„Po mom mišljenju, najbolje poslovne ideje nastaju ako želite da rešite neki problem koji tišti vas ili ljude do kojih vam je stalo. Međutim, saosećanje nije dovoljno da biste ga zaista rešili, već morate da znate i kako to ekonomski da realizujete“, ističe Đorđe Babić, preduzetnik koji je radio mnogo različitih poslova. Zahvaljujući tome, naučio je se do znanja može stići i na najneobičnijim mestima, poput cirkusa, gde je kao akrobata shvatio koliko je važno poverenje među kolegama. Sada ima poverenja u sebe i svoje saradnike u kompaniji „Hivemind“ da će uspešno razviti uređaj „Hermes“, koji bi trebalo da olakša hod ljudima sa sindromom pada stopala. Sredstva koja su do sada obezbedili potvrđuju da poverenja imaju i investitori.
Psiholozi kažu da je sreća putovanje, a ne odredište. Profesionalno putovanje Đorđa Babića imalo je neočekivana, iznenadna skretanja, ali je na koncu dovelo do izuma koji bi pacijentima sa sindromom pada stopala mogao da pomogne da lakše stižu na željene destinacije.
Babić je, naime, studirao računarstvo na Elektrotehničkom fakultetu, ali zbog posla nije završio studije. Radio je kao programer, i samostalno i u korporacijama. A onda je njegova karijera doživela iznenadni obrt – 2009. se zaposlio u cirkusu kao akrobata. Putovao je i izvodio fizički zahtevne akrobacije, čiji uspeh je zavisio ne samo od njega, već od celokupnog izvođačkog tima. Ovo iskustvo mu je pomoglo da shvati koliko je važno poverenje među kolegama, posebno kada vam život zavisi od njih u najdoslovnijem smislu.
B&F: Kako ste se posle ovog nesvakidašnjeg i prilično egzotičnog iskustva ponovo vratili u IT?
Đorđe Babić: To je bilo 2013. godine, po povratku u Srbiju. Prvo sam radio kao programer, ali me taj posao nije ispunjavao, ni duhovno ni materijalno. Zato sam odlučio da sva svoja znanja iskoristim za prekvalifikaciju u novu struku. A ta znanja su bila raznovrsna. Imao sam preduzetničku radnju zbog koje sam naučio kako izgleda voditi posao, držao sam časove engleskog, radio kao programer, zatim kao saradnik na projektima za specijalizovana tržišta iz oblasti arhitekture, elektronike itd.
Odlučio sam da objedinim sva ta iskustva kako bih drugima pomogao da unaprede poslovne procese. To podrazumeva i rad sa ljudima, s ciljem da budu produktivniji i da međusobno bolje sarađuju. Počeo sam da radim kao menadžer projekata, prvenstveno u oblasti koja se rogobatno naziva ljudskim resursima. U tome su mi pomogle veštine koje sam stekao u cirkusu, kao što su organizacione sposobnosti, pravovremeno donošenje odluka, koordinacija svih članova tima, osluškivanje publike… I ono najbitnije – koliko je važno međusobno poverenje među zaposlenima.
B&F: Sledeći korak bilo je osnivanje kompanije „Hivemind“. Čime se ona bavi?
Đorđe Babić: To je konsultantska firma koja pomaže startap preduzećima da unaprede svoj način rada, da bolje vode projekte i da poboljšaju međuljudske odnose. Pošto u timu ima stručnjake iz različitih privrednih delatnosti, uključujući i inženjere, ona kompanijama nudi i pomoć da razvijaju svoj proizvod ili uslugu.
Ja konkretno najviše vremena posvećujem radu sa ljudima. Pomažem im da unaprede veštine potrebne za posao, na primer da bolje komuniciraju. Do sada sam radio i sa velikim i sa malim firmama i shvatio da korporativne fraze nisu efikasne jer ne znače ništa. U poslu je najvažnije da vas saradnici razumeju, a razumeće vas ako ste stručnjak. Onaj ko „u malom prstu“ ima svo potrebno znanje, umeće i da objasni svojim kolegama šta od njih očekuje, na jednostavan i jasan način.
Stručnjaka ne odlikuju skupa odela i dugačke nakićene rečenice, već znanje. Ja prvi, sa tetovažama na šakama i licu, odskačem od imidža poslovnog čoveka, a držim radionice poslovnim ljudima o tome kako da unaprede poslovanje.
B&F: Kako ste od konsultantskog posla stigli do razvoja uređaja koji bi trebalo da pomogne osobama sa sindromom pada stopala?
Đorđe Babić: Hteli smo da pomognemo našoj koleginici koja ima taj problem. Sindrom pada stopala je opšti izraz za poteškoće pri podizanju stopala. One su najčešće stečene rođenjem, a mogu da nastanu i usled povrede ili odumiranja nerava i mišića, i da znatno otežaju kretanje. Pretežno se manifestuju kao „vučenje“ stopala prilikom hoda. Ljudi u Srbiji koji imaju taj problem uglavnom koriste proteze koje drže stopala stalno podignuta. Međutim, mi smo shvatili da bi naši inženjeri i softveraši mogli da naprave uređaj koji bi bio bolje rešenje za taj neurološki problem. Tako smo nas sedmorica kao partneri ušli u projekat „Hermes“, a povremeno smo, po potrebi, angažovali i spoljne saradnike.
B&F: Kako funkcioniše taj uređaj?
Đorđe Babić: „Hermes“ se sastoji od hardvera i softvera koje smo sami osmislili. To je nosiva neuralna proteza sa elektrostimulacijom, koja se montira ispod kolena korisnika. Za razliku od običnih proteza, ona ima senzore koji registruju pokret i na osnovu njega podižu i spuštaju stopalo po potrebi. Da bi senzor i softver dobro radili taj posao, prvo moramo da ih treniramo na osobama koje nemaju sindrom pada stopala, kako bi naučili osnovne principe kretanja. A posle toga, budući da svaki čovek ima svoj tip hoda, hardver i softver moraju trenirati i na korisnicima, kako bi uspeli da oponašaju kretanje njihove druge noge. U tome im pomaže mašinsko učenje.
Krenuli smo od ideje da osobama sa sindromom pada stopala omogućimo što prirodnije kretanje, ali planiramo da odemo i korak dalje, te da korisnicima ove proteze pomognemo i u kretanju unazad. Za sve to potrebno je mnogo rada i novca. Do sada smo u razvoj ovog uređaja uložili oko 300.000 evra, što uključuje i 78.109 evra koje smo dobili od Fonda za inovacionu delatnost. Zahvaljujući tim sredstvima razvili smo prototip, ali sada treba prilagoditi njegov izgled tržišnim potrebama i istestirati ga.
B&F: Kako ćete obezbediti novac za dalji razvoj?
Đorđe Babić: Sračunali smo da će ukupna suma potrebna za razvoj ovog uređaja, od njegove razrade do plasiranja na tržište, iznositi blizu 700.000 evra. To jeste velika brojka, ali nije nedostižna.
Za sada imamo pisma o namerama od nekoliko kompanija koje žele da nam pomognu u razvijanju „Hermesa“, a ima i privatnih investitora zainteresovanih za ulaganje. Postoji još programa i grantova na koje možemo da konkurišemo, a otvoreni smo i za saradnju sa osiguravajućim društvima. Uređaj bi mogao da bude koristan za osiguravače, jer ima potencijal da zahvaljujući svojim karakteristikama utiče na prevenciju padova i ozleda, a samim tim i na smanjenje isplate šteta.
Deo sredstava će nam doneti i sam uređaj. Razvijamo ga tako da njegovi sastavni delovi mogu i ponaosob da se koriste. Na primer, način proizvodnje struje koja je potrebna za njegovo funkcionisanje mogao bi da se primeni i u nekim drugim nosivim spravama. Zatim, senzori koji detektuju pokrete mogu da uoče i padove, pa će u jednom trenutku verovatno moći da se koriste u različitim situacijama, na primer za „daljinsko“ praćenje da li se nešto desilo stanarima domova za stare.
„Hermes“ ima još zanimljivih funkcionalnosti, ali ne bih sada sve da otkrivam. Ono što je za nas bitno je da neke od njih i zasebno predstavljaju poslovne šanse.
B&F: Ako sve bude teklo po planu, kada bi ovaj uređaj mogao da se nađe na tržištu?
Đorđe Babić: Po mojoj računici, mogao bi da bude završen za dve do dve i po godine. Pored „ulepšavanja“ samog proizvoda, predstoji nam njegovo testiranje i standardizacija. Standardizacija će biti zahtevna jer planiramo da u isto vreme uđemo na naše, evropsko, američko, pa čak i na tržište Bliskog istoka, a sva ona imaju neka svoja pravila.
B&F: Da li je srpsko tržište dovoljno veliko za plasiranje vašeg proizvoda?
Đorđe Babić: U našoj zemlji prema zvaničnim podacima ima oko 9.000 ljudi kojima je potreban ovakav uređaj, a prema nezvaničnim procenama dvostruko više. Ali, nije stvar samo u brojkama. U svetu već postoje slična rešenja, ali ona nisu dostupna u Srbiji, a mi želimo da i naši sugrađani dobiju takvu mogućnost.
Želimo da „Hermes“ bude inovativniji i pristupačniji od postojećih rešenja. Ovakvi uređaji inače koštaju od 5.000 do 7.000 evra, što je za srpske uslove ozbiljna brojka. A mi smo sigurni da možemo da proizvedemo jeftiniji uređaj sa podjednako dobrim, ako ne i boljim karakteristikama. Prema mojoj ranijoj računici, Hermes bi mogao da košta do 2.000 evra, ali su cene sirovina u međuvremenu poskupele tako da ću morati da napravim novu računicu. No, uprkos tome, biće osetno jeftiniji od konkurentskih.
B&F: Znači li to da Vaš motiv, bar kada je „Hermes“ u pitanju, nije samo zarada?
Đorđe Babić: Apsolutno. Po mom mišljenju najbolje poslovne ideje nastaju ako želite da rešite neki problem koji tišti vas ili ljude do kojih vam je stalo. Međutim, saosećanje nije dovoljno da biste ga zaista rešili, već morate da znate i kako to ekonomski da realizujete. Dakle, emocija je dobar motivator, ali za uspeh vam je potreban i onaj racionalni deo mozga koji će vas navoditi u pravom smeru i pomoći vam da nađete što efikasnije rešenje.
Marija Dukić
