U eri kada je vreme postalo valuta, novac sinonim za slobodu, a kredit alat za premošćavanje između želja i stvarnosti – postavlja se pitanje: da li smo mi vlasnici svog vremena ili ga nesvesno prodajemo na rate?
Savremeno potrošačko društvo učinilo je nešto što nijedna prethodna civilizacija nije uspela: ubedilo nas je da vredimo onoliko koliko možemo da potrošimo. Nema veze da li nešto zaista možemo priuštiti – važno je da postoji kredit, kartica, beskamatna rata ili mogućnost da „platimo kasnije“. A ono što ostaje neplaćeno, zapravo je vreme koje ćemo tek potrošiti.
Kredit kao mašina za usisavanje budućnosti
Kada podignemo kredit – bilo za telefon, auto, stan ili letovanje – ne uzimamo samo novac. Uzimamo komad svog budućeg vremena i prepisujemo ga banci. Mesečna rata nije samo finansijska obaveza – to je dio meseca koji više nije naš. Radimo za nešto što je već potrošeno. I tako, mesec po mjesec, godina po godina, naš kalendar postaje knjigovodstvena tablica.
Zato sarkastična izjava “Ako vam vreme brzo prolazi, podignite kredit” pogađa u srž: ništa ne produžava osećaj dužine vremena kao obaveza koja ne prestaje. Kada čekate da isplatite kredit, vreme ne leti – ono puzi. Svaka rata kao podsetnik da ste kupili nešto što više ne donosi radost, ali i dalje ima cijenu.
Vreme kao luksuz
Uprkos obilju izbora i tehnologiji koja štedi vrijeme, sve manje ga imamo. Jer potrošačko društvo ne funkcioniše na principu zadovoljenja potreba, već na stalnom stvaranju novih želja. Čim nešto kupimo, postaje „staro“, pa nam treba novo – veće, brže, pametnije. I tako trčimo ukrug, uzimamo kredite, trošimo, radimo da bismo ih vratili, i ponovo trošimo. Vrijeme postaje luksuz, a sloboda rezervisana za one koji su „izvan sistema“ – rijetki, tihi, skoro nevidljivi.
Kuda nas vodi ovakav sistem?
Prema društvu u kojem je lična vrednost merena kreditnim rejtingom, gde se emocije leče kupovinom, a budućnost troši u sadašnjosti. Gdje mladi ulaze u život s minusima, stariji izlaze s dugovima, a srednja klasa balansira između egzistencije i marketingom projektovanog ideala.
Vreme i novac nikada nisu bili bliže povezani – a istovremeno nikada dalje od našeg istinskog osećaja ispunjenosti. Možda je zato jedina prava investicija u ovom sistemu – naučiti kada ne trošiti. I kako da povratimo ono što nam je najskuplje: vlastito vreme.
Šta kažu mudri o vremenu, novcu i kreditima?
Warren Buffett, čovek koji je postao simbol mudrog upravljanja novcem, često ističe jednostavnu istinu: „Ako kupujete stvari koje vam ne trebaju, uskoro ćete morati prodavati stvari koje su vam potrebne.“ Njegova filozofija zasnovana je na dugoročnom promišljanju i disciplini – dvije vrednosti koje savremeno potrošačko društvo sistematski potkopava.
Buffett takođe često naglašava vrednost vremena kao najdragocjenijeg resursa: „Mogu kupiti skoro sve što želim, ali ne mogu kupiti vreme.“ Upravo tu dolazimo do paradoksa: dajemo vrijeme za novac, a onda novac za stvari koje nam kradu još više vremena. Kredit nas čini „bogatima“ sada, ali siromašnima u budućnosti – i vremenski i finansijski.
Joseph Stiglitz, nobelovac i jedan od najglasnijih kritičara savremenog kapitalizma, upozorava da je današnji finansijski sistem stvoren da stimuliše zaduživanje, a ne štednju. „Finansijski sektor je od alata za podršku realnoj ekonomiji postao njen gospodar,“ kaže Stiglitz. I dok banke zarađuju na kamatama, pojedinci postaju robovi obaveza koje su često rezultat manipulativnog marketinga i društvenih pritisaka.
Nassim Nicholas Taleb, autor „Crnog labuda“, još je oštriji: „Kredit je iluzija bogatstva – a dug je porez na budale.“ Njegova kritika ide u pravcu ukazivanja da ljudi zaboravljaju rizike koje preuzimaju kada pristaju na jednostavne finansijske „prečice“. Za njega je zaduživanje gubitak antifragilnosti – sposobnosti da izdržimo šokove i ostanemo nezavisni.
Izvor: Investitor.me
Foto: Pixabay
