zainteresovanim za povoljnije kredite uz subvenciju ili garanciju države i one imaju pravo da same odaberu ko će im u tom smislu biti klijent. Poslovne banke, što je možda i najvažnije, odobravaju novac izabranom klijentu. Država tj. Vlada, zadržala je za sebe pravo da odredi privredni sektor ili granu koja će biti dodatno stimulisana tokom 2009-te godine, a sve u kontekstu podrške u borbi sa posledicama svetske finansijske krize. Nezgodno je to što se za sada zna samo da će izvoznici, ili kompanije sa izvesnim izvoznim poslovima, imati prođu za kredite uz državnu podršku. Vlada Srbije trebalo bi uskoro da se izjasni koje privredne sektore smatra prioritetnim za kreditnu podršku, ali za sada nije poznato koga država vidi kao perspektivnog u doba krize – poljoprivredu i prehrambenu industriju ili možda građevinarstvo, autoindustriju…

U međuvremenu, premijer Mirko Cvetković najavio je da Vlada razmatra još jedan paket mera, za podsticanje investiranja u infrastrukturu. Tom paketu za sada se zna samo naziv.

Milica Milovanović,

broj 52, februar 2009.

Prema grčkoj mitologiji Evropa je kći feničanskog kralja Agenora, koja je na leđima bika (prerušenog Zevsa) pobegla preko mora. Prema berzanskoj terminologiji bik je simbol rasta berzanskih cena, težnje da se kupovanjem akcija dospe do što više novca. Kako sada stvari stoje, Evropa bi pre trebalo da se nađe na leđima propetog medveda, koji je berzanski simbol recesije i odbrane od nevolje, a tu je izrazito neudobno.

Dakle, sve je pošlo naopačke… Vidi se to najbolje kada se iz mitologije vratimo u stvarnost. Čitav januar je protekao u intenzivnim traženjima rešenja za krizu koja izbila na videlo u jesen 2007. godine i sada ulazi u najžešću fazu. Najagilniji, nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Sarkozi, trude se da formulišu svoj koncept mera i da za njega privuku britanskog predsednika vlade, Gordona Brauna, te da kao nekakvo evropsko sveto trojstvo povedu ostale nacije ka izvesnijoj budućnosti.

Panično traženje antikrizne politike

Još prvih dana januara tandem Merkel – Sarkozi, uz potporu bivšeg Britanskog premijera Blera, lansirao je pod parolom “Svetska kriza – svetsko rešenje” ideju o stvaranju jednog svetskog tela koje bi koordiniralo napore širom planete u borbi protiv krize. Pričljivi Sarkozi je tada rekao: “Imamo potrebu da se Kina, Brazil, Afrika… uključe u preimenovanje svetskog sistema… Moguće je da se pored Saveta bezbednosti, stvori i jedan Ekonomski savet pri OUN”. Kancelarka Merkel smatra da bi se mogla napisati jedna “Povelja o trajnim pravcima razvoja ekonomije, nešto po modelu Povelje o ljudskim pravima”. Blerova ideja je da se svetske finansijske institucije kontrole moraju reorganizovati, jer MMF i Svetska banka zastareli i prevazidjeni. Da bi malo više razjasnio Sarkozi je dodao: “Stvari moraju biti jasne, u 21. veku ne postoji više jedna jedina nacija koja može da diktira šta se mora raditi… koja će naložiti ostalima da plaćaju dugove koje je ona napravila”. Liči to na poruku Obami da vodi računa kad bude prekrajao američku politiku prema svetu.

Nije prošlo ni dve sedmice, a Merkel i Sarkozi su se okrenuli problemima Evrope. Zapravo sopstvenim problemima u okviru jedinstvene EU. Nemačka bi, dok ovaj tekst stigne do čitalaca, trebalo da obznani definitivno svoj plan konsolidovanja bankarskog sistema i realne ekonomije i to najverovatnije masivnom upotrebom javnih para – dakle državnom intervencijom, protiv koje je Merkel bila na početku krize. Već je predviđena suma od 1,8 milijardi evra za spas Opela i neprecizirano učešće u spasavanju Commerz banke kojim bi 25 odsto njenog vlasništva prešlo u ruke države. U okviru Eurogrupe uobličava se model koji se bazira na merama što je preduzela vlada Gordona Brauna u Britaniji – državnim garancijama za interbankarske kredite i za obligacije koje emituju banke kako bi se pokrenula sfera kredita. I bar dok ovo pišemo, može se citirati samo Sarkozijeva tvrdnja: “Našli smo zajednički put da stavimo na noge usaglašenu i koherentnu politiku Evrozone protiv svetske krize”. Kako taj put izgleda ovih dana ćemo videti.

ECB: Plaćaće i buduće generacije!

Konačno Evropa prestaje da se zamlaćuje prošlošću i sva je koncentrisana na budućnost, nažalost tek onda kada je ta budućnost najneizvesnija. Naime, prognoze Evropske centralne banke (ECB) za 2009. godinu govore o verovatnom padu BDP od 1,9 odsto u celoj Evrozoni, pri tom će dvanaest članica pasti u izrazitu recesiju teških posledica. Više od polovine članica probiće mastrihtski “plafon” od 3 odsto deficita u odnosu na BDP, nezaposlenost će dostići 9,25 odsto – odnosno “izgoreće” bar 3,5 miliona radnih mesta. Irska, donedavni evropski uzor (u naduvanom) napretku pašće na najniže grane i zabeležiti smanjenje BDP za 5 odsto i rast deficita od 11 odsto. Očekuje se da nezaposlenost najviše poraste u Španiji – 16,1 odsto. Nemačka će verovatno zabeležiti pad proizvodnje za 2,3 odsto. U Francuskoj se očekuje najveći rast deficita platnog bilansa tokom njenog članstva u EU od 5,4 odsto. Britanija, kao najstabilnija ekonomija u EU i uverena da joj nacionalna funta koristi više nego evro, verovatno će zabeležiti pad BDP za 2,8 uz pesimizam koji govori o rastu deficita za 8,8 odsto. Funta je 2000. godine kupovana za 1,74 evra, prošle godine za 1,31 a ovih dana je odnos evro-funta gotovo izjednačen. Vrlo je verovatno da će, nastavi li se tako, Britanija potražiti utočište u Evrozoni.

Samo tokom jedne sedmice, 23. januara, ECB je po treći put skrenula pažnju da je snizila kamate na najniži dopustiv nivo, a da kriza i dalje, ne samo traje, nego ulazi u sve žešću fazu. U biltenu te banke napisano je da “kriza pogađa bez izuzetka sve vodeće ekonomske sfere te da teška i sinhronizovana recesija preti da se njeni efekti prenesu i na buduće generacije!” Takav pesimizam još do sada nije dolazio sa te strane. “Svetska ekonomija, piše dalje, prolazi kroz fazu teške recesije zaoštravajući se i produbljujući se na svetskim finansijskim tržištima blokirajući tražnju u svetskim razmerama, kao i u zoni evra, i to za duži period”. Evrozona mora pokrenuti i predvoditi strukturalne reforme ekonomije, socijalne sfere, zdravstva, tržišta rada, finansija da bi ih učinila efikasnijim i konkurentnijim. Alarm ECB istovremeno je i apel i naredba. Doprineće on da se lakše formira “udarno jezgro” antikriznog pokreta. Da Francuska i Nemačka, kao u doba Miterana i Kola, uz privlačenje Britanije u taj zamajac, pokušaju da ujedine razbucanu zajednicu, kako bi opstala. Izgleda da su u nevoljama čak i evroskeptici uvideli da im samo zajednički front može pomoći da lakše prebrode krizu neizvesnog trajanja i opake izvesnosti.

Sarkozi je delimično natuknuo kako je Evropa “kolateralna šteta” američkog sumanutog vladanja svetom u doba prethodne administracije. Nije on ni Americi otkrio ništa novo. Zna ona i ne bez razloga ponovo iščitava Kejnza i Galbrajta. A Galbrajt je u “Kratkoj istoriji finansijske euforije” 1990. godine, posle znatno blaže krize 1987. godine, napisao: “Velika recesija znači nezaposlenost, smanjenje plata, narod koji nije u stanju da plaća kredite, dakle uvećanje gubitaka banaka, dakle manje kredita, dakle sve više preduzeća koja propadaju, i još više nezaposlenosti itd… to objašnjava strmoglavi pad vrednosti akcija svih preduzeća, uključiv i ona koja sa bankama, kreditima i nekretninama nemaju ama baš ništa zajedničko…” Ne odolevam najpoznatijem delu, ponovljenom više puta u ovoj novini, koji glasi: “Tako budale, pre ili kasnije, bivaju odvojene od njihovog novca”.

A mi istoriju za trku imamo

Za kraj ono naše neizbežno pitanje: Šta se nas sve to tiče? Zaista, uglavnom je sve kao što je bilo – loše, dakako. Političari su nam još na početku rekli da su naše rezerve tolike da ćemo moći drugima da pomažemo. Nema mesta panici, kad se bolje “razgrne” vidi se da će možda po neko ostati bez posla, propasti po koja firmica, bankica, fabrikica… Šta je to za nas. Setimo se samo kako je bilo u vreme bombardovanja i sankcija. Uostalom, razumevao je Milošević svoj narod i kada je rekao za sankcije da će samo probuditi našu sposobnost da se snalazimo. Snašli smo se, skoro svi su živi, neki su i zdravi. Treba li da se brinemo što će neki od naših koji su pobegli na Zapad morati da se vrate, jer će kako ECB tvrdi doći do “kontrakcije tržišta rada”, istina slali su oni doznake koje su glavnina onih 4-5 milijardi dolara koje godišnje uđu u zemlju. Umemo mi da nadoknadimo takve stvari, na primer, samo povećanje akciza donelo je državnoj kasi 15 milijardi, istina dinara. Onda pomoć iz inostranstva preti da presuši – nije ni bitno. Još je juna meseca premijer Cvetković izjavio da nam sve manje inostrana pomoć treba. Opet te grinfild investicije o kojima se toliko priča, i one su 2006. godine iznosile 4,38 milijardi dolara, pa krenule naglo da padaju. Sve što može da nas snađe je da se taj pad nastavi, na šta smo već naviknuti. Kažu kako će najveću muku imati zemlje koje imaju veliko učešće izvoza u BDP. Pogledajmo samo kako stojimo ovde u našem komšiluku: Bugarska 60,8 odsto, Hrvatska 49,3 odsto, BiH 36,1 odsto, a mi 27,6 odsto – od svih njih smo najmanje ranjivi.

Uostalom, dosta nam je prenemaganja pred tom Evropskom unijom. Moći ćemo konačno u lice da joj kažemo kako nam je dosta njenih problema, kako mi nismo spremni da žrtvujemo svoju samostalnost za njih. A moraće ona malo bolje da odmeri kako se odnosi prema nama ako misli da naplati ono što joj dugujemo. Naš dug inostranstvu iznosi 6,3 milijarde u javnom i 14,3 milijarde u privatnom sektoru, sve zajedno 20,6 milijardi evra. Pa ako ih žele nazad neka se malo urazume. Jer imamo mi važnije stvari da rešavamo. Vidi li taj svet šta nam radi Kosovo, ono bez Metohije – počeli su da se ponašaju kao da su stvarno samostalna država i to na srpskoj zemlji. Onda ovi domaći izdajnici, samo nam oni trebaju ako zagusti, zato su se već pobrinuli naši ćirilički hakeri – čik pročitajte “Helsinšku povelju” na internetu, a da vam se ne prikači neki razorni virus, “Peščanik” još malo ko može da čuje i vidi i njega sređuju. Ništa od tih “ništaka”, kako ih je nazvao Otac Dobrica, neće ostati. Umemo mi da čuvamo svoje heroje. Dođe li vreme kakvim nam prete i Ratko Mladić će ući u Srpsku skupštinu, a ne samo Miladin Kovačević. Rastu i nove generacije u koje se možemo pouzdati. U jednoj zemunskoj osmogodišnjoj školi nastavnica geografije samo što nije dobila batina od đaka kad je htela da predaje o mrskim antisrpskim zemljama kao što su Albanija i Hrvatska. Za nas – njih ni u geografiji nema! E sad što je u toj Hrvatskoj kupovna moć po stanovniku 4.565 a kod nas 3.227 evra godišnje, to je opet neka smicalica. Evro stigao na preko 95 dinara, nema veze, koštala je vekna hleba od 600 grama kod nas (22.12.1993.) 4.000.000.000. dinara. Mi umemo da izdržimo. Ima ravno dve decenije kako nismo dostigli realni BDP iz 1989. godine. Već smo navikli. Drugde bi zbog takvih stvari padale vlade i partije, kod nas nema ni govora, jer mi oslonac imamo u Majci Rusiji, ako zagusti ona će nas da pomogne, kao što je pomagala u Prvom srpskom i Hercegovačkom ustanku. Uostalom taj Galbrajt, čiji sin rovari po ovdašnjoj štampi, napisao je: “Malo je polja ljudske aktivnosti gde istorija tako malo znači kao u finansijama”. Pa šta?

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.