Povratnici koji su osnovali svoje firme u Negotinskoj Krajini većinom su se vratili zato što su želeli da se njihova deca školuju u Srbiji i jer su smatrali da je ovde život kvalitetniji i opušteniji. Zapušteni putevi, neredovno snabdevanje strujom i vodom, konfuzija u zdravstvu, nestručnost državnih službenika i drugi „autohtoni“ problemi kod povratnika povremeno izazivaju obrnutu nostalgiju. Ponekad požele ponovo da odu tamo odakle su se vratili u Srbiju radi „opuštenijeg i kvalitetnijeg života“.

Pre aktuelnog bekstva stranih investitora, jug i istok Srbije vekovima je napuštalo domaće stanovništvo. Samo u poslednjih pet godina, iz ovog regiona godišnje se iseljavalo 3.000 ljudi više nego što se doseljavalo i to je najgori „migracioni saldo“ na nivou cele Srbije.

Jedno od najstarijih i najvećih iseljeničkih područja u našoj zemlji je Negotinska Krajina. Iako je ovaj deo Srbije bogat obradivim zemljištem, vodom i vinogradima po kojima je poznat od davnina, nedovoljno se ulagalo u razvoj i u vreme bivše Jugoslavije. I ono malo industrijskih pogona, na čelu sa lukom Prahovo, propalo je tokom devedesetih, pa je uz izuzetno nerazvijenu infrastrukturu i zapuštene puteve, Negotinska Krajina postala simbol marginalizacije i zanemarivanja u Srbiji.

U takvim uslovima, slabo se razvijalo i preduzetništvo. Umesto privatne inicijative u sopstvenoj zemlji, mnogi su radije odlazili u beli svet, većinom u Austriju, Nemačku i Švajcarsku. Zato se stanovništvo u selima oko Negotina najviše oslanja na doznake koje šalju članovi njihovih porodica iz inostranstva i to je, praktično, jedina postojeća „strategija“ za smanjenje siromaštva u ovom kraju.

Prema poslednjem popisu iz 2022. godine, opština Negotin ima tek nešto više od 28.000 stanovnika, od kojih preko četvrtine radi u inostranstvu, a za celu deceniju u ovaj kraj se vratilo svega oko 1.200 ljudi.

Ko su povratnici i čime se bave? Delimičan odgovor na to pitanje daje ovogodišnje istraživanje o preduzetnicima povratnicima u Negotinskoj Krajini. Dragana Antonijević sa beogradskog Filozofskog fakulteta i Miloš Rašić iz Etnografskog instituta SANU, razgovarali su sa 13 vlasnika firmi iz ovog kraja koji su se vratili „iz pečalbe“ i o njihovim poslovnim iskustvima „tamo i ovde“.

Ne možeš da sediš na dve stolice

Preduzetnici povratnici stari su između 40 i 70 godina, svi su se vratili i otvorili preduzeća posle političkih promena u Srbiji dvehiljaditih, pri čemu su samo dva ispitanika to učinila tokom poslednjih pet godina. Među povratnicima ubedljivo dominiraju muškarci. Samo jedna žena ima svoju firmu, hotel u Negotinu, dok je druga uključena u porodični posao u vinariji u selu Rečka.

Niko od ispitanika nije imao radno iskustvo pre odlaska iz zemlje, što znači da su svoje poslovne navike i način razmišljanja stekli van Srbije. Neki od njih su otvorili firmu u rodnom kraju još dok su boravili u inostranstvu i upravljali su poslovanjem „na daljinu“. Vremenom su shvatili da je za uspeh neophodno fizičko prisustvo u preduzeću i morali su da odluče gde će živeti i šta će raditi.

Razlozi za povratak su pre svega bili porodični, naročito želja da se deca školuju u Srbiji, mnogi su došli jer su ovdašnji život doživljavali kao opušteniji i kvalitetniji, a tek manji deo je procenio da ovde ima bolje poslovne prilike. Obrazovanje preduzetnika varira od završene osnovne škole do fakultetske diplome, ali autori studije ističu da ono nije presudno uticalo na uspeh poslovanja u Srbiji, već znanje i iskustvo koje su ispitanici stekli tokom boravka u inostranstvu.

Preduzeća obuhvaćena istraživanjem bave se ugostiteljstvom, poljoprivredom, voćarstvom i proizvodnjom raznih delova i opreme za industriju i građevinarstvo. Samo jedna firma se nalazi u Negotinu, dok ostale posluju u okolnim selima. Skoro svi preduzetnici su pokrenuli posao sopstvenim kapitalom zarađenim u inostranstvu. Državne podsticaje su koristile svega dve firme iz sela Jabukovac, tekstilna fabrika „Reggina“ za uvoz mašina uz poreske olakšice i seoska zadruga „Primula Veris“ za kupovinu poljoprivredne mehanizacije.

Preduzeća koja su osnovali povratnici u Negotinskoj Krajini uglavnom spadaju u kategoriju malih i srednjih, sa 10 do 70 zaposlenih, a mnogi od njih su obnovili stare porodične poslove.

Između onoga što su sanjali i onoga što su zatekli

Kako su se „domaći stranci“ uklopili u svoju nekadašnju sredinu nakon povratka? Iskustva su različita a osećanja pomešana. Preduzetnici moraju da prave kompromise između onoga na šta su navikli u uređenim državama u kojima su boravili i situacije koju su zatekli u rodnom kraju, a koja je podaleko od onoga o čemu su sanjali.

Ispitanici se najviše žale na lokalne puteve koji su toliko zapušteni da se njima jedva prolazi. Pored toga, većina sela u Negotinskoj Krajini ima probleme sa redovnim snabdevanjem vodom i strujom, kao i sa kanalizacijom, što znatno otežava svakodnevni život i poslovanje. Povratnici se jadaju da česti nestanci struje ugrožavaju rad fabrika i nanose velike finansijske gubitke.

Na ovakve probleme ukazuje i Saša Nedeljković, povratnik iz Švajcarske, čije firme su najuspešnije u istraživačkom uzorku. Nedeljković je u selu Kobišnica osnovao NTS Sistem za proizvodnju rebrastih cevi za električne instalacije, potom preduzeće NTS Elektro, specijalizovano za projektovanje i izradu planova električnih instalacija, dok je u selu Bukovače otvorio firmu NTS Food za proizvodnju jagodičastog voća. Prva dva preduzeća izvoze svoje proizvode i usluge u Švajcarsku, a osnivač tvrdi da kada podvuče crtu, nije se pokajao.

Ipak, neke stvari nikako ne može da prihvati. „Kad god se nekome u elektrodistribuciji prohte, isključuje struju u Negotinu. Jedne godine, neki idiot je odlučio da isključuje struju svakog dana u 8:05. Tek tako. Moje mašine bi se zaustavile čim bi nestalo struje. Dok ja očistim mašine, sve se stvrdne i nastane katastrofa“, prigovara Nedeljković, koji se žali i na to što ne može da nađe radnike. „Svi mladi su otišli. Ali, čak i sa onima koji su ostali, teško je raditi. Znate kako je sa decom, izlaze noću, idu u klubove, a onda se vrate umorni… nemaju radnu etiku. Ipak, nekako smo se snašli“, priča preduzetnik iz Kobišnice.

Podsetnica zašto su otišli iz Srbije

Česti kvarovi na infrastrukturi čije popravke traju beskonačno nerviraju i druge povratnike. „Nema struje, kažu sistem je pao. Nema vode, opet je pao sistem. Banke ne rade, jer se sistem srušio. Ovde je svaki drugi dan neki sistem u kvaru. A vi čekate i ne znate kad će proraditi. Tako nešto ne postoji u Nemačkoj“, tvrdi Violeta Marinković, vlasnica porodičnog hotela „Vila Tea“ u Negotinu.

Preduzetnici ocenjuju da u zdravstvu vlada „potpuna konfuzija“, a od beskrajnih čekanja na lekarske preglede još duže traju poslovi sa administracijom, pri čemu je najgore kada se pokaže da državni službenici ne znaju da rade svoj posao.

Tako je porodica Miljković, koja se vratila iz Austrije i u Jabukovcu otvorila fabriku muških i ženskih čarapa, imala problema sa poreskom upravom. „Moja majka je austrijska penzionerka i prema srpskom zakonu nije bila obavezna da plaća dodatne doprinose. Međutim, zbog grešaka lokalne poreske uprave, redovno je dobijala obaveštenja o neplaćenim porezima. Morali smo da dokazujemo svoje pravo na sudu, da se pozivamo na konvenciju između Austrije i Srbije. Dobili smo presudu, ali me je neznanje poreznika koštalo 3.300 evra“, negoduje Jovan Miljković, druga generacija u porodičnoj firmi.

Miljkovići nisu imali sreće ni sa sunarodnicima. Čovek koga su u početku angažovali kao direktora prodaje, prodavao je čarape za deset puta veću cenu od one koju je dogovorio sa vlasnicima i razliku je stavljao u sopstveni džep. Da ih sunarodnik vara saznali su tek od – austrijskih partnera.

Navedeni i drugi problemi povremeno izazivaju kod povratnika obrnutu nostalgiju. Ponekad požele ponovo da odu tamo odakle su se vratili u Srbiju radi „opuštenijeg i kvalitetnijeg života“.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 240/241, decembar 2025/januar 2026.

Foto: everett225, Depositphotos