Znate onaj osećaj kada prosto morate da prilegnete jer ste umorni, ali umor nije od fizičke aktivnosti, već od same činjenice da… postojite? Niste se naradili, niste ni trenirali, niste jurili decu po parku, niste radili ništa što je iole fizički zahtevno ali prosto se osećate slomljeno. I iako tog dana možda niste radili ništa posebno, vaše telo kao da vam govori: “Ne mogu više”.

U društvu koje stalno propoveda “samo još ovo da završim”, “ustani ranije i iskoristi dan” i osuđuje “prazan hod”,  došli smo u fazu kada ne možemo da razlikujemo pravu lenjost od stanja u kom nam je emocionalna baterija prazna, a mi i dalje pokušavamo da funkcionišemo kao da nije.

Šta je tačno emocionalna iscrpljenost?

Emocionalna iscrpljenost je tiho sagorevanje, bez upadljivih simptoma ili znakova upozorenja. Ne izgleda kao nešto što smo videli u filmovima: nema depresije iza spuštenih zavesa, a nema ni drame, vrištanja, nervnih slomova – samo jedno veliko “ništa ne mogu” koje traje danima, a može da potraje i nedeljama pa čak i mesecima. Iako se najčešće povezuje s burnout-om na poslu, emocionalna iscrpljenost može pogoditi svakog, i nekog ko radi dva posla, i frilensera, i mamu na porodiljskom odsustvu, i tinejdžerku koja pokušava da pronađe svoje mesto u komplikovanom svetu odraslih. Uzroci emocionalne iscrpljenosti izgledaju drugačije za svakoga. U mnogim slučajevima, ova vrsta sagorevanja se javlja nakon dugog perioda stalnog stresa gde nema dovoljno ravnoteže između brzog načina života i brige o sebi.

Psihološkinja Christina Maslach, jedna od vodećih istraživačica fenomena burnout-a, kaže da je emocionalna iscrpljenost “najvidljiviji simptom unutrašnjeg sagorevanja”. To nije samo stres, već dugotrajno stanje preopterećenja u kojem mozak više ne zna kako da se resetuje. I kako to izgleda u stvarnom životu? Budite se umorni, iako ste spavali osam sati. Nemate ni snage ni volje ni da odete do prodavnice, ni na piće sa prijateljima, niti da se javiš nekome sa kojim se dugo niste čuli. Zapravo, nemate entuzijazma ni za šta pa čak ni za stvari koje su vam, ne tako davno, donosile radost. I kao “višnjica na torti”, osećate grižu savesti jer ništa ne radite, ali ne znate kako da se naterate da bilo šta uradite.

Zvuči poznato?

Neurohemija umora

Istraživanja pokazuju da dugotrajna izloženost stresu značajno utiče na sistem regulacije hormona — naročito dopamina (zaduženog za motivaciju), serotonina (za raspoloženje) i kortizola (hormona stresa). Kad je nivo kortizola danima ili mesecima povišen jer ste pod pritiskom, brinete, multitaskujete i, vrteći društvene mreže, živite u realnosti koje nemaju veze s vašom sopstvenom, mozak ide u safe mode. “Američka asocijacija psihologa” u svom istraživanju tvrdi da hronični stres može dovesti do emocionalne otupelosti, mentalnog umora i smanjene sposobnosti da regulišemo sopstvene emocije. Ne osećate ništa, ali vas sve iscrpljuje.

Druga studija, iz “Journal of Health Psychology” pokazala je da ljudi koji doživljavaju emocionalnu iscrpljenost imaju smanjenu aktivnost u delu mozga zaduženom za planiranje i donošenje odluka. Zato im i  “šta da kuvam ili jedem danas?” postaje preteško pitanje. Najgori deo je to što ljudi koji su emocionalno iscrpljeni često funkcionišusasvim normalno – barem spolja. Na poslu završavate sve po planu, plaćate račune, idete na dečije rođendane i svi misle da ste dobro. Čak i sami ponekad mislite da ste dobro, do onog momenta dok se ne zateknete kako sedite na krevetu, gledajući u jednu tačku, dok veš iz mašine čeka drugi dan da ga prostrete.

Tu dolazimo do još jedne velike i bitne razlike između lenjosti i emocionalne isrpljenosti. Lenjost ne nosi krivicu – iscrpljenost gotovo uvek da. Ljudi u ovom stanju se preispituju, sami sebe kritikuju i osuđuju, traže razlog u sebi a ne u okruženju ili okolnostima.

Šta može da pomogne?

Prva faza svakog oporavka je prihvatanje situacije u kojoj ste. Priznajte da ste emocionalno iscrpljeni i da treba da napravite neke promene. Uzmite preko potrebnu pauzu i ispitajte svoja osećanja i misli kako biste utvrdili zašto možda doživljavate mentalnu iscrpljenost. Da li ste brinuli o sebi? Šta vas iscrpljuje? Šta vas preplavljuje? Kada primećujete da se ovi simptomi javljaju? Iako to nije uvek moguće, kada identifikujete uzrok vaše iscrpljenosti, razmislite da li možete da ga smanjite ili uklonite. Možda da delegirate neke od svojih radnih zadataka kolegama ili zatražiti više pomoći oko kućnih poslova od partnera ili dece?

Zamislite sebe kao telefon koji treba napuniti. Ako ne punite telefon, on će prestati da radi. Ako se telefon puni samo u kratkim intervalima, nikada ne dobija dovoljno struje tj. energije da bi baterija potrajala celog dana. Baš kao i telefon, potrebno je da se potpuno napunimo pre nego što budemo u svom najboljem izdanju. Recite sebi i prihvatite da je normalno i vama potrebno da napravite pauzu od posla, veza, društvenih mreža… Budite ljubazni prema sebi i brinite o svojim potrebama svojim tempom. Spoljni svet može da sačeka.

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Novi izveštaj britanske organizacije Oksfam otkriva dramatičan porast bogatstva najbogatijih jedan odsto stanovništva tokom poslednjih deset godina.

Ukupna vrednost njihove imovine je dovoljna da 22 puta okonča globalno siromaštvo – ali uprkos tome, projekti za borbu protiv nejednakosti ostaju hronično nedovoljno finansirani.

S jedne strane, skoro polovina svetske populacije, više od 3,7 milijardi ljudi, živi u siromaštvu.

S druge strane, 3.000 milijardera širom sveta povećalo je svoje bogatstvo za 6,5 biliona dolara (5,5 biliona evra) u poslednjoj deceniji, što je čak 14,6 odsto globalnog BDP-a.

Prema podacima Oksfama, od 2015. godine najbogatijih jedan odsto ljudi na svetu povećalo je svoje bogatstvo za više od 33,9 biliona dolara (29 biliona evra), u realnom iznosu. Ta suma, na osnovu podataka Svetske banke iz 2021. godine, bila bi dovoljna da siromašnim ljudima obezbedi dodatnih 8,30 dolara dnevno za osnovne potrebe.

Ne samo da bi se iskorenilo siromaštvo, već i postigli svi ciljevi održivog razvoja UN, uključujući zaštitu planete, bilo bi potrebno oko četiri biliona dolara godišnje.

„Hiljade milijardi dolara koje bi mogle da finansiraju globalne ciljeve zaključane su na privatnim računima ultrabogatih“, upozorio je Amitab Behar, izvršni direktor Oksfam internešenel

Izveštaj navodi da su najbogatije vlade, uključujući članice G7, smanjile razvojnu pomoć više nego ikada od 1960. godine. Samo zemlje G7 planiraju da smanje pomoć za čak 28 odsto do 2026. u poređenju sa 2024. godinom.

Istovremeno, čak 60 odsto zemalja sa niskim prihodima – koje su najviše zavisne od međunarodne pomoći – nalazi se na ivici dužničke krize. Zbog visokih kamatnih stopa, one plaćaju više za zaduživanje, što im ostavlja manje sredstava za zdravstvo i obrazovanje.

Uvođenje pravednih poreza

Oksfam upozorava da razvoj ne sme da zavisi od privatnih investicija, već da se mora osloniti na javni sektor.

„Bogate zemlje su prepustile globalni razvoj Volstritu. Svedoci smo preuzimanja razvoja od strane privatnog kapitala, dok su dokazane javne mere za borbu protiv siromaštva potisnute u drugi plan“, kaže Behar.

Oksfam preporučuje da vlade ulažu u javne razvojne projekte kako bi se obezbedila univerzalna i visokokvalitetna zdravstvena zaštita, obrazovanje i javne usluge – uključujući energetiku i transport.

Međutim, zapadne zemlje se suočavaju sa rekordnim dugovima koji često premašuju godišnji BDP, dok javno bogatstvo raste mnogo sporije od privatnog bogatstva.

Od 1995. do 2023. godine, privatno bogatstvo je poraslo čak osam puta više od javnog bogatstva. Dok je javno bogatstvo poraslo za 44 biliona dolara, privatno bogatstvo se povećalo za 342 biliona dolara – više nego tri puta više od globalnog godišnjeg BDP-a, što je oko 100 biliona dolara.

Oksfam zato poziva na ponovno uvođenje pravednih poreza za najbogatije, ističući da milijarderi danas efikasno plaćaju poreze od samo 0,3 odsto svog bogatstva.

U zajedničkom istraživanju sa Grinpisom, sprovedenom u 13 zemalja (uključujući Veliku Britaniju, Francusku, Nemačku i Italiju), Oksfam je otkrio da devet od 10 ispitanika podržava finansiranje javnih usluga i klimatskih mjera oporezivanjem ultrabogatih.

Zaključak izveštaja je alarmantan – samo 16 odsto UN-ovih Globalnih ciljeva održivog razvoja je na putu da bude ispunjeno do 2030. godine.

Izvor: Investitor.me

Foto: Pixabay