Broj stanova u gradnji u Evropi pao je na najniži nivo u poslednjih nekoliko godina, a broj izdatih dozvola za gradnju stanova je u Srbiji 10% manji nego što je bio lani

Evropska stanogradnja je veoma ugrožena i broj stanova koji se grade je najmanji u nekoliko poslednjih godina, upozoravaju ovih dana na situaciju u jednoj od vodećih privrednih grana iz mreže Eurokonstrakt (Euroconstruct).

Kako se navodi, broj završenih stambenih jedinica u Evropi u 2025. će biti smanjen na 1,46 miliona, sa 1,55 miliona u 2024., dok se za 2026. očekuje skroman rast na 1,51 milion stanova. Samo u Nemačkoj se očekuje pad od 19% ove godine (na 205.000 stanova u 2025. i još manje u 2026 – 185.000), Francuskoj 14%…

U Srbiji zvanična statistika još nije uspela da izbaci podatke ni koliko je stanova napravljeno u 2024. godini, a nema ni prognoza ni za tekuću ni sledeću godinu.

Koliko ćemo mi stanova izgraditi na, bar cenom veoma dinamičnom tržištu Srbije, ne može se reći, ali se može naslutiti po broju traženih izdatih građevinskih dozvola.

I dok je ukupan broj izdatih građevinskih dozvola u periodu januar-april 2025. godine manji je za 6,7% u odnosu na isti period prethodne godine, broj stanova koji je planiran za gradnju prema tim dozvolama je manji za 10,4%, u odnosu na isti period, a površina tih stanova manja za 11,4%.

Znači u 2026. godini je već „viđen“ manji broj novih kvadrata na tržištu, a slična situacija bi mogla da se pojavi i u ovoj godini. Naime, prema izdatim dozvolama iz 2024. godine, predviđena je gradnja 38.042 stana (novogradnja, bez adaptacija), što je približno jednak broj onome iz prethodne godine.

Koliko će se stanova stvarno i izgraditi je teško prognozirati jer taj broj značajno varira od nekoliko procenata, za koliko je bio veći broj završenih stanova u odnosu na prethodnu godinu 2020. i 2022. do +20% u 2023.

Tu u kalkulaciju dolazi i promena trenda odnosa broja završenih stanova u određenoj godini i broja izdatih dozvola za te stanove u prethodnoj godini. Taj odnos je do 2020. godine uglavnom bio u plusu, tj. više je izgrađeno stanova nego što je prethodne godine izdato dozvola, pošto na tržištu konačno osvane i nešto stanova po dozvolama izdatim dve ili tri godine ranije. No, 2022. i 2023. godine zbog početka krize likvidnosti u srpskoj visokogradnji, završeno je stanova manje nego što je u prethodnoj godini izdato dozvola (-12% i -7%).

Materijal, kamate… ali i nezrelo tržište

I dok su glavni problem u Evropi porast kamata, smanjena kupovna moć i skok građevinskih troškova, ali i izmene u poreskoj i subvencijskoj politici u više evropskih zemalja, Srbija ima i neke strukturne probleme.

Svakako je zastoju u završavanju započetih projekta donelo to što rastu troškovi građevinskog materijala i radne snage (i pored sve većeg učešća nisko plaćene ali i niskokvalifikovanih i neefikasnih radnika iz inostranstva) a kreditni kupci se sporo vraćaju jer kamate i dalje nisu pale na očekivane nivoe.

Stručnjaci ukazuju na to da se srpsko tržište „stabilizuje“, izbegavaju reč kriza, a kako je to istaknuto na nedavnom panelu u Beogradu u okviru konferenciji „Budućnost građevinske industrije: Ljudi, kapital i održivost“, mora se i pročistiti i ukrupniti.

– Imali smo rast cene od 30% do 50% u poslednjih pet godina i to od manjih gradova poput Subotice do banja. Profitna marža investitora je bila tolika da se u posao ulazilo i bez velike kalkulacije, čak su novac povlačili iz osnovnog biznisa u stanogradnju. Sada je realnost i da je kamata na stambeni kredit 4,5%, i da se kreditni kupci vraćaju uprkos tome. Ali, evidentno je da se i tu situacija menja i da se tržište investitora ukrupnjava i da tu neće ostati oni kojima je to „drugi posao“ – istakao je Miloš Mitić, izvršni direktor agencije za nekretnine Siti ekspert (City expert).

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Da nam je cena kakaoa već „zagorčala“ čokoladu osetili su svi potrošači koji kupuju ovaj proizvod. Sudeći prema poslednjim informacijama koje stižu iz Turske, cene još nekih proizvoda bi mogle tek da nas „udare po džepu“. Naime, u toj državi poskupeli su lešnici, čiji rod je smanjen zbog jakog mraza. A Turska je najveći svetski proizvođač lešnika, koji „drži“ čak i do 75 odsto globalne proizvodnje ovog jezgrastog voća.

Tona po hektaru. Toliko iznosi prinos lešnika u Srbiji sa površine od 8.718 hektara na kojima se uzgaja leska, pokazuju podaci zvanične statistike za 2024. godinu. Prema podacima Veletržinice Beograd, cena lešnika (veleprodajna) trenutno se kreće od 900 do 1.300 dinara po kilogramu.

Jak mraz u Turskoj uticao je na znatno smanjenje roda lešnika, što je dovelo do njegovog poskupljenja za 30 odsto od aprila. Očekuje se, prenela je svetska agencija Blumberg, da će mu cena i dalje rasti. A to značajno može da utiče na standard potrošača širom sveta, s obzirom na to da je upravo Turska najveći svetski proizvođač lešnika i da drži čak 75 odsto svetske proizvodnje ovog jezgrastog voća, koje je sastojak brojnih proizvoda mnogih konditora.

Pre pet godina, u Srbiji upola manja površina pod leskom

Kada je reč o našoj zemlji, u Srbiji je, tokom 2024. godine, proizvedeno 8.910 tona lešnika. Leska se, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u našoj zemlji uzgaja na površini od ukupno 8.718 hektara.

Samo pet godina ranije, u 2019, površina pod leskom je bila upola manja, kao i ukupan prinos – sa 4.479 hektara dobijeno je 4.949 tona lešnika, pokazuju podaci RZS.

Prinos po hektaru je proteklih godina bio gotovo ujednačen – najveći je bio 2020. godine 1,4 tona po hektaru, a najmanji prošle godine – jedna tona po hektaru.

Na Konferenciji „Popis poljoprivrede 2023 – rezultati i perspektive“, održanoj u martu 2025. godine, predstavljena je publikacija „Stanje u savremenoj proizvodnji voća u Srbiji i mogućnosti za njeno poboljšanje“.

Kada je reč o proizvodnji lešnika, autori publikacije ukazali su da Srbija nije iskoristila agroekološke uslove za proizvodnju lešnika, te da zaostaje za Turskom, koja proizvede više od 765.000 tona i vodeća je u svetu, zatim za Italijom, koja je sa 98.670 tona vodeća u Evropi.

Velike količine lešnika proizvedu, kako se navodi – i Azerbejdžan (72.105 tona), SAD (70.310 tona), dok se Republika Srbija, sa proizvodnjom od 9.328 tona, nalazi na 11. mestu u svetu (podaci FAO, 2022. godine).

U Evropi, po proizvodnji leske, prednjači Italija (98.670 tona), a slede je Francuska (9.960 tona) i Poljska (9.500 tona), dok se Srbija, sa 9.328 proizvedenih tona (što je podatak za 2022. godinu), nalazi na četvrtom mestu.

Kada je reč o prinosu po hektaru, na prvom mestu je – Grčka (2,6 tona/ha), zatim SAD (2,6 tona/ha), Kina sa (2,1 tona/ha).

„U Evropi, po proizvodnji lešnika, na prvom mestu se nalazi Grčka (2,6 tona/ha), zatim Poljska(1,7 tona/ha), Francuska (1,4 tona/ha), dok je Srbija (1,3tone/ha) na desetom mestu u svetu, a na četvrtom u Evropi.

U Somboru najveći zasadi

Inače, od jezgrastih voćnih vrsta, u Srbiji se najviše gaje orah i leska, ali udeo zasada pod ovim voćnim vrstama nije veći od 7,37 odsto od površina zasada pod voćem, ukazali su autori publikacije „Stanje u savremenoj proizvodnji voća u Srbiji i mogućnosti za njeno poboljšanje“, priređenoj nakon popisa poljoprivrede iz 2023.

„Iako su prirodni uslovi različitih delova centralne Srbije povoljniji za gajenje leske, najviše zasada ove voćne vrste se nalazi u Vojvodini. Uglavnom je reč o velikim plantažnim zasadima, delimično žbunaste forme, a delimično stablašice. Prva po površinama je opština Sombor (916 hektara), slede Šid (465 hektara), Mali Iđoš (449 hektara), Šabac (354 hektara) i Kikinda (233 hektara“, navodi se u publikaciji.

Izvor: N1, autor Daniela Ilić Krasić

Foto: Pixabay

Zanat ili fakultet? Da li je to uopšte dilema? Zarada zanatlija u Srbiji, utisak je, prestigla je ono što ostvare visokobrazovani poput lekara ili nastavnika.

Nedavno se oko toga povela velika i interesantna rasprava na društvenoj mreži X. Povod je bila objava u kojoj se jedna korisnica mreže požalila da joj je vodoinstalater za 15 minuta poslao naplatio 1.500 dinara. Drugi korisnik izneo je još drastičniji primer, da je platio 12.000 za desetominutni rad majstora.

Nadovezali su se brojni komentari. Dobar deo njih odnosio se na pitanja da li je to pravedno imajući u vidu da visokoobrazovani rade za manje.

Bilo je i onih koji su stali na stranu majstora. Isticali su da zanati odnosno znanje koje majstor ima i alat ipak koštaju, kao i vreme i fizički rad.

Podaci sajta Infostud pokazuju da zanatlije u Srbiji zarađuju značajne iznose. Ipak, zarada varira u zavisnosti od struke i iskustva.

Plate majstora oko 2.000 evra

Vodoinstalateri, električari, automehaničari i keramičari ostvaruju zaradu od 1.500 do 2.000 evra. Pojedini majstori u traženim oblastima mogu zaraditi i do 2.500 evra mesečno, pokazala je analiza sajta Infostud.

S druge strane, lekari zarađuju između 99.000 i 190.000 dinara, dok specijalisti u državnim bolnicama imaju do 160.000 dinara. Plate su im veće ako rade u privatnom sektoru.

IT stručnjaci su među najbolje plaćenima, sa prosekom od oko 207.000 dinara, dok ekonomisti imaju značajan raspon – od 63.000 do 160.000, u zavisnosti od pozicije i iskustva.

Prosečna plata profesora u Srbiji se kreće oko 98.538 dinara. Međutim, postoji razlika u platama unutar obrazovnog sistema. Dok plate profesora sa iskustvom i u višim zvanjima mogu biti veće, nastavnici u školama mahom primaju između 67.000 i 107.000 dinara.

Odnos ponude i tražnje

Nemanja Vuksanović, docent Ekonomskog fakulteta u Beogradu kaže za Forbes Srbija da se odgovor na dilemu ko zaslužuje više nalazi u jednostavnoj ekonomskoj logici. Odnosu ponude i tražnje.

„Zanatlije su postale retkost, a ono što je retko postaje skupo, pa tako i njihove usluge“, kaže on.

Ističe da je takvo stanje posledica činjenice da su mnoge zanatske i manuelne profesije – poput električara, vodoinstalatera, automehaničara, tesara i slično – decenijama potcenjivane, pa su se mladi sve ređe odlučivali za zanatske škole.

Upozorava da je sada u Srbiji, ali i u drugim zemljama, broj tih radnika nedovoljan da zadovolji tražnju za uslugama koje ove profesije pružaju.

Nema dovoljno ljudi za zanat

„Dodatno, veliki broj onih koji obavljaju zanatske poslove odlazi u inostranstvo u potrazi za boljim uslovima. To smanjuje ponudu zanatlija na domaćem tržištu i podiže zarade onima koji ostaju. Paralelno, broj visokoobrazovanih osoba se u Srbiji značajno uvećao. Ali, tržište rada ne uspeva da kreira dovoljan broj poslova u skladu sa njihovim kvalifikacijama“, kaže Vuksanović.

Posledično, određeni broj visokoobrazovanih prihvata manje plaćene poslove koji ne odgovaraju stečenim kvalifikacijama. Ovo posebno važi u oblasti poput društvenih nauka, gde ima više diplomiranih nego dostupnih dobro plaćenih poslova.

Kada je reč o paraleli između fizičkog rada i visokoobrazovanih zanimanja, Vuksanović kaže da visoko obrazovanje podrazumeva godine učenja, dok je fizički rad težak na sasvim drugačiji način, jer zahteva snagu, izdržljivost i često izlaganje riziku.

Visokoobrazovani ne žele da rade fizički teške poslove

„To su poslovi koje većina visokoobrazovanih danas ne želi da radi, upravo zato što su fizički naporni i nepredvidivi. Zanatlije danas ne zarađuju više zato što je njihov posao postao vredniji u društvenom smislu, već zato što tržište njihov rad vrednuje konkretnije“, pojašnjava.

Tržište rada u Srbiji poslednjih godina je pretrpelo značajne promene u domenu obrazovanja i poslova i zbog uticaja ubrzane digitalizacije i automatizacije. Brojne administrativne i kancelarijske poslove danas mogu obavljati algoritmi, softveri i veštačka inteligencija.

Ipak, kako kaže Vuksanović, treba imati u vidu da se zanatski poslovi i usluge ne mogu automatizovati, niti obavljati na daljinu.

Zanat „otporan“ na AI

„To ih čini otpornim na ovaj tip promena, pa ih samim tim čini traženijim i više plaćenim. Drugi važan faktor jesu demografske promene. Stanovništvo u mnogim evropskim zemljama, uključujući Srbiju, rapidno stari. Sa sve manjim brojem mladih ljudi koji ulaze na tržište rada, posebno u tehničke i zanatske škole, dolazi do manjka radne snage upravo tamo gde je najpotrebnija. Pad nataliteta i migracije dodatno pojačavaju ovaj problem, ostavljajući mnoga radna mesta nepopunjena“, dodaje.

Ove promene nisu svojstvene samo za Srbiju, i dešavaju se vrlo intenzivno globalno posmatrano.

Globalno je prosečan prinos na visoko obrazovanje i dalje značajan, uprkos velikom povećanju ponude obrazovanih radnika u poslednjih nekoliko decenija.

Svaka dodatna godina školovanja povećava zaradu

Vuksanović je sa kolegama 2018. objavio naučni članak u kome se navodi između ostalog da svaka dodatna godina školovanja za mlade u Srbiji povećava zaradu u proseku za oko 5%. Ovo ukazuje na činjenicu da visoko obrazovanje i dalje predstavlja važan mehanizam kretanja uz društvenu lestvicu.

Poređenja radi, prema rezultatima istraživanja Svetske banke (2014), stopa povraćaja na ulaganje u obrazovanje u proseku po zemljama sveta iznosi 10 odsto po godini školovanja, pri čemu važi da je stopa povraćaja na ulaganje u obrazovanje veća u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju nego u razvijenim zemljama.

Njegov kolega sa Ekonomskog fakulteta docent Dragan Aleksić takođe primećuje da većina mladih teži da stekne fakultetske diplome, dok niko ne želi da se bavi zanatom.

Mnoge je sramota da idu na zanat

„Zanati su stigmatizovani među mladima i gotovo da je postalo sramota ići na zanat. Mnoge firme su zbog toga prinuđene da vraćaju majstore iz penzije, ali pošto to nije održivo u dugom roku, može se očekivati da zarade zanatlija i usluge dodatno rastu u budućnosti“, dodaje.

Pored nepovoljnog kretanja zarada visokoobrazovanih, ovome je doprinela i činjenica da smo se u prethodnim godinama susreli sa relativno visokom inflacijom čija je struktura bila takva da su najviše porasle cene egzistencijalnih dobara.

Profesor ukazuje na još jedan važan društveni fenomen.

„Današnje generacije visokoobrazovanih, pre svega u velikim gradovima, manje su osposobljene za obavljanje sitnih kućnih popravki od prethodnih generacija. Za jednostavno menjanje gumica na slavini danas većina visokoobrazovanih zove majstora, dok ranijim generacijama nije bilo strano ni da samostalno okreče stan, a kamoli izvrše neku sitnu popravku“.

Izlazak na teren košta više nego ranije

Zbog prevelike tražnje u urbanim sredinama i hroničnog nedostatka majstora i ne treba da čudi što je sam izlazak na teren ozbiljna finansijska stavka u budžetima građana, naglašava.

Ukazuje i da se razlika u zaradama između visokoobrazovanih i radnika na teškim fizičkim poslovima polako smanjuje.

Primera radi, 2018. prosečna zarada u obrazovanju bila je dvostruko veća od minimalne zarade, dok je u 2024. ona svega 1,5 puta veća. Ovo je ujedno i jedan od faktora zbog čega postoji sve manje interesovanje za nastavničkim profilima kod mladih.

Aleksić kaže da je 2012. svega 15% odraslog stanovništva bilo visokoobrazovano. Danas ovo učešće iznosi skoro 24%. Pri čemu treba imati u vidu da je učešće visokoobrazovanih među mladima znatno veće.

Transformacija tržišta rada

Takođe, došlo je do zaokreta zaposlenosti ka zanimanjima koja zahtevaju fakultetske diplome (menadžeri, IKT zanimanja i slično) nauštrb zanata i VKV majstora.

Do transformacija na tržištu rada došlo je i zbog starenja stanovništva i ekonomskih migracija.

„Toga ima i u drugim zemljama, posebno u najrazvijenijim zemljama Evropske unije. Međutim, okvirni podaci pokazuju da, na primer u Nemačkoj, lekari u proseku zarađuju oko tri puta više od zanatlija i majstora, dok kod nas neka majstorska zanimanja, posebno ako pružaju individualne usluge kao preduzetnici, umesto da rade u preduzećima, poput keramičara, vodoinstalatera, električara i slično mogu da budu isplativija od rada u zdravstvenom sektoru“, pojašnjava sagovornik.

Primer Nemačke

Na pitanje zašto je situacija u Nemačkoj drugačija, profesor ukazuje da je Nemačka veoma atraktivna destinacija za nove zemlje članice EU poput Rumunije, Poljske, Slovačke, zbog slobode kretanja, ali i zemlje kao što je Srbija iz kojih je, uprkos otežanom protoku radne snage, pristigao veliki broj majstora i popunio „rupe“ na ovim tržištima.

Dok naši radnici odlaze u razvijenije evropske zemlje, Srbija može da privuče samo radnike iz zemalja koje su manje razvijene od nje. Oni zasad rade na građevini, kao vozači, dostavljači, i uglavnom ne pružaju individualne (preduzetničke) usluge, već rade u sklopu većih firmi.

Njih još nema među deficitarnim majstorskim zanimanjima.

Razlog je pre svega jezička barijera koja predstavlja ozbiljnu prepreku za pružanje individualnih usluga. Drugi je kulturološki i tiče se činjenice da je doseljavanje stranih radnika relativno nov fenomen za naš narod, za razliku od nemačkog naroda, dodaje Aleksić.

„Pitanje je u kojoj meri bi građani imali poverenja da elektroinstalaterske radove povere nekome iz Šri Lanke ili Nepala“, kaže Aleksić.

Šta očekuje generacija Z od tržišta rada?

S obzirom na to da predaje i na završnoj godini studija, docent Dragan Aleksić dobro je upoznat sa očekivanjima studenata u pogledu željenih zanimanja.

„Današnja generacija Z koja stupa na tržište rada ima mnogo više samopoštovanja od njihovih prethodnika – milenijalaca. Tako da se ne libe da odbijaju poslove koji im ne odgovaraju. Istini za volju, takvo ponašanje im dozvoljava i razvoj situacije na tržištu rada, s obzirom na to da je stopa nezaposlenosti bila mnogo viša kada su milenijalci stupali na tržište rada, pa je samim tim i broj ljudi koji konkuriše na jedno radno mesto bio mnogo veći“.

Mladi danas mogu da budu izbirljivi

Danas na tržištu rada postoje deficiti u raznim profesijama, pa delimično i zbog toga mladi mogu da budu izbirljiviji.

Pored više zarade, mogućnost izbora i sigurnost posla je nešto što u većoj meri stoji na raspolaganju visokoobrazovanima, te se zbog toga kvalitetno obrazovanje u Srbiji svakako isplati na duge staze, objašnjava.

Podaci Infostuda pokazuju da poslednjih godina mladi u Srbiji najčešće upisuju studije psihologije, medicine, stomatologije, farmacije i IT. Pre svega zbog kombinacije prestiža, statusa i sigurnosti zapošljavanja. Psihologija se sve više doživljava kao savremena, uticajna profesija sa širokom primenom. Medicina i IT ostaju visoko kotirani zbog mogućnosti rada i u zemlji i u inostranstvu.

Istovremeno, raste interesovanje i za društvene nauke poput prava, ekonomije, političkih nauka i PR-a. Oni se vide kao “široki” smerovi sa potencijalom za različite karijerne puteve, pokazala je analiza sajta Infostud.

Sa druge strane, najmanje interesovanja vlada za nastavničke smerove – fizika, hemija, istorija, srpski jezik, poljoprivredne fakultete i teorijske nauke poput filozofije ili etnologije. Razlozi leže u niskim platama, lošem statusu prosvetnih radnika i percepciji da te studije ne vode ka održivoj karijeri.

Izvor: Forbes

Foto: Pixabay