Tržište fotografija koje su unapred snimljene i prodaju se kupcima za različite svrhe toliko je zagušeno konkurencijom, da čak i jedna od najprofitabilnijih kompanija u ovom poslu, „PeopleImages“, 90% svojih prihoda ostvaruje prodajom svega 10% slika od preko 600.000 njih koje ima u ponudi. Koliko je teško proceniti šta kupci žele, pokazuju i podaci da fotografije sa lepim ljudima slabo prolaze, a najtraženije su one čiji „manekeni“ deluju pouzdano. Stoga su najplaćeniji modeli stariji ljudi, koji su očuvali vitalnost, „zrače“ iskustvom i poverenjem.

Danas je teško zamisliti da jedna fotografija donese svom autoru svetsku slavu, kao što je to bio slučaj sa američkim profesionalnim fotografom Stivom Mekarijem. Kada je 1985. godine u časopisu „National Geographic“ objavio fotografiju avganistanske devojčice sa zelenim očima, koju je snimio u izbegličkom kampu, ta fotografija je obišla planetu i postala simbol ratnih patnji u Avganistanu.

Kao i mnoge druge stvari za koje su potrebni veliki talenat i znanje, i vrhunska fotografija je proterana iz današnjeg sveta, koji daje prednost kopiranju i daleko jeftinijim generičkim sadržajima. Tako smo na svakom koraku okruženi takozvanim stok fotografijama, koje su unapred snimljene i prodaju se klijentima za različite svrhe.

Istine radi, ovakav poslovni model se pojavio još u drugoj polovini prošlog veka. Počele su da se otvaraju firme koje su angažovale fotografe kao spoljne saradnike, sa zadatkom da snimaju fotografije na najrazličitije teme. Pravile su arhive fotografija i prodavale ih novinama, marketinškim agencijama i drugim preduzećima, ali je u to vreme proces naručivanja bio prilično komplikovan. Klijenti su morali da listaju katalog i biraju broj datoteke, koju su potom dobijali na fotografskom filmu, skenirali i štampali.

„Demokratizacija“ tržišta

Devedesetih godina prošlog veka, agencije za skladištenje fotografija su prešle na CD uređaje sa unapred učitanim slikama. Na ovim kompakt diskovima prostor je bio ograničen, pa su fotografi čije bi fotografije bile odabrane prodavali svoje slike po veoma visokim cenama. Uz to, ovaj „elitni klan“ je zarađivao i na autorskim pravima, jer ako je klijent kome je prodao fotografiju želeo da odštampa „malo više“ nego što je pisalo u ugovoru, to je morao dodatno da plati.

Međutim, početkom ovog veka došlo je do revolucije koja je pomenutu fotografsku elitu zbacila sa prestola, ali je u velikoj meri počela da „kopa grob“ i profesionalnoj novinskoj fotografiji. Pojavile su se internet stranice koje su omogućavale doslovno svakome da pošalje i proda svoje fotografije. Sve veći broj korisnika birao je jeftinije datoteke sa manje ograničenja u pogledu autorskih prava, koje su im omogućavale da kupe fotografiju za jedan dolar, umesto da za nju plate 600 ili čak 1.200 dolara.

Takav novi model, pod nazivom mikrostok, širom je otvorio vrata amaterskim fotografima poput Jurija Arkursa, koji je danas jedan od najprofitabilnijih u tom poslu. Ovaj Danac je počeo da objavljuje svoje fotografije 2006. godine, u vreme dok je studirao psihologiju, prvo na jednom od većih sajtova za mikrostokove pod nazivom Shutterstock.

Pokazalo se da nesuđeni psiholog ima dobro oko za fotografiju, ali i za to šta tržište traži, pa je vrlo brzo postao veoma uspešan. Prvo je zarađivao 500 dolara mesečno, da bi za dve godine od hobija „za džeparac“ napravio posao koji mu je donosio oko 40.000 dolara za mesec dana. Pošto je procenio da sa diplomom psihologa najverovatnije nikada neće biti u stanju da obezbedi tolike prihode, okrenuo se preduzetništvu.

Na hiljade fotografija se nikada ne proda

Osnovao je firmu za produkciju mikrostok fotografija „PeopleImages“, čije sedište se danas nalazi u Kejptaunu, u Južnoj Africi. Njegova kompanija radi tri do četiri snimanja dnevno i zapošljava više od 100 ljudi – fotografe, stiliste, montažere, članove ekipe za osvetljenje… Preduzeće raspolaže arhivom od preko 600.000 fotografija i 250.000 video zapisa, koje prodaje velikom broju onlajn platformi: Adobe Stock, Shutterstock, Dreamstime, 123 RF, FreePik, iStock, Depositphoto…

Ovi sajtovi sadrže stotine miliona fotografija na gotovo svaku temu koju možemo da zamislimo. Za Shutterstock, poslovni model je prilično jednostavan – korisnici plaćaju mesečnu pretplatu za određeni broj preuzimanja ili mogu da kupuju slike pojedinačno. Standardna licenca daje kupcima široka prava da koriste fotografiju bilo gde u svetu, zauvek.

Za fotografa, isplata dolazi u vidu autorskih prava, odnosno procenta od prodajne cene za svaku fotografiju. Ta isplata se kreće od 15 do 40 procenata, u zavisnosti od toga koliko slika fotograf proda u datoj godini. Većina fotografa u ovom poslu zaradi oko 30 centi svaki put kada neko kupi jednu od njihovih fotografija. Jurij Arkurs, koji je na vrhu „lanca ishrane“, kaže da mu je prosečna isplata oko jedan dolar. A tipičnog dana zabeleži više od 10.000 prodaja.

Međutim, tržište mikrostok fotografija je počela da guši prevelika konkurencija, pa iako Arkursova firma nudi više od pola miliona fotografija, svega 10% slika od ukupne ponude obezbeđuje čak 90% prihoda. To znači da se na hiljade fotografija nikada ne proda, jer su „promašile temu“ šta ima prođu na tržištu. Utvrditi šta kupci žele nije jednostavno ni u jednoj industriji, ali na mikrostok tržištu je to posebno teško. Problem nije samo u tome da se predvide teme koje mogu biti aktuelne, već i da ono što je prikazano na fotografiji ima što širu primenu.

Arkurs to ilustruje upravo premerom njihove fotografije koja je trenutno najprodavanija na tržištu. Na njoj je prikazana žena koja pravi pauzu od trčanja sa rukama na kolenima. Ona stoji ispred jarko plavog neba, osmehuje se i sa nadom gleda ka horizontu. Zvuči kao čisti kič, ali ova fotografija je pogodila „u srce“ nadležne za korporativne komunikacije u velikom broju kompanija iz najrazličitijih industrija.

Tu sliku kupuju banke, osiguravajuće kuće, proizvođači sportske opreme, suplemenata i mnogi drugi, čak i građevinske firme za koje je zaista teško pretpostaviti da bi ovakav sadržaj mogao da im odgovara kada žele da se predstave „u najboljem svetlu“.

Retka profitabilna niša za starije

Da bi se napravila ovakva fotografija, nije dovoljno samo tehničko znanje, već i umeće da se pronađu odgovarajući modeli. Tržište pokazuje da ni tu stvari ne stoje onako kao što bismo očekivali na „prvu loptu“. Arkurs ističe da prođu nemaju manekeni koji šetaju modnim pistama, „jer deluju izgladnelo“. Ako je to razumljivo, ono što svakako iznenađuje jeste podatak da se fotografije sa lepim ljudima slabo prodaju, dok najbolje prolaze one čiji modeli deluju pouzdano, kao neko na koga bi svako od nas mogao da se osloni u životu.

To donosi još jednu neočekivanu informaciju sa tržišta. „Najviše se prodaju fotografije sa starijim ljudima, koji su očuvali vitalnost i istovremeno ’zrače’ životnim iskustvom i poverenjem. Takvi modeli su i najbolje plaćeni, mnogo više od onih koji su mladi ili tek na pragu srednjeg doba“, otkriva Arkurs.

Na dan kada se odvija snimanje, postoji strogi plan za svaki snimak, jer izgubljeno vreme je skupo. Profesionalna ekipa uključuje veliki broj ljudi, od stručnjaka za lokacije do producenta, barem pet-šest modela, a u troškove ulazi i ketering, jer snimanje traje satima. Ono u proseku košta oko 5.000 dolara za nešto više od 100 fotografija i potrebno je dve do tri godine da se taj novac vrati.

Stoga je za ulazak u ovu industriju neophodan prilično veliki kapital, ističe Arkurs. Danski preduzetnik skreće pažnju i da se tržište jako promenilo u odnosu na vreme kada je on počinjao. Među sve oštrijom konkurencijom sada se pojavljuju i fotografije koje „pravi“ veštačka inteligencija. Arkurs priznaje da to jeste pretnja za ljude u ovoj industriji, „ali, za sada, naši prihodi ne trpe, jer veštačka inteligencija još uvek nije dovoljno prefinjena da napravi fotografije kakve smo mi sposobni da uradimo“.

Marina Vučetić

Biznis & finansije 237, septembar 2025. 

Foto: Reinhart Julian, Unsplash